четвртак, 04. јануар 2018.

Nedostajanje...

      Zimski Rendžerski kamp, jutro je, svi spavaju. Sedim u mračnoj sali, gde sam prespavao ovu noć na improvizovanom ležaju, uvijen u vreću. Prva noć u vreći i na kampu u 2018-toj. Koliko će li biti ovakvih noći ove godine?
      Super je. Kampić koji smo počeli za decu našeg odreda pre nekih 6 godina je sada vec internacionalni. Došli su Rendžeri iz Bosne, Hrvatske, Makedonije... 40 učesnika, što je i naš maksimum. Nemam ni nešto puno obaveza jer su klinci narasli u Rendžere, ima dovoljno vođa, ne vučem više kao nekada kada je sve počinjalo... 
...A meni sve jedno prazno. Nedostaje mi moj kum Mišel, sa kojim sam i vodio svaki od tih kampova. Posebno sada ujutru, kada smo obično, dok svi spavaju imali prilike da popričamo, dogovorimo sledeći dan...

       Teško sam podneo njegovu smrt. I dalje je teško podnosim. Čudno. U poslednjih par godina oprostio sam se od mnogih, oca, dede, a Mišelov odlazak mi je najteže pao. Davno sam napisao ove reči u formi pisma, ali nisam mogao da ih stavim u blog... Izgleda da je konačno došlo i to vreme. Možda me pokrene na ponovno pisanje???

... Mišela poznajem skoro ceo moj život. Intenzivno smo se družili još od osnovne škole. Kum, prijatelj, brat. Izgubio sam nekoga sa kim sa vodio duge razgovore...  Jevrejima poslanica, 13:7 nas poučava: „Sećajte se svojih starešina koji vam propovediše reč Božiju; gledajte na svršetak njihovog vladanja, podražavajte njihovu veru.“ – sećajmo se dela ljudi koji su otišli pre nas. Učimo iz njihovih primera. 
       Mišel je bio osoba koja mi je rekla evanđelje.  Dok sam bio u armiji, on se obratio, i od početka pokušavao da mi svedoči. Puno puta bi me našao pijanog, poluludog, i govorio mi da me Hristos voli, da Bog želi da me spasi i da mi da novi život. Kada sam došao prvi put u crkvu, mnogi su mi rekli da su se mesecima molili za mene, jer ih je Mišel zamolio, iako me nisu poznavali. Našao se pored mene u najtežem momentu mog života i borio se za moje spasenje. Neka njegov primer utiče i na nas, da se borimo za izgubljene.
       Nisam bio jedini koji je čuo evanađelje preko Mišela. Na njegovom oproštajnom (odlazak u vojsku 1994 godine), pozvao je ljude iz crkve, i naše prijatelje. Družili smo se međusobno, da bi se kasnije to pretvorilo u veliku evangelizaciju. Te večeri su mnogi čuli evanđelje prvi put, a jedna od njih je bila i Mirjana (moja sadašnja supruga). Neka njegov primer utiče na nas, da nam je stalo da se neverni spase,  i da koristimo razne prilike da prenesemo evanđelje.
      Kasnije Mišel odlazi u misiju, od 1995 do 1998. Mesto koje je odabrao je bilo najtvrđe moguće – Priština. U Prištini boravi sve dok nije počelo NATO bombardovanje, i izlazi iz toga grada dok bombe uveliko padaju. Otišao je tamo da svedoči srpskom narodu, pošto je rad među Albancima već postojao i pokušao je da započne Protestantsku Hrišćansku zajednicu tamo. Teške godine borbe, sa jako malo vidljivih rezultata, ali je bio uporan dokle god je bilo Srba u Prištini. Neka nam njegov primer ukaže na važnost upornosti, i poziva. U Božijem kraljevstvu se meri vernost pozivu Božijem, i poslušnost zapovedima Božijim. Nagrada njegova je velika zato.
      Po završetku rata, Mišel bira sledeći teren za misiju – Zaječar, Istočnu Srbiju. Tamo provodi nešto oko godinu dana. Formira se grupa od 15-tak ljudi, i rad napreduje. Ali to je bilo vreme previranja, političkih promena, nesigurnosti. Mišel se politički angažuje, i zbog sve povezanosti sa Otporom, Mišel je na kraju bio bukvalno oteran iz Zaječara od strane policije, što utiče i na njegovu službu. Dospeva u pažnju novinara, državne televizije. Tadašnjem Ministru obrazovanja, javno, na nekom skupu, dodeljuje "Diplomu za glupost"... Sve to naravno utiče i na crkvu, gde mi starešine smatramo da moramo da se ogradimo od njegovih političkih aktivnosti. Ubrzo posle toga, razočaran zbog iskustava u Prištini i Zaječaru, a takođe i zbog pogrešnih poteza nas starešina, vezanih za njegovo političko angažovanje, Mišel napušta crkvu na dugačak period od skoro deset godina. Neka na to
ne nekom od Rendžerskih putovanja....
pokaže da svi mi grešimo, i da niko nije imun na greške. Bez milosti Božije, svi bi propali!
Interesantno, za to vreme van crkve, Mišel nije pokvario kontakt sa ljudima, niti izgubio veru u Hrista. Trebalo je da prođe vreme, da bol nestane, ali veze nikada nije pokidao. I kada je bio spreman, na jedan poziv, bio je ponovo zajedno sa nama. To se desilo na proslavi 20 godina života naše crkve, 2011-te. Neka nas to nauči da nikada ne odustanemo od ljudi, i nikada ne izgubimo nadu.
      Međutim, ključnu ulogu u njegovom povratku su imali Rendžeri. Sećam se tog dana, išli smo na izlet na Orlovo bojište, Popovicu. To je bio njegov prvi susret sa Rendžerima. Znao sam da voli prirodu, izviđače, i pozvao sam ga da nam se pridruži. Deca su se penjala po stenama, i za neke od njih to je bilo prvo iskustvo penjanja. Interesantno je videti kada dete od 6-7 godina ne zna kako da hoda po nagnutom terenu, gde se skoro može trčati. Tako se i tom prilikom desilo, da jedan dečak nije znao da siđe. Drugi, malo stariji dečak mu je pritekao u pomoć, i pokazivao mu kako da siđe dole. To je dotaklo Mišelovo srce i puno puta je svedočio o tome. Geslo rendžera je „U sili Svemogućeg Boga, jači štiti slabijeg, veštiji pomaže manje veštom, stariji pomaže mlađem“, i to se videlo tom prilikom. Odlučio je da se posveti Rendžerima, da uloži svoj život u njih. Ovih dana su mi puno puta rekli kako je Mišel znao da sasluša, posavetuje, ohrabri, poči. Živeo je to geslo – „stariji pomaže mlađem...“. Neka nas to nauči da život ima smisla samo ako ga ne živimo samo za sebe, nego da je život smislen samo kada je investiran u živote drugih.

