четвртак, 30. децембар 2010.

DA LI VREDI?

Prošle nedelje su nam dva momka „pobegla“  iz centra „Duga“ (centar Duga je centar za rehabilitaciju heroinskih zavisnika pri našoj crkvi, u kome se ostaje dobrovoljno, i korisnici u svakom momentu mogu slobodno da izađu). Mogli su jednostavno reći „mi idemo“, međutim oni su odlučili da samo nestanu. Ž. je u centru bio šest meseci, Z. tri. Čuli smo se posle sa njima, kaže Ž: „nešto se prelomilo u meni“.  Ni hvala, ni žao mi je, ni izvinite… To jutro sam sa momcima koji su u centru sedeo i razgovarao. Svi tužni, bez puno nade za njih dvojicu.
Pre šest  meseci sam stajao na sahrani. N. je izdržao 15 dana u centru, izašao, počeo da se drogira, diluje, i na kraju ga našli u kadi, mrtvog, sa špricem. Uzrezalo mi se u mozak, na sahrani, nad grobom otac nariče „Sine, sada barem znamo gde si!“. Oko groba, njegovi drugari, živi leševi.
Momenti razočarenja, kada se pitaš da li vredi? Kako se nositi sa takvim vidom „neuspeha“?  Dok sam sedeo razmišljajući o ova dva događaja pale su mi sledeće misli na pamet koje mi pomažu da nastavim dalje:
1.       Pomaže mi svest o duhovnoj borbi oko nas.  Nekada isključim svest da se nalazimo u području koje pripada Sotoni, i da je narkomanija jedna od najjačih sotonskih zamki.  Toliko snažna da ljudi ne veruju u mogućnost oporavka. Pre neki dan sam razgovarao na sudu sa referentom za zatvorske kazne, njen komentar je bio: „Devedeset posto ljudi koji dođu do mene su narkomani, ja ne verujem u mogućnost njihove promene. Jednom narkoman, uvek narkoman, jedino što može da apstinira.“.

Kako se nositi sa takvim okovima? Jedino u sili Isusa Hrista, ako im Bog ne pomogne, ni jedan čovek im pomoći ne može. Ni ja im ne mogu pomoći, ni crkva, niko osim Hrista. A da bi im Hristos pomogao, moraju mu dopustiti da im pomogne.
 2.       I za jednog vredi. Neće svi prihvatiti pomoć, neće ni svi koji prihvate pomoć uspeti, ali i za jednu osobu vredi. Nekada mi propovednici kažemo da bi Hristos umro i za jednu jedinu osobu, da samo ona na svetu postoji. Da li je to samo fraza nisam siguran, ali sam siguran da je Hristos umro za svaku osobu kojoj ponudimo Spasitelja i pomoć.
 3.       Životne priče svih onih koji su uspeli. Samo u Novom Sadu, stotine momaka i devojaka koji su slobodni. Jedna od njih, K. dok se još drogirala posetila je uglednog novosadskog psihoterapeuta tražeći izlaz. Rekao joj je: „Ne mogu da ti pomognem i nije pošteno da ti uzimam novac. Ja ne mogu da ti dam drugu glavu.“ Izgubljen slučaj, a sada brižna majka, vredan radnik, značajan deo naše crkve…
 4.       Radi Hrista. I ovo mi je prioritetno. Radi HRISTA. On voli te izgubljene ljude, narkomane. Njemu je stalo do njih. „Jer je Bog tako zavoleo ovaj svet da je dao svog jedinorodnog sina da SVAKO ko veruje u njega ne propadne nego da ima život večni.“ Jovan 3:16. Izraz moje ljubavi prema Hristu jeste da mu služim spasavajući one koji propadaju. Kako je napisao apostol Jakov: „Druge spasavajte čupajući ih iz ognja.“ Jakov 23.
I na kraju – „Da li vredi?“. Pomažući ljudima suočićemo se sa mnogim razočaranjima, odbaciće poruku do koje nam je naviše stalo, a nekada će je i izgaziti. Pomagati ljudima je često bolno iskustvo, ima puno radosti, ali i mnogo bola. Ali vredi radi Hrista, radi njegove ljubavi za te ljude.  

Razmišljanje uz Božićnu priču, napisala: Marija Čanji

RAZMIŠLJANJE UZ BOŽIĆNU PRIČU – JOSIF JE PRVI KRENUO KA HRISTU
 (Takst je napisala Marija Čanji kao njeno razmišljanje povodom Božića. Marija Čanji je član naše crkve i vođa Kućne grupe PHZ-a.)

