Kao malo dete imao sam nekoliko knjiga sa slikama koje se voleo da gledam. Uglavnom su to bile bajke, osim jedne. Knjiga se zvala „Naš prijatelj atom“, i predstavljala je objašnjenje o atomskoj energiji za decu. Zašto sam voleo tu knjigu? Zato što sam voleo nauku? Ne. Voleo sam knjigu zato što je priču o atomima prikazivala kao nešto tajnovito, kao misteriju koja je oduvek postojala, ali čije tajne je čovek tek sada počeo da otkriva.
Kada razmislimo, mnoge stvari koje nas okružuju, pa samim tim i atomi, postoje oko nas oduvek, i imaju silu i energiju, ali ljudi nisu otkrili kako da ih koriste. Nisu otkrili njihovu silu.
U tom kontekstu danas pišem o slavljenju, o pesmama koje pevamo na svakom sastanku. Slavljenje, tj pevanje pesama Bogu, definišemo kao naše molitve izrečene kroz pesmu. Zato ih pevamo u prvom licu (uglavnom), obraćajući se pesmama Bogu. Molitva je razgovor, komunikacija sa Bogom, a pesme isto tako mogu biti molitve, kroz koje mi govorimo o tome kako doživljavamo Boga, divimo mu se zbog onoga šta On jeste i šta radi, ispovedamo reči vere o tome kako nas Bog vidi, kako se odnosi prema nama.
Efescima 4:29 Nikakva ružna reč da ne izlazi iz usta vaših, nego samo šta je dobro za napredovanje vere, da da blagodat onima koji slušaju. 30 I ne ožalošćavajte Svetog Duha Božijeg, kojim ste zapečaćeni za dan izbavljenja. 31 Svaka gorčina, i gnev, i ljutina, i vika, i hula, da se uzme od vas, sa svakom pakošću. 5:3 A kurvarstvo i svaka nečistota i lakomstvo da se i ne spominje među vama, kao što se pristoji svetima; 4 Tako i sramotne i lude reči, ili šale, što se ne pristoji; nego još zahvaljivanje.5:6 Niko da vas ne vara praznim rečima; jer ovih radi ide gnev Božji na sinove nepokornosti. 7 Ne bivajte dakle zajedničari njihovi. 18 I ne opijajte se vinom u kome je kurvarstvo, nego se još ispunjavajte duhom, 19 Govoreći među sobom u psalmima i pojanju i pesmama duhovnim, pevajući i pripevajući u srcima svojim Gospodu; 20 Zahvaljujući za svašta u ime Gospoda našeg Isusa Hrista Bogu i Ocu.
U tekstu možemo videti dva načina, dva stila života, i oba se tiču uticaja našeg jezika. Namerno naglašavam da nije u pitanju dva načina govora, nego dva stila života koji se manifestuju kroz govor.
Dva stila života koja se manifestuju kroz naš govor?
Prvi stil života je opisan kao blud, kao neprijateljstvo prema Bogu i ljudima, nešto zbog čega ide Božiji gnev na ljude, nešto čega se Bog gadi. Primetite žestinu reči – Bog se gnevi zbog takvog načina života. I kada razmislimo o tome da to gnevi svemogućeg Boga to je dovoljno da stanemo i razmislimo. Međutim, ne samo da se Bog gadi naših postupaka nego ona žaloste Duha Svetog.
Reč žalostiti označava tugovanje, žalost zbog našeg ponašanja, a kako vidimo razlog jeste naša upotreba jezika, način na koji komuniciramo jedni sa drugima – kada širimo našim ustima nemoral, psovke, gorčinu, hule, lakomstvo, napadamo jedni druge. Ali ponovo naglašavam, reči su samo simtom, jer čega je srce puno to izlazi na usta.
Međutim, odgovor se nalazi u načinu na koji mi govorimo jedni drugima, izboru reči, stavu koji zauzimamo. Ne da treba da pevam, nego da nastupam sa istim stavom kao da pevam Bogu. Stavom i rečima bliskom slavljenju, govoreći reči koje proslavljaju Boga i pomažu drugim ljudima.