      Možda znate da je Mišel bio bez dece, i kada bi ga pitali zašto se ne ženi, zašto nema dece odgovarao je: „Imam ja decu. Rendžeri su moja deca.“ Posvetio se njima, često smo smišljali novu avanturu, kako da unapredimo taj rad. Znao je da mi kaže – „Bera, mene su rendžeri vratili nazad crkvi, nisam mogao da zamislim kako da budem u crkvi i da budem nekativan.“. Neka nas to nauči da hrišćanin jeste pozvan da služi, da nađe svoje mesto u crkvi. Bez toga diše samo sa pola pluća. 

      

понедељак, 25. децембар 2017.

Pismo crkvi povodom Božića 2017

Pastor Protestantske hriscanske zajednice u Novom Sadu (drugim rečima - ja), svaki mesec piše pismo članovima crkve. Ovo je izvod iz Božićnog pisma... 

Draga crkvo, koristim ovu priliku da vam čestitam i poželim blagosloven Božić! Neka Božija ruka bude nad vama u toku praznika. Uživajte maksimalno u prisutnosti vaših najbližih. Neka ništa ne spreči Božije delovanje, i neka vas Njegova ruka štiti od svakog zla. Bog neka učini da u toku ovog praznika imate dovoljno za sve vaše potrebe, ali i da pretekne i učini vas sposobnim za svako dobro delo. Sretan vam i čestit Božić, a takođe i Nova godina.

Razmišljam o čemu da pišem u ovom Božićnom pismu. a da se ne ponovim...
Ovih dana puno razmišljam o sramoti kao velikom teretu našeg naroda i crkve. Kažu nekada da živimo u „sramotom-vođenoj“ kulturi. Od najranijeg detinjstva, najsnažnija opomena je – „nemoj, smejaće ti se deca“. Najteže nam je kada nam se smeju u parku, školi, u društvu. Smeh nas parališe sramotom. 
z


Ispraćamo goste sa rečima „nemojte nam šta zameriti“, jer je sramota, ako gosti zamere. Pre neki dan sam razgovarao sa prijateljem pastorom iz Niša, baš o ovom problemu. Kaže mi on, pošto mu je supruga iz Engleske – „Kada stanemo na pešačkom semaforu, na crveno svetlo, moja žena stane jer je to ispravno, bez obzira da li neko vidi ili ne. Ja stajem samo, ako neko vidi.“ Sigurno je da Englezi imaju mnoge mane u njihovoj kulturi, ali ovo oslikava naš problem – činimo stvari da se ne osramotimo. Sramota je jedan od naših najvećih pokretača.

Sramota, u smislu toga da nam bude neprijatno zbog loših stvari koje činimo, nije loša. Sam Apostol Pavle često u poslanicama izlaže ljude osećaju sramote zbog loših dela koje čine. Cela poslanica Korinćanima je u tom tonu. Sramota može biti dobar alat da se ispravimo. Problem je kada postane naš pokretač, da činimo dela samo iz tog motiva,  ne sme prerasti u strah od ljudi. 

Problem je da sramota može da nas spreči da uradimo dobre stvari. Ljudi teško postaju deo naše crkve jer „šta će reći komšije?“. Bojimo se da govorimo pred publikom, jer šta ako pogrešimo pred drugima? Neprijatno nam je da se javimo za neki zadatak, jer će ljudi reći da se mi guramo. Ne znamo naše duhovne darove, jer ako kažemo da imamo dar proroštva ili evangelizacije, ili... šta će ljudi misliti o nama? Šta ako nas optuže da smo ponosni? Ne podižemo ruke u slavljenju, ne igramo pred Bogom, ne tapšemo, ne molimo se glasno, ne... Ako je sramota naš pokretač, ostajemo vezani sramotom.

Zašto ova tema u Božićnom pismu? Isus je odrastao u kulturi veoma sličnoj našoj, takođe kulturi vođenoj sramotom. Josif ostavlja Mariju, Majku Isusovu, zbog onoga šta će ljudi reći (Matej 1:19) -zbog sramote. Fariseji zbog sramote razapinju Isusa, jer ih je osramotio pred ljudima... Isus odrasta u kulturi ispunjenom sramotom, verujem baš sa namerom, kao plan da slomi uticaj sramote na nas.