Matejevo Evanđelje 1:18- 25 (prevod dr Emilijan Čarnić)

A rođenje Isusa Hrista beše ovako: kada je majka njegova Marija bila zaručena za Josifa, pre no što se sastaše, nađe se da je začela od Duha Svetoga. Pošto je Josif, njen muž, bio pravedan i nije hteo da je sramoti, namisli da je tajno napusti. Kada je on to smislio, gle anđeo Gospodnji mu se javi u snu i reče: Josife, sine Davidov, ne boj se uzeti Marije žene svoje; jer što je u njoj rođeno od Duha je Svetoga, Ona će roditi sina i ti ćeš mu dati ime Isus, jer će on spasti narod svoj od grehova njihovih. A sve ovo dogodilo se da se ispuni što je Gospod rekao preko proroka koji kaže: »Gle, devojka će začeti i rodiće sina, i nadenuće mu ime Emanuil«, što prevedeno znači: »Sa nama Bog«. A kada se Josif probudi od sna, učini kako mu je naredio anđeo Gospodnji, i uze ženu svoju. I ne poznavaše je dok ne rodi sina, i dade mu ime Isus.

U ovo vreme kada praznujemo rođenje našeg Spasitelja Isusa Hrista nametnuo mi se jadan lik iz celokupne priče o ovom događaju opisanom u Matejevom i Lukinom evanđelju. To je Josif.

Šta znamo o njemu? Ne puno. Poreklom iz Vitlejema, tesar, običan čovek, ali i potomak kralja Davida, najvećeg od svih izraelskih vladara. I ono što je najznačajnije veran Bogu.

U Evanđeljima čitamo da je Josif bio veren sa Marijom mladom devojkom koju je Bog izabrao da donese na svet Njegovog jedinorodnog sina Isusa Hrista (Jovan 3:16). Josif je bio dobar čovek, mada se kolebao da li da se oženi Marijom. Ipak nije napustio trudnu verenicu iako su mu, verovatno, svi govorili da to učini, jer trudnoća pre braka je bila sramotna. Poslušao je Božijeg glasnika a budući da je bio veran Bogu i poznavao reči proroka nije se odrekao Marije. Njegovo delo nam silno svedoči o tome koliko je bio blizak sa Bogom i poslušan Njegovoj reči.

Dalje u Matejevom a i u Lukinom Evanđelju čitamo da je Josif ostao sve vreme uz Mariju na putu u Vitlejem i tokom porođaja. Prihvatio je u svoje naručje Sina Božijeg.  

Nije mi namera da uzdižem Josifa. Samo mi se jedna stvar nameće iz čitave ove priče. Josif je prva osoba koja je prihvatila Evanđelje verovatno nesvestan svog čina, prva osoba koja je krenula ka Hristu. 

уторак, 28. децембар 2010.

Nedelja molitve Evropske evanđeoske alijanse 2011

NEDELJA MOLITVE EVROPSKE EVANĐEOSKE ALIJANSE 2011

Nedelja molitve EEA se svake godine održava od 2.I do 9.I. Molitvene predloge su pripremili Evanđeoski savezi Grčke i Kipra. Prevod: Berta Suvadžić, Protestantska Hrišćanska zajednica.
EEA jeste telo koje okuplja nacionalne evanđeoske saveze u Evropi i predstavlja zajednički glas desetina miliona evanđeoskih hrišćana Evrope. Evanđeoski savez Srbije je punopravni član EEA.

Nedelja, 2. Januar, 2011
Tema: Jedinstvo je u Isusovom srcu
Stihovi: Jovan 17:22 “…da mogu biti jedno kao što smo i mi jedno.”
Čitanje: Jovan 17: 9-23; Luka 22:24; Marko 3:24-25