Jer reči imaju silu. "Smrt i život jesu u vlasti jezika, i ko ga miluje ješće od ploda njegova." (Priče 18:21). Reči donose ili blagoslov kroz to što podižu našu veru, ili prokletstvo time što ruše našu veru. Ja mogu mojim rečima rušiti nekoga – „to nikada neće uspeti“, „ne vredi pokušavati“, „ti to ne možeš“, širiti duh malodušnosti, razočarenja, ili mogu svojim rečima podizati ljude – „nastavi, sa Bogom možeš ti to“, „Vidiš kako si ranije rešavao stvari, uspećeš ponovo“, "To je stvarno dobra mogućnost, vredi pokušati".... širiti duh očekivanja, nade, vere. I verovali ili ne, priča o sili reči nas dovodi do priče o slavljenju.
Zašto slavimo Boga?
Prvo – Mi verujemo da Bog uživa u slavljenju Njegovog naroda.
Psalm 100:1-5 – „Raduj se Gospodu, sva zemljo! Služite Gospodu veselo; idite pred lice Njegovo pevajući! Poznajte Gospod da je Bog. On nas je stvorio, i mi smo dostojanje Njegovo, narod Njegov i ovce paše Njegove. Ulazite na vrata Njegova sa slavom, u dvore Njegove s hvalom. Slavite Ga, i blagosiljajte ime Njegovo. Jer je dobar Gospod; milost je Njegova uvek, i istina Njegova od kolena na koleno.“
Bog uživa kada mu pevamo, kada objavljujemo njegova dela. U isto vreme Bog peva o nama „Gospod, Bog tvoj, u sredini je tvojoj, silni spasitelj! On će se radovati u tebi pun veselja, obnovit će ti svoju ljubav, kliktat će nad tobom radosno kao u dan svečani Odvratio sam od tebe nevolju da na sebi više ne nosiš sramotu. (Sofonija 3:17-18) Mi pevamo o Bogu, Bog peva o nama, i to je odnos ljubavi, čin kroz koji mi produbljujemo odnos sa njime.
Ali da li je to sve? Ne. Slavljenje ima još jednu ulogu, treću koju danas želim da naglasim – ono podiže našu veru. Ovim se vraćam na pitanje reči, o čemu sam pisao. Reči, misli, su blagoslov i prokletstvo, oni ili podižu ili ruše našu veru. Donose obesrabrenje ili nas hrabre. Na sličan način i reči slavljenja nas vode, skrećemo pogled sa naše situacije, one nas izvode i podižu naš pogled na drugu stvarnost, sa problema u kojem smo na onoga ko može rešiti naš problem.
Ne znam da li ste se ikada pitali zašto volimo muziku, zašto muzika pokreće u nama oduševljenje? Ljudi su i u rat išli sa muzikom, sa maršem, jer ih je to hrabrilo. Trubači, bubnjari su bili deo naše armije do skoro. Na svadbama, veseljima, uvek ima muzike. Ne slušamo muziku samo kada tugujemo, jer ne želimo da išta podiže naša osećanja, očekivanja.
Pošto je Bog naš stvoritelj, tako smo satkani da muzika pokreće najdublje emocije u nama, da nas otvara za nešto. Bog je ugradio u nas reakciju na muziku, da bi nas otvorio za njegovo delovanje, za njegovo izliće, za njegovu silu. Mi smo bića slavljenja, napravljeni jednim delom da slavimo Boga. Opisano je u Otkrivenju Jovanovom veliko mnoštvo u večnosti, među kojima smo i mi, kako slavi Boga. Mi smo bića slavljenja, i slavljenje Boga pokreće našu veru.
U Starom zavetu, u vreme cara Josefata, neprijateljska vojska je napadala Jerusalim. Narod je u opasnosti, i piše: u II Letopisa 20:20-21
„20 A ujutru ustavši rano iziđoše u pustinju tekujsku; a kad izlažahu, stade Josafat i reče: Čujte me, Judejci i Jerusalimljani: verujte Gospodu Bogu svom i bićete jaki, verujte prorocima Njegovim i bićete srećni. 21 I tako dogovoriv se s narodom postavi pevače Gospodnje da hvale svetu krasotu idući pred vojskom i govoreći: Hvalite Gospoda, jer je doveka milost Njegova. 22 A kad počeše pesmu i hvalu, obrati Gospod zasedu na sinove Amonove i sinove Moavove i na one iz gore Sira, koji iziđoše na Judu, te se razbiše.