Nekadašnji zavisnik uživa u svome detetu... Slomljena
sila sramote i zavisnosti. 
On Bog, najmoćnije biće svemira, postao je čovek. Pavle u Filipljanima kaže „nego  je  sebe  svlačio, uzevši obličje sluge“ ili bi bolji prevod mogao biti „nego je sebe osramotio, uzevši obličje sluge“ tj. nas? On nastavlja, u Filipljanima 2:8 – „ponizio je sam sebe“, sve do krsta. Smrt je bila poniženje, sramota. Krst je bio sramotna smrt, smrt zločinca. Sramota je i da je rođen u štali, umesto u krevetu nekog dvorca. Biografija– „Rođen u zabiti provincije carstva, u štali“ ne priliči vladaru sveta. Štala je
bila sramota. To što nije bilo mesta za njega, je takođe bilo sramota.

Ali to nije sve: ceo život Isusa je takođe pratila „sramotna“ priča o njegovom začeću – da je kopile. Talmud, farisejska knjiga, posle Hristove smrti, tako piše o Njemu ("Ne, Isusova majka je bila Mirjam, koja je puštala kosu da joj raste duga. Pumbedita kaza o njoj: "Ona je bila neverna svome mužu."“ – citat iz Talmuda). Cilj je bilo osramotiti učenike Hristove, zaustaviti širenje Carstva ističući Hristovu sramotu.

Sramota, za sramotom. Isaija je davno prorekao „Bio je prezren i odbačen od ljudi, čovek bola... Bio je prezren kao onaj od koga ljudi kriju lice (sramota)... On je uzeo naše slabosti... i njegovim ranama smo isceljeni.“ (Isaija 53:3-5). Na njega je pala sramota kako bi mi bili isceljeni od naše sramote. Šta pod time mislim? Da je pogrešno osetiti sramotu? Sramota je dobro osećanje kada nas sprečava da činimo zlo. Međutim, kada je sramota vezana za naš doživljaj nas samih, kada se sebe sramimo. Ta sramota je duboko demonska, destruktivna. Kako sam već napisao, ona nas sprečava da činimo dobre stvari i uživamo u plodovima radosti Hristove. Takva sramota je naš neprijatelj, sluga đavolska. Takva sramota je greh za koji možemo da se pokajemo, i odbacimo sa svim drugim gresima.

Zato je priča o sramoti povezana sa pričom o Rođenju. Isus je, između ostalog, došao da nas oslobodi sramote kao pokretača. Slomio je svojim rođenjem i pobedom na krstu silu sramote, davši nam novi identitet – mi smo sada deca Kralja nad kraljevima. Prinčevi i princeze se ne sramote. Naš pokretač postaje razumevanje ko smo mi u Hristu Isusu. Njegova ljubav nas motiviše. Možemo odbaciti sramotu kao stari plašt - silom Duha Svetog.


Uživajte, ne srameći se, u ovom Božićnom periodu. Božić govori o slobodi. O pobedi. Proslavite ga sa vašim najbižima. Proslavite ponosno, ne srameći se tako što ćete  pozvati vaše prijatelje da i oni dožive isto. Neka nas sram ne spreči da im podelimo nadu večnog života. Neka nas sram ne spreči da ih pozovemo na neku aktivnost crkve. Nada večnog života prevazilazi svaki sram! 

понедељак, 26. децембар 2016.

Punoletstvo

18 godina braka. Punoletstvo. Ujedno jedan od najvećih podviga mog života. Ako ste pročitali moje predstavljanje na blogu, ključna je rečenica koja govori o mom identitetu je sledeća: "Muž jedne žene i otac dvoje dece, koju pono, puno volim, što navodim sa radošću, jer kako je počeo moj život, nikada nisam očekivao da će se to desiti." Ali ovo nije blog gde pričam o mojoj prošlosti pre susreta sa Hristom, nego o meni i Mirjani.

Mirjana je prvo bila moje duhovno dete (duhovnom decom nazivamo ljude koji preko nas upoznaju veru u Hrista). Često bi se susretali u busu za Futog (ona se vraćala sa posla, ja iz crkve), i skoro uvek bi naš razgovor bio o veri u Hrista. Nebrojeno puta sam je pozvao u crkvu, na razna dešavanja, i naravno ne bi se pojavila. Do filma "Isus", projekcija u Ben Akibi, 95-te. Već sam izgubio nadu, i nisam više ni želeo da je pozovem, protiv volje sam je nazvao, došla je, i te večeri je postala Božije dete.

Mirjana je posle bila moj učenik (učenicima nazivamo ljude koje vodimo u prvim koracima hriščanske vere). Devedesetih, nekolicina nas smo bili jedini evanđeoski vernici u Futogu. Iako smo išli u grad u Crkvu, u toku nedelje smo puno vremena provodili zajedno. Kao najstariji hrišćanin, vodio sam male grupe, razgovarali smo o veri, molili se zajedno.

Mirjana je vremenom postala moj prvi, pravi najbolji prijatelj. Prijateljstva koja sam do tada imao, su uglavnom bila površna, kafanska prijateljstva, gde se druženje svodilo na zajednička napijanja, međusobna provociranja. Ako kažeš nešto lično, uskoro bi to bilo upotrebljeno protiv tebe. Kada sam postao vernik, i dalje nisam znao kako da izgradim iskreno, duboko prijateljstvo. Do Mirjane. Prvi put je tu bio neko ko je znao sve o meni, i ja o njoj, ko je razumeo, i koga sam razumeo. Pravo, duboko prijateljstvo.

Kažu da duboko prijateljstvo između muškarca i žene nije moguće, jer uvek preraste u nešto više. Ne znam, možda je tako. Kod nas, to se desilo, i u meni se nešto počelo menjati. Polako je postajala mnogo više nego prijatelj, postajala je osoba sa kojom bi voleo da provedem život. Ali prijateljstvo je bilo previše važno, nisam video kod nje znake da se njena osećanja menjaju i odlučio sam da ta osećanja zatrpam u sebe. Da čuvam prijateljstvo i nikada ne pokažem da osećam nešto dublje. Doneo sam zavet pred Bogom, čuvaću naše prijateljstvo i neću učiniti ništa da to prijateljstvo pokvarim.