Razmišljanje za ovaj dan
Jedinstvo u telu Hristovom nije luksuz već hitna potreba. Ono je način svedočenja za našeg Gospoda. U njegovoj molitvi on je rekao da njegovi učenici treba da budu jedinstveni među sobom kao i sa Bogom „ ...da bi svet poverovao da si me Ti poslao.“ (17:21). Kao što je još zapisano „ po ovom će svi ljudi znati da stve vi moji učenici, ako budete imali ljubavi među sobom.“ (Jovan 13:35)
Veličina i priroda našeg jedinstva zavisi od toga koliko svaki od nas ima blisko zajedništvo sa Bogom. U meri u kojoj Hrišćanin raste u Hristu i uživa u „zajedništvu sa Božanskom prirodom“ u kojoj on učestvuje (2. Petrova 1:4) ,on raspinje telo, pobeđuje sebe, prevazilazi svetski mentalitet i živi uskrslim životom.
Ovo treba da se pokaže u našim porodicama, u našim prijateljstvima, u našoj saradnji jedni sa drugima kao i u službi za Boga, u našim crkvama, i u našim crkvenim telima! Stoga treba da se borimo da zadržimo „ jedinstvo Duha“ (Efežanima 4:3). Ova bitka se tiče svakoga od nas posebno, ne „one druge osobe“, već prvenstveno mene lično.
Zbog toga što nas je Bog sve  utešio svom svojom ljubavlju, zbog toga što nas je ohrabrio, i zbog toga što svi učestvujemo u istom Duhu, moramo imati istu ljubav, jednodušnost i jednu misao (Filipljanima 2:1-2). Ovo ponašanje odslikava srce i um Hristov (Filipljanima 2:1-2). Mi ne možemo drugačije raditi. Drugačije se to neće desiti!

Molitvena potreba:
• Za veći odgovor na Isusovu molitvu za njegovu Crkvu. Da nikakav telesni motiv i vođstvo ne nađu mesta unutar Crkve.
• Da unutar crkve stav tipa„mi smo duhovniji“ i „ mi znamo bolje“ bude izbrisan.
• Da shvatimo opasnost razdvajanja koje sprečava da crkva bude efikasna.
• Za ispunjenje Isusove molitve, očuvanje jedinstva u središtu našeg srca.

Danas se molimo za: Izrael i teritorije Palestine, Kipra, Grčke, Turske, Italije, Malte i Makedonije.

Ponedeljak, 3. Januar, 2011.
Tema: Jedinstvo se izražava kroz Njegovu Crkvu.
Stih: Dela 2:1 “…svi su bili zajedno na istom mestu.”
Čitanje – Filipljanima 2:2-4; Rimljanima 12:10-11

Razmišljanje za ovaj dan
Zaista ponizna osoba doprinosi jedinstvu crkve jer ona brine o dobrobiti druhih. „ Ispunite moju radost- pa isto mislite imajući istu ljubav, duhovno povezani, mislima usmerenim na jedno. Ne činite ništa iz nadmetanja ili iz sujetnog častoljublja, nego u poniznosti smatrajte jedan drugog većim od sebe.“ (Filipljanima 2:2-3). kada sam ponizan ja se ne nadmećem ili ne težim ka nečemu. Smatram da je druga osoba važnija od mene. Zbog toga, ako želimo da budemo jedinstveni, moramo biti ponizni. Naposletku, poniznost je ključ jedinstva. Ponizna osoba može sebe videti onako kako treba u odnosu na Boga, i iz tog razloga služba ili priznavanje druge osobe nije „teret“ već se na to gleda kao na nešto razumno i nešto dostojno.
Poniznost služi. Ona dozvoljava sebi da bude stavljena u službu uzdizanja drugih. Poniznost vidi potrebe drugih i troši svoje vreme i snagu da im služi. Hrist je uzeo obličje sluge i ponizio se do tačke da je umro na krstu. „ Jer sin čovečiji nije došao da mu služe već da služi i da svoj život za otkup mnogih“ (Marko 10:45). Poniznost vrednuje svoja dela na osnovu da li je delo bilo za dobrobit drugih. Naposletku, sa mojim delima, mojim rečima, mojim vremenom, da li ja hranim moj sopstveni ego ili time podržavam veru drugih?

Molitvene potrebe:
• Za komunikaciju među vođama crkvi u svakom gradu.
• Za blizak odnos koji pokazuje bratsku ljubav, poštovanje i promovišu zajedništovo.
• Za zajednički stav u vezi sa stvarima koje se tiču društva u kojem živimo.
• Za rast saradnje tako da je telo Hristovo još vidljivije u svakom gradu (na primer, u humanitarnim, obrazovnim ili drugim potrebama grada )

Danas se molimo za: Moldaviju, Crnu Goru, Mađarsku, Rumuniju, Bugarsku, Albaniju, Srbiju, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu.