Kada su krenuli slaviti, došla je pobeda. Hoćeš pobedu, treba ti vera, a veru diže slavljenje! Međutim, mnogi imaju problem kako da se oslobode.
Kako biti slobodan u slavljenju?
1. Shvati kome pevaš, isključi ostalo. Mi pevamo, tapšemo, igramo pred Bogom, ne pred ljudima. Ruke dižemo Bogu, ne ljudima. Bog je cilj. Ali kada kreneš da slaviš Boga doći će te misli: „svi misle da se foliraš, nemoj“, ili „licemeru, ovo činiš da te gledaju“, ili vi već znate šta vas sprečava. Setite se tada ko želi da uništi vašu veru, da vas učini ne efikasnima - Ko je to? Naravno sotona. Kaži mu u lice – „ne interesuju me te misli,ja ću slaviti Boga“.
2. Shvati zašto pevaš, fokusiraj se. Pisao sam o razlozima slavljenja, li da bi to mogli moramo se fokusirati na reči koje pevamo, razmišljati o njima, pustiti da utiču na mene, pustiti da one budu propoved koja mi lično govori. Ako ih pevamo kao što bi pevali „Ej salaši na severu Bačke“, ne razmišljajući o tome, ne moleći ih, naravno da ćemo ostati hladni.
3. Uključi emocije. Mi smo bića emocija, i kada izražavamo ljubav, radost, to su i emocije. Slavite Boga svojim emocijama, pustite da se rode u vama. Radost, ljubav, pouzdanje... Emocije su dobre, one su kao stepenice – krenemo sa razmišljanje o tekstu, to pokrene naša osećanja i naša vera raste.
4. Uključi celo biće. Mi u slavljenju tapšemo, igramo, mirujemo, podižemo ruke... Zašto to radimo? Jer tako piše u Svetom pismu. “I ja ću te celog svog života blagosiljati, i ruke ću uzdisati zazivajući tvoje ime!” Psalam 63:5 “Zaplješćite rukama, svi narodi! Pokliknite Bogu glasom radosnim.” Psalam 47:2 “Radujte se u onaj dan i zaigrajte od veselja jer, gle, velika će nagrada vaša biti na nebu.” Luka 6:23
Na taj način pokazujemo naša osećanja celim bićem – podizanjem ruku da je Bog uzdignut iznad svega, ili da ga prizivamo u naš život, tapšanjem radost....
5. Otvori se za Duha Svetog – slušaj, doživi, reaguj... Kada se susrećemo sa Bogom On nam govori. Doći će ti misli, ideje, usmerenja. Još dok slaviš moli se nad tim mislima, traži šta Bog hoće da ti kaže.
6. Živi život slavljenja. I to je konačno. Ne slavi Boga samo nedeljom na službi nego stalnos, kući dok radiš, gde god. Stav slavljenja diže našu veru. Naš stav se preliva kroz naše reči, međutim bitno je da se to i dogodi, da sve ne ostane u teoriji što sam napisao i u sledećem tekstu- http://bera-kahristu.blogspot.rs/2018/03/zahvalnost-ili-zahvaliti-da-li-postoji.html ...
Na temu ovog bloga održao sam i propoved, koja je šire obrađuje ovu temu. Audio link - http://sr.cross.tv/112150 . Takođe, na KaHristu možete pronaći preko 350 tekstova, pregledajte blog...
Ako vam se dopada to što ste čitali, razmotrite da se prijavite u listu čitalaca (opcija za PC je sa strane, mobilni uređaji ispod teksta). Time podižete rejting bloga a meni jako puno pomažete.
Podelite tekst na socijalnim mrežama - twiter, facebook... prokomentarišite...
Нема коментара:
Постави коментар