I dalje smo provodili puno vremena zajedno. Kao da smo u vezi. I kao u svakoj vezi, počeli smo da se svađamo sve više i više. Skoro svaki drugi susret se završavao sa svađom. Počeo sam da primećujem stvari koje mi se nisu toliko dopadale, naučio da ih prihvatim, pa ponovo ih mrzeo.... Prijatelji... Ništa više... Ponašali se kao bračni par.

Tih dana u crkvi je bio u poseti gost iz SAD, sa proročkim darom. Pozvao me je na razgovor, i dobio proročku reč za mene: "Bera, Bog vidi želje tvog srca, i želi da znaš da će biti ispunjene." U mojim mislima su bile dve želje: 1. više vernika u Futogu, i crkva u Futogu; 2. Mirjana.

Nisam puno značaja pridavao njegovim rečima, niti sam verovao da to je ste reč od Boga... i dalje smo se svađali, oko bilo kod razloga. Par dana posle te proročke reči, strašna svađa sa Mirjanom. Razišli smo se posvađani to veče. Oko ponoći, čujem kucanje na moj prozor (znao sam ko je, Mirjana je tako najavljivala dolazak). Na biciklu, kaže: "Moramo da razgovaramo". Šetamo ulicom i kaže mi: "Bera, razgovarala sam sa drugaricama, i donela sam odluku - mi ne možemo više da se družimo." Na moje pitanje zašto, odgovor je bio - zato što više ne možemo da se družimo, gotovo je. "Zašto Mirjana?" "Zato što više ne možemo da se družimo", i tako u krug...

I odjednom, u meni bukne nada. Možda i ona oseća nešto prema meni, ispunjava se proročka reč? Sa strahom ali svestan da prijateljstvo svakako prestaje, upitah je: "Kaži mi, da li nije zato što ti nešto osećaš prema meni?"...

I završilo se zagrljajem, i već to veče smo razgovarali i budućnosti i braku. Znali smo da ćemo biti zajedno, zauvek, dok nas smrt ne rastavi. Šest meseci kasnije, dan posle Božića, postali smo jedno. Prvo duhovno dete, pa učenik, pa prijatelj, pa "neprijatelj", pa Božije obećanje, i na kraju životni saputnik.

Danas 18 punih godina. Veličanstvenih i teških. Nismo prestali da se svađamo, niti naučili sve lekcije. Pre nekog vremena bili smo zajedno na seminaru. Ispunjavali smo neki test, i prepucavali se oko rezultata, i Rob koji je vodio seminar je prokomentarisao našu vezu "vatra i benzin".  Danas sam pronašao citat koji sumira moja osećanja - "Savršeni par čine dvoje nesavršenih ljudi koji odbijaju da odustanu jedno jedno od drugog." Ne odustajem, jer šta god da se desi, posle Hrista, moja žena je najvrednija stvar koju sam dobio u životu.

субота, 24. децембар 2016.

The end of the world - Trip to Korea

The boat in which we sailed
Okdo-ri, a small island in Yodo archipelago, somewhere between Yellow and East-China sea, Korea. Not a tourist destination, no ferry’s going there. There are no asphalt roads, no stores, no schools. Just a small fishermen village of 40 residents. Making their living out of fishing and growing algae. Yes, growing algae for crops. I didn’t even know that algae are being grown, but around the island, in the sea are huge plantations of many different kinds of algae. 
  Looking from Europe, this is the end of the world. No further. Straight ahead are just few islands, Japan to the north, Taiwan to the south, but straight ahead just wide ocean. The end of the world. Our host is making jokes that my companion and I are the first people from Serbia ever to lay a foot to this island. He is probably right. How come I ended on Okdo-ri? I was invited to visit Korean churches by Hannah, Korean missionary, to visit several Korean churches (South Korea, of course), to speak of Serbia, invite Koreans to pray for us, and to pray with them. Hopefully we have been successful in that.

Pastor
 Back to the Okdo-ri island. That morning we were just told to get ready, we were about to visit an island church. I thought it must be a nearby island, some tourist location probably. We were driving by car for almost four hours. From central part of Korea, Degun, straight down. Left our car on port, our guide Jun Sok Hi told us there will be a pastor with a car waiting for us on the other side. Large island, a center of archipelago, a pastor dressed in suit with a tie waiting for us, grabbing our suitcases, shaking our hands, repeating Muksane, Muksane (Pastor, Pastor). Our guide Jun tells us this is the first time he sees this man wearing a tie. Getting into a van, which creaks, buzzes, fuming on narrow island roads. And finally surprise – arriving to a small port, with only small boats. We will continue our journey on boat, says Pastor Pa Chun Su, it is a church’s boat. I see Hannah is bit shocked too, she didn’t know either, they are not taking guests here usually, or ever before.  
 God knows well who prefers what. Some prefers hotels, but this is my kind of thing. A ride in a fishing boat on Yellow Sea. As a child I used to read of these islands as of hiding places of notorious Chinese Pirates. God’s first gift – an adventure for his Ranger (Maybe you do not know - a big part of my life is Scouting).
I don’t even have time to gather all impressions – the boat, the ride, all what’s around me, it is already getting dark, are we going to spend night in this boat? And another surprise followed. Approaching a port, there are few house lights visible, and above them, as a lighthouse, a huge, shining white cross. This lighthouse, a cross on a church guiding us to safe port. It filled my eyes with tears of joy. How come this sweet sign on this place, so clear, so standing out?      
 Late night, two Pastors from Serbia, our guide Jun and Hannah, Pastor Pa and his wife, sitting around the table, on floor, feasting on strange fruit I never saw and rice cakes, sitting and talking on same passion – Jesus Christ and His calling in our lives, on salvation. Nine thousand kilometers away from home, at the end of the world. I never even dreamed of this. To be like home, in my spiritual family, here? I have experienced this many times before, this feeling of closeness meeting Christians all over the world; but here, at the end of the world?
But that was not the only thing that moved me. Our Lord Jesus Christ, leaving to heavenly glory, left us a command. Acts 1:8 “… and you shall be my witness, in Jerusalem, Samaria and all to the end of the world”. It travelled a long time, this message, for 1900 years, but here it is, at the end of the world. So, here sit I, form Serbia, where the Gospel was preached perhaps in the time of Apostles, but for sure in second generation. Looking at our Christianity. Sometimes it gives me joy, but often makes me sad. I started this trip sad, and somewhat discouraged. But now I sit here, where the Gospel is juicy, still fresh, just arrived, full of energy and power, and my heart is swelling. We are talking with them of Serbia, praying for Serbia, on how to bring salvation to people in my country. Here, at the end of the world. My God knows what I need, to lift me up. He has brought me here, to light up my hope. Hope for Serbia.      