Utorak, 4 Januar, 2011.
Tema: Ujedinjena molitva i zastupanje pokreće Božiju ruku
Stihovi:  Dela 12: 5 “…i crkva ne prestajaše da se za njega Bogu moli.“
Čitanje: Dela 4:24, 29-31 ; Jeremija 50:4

Razmišljanje za danas
Kao pojedinci, mi stalno živimo u neznanju. Pošto neznanje postoji, postoje uopšteno i neizvesnosti i rizici u našim životima. Kod Boga to nije slučaj jer on zna kraj od samog početka. I to je ono po čemu se razlikuje On od svih lažnih stvari koje žele da ih nazivamo bogom. Ova istina je obavljivana iznova i iznova u Njegovoj reči. (Isaija 42:8-9, 44:6-8, 46:9-11).
Ujedninjena Crkva u delima je prepoznala Božiji suverenitet kroz istoriju: „ Gospode, Ti si Bog...“ (Dela 2:24) „U panici, u sred progonstava, uprkos zastrašivanjima, Bog je suveren!...i Crkva se moli:“  
Njihova molitva nije bila „ Gospode, ukloni naše probleme“ niti je bila „Bože, pobrini se za nas“ već „daj nam silu da činimo Tvoju volju“ . I to nije bilo ništa drugo nego nastavak njihovog svedočenja u Njegovo ime, uprkos progonstvima i pretnjama!“
U Božijim rukama ja sam siguran, ne u smislu garancije kako to svet zamišlja, već u smislu da me On drži u svojim rukama i niko me od njega ne može uzeti. Krajnji cilj svega nije moja sopstvena sigurnost, već slava Božija.
U prvom slučaju (Dela 4) crkva je bila ispunjena Duhom Svetim i svako je hrabro nastavio svoju trku. U drugom slučaju (Dela 12) Petar je bio oslobođen. Zaista, Bog odgovara na zajedničke molitve Njegovog naroda, kada traži ono što je u skladu sa Njegovom voljom.  

Molitvene potrebe:
• Za progonjenu crkvu, da raste u hrabrosti i da služi Bogu u sili Duha Svetoga.
• Da vrata zatvora u zatvorenim zajednicama i manjinama mogu biti otvorena.
• Da se odvija neprekidna molitva u svim zemljama.
• Da crkve u Evropi ponovo iskuse i dožive obnovu.

Danas se molimo za: Portugaliju, Španiju, Veliku Britaniju, Irsku, Francusku i Nemačku.

Sreda, 5 Januar, 2011.
Tema: Zajednička vizija crkve za naš grad /zemlju
Stih: Nemija 2:12 “…što mi je Bog moj stavio u srce da učinim za Jerusalim...“
Čitanje: Izreke 29:18a , Nemija 2:16-18,  Jošua 1:10-11

Razmišljanje za danas
Ako mislimo da je naša vera mala ili beskorisna, postoji mogućnost da smo možda sveli Boga, Gospodara univerzuma, na nivo božanstva koji se brine samo za naše sopstvene potrebe ili potrebe nekog od naših ukućana. Hrist nas izaziva da imamo viziju za naš život!
„Ako dakle, uskrsnuste sa Hristom, tražite ono što je gore, gde Hristos sedi s desne strane Boga, ljubite ono što je gore, a ne ono što je na zemlji.“ (Kološanima 3:1-2)
Vidite, „ljubite  ono što je gore“ znači da je cilj mog života nešto mnogo više od ispunjavanja mojih potreba. Cilj mog života je da živim onoliko dugo koliko to Bog dozvoljava, i da učestvujem u svemu što Bog radi u mojoj generaciji. Ukoliko to radim, On će se pobrinuti za moje potrebe.
Za mene, kao hrišćanina, nije moguće da provedem ceo svoj život koncentrišući se na to što šta ću da jedem i pijem i na ono šta ću da obučem. (Matej 6:31-33). Nije moguće da u moje molitve, veru i moje interese ne uključim ono šta Bog radi u svetu, šta radi u mojoj zemlji, mom gradu, u mojoj crkvi, u mom komšiluku.
Tražiti ono  što je gore (na nebu) znači da moje srce tuče za svet koji Bog voli kao i za ono što Bog čini. Podižem svoju decu sa strašću. Radim svoj posao i živim za ispunjenje Božije svrhe. Moj život nalazi smisao i svrhu u Bogu.
Bog nas poziva na pokajanje jer su mnogo puta naši interesi, naši ciljevi, naši snovi i želje, fokusirani isključivo na nas, našu porodicu i naše potrebe. Kako bilo, kada se izmirimo sa Bogom, pošto nas On vaskrsne iz smrti u život, on nam dozvoljava da nastavimo svoj život radeći za njegovo kraljevstvo i slavu. Toje naša vizija!

Molitvene potrebe:
•Da nam Bog da novu viziju vođama za njihov grad /njihovu zemlju.
•Da nam On pomogne da nađemo način da priđu i prenesu svoju viziju drugim vođama i celom stadu. Neka se vizija očuva.
•Da nam se pokaže pravo stanje stvari u gradu/zemlji i kako se to može promeniti i popraviti
•Da sramota sa crkve bude skinuta i da se Njegova slava pokaže u, i kroz Njegovu crkvu.

Danas se molimo za: Norvešku, Švedsku, Island, Finsku, Dansku, Holandiju i Belgiju.

Četvrtak, 6 Januar, 2011
Tema: Saradnja da bi se ostvarilia vizija
Stihovi: Nemija 4: 6 “ Mi prezidasmo zid koji se završi do polovine visine njegove. I narod uze taj rad k srcu.“
Čitanje: Nemija 4:16-20; Isaija 11:13-14; I Korinćanima 3:6-7

Razmišljanje za danas
„Ako su Sirijci suviše jaki za mene, onda ćeš mi ti pomoći; ali ako su deca Amonaca suviše jaka za tebe, onda ću ja doći i pomoći tebi. Budi hrabar i držimo se hrabro za naš narod, i za gradove našega Boga, i Bog će uraditi ono što za dobro nađe.“ (II Samuilova 10:11-12)
Gore smo naveli reči Joavove, generala u vojsci kralja Davida. Joav je bio crna figura u životu Davidovom. Kako bilo on je bio veliki ratnik. Ovo znači da nije bio toliko lud da veruje da nikada neće izgubiti. On se nije stideo da traži pomoć. Oni koji učestvuju u timskim službama moraju biti ponizni.
Poniznost prepoznaje svoja sopstvena ograničenja. Ona je spremna da primi pomoć, poduku, i ne žali se kada dobije savet.
U timskom radu, različitost je važna. Mi nismo svi isti. Joav se borio protiv Sirijaca, a Avisaj protiv Amonaca. To je biblijska istina da nas je Bog po svojoj volji stvorio različite kao ličnosti i on nam prema svojoj volji daje različite talente.
Timski rad pretpostavlja i međusobnu pomoć. Ako su Sirijci suviše jaki za mene, tada ćeš me ti spasiti. Ako su , pak, sinovi Amonaca jaki za tebe, tada ću ja doći i spasiti te. Činjenica da smo različiti ne znači da mi ne možemo stati, ili za neko vreme odložiti neki posao, da bismo nekom drugom pomogli. Međusobna pomoć vodi do veće snage:... budi hrabar i držimo se hrabro.
Koristi nije za nas: već za naš narod, i za gradove našega Boga.
Cilj je rad za Boga. Slava Božija. Blagoslovi  i izgradnja Njegove crkve. To nije naš privatan posao. Sve je to rađeno sa poverenjem u Božiji plan, kojeg mi možda ne znamo; Bog će uraditi ono što je najbolje u Njegovim očima.

Molitvene potrebe:
• Da prepoznamo naše uloge kao pojedinaca i kao lokalne crkve.
• Da podržimo jedan drugog u trenucima potrebe.
• Da postoji međusobno oproštenje i izmirenje.
• Da postoje nove baze za saradnju i ostvarivanje vizije.

Danas se molimo za: Latviju, Litvaniju, Estoniju, Hrvatsku, Srbiju i Kosovo, Bosnu i Hercegovinu

Petak, 7. Januar, 2011.
Tema: Prepreke i opasnosti za jedinstvo
Stihovi: Nemija 2:19 “…podsmehivaše nam se i rugaše nam se...“
Čitanje: Nemija 2:19-20; 2 Kraljevima 6: 14-17; Psalam 121:1-3