недеља, 11. децембар 2016.

On me je poljubio...

Čitam Sveto pismo skoro svaki dan, već 22 godine. Nekada mi ide lako, svaki dan čitam Sveto pismo, učim stihove napamet, a drugi put se borim. Kao talasi, nekada moje oduševljenje splasne, pa se budi, pa opet splasne. Međutim, na samom početku mog putovanja vere, ispravno sam poučen značajnosti Svetog pisma za život vernika, i te pouke se još uvek držim. Hrišćanin je čovek knjige - Svetog pisma, s njim počinje, s njim završava.  
No to nije bio moj prvi susret sa Biblijom. Sećam se frustracije, kada sam je pokušavao čitati Bibliju, pre nego što sam poverovao (pod time mislim - iskreno počeo da sledim Hristov put, hrišćanskim terminima - doživeo obraćenje), frustracije jer nisam razumeo o čemu se u toj knjizi radi. Pokušao sam sa Starim zavetom, bio sam zbunjen. Novi zavet je bio lakši za čitanje, ali nisam razumeo poentu onog što je napisano. Kao da je neka suština ostajala sakrivena, tu nadohvat mog uma, ali i dalje skrivena. Koprena na mojim očima.
I onda, posle molitve, kada sam prvi put zazvao Hrista da me spasi, da mi oprosti grehe, oči su se otvorile. I danas, dve decenije kasnije, mogu da se setim tog jutra. Ležao sam u krevetu, i uzeo Novi zavet, i čitao ga, čitao sa oduševljenjem, jer odjednom - priča je imala svoj smisao. Nazvao sam kuma
(koji je prihvatio Hrista pre mene), oduševljen onim što pronalazim, želeći samo da mu kažem koliko je neverovatno to što čitam... Jer koprena je spala.
Izmaglica u mom umu...
Juče sam čuo priču, ispovest majke koja je posle dužeg vremena otkrila da joj mali sin ne vidi dobro. Otišli su kod oftamologa, kupili naočare, i te večeri, dok su stajali pred kućom, sin je rekao: "Aaa, a to su zvezde?" Zvezde su bile tamo, on je čuo o njima, ali ih nije mogao videti jano. Izmaglica ispred očiju je nestala. Prava slika mene. I prava slika svakog ko pristupa Svetom pismu ne poznajući pisca (Boga).
Jedna od osnovnih doktrina vezanih za Sveto pismo jeste da je ono objava Božija. Bog je transcedentan, što ima višestruko značenje, ali jedno od značenja jeste da je nespoznatljiv ljudskim umom. Čovek ne može prirodno da razume Boga, jer nema kategorija, načina kako bi ga razumeo. To saznanje nije deo čovekove stvarnosti. Ako Bog želi da ga čovek razume, Bog mora da saopšti čoveku informacije o sebi. Hrišćanstvo, veruje da se Bog objavio, na prvom mestu kroz Sveto pismo, što se potvrdiolo našim iskustvom kroz eone.
Međutim, i tu je začkoljica - iako je objavljena istina, može se razumeti samo kroz Duha Svetog - naš Apostol Pavle to kaže na sledeći način: "nedohovan čovek ne prihvata ono što dolazi od Božijeg Duha, jer je to za njega ludost i ne može da spozna zato što o tome treba rasuđivati na duhovan način." I Korinćanima 2:14. Dokle nemamo Duha, imamo koprenu na očima, Pismo ostaje na neki način zaključano pred našim očima. Kada poverujemo u Hrista, koprena se skida, vidimo jasnije. To je bilo moje iskustvo, i iskustvo mnogih koje poznajem.
Ovih dana sam ponovo postao svestan te koprene, izmaglice zaklanja moj vidik, iako ne više potpuno. Neke delove Pisma pročitao sam stotinama puta, čak i propovedao na te tekstove, a u jednom momentu me Biblija iznenadi "novim" sadržajem, delovima ili izjavama koje nisam video, primetio... Možda i znam te reči, ali nisu imale duboku vrednost za mene, nisu bile u mom srcu, nisu uticale na mene. Neka izmaglica ih je zaklanjala.
Ako pratite moja pisanja, znate da nikad nisam imao dobar odnos sa mojim ocem. Naš odnos se u toku godina popravio, ali nikada nije bilo bliskosti, iako sam ga voleo. Moj tata nije bio osoba na koju sam mogao računati sa poverenjem, previše puta nije bio održao svoju reč. Pa i posle njegove smrti, otkrivam stvari u kojima me je lagao, prevario. Mnogi njegovi dugovi, za koje sam mislio da su rešeni, jer je tako tvrdio, postali su moje nasledstvo. Otac je, u mom iskustvu, osoba koju voliš, ali na koju ne smeš da računaš - koprena na mojim očima, magla koja je zaklonila moje oči da dugo ne vidim stihove o Ocu nebeskom. Otac je osoba koji voliš, ali ne smeš da se osloniš na nju...
Bio sam svestan te koprene. Vremenom mi je postala očigledna. U molitvi, retko kada bi se molio Ocu nebeskom. Bogu bi se molio kroz Isusa, mog Spasitelja, bliskog srcu mom. Bogu bi se molio kao Svetom Duhu, koji me oduševljava njegovim delovanjem, moj Tešitelj. Ali Otac, to je bilo hladno, daleko.
U poslednje vreme, doživeo sam isceljenje, oslobođenje. Otac je konačno postalo nešto blisko. I odjednom, reči koje nisam primetio ranije su oživele. Prošle nedelje, slušao sam predavanje na konferenciji u Budimpešti. Govorio je mladi propovednik, i u jednom momentu, spomenuo je događaj iz Isusove priče o Izgubljenom sinu, i rekao: "I Otac je poljubio sina". Poljubio sina? Gde to piše?
Izgubljeni sin je priča koju je Isus ispričao svojim učenicima, da bi ilustrovao odnos između Nebeskog Oca i nas. Možete je pročitati u Evanđelju po Luci, 15 poglavlje, od 11-32. Priča je duboka, višeslojna, ali u osnovi radi se o sinu koji je prozreo svog oca, uzimajući svoje nasledstvo od njega, prema judejskoj kulturi proglašavajući ga mrtvim, beznačajnim, da bi to nasledstvo potrošio živeći raskalašnim životom. Svojim postupkom je naneo duboku uvredu svome ocu, ali i celoj zajednici, sramotu koja se mogla otkloniti samo smrtnom kaznom kamenovanjem. Kada je sve potrošio, sin se vraća ocu, nadajući se da će moći postati jedan od najamnika... Otac ugledavši ga, trči prema njemu, grli svoga sina, na taj način štiteći ga od osvete seljana, ali ujedno pokazujući milost. Prihvata ga ponovo kao naslednika, opraštajući mu sve... Ali da ga je poljubio? Nisam primetio... možda i razumom jesam... ali srcem do ovog četvrtka nisam.
Interesantno, jer ovih dana sam više puta posmatrao Rembrandtovu sliku, priču o izgubljenom sinu, koju jako volim. Drama događaja je predivno oslikana, ljutnja starijeg sina, i osuda i licemerje na njegovom licu. Poniznost i slomljenost izgubljenog sina, njegovo siromaštvo i iscepane cipele... Očevo prihvatanje... i očeva priroda oslikana kroz ruke gde je jedna muška a druga ženska, govoreći da nas Otac nebeski prihvata kao savršeni roditelj. Igra tame i svetla, položaj glave mlađeg sina koja govori o ponovo pronađenoj ljubavi, ali nedostaje poljubac. Možda ni slikar to nije mogao da vidi srcem, baš kao i ja...
Otac me je poljubio. Moj Otac nebeski me je poljubio! Objašnjavati bilo šta više mi izgleda kao svetogrđe, ali plamen gori u mom srcu. Moj Otac me je poljubio! Kako to slatko zvuči mom srcu. 

понедељак, 31. октобар 2016.

Žena koja je prodala svoje oči

Lee Chal Sun
Ovo je priča o jednostavnom heroju vere. O jednoj velikoj ženi, posvećenoj, borcu. Ženi misionaru, pastoru. Kontraverzna priča, možda će nekog šokirati, možda i sablazniti, ali moram da je ispričam. Samo dok je čitate, skinite naočare naše kulture... sa naočarima kulture možda ćete videćete fanatizam, bez njih heroja.

Već treću nedelju sam u Koreji, ozbiljno patim od nedostatka kuće. Nedostaje mi porodica, crkva, sve... Prepun sam utisaka, a nekad mi se čini i prezasićen. Pitam se da li mogu više išta da primim? Šta novo može da se desi? Prolutao sam Korejom uzduž i popreko, video crkve, muzeje, istorijska mesta... Sedeo sa mnogim vođama, vođama velikih crkava (20,000 ljudi), dekanima (o tome nisam pisao, niti planiram). Sedeo u domovima Koreanaca, na podu, jedući sa njima, moleći se. Video lepotu Koreanske crkve, video i loše stvari. Jeo stvari kojima ni ime ne znam. Šta je još ostalo da se vidi?


Pitam se da li da išta i delim sa ljudima, dosadiću im. Da li da ponovo pišem? Ili da zadržim utiske za crkvu, kada se vratim? To je i bilo moje razmišljanje pre današnjeg iskustva.


Danas putujemo iz grada Džondžu u Dedžung, i odjednom pastor koji nas vozi skreće sa puta. Uglavnom ja i moj saputnik ne znamo kuda idemo. Često se desi da stanemo i saznamo da treba ga propovedamo, ili da imamo neki sastanak. Tako i ovaj put, odjednom nešto što nismo očekivali. Pastor želi nešto da nam pokaže.



Način na koji suše voće... 
Malo selo Van Chang, svega 160 stanovnika. Jednostavna, mala crkvica, ulazimo u kuću, sedamo. Tu je samo žena, mislim da čekamo njenog muža. Razmišljam, jako sam umoran, mogli smo ovo i da preskočimo. Volim da vidim sve, po prirodi sam radoznao, i interesantno je videti Korejsko selo (prvi put vidim biljku susama, način na koji suše voće...), ali mi je malo dosta svega. Možda smo ovo mogli i da preskočimo. Posebno što sada moramo da čekamo da dođe i muž. Ko zna kada će doći... A želeo sam da se odmorim...

I kreće priča. Ova žena Lee Chal Sun, je pastor crkve. Nije udata. Prihvatila je Hrista, ili kako ona kaže "Duh sveti je došao u njen život", kada je imala 16 godina. Njena porodica su bili budisti, i pokušavali su na svaki mogući način da je spreče u tome. Siromašna morala je puno raditi, ali u subotu bi joj dali mnogo više posla. Toliko bi radila celu noć, samo da ode u crkvu u nedelju. Sa sedamnaest je zbog svoje vere izbačena iz kuće. Kaže dalje "sa šesnaest je rekla Bogu (Hananim - Jedini Bog), da cela pripada njemu, i krenula je tim putem" - završila je školu, a pošto je želela da bude učiteljica nedeljne škole, i to najbolja, završila je i teologiju.



Tu je primila poziv od Boga, da bude pastor. Žena koju je Lee dovela do vere pre toga događaja, kako kažu Koreanci - "Starog zakona" (Konfućizam), je umirala. Nedavno je prihvatila Hrista, i rekla je: "Ja nisam ništa uradila za Hananima. Šta mogu da uradim?". Lee je rekla da želi da bude pastor, i na to je žena skinula prsten sa svog prsta - "Evo za početak". Ubrzo posle toga je umrla.

Molila se danima i postila, i izabrala je malo mesto, bez crkve, Van Chang, budističko. Od novca koji je dobila za prsten, kupila je malu, trošnu kućicu, i malo peska i cementa. Ona će sagraditi crkvu! Nije bilo dovoljno materijala pa je odlazila na reku, kupila šljunak, pesak... Od toga je sama pravila blokove. Ni to nije bilo dovoljno. Morala je da pozajmi novac da izgradi crkvu. I sagradila je crkvu, ali je trebalo vratiti dugove. A ona nije imala primanja, niti joj je neko slao novac, niti donacije. Kaže da se danima molila. Otišla je na molitvenu planinu, postila 40 dana. Setila se obećanja koje je dala Bogu -"Pripada Hristu, celi njeno biće, celo telo." Odlučila je, jedino što ima, ima svoje telo, to je jedini kapital koji ima. Prodaće svoje oči. Mnogima trebaju oči za transplataciju, ona će prodati svoje oči. Kaže plakala je na putu do klinike, nikada neće više videti.


Ali otišla je da proda svoje oči...


i saznala da ne može to da uradi dok je živa. Prema Koreanskim zakonima, mogla je da proda svoje telo posle smrti, da potpiše ugovor sa bolnicom, i kada umre bolnica raspolaže njenim telom. Čudan zakon sa naše tačke gledišta, ali tako to ovde finkcioniše. I Lee Chal je prodala svoje telo bolnici za 4,000 dolara, i vratila dug. Kada umre, kaže nam, njeno telo pripada bolnici. Ali crkva je tu.

Nije ovo priča koju govore pastorima Američkih crkava. Nema tu senzacije. Nisu nas doveli da nas ipresioniraju. Za tridesetak godina koliko je ona tu, obratilo se 15-20 ljudi (Što i nije loše, to je 10% stanovništva sela). Doveli su nas tu da pokažu ženu čudesne vere.


Molio sam se u crkvi, tražili su to od mene, da se molim na srpskom za blagoslov. Dok sam molio, u um mi je došla scena iz Dela Apostolskih, 7 poglavlja. To je događaj kada kamenuju Prvomučenika Stefana. U momentu kada umire, Stefan kaže: "Vidim otvoreno nebo, i Sina Božijeg kako stoji sa desne strane". Volim taj događaj jer Isus stoji. Piše na drugim mestima da je Isus seo sa desne strane, jedina scena gde stoji je dok dočekuje svoje dete koje mu je verno služilo do kraja - Stefana. Ustao je da ga dočeka. U mislima dok sam molio je bila slika - Hrista, koji ustaje da dočeka Lee Chal Sunn. Telo će završiti u bolnici, uzeće od njega šta im treba, ali Lee će biti dočekana u radosti njenog Hananima.


Dok kucam ove reči, suze su mi u očima. Žena heroj vere. Možda ostane nepoznata, kao i mnogi heroji vere. Možda je ovo jedino pisanje koje će zabeležiti njeno delo. Nikad ga neće ni pročitati. Ali morao sam da ga zabeležim.

субота, 29. октобар 2016.

Hrišćanski jo-jo

Kućna grupa koja nas je ugostila. Znak prstima - srce. Često ga pokazuju.
Ova kućna grupa se redovno moli za Srbiju.
Još uvek u Koreji, grad Jeonju, centralna Koreja. Prošli smo južni deo Koreje uzduž i popreko... Uveliko me hvata nostalgija za porodicom, crkvom kojoj pripadam, ljudima koje volim. Sa druge strane, ono što doživljavam u Koreji ne prestaje da me inspiriše.

Večeras sedim u stanu jedne obične koreanske porodice. Mala sobica, nas petnaestak u njoj. Nisu pastori, vođe ovo su "obični" vernici (Susretali smo se ovde sa pastorima koji vode crkve od 20.000 ljudi, ogromne organizacije, škole, fakultete - o njima nisam pisao, imam svoje razloge.). Večeras je sastanak njihove kućne grupe. Sedimo na podu, za niskim stolovima prepunim hrane. Potrudili su se da nas ugoste. Piletina sa knedlama od riže i povrćem, razno povrće kuvano, dinstano, soja supa sa tofuom i povrćem (moje omiljeno). Obavezan kim či - ukiseljeno povrće u sosu od ljute paprike, koje Koreanci jedu uz svaki obrok. Ljuto i slatko su dominantni ukusi. 

I dalje se mučimo sa štapićima za jelo, ali po pravilu odbijamo štapiće. Više puta nam se desi da mather familius (majka, glava porodice), videći kako se mučimo sa nekim jelom, uzme porciju, izmeša, pokaže kako se jede. Samo što nas ne nahrani. Čak i restoranu, konobarica, vide da ne znam kako se jede neko jelo, priđe, uzme porciju, i na Koreanskom počne da objašnjava, seče, meša. U početku sam se bunio, nisam ja dete. Sada prihvatim, ne vredi se buniti, biće kako kaže. "Molim vas, ne više paprike...", sipa, sipa, džabe opiranje. Tako se to jede, i tačka. Malo se šalim, iako je opis istinit, ne smeta mi. Vidi se iskrena briga, i želja da se ugosti gost. Tako i večeras, domaćini se slomiše oko nas. 
Poseban problem je jezička barijera. Koreancima je engleski jezik jako težak. Konstrukcija njihovog jezika je potpuno drugačija od evropskih jezika. Retko ko govori engleski. Ako i govore engleski, teško razumeju grublji akcenat, kao što je moj. Komunikacija samo rukama, nogama, osmehom, tapšanjem po leđima, i naravno kroz prevodioca. Često samo sedimo, ne znajući šta se dešava oko nas. Uhvatio sam sebe da u metrou prisluškujem razgovor na engleskom, čisto da nešto razumem oko sebe. Ali u ovoj situaciji mi ne smeta, osećam se kao kod kuće, ovi ljudi su moja braća i sestre u Hristu Isusu, povezani smo dubokim vezama. 

Razlog zašto gostujemo na ovoj kućnoj grupi, je to što se ta kućna grupa redovno moli za Srbiju. Molitveni zadatak koji su uzeli na sebe je zastupanje moje zemlje - mole se za promene, za evanđelje u Srbiji. Došli smo da sa njima podelimo molitvene potrebe, i ostavimo neki duhovni blagoslov. 

Pričao sam im o hrišćanskom jo-jou. Znate ona dečija igračka, kolut privezan za kanap. Pustiš jo-jo, on se odmotava do kraja kanapa, i onda kada dođe do kraja, trgneš kanap, i jo-jo se namota ponovo nazad u tvoju ruku. Tako doživljavam moju posetu Koreji. 
Jedna od prvih crkava u Koreji, sagrađena oko 1905 godine. Ulazi se isključivo
izuven, sedi na podu....

Posmatrano sa našeg kraja sveta, Koreja je na kraju sveta, na kraju kontinentalne ploče. Iza Koreje je samo Japan, i onda Pacifik. Nema dalje. U Delima Apostolskim, 1:8 stoji zapisano: "Primi ćete silu Duha Svetog, kada siđe na vas, i bićete moji svedoci u Jerusalimu, Samariji i sve do kraja sveta." Jedna od poslednjih Hristovih zapovesti ovde na zemlji. Duh Sveti će sići na vernike, posledica toga će biti sila koja će učiniti da oni rašire evanđelje do kraja zemlje. Prvo njihovim najbližim, a onda sve dalje i dalje. 

Hrišćanstvo u Koreji je mlado. Vodili su nas u prve crkve sagrađene u Koreji, muzeje hrišćanstva. Tek sto i nešto godina od kada su misionari iz Amerike i Evrope došli u Koreju. Pravi "bum" hrišćanstva se desilo tek posle građanskog rata, pedesetih godina. Kako kaže moj saputnik Ondrej, sve se desilo u toku njegovog životnog veka. Danas evanđeoskih hrišćana ima između 11-15 miliona. Uticaj hrišćanstava je snažan, neopisivo snažan - hrišćanski univerziteti, škole, bolnice, crkve na svakom koraku... Ali ono što želim da napišem, jeste da je evanđelje tek stiglo, tek se ispunjava zapovest iz Dela 1:8. Friško je kako bi rekli u Vojvodini. 

Zid crkve u Seulu, ispuniti poziv iz Dela 1.8
Zato me fascinira sledeće. Nebrojeno puta sam u Koreji, u crkvama, naišao na isti taj stih - Dela 1:8. - na zidovima crkava, u razgovorima... Posetio sam nekoliko crkava u kojima sam video zidove prekrivene zastavama država sveta. Crkava gde se ljudi mole za zemlje sveta, za Srbiju. Koreja je zemlja koja je poslala najviše misionara u savremeno doba, širom sveta. Ispunjavaju zapovest: "Kada sila siđe na vas, bićete moji svedoci do kraja sveta...". Samo sada evanđelje putuje u drugom pravcu - iz Koreje u pravcu Evrope. Kao jo-jo. Odmotao se do kraja, sada se vraća da ponovo zapali vatru tamo gde je sve krenulo. Doživeli su Hrista, sila Duha se spustila na njih, i primili su se zadatka - evanđelje mora dopreti svugde, pa čak i tamo odakle je krenulo. 

Crkva u gradu Jeonju. Sastaju se u hangaru, iako su velika crkva jer 60% svog
budžeta daju u misijske svrhe.
U mislima mi je stih iz Dela 16:19 - "Na toj hridini sazidaću crkvu, i vrata pakla neće je nadvladati." Nekada mi crkva, posmatrano iz Evrope, ne izgleda tako. Vidim crkve koje su zaboravile svoj poziv, koje se samo petljaju u politiku, koje propovedaju nacionalni identitet a ne veru u Vaskrslog Hrista, gde su rituali bitniji od suštine, a pravila bitnija od života. Da li tako izgleda crkva koju vrata pakla neće nadvladati? Kao poražena starica? Govorim globalno, ne mislim na sve zajednice, ima tu života, ali mnogo više je mrtvila! I tu me je sada hrišćanski jo-jo ohrabrio. Možda negde vatra se prigasi, ali jo-jo deluje. Drugde vatra gori, i ponovo će se preneti nazad! Crkva je neuništiva. Beskonačna je. Ako negde slabi, u drugom delu sveta ljudi je nose u molitvama, bore se za nju.