Razmišljanje za danas
U Božijem radu uvek postoje prepreke koje treba prevazići; opasnost od razočarenja uvek vrebaju sumnje, i kritike će uvek pokušati da ospore vrednost i ciljeve naših napora.
Ali uz milost Božiju, rad se mora nastaviti i nastaviće se:
Iako pritešnjeni sa svih strana, nismo slomljeni; u nevolji, ali ne u očaju, proganjani, ali ne ostavljeni, oboreni ali ne i uništeni (II Korinćanima 4:8-9).
Sila otpora u ovom slučaju je u našem ličnom odnosu sa Bogom, međusobno ohrabrivanje među vernicima, konstantno podsećanje na Božija obećanja i vizija njegovog rada. Reči neprijatelja obeshrabruju. Kada čuješ glasine, one rastu i od grudve nastane lavina među ljudima. Ovo je razlog zašto moramo da čujemo istinu. Ovo je tačno ono što je Nemija uradio. „Ja pogledah i ustavši rekoh starešinama, i glavarima i ostalom narodu: Ne bojte se! Pomenite Gospoda i od koga trebate bojati se, i borite se za braću svoju , sinove i kćeri svoje, žene svoje i za domove svoje“. (Nemija 4:14).
Šta je istinač Bog je sa nama! On je velik i divan Bog. Zato, nemojte se bojati . Nastavimo svoju borbu jer je on sa nama.

Molitvene potrebe:
• Da ne budemo razočarani situacijom oko nas i okolnostima kroz koje prolazimo lično ili kao crkva.
• Da ne vidimo samo problem već i rešenje/odgovor od Boga.
• Da vidimo dalje od okolnosti.
• Da prepoznamo kao je velik naš Bog i koliko nas voli i koliko se interesuje za to kroz šta prolazimo.

Danas se molimo za: Luksemburg, Lihtenštajn, Monako, Andoru, San Marino, Austriju i
Švajcarsku.

Subota, 8 Januar, 2011
 Tema: Jedinstvo ima cenu
Stihovi: 2 Samuilova 24: 24 “…Neću prineti Gospodu, Bogu svome, žrtve poklonjenje.“
Čitanje: 2 Samuilova 24:17, 24-25; I Korinćanima 12:12, 20-26

Razmišljanje za danas
Mi smo telo Hrisotovo, ali svaka osoba je stvorena drugačije od drugih; ne možeš reći nekome „Ne trebaš mi“(I Korinćanima 12:21). Ne možeš reći, „Zašto nam je on potreban, ili ona, bilo bi nam bolje ako ta osoba ne bi bila sa nama“ Nikako! Ne samo to, već su nam članovi koji su slabiji i potrebni (I Korinćanima 12:22). Ono što mi ne smatramo važnim ili časnim, ima svoju sopstvenu lepotu. Bog je stvorio crkvu. U svojoj mudrosti i suverenosti, Bog je u svaku crkvu stavio tebe i mene i one koji sede pored nas. Setimo se da Bog ne pravi greške, niti se bilo šta dešava slučajno- Bog ih je doveo. On kaže: „Ti ih trebaš“.
Naravno, to košta! To me košta mog ponosa kada se setim da ne znam baš sve. Boli me kad shvatim da je druga osoba u pravu a da ja grešim. Smeta mi kada me neko ispravlja. Ne dopada mi se kada vidim da drugi mogu postići više od mene. To me košta saznanja da se moram žrtvovati i biti ponizan da bih potpomogao jedinstvo.
Rešenje je: Iskreno, pravo, svakodnevno, pokajanje; priznanje duboko iz srca Bogu i kojoj god osobi je to potrebno da priznamo. Ako je ova „cena“ plaćena, onda je put za Božije blagoslove i za prikupljanje plodova našega rada čist i otvoren.

Molitvene potrebe:
• Da budemo voljni da platimo cenu, kolika god ona bila, i bez obzira koliko nas ona koštala.
• Da shvatimo da su nam svima potrebni drugi ljudi da bi bili sposobni da radimo dobro Božiji posao. Ovo je istina za pojedince i crkve.
• Da stavimo vrednost na živote drugih koje ime je Bog dao.

Danas se molimo za: Poljsku, Belorusiju, Slovačku, Sloveniju, Rusiju, Ukrajinu i Čehoslovačku.

Nedelja, 9. Januar, 2010
Tema: Jedinstvo promoviše i objavljuje Evanđelje
Stihovi: Jovan 17:23 “…da budu jedno i da pozna svet da si Me Ti poslao...“
Čitanje: Matej 18:19-20; Jovan 13:34-35; Jovan 15:12-13

Razmišljanje za danas
Nadmetanje cveta gde god postoji mogućnost ličnog dobitka.
Posao za Boga nije mesto za lične ambicije ili samo-pokazivanje. Pozao za Boga je zajednička bitka za Božiju slavu i spasenje duša. Ovo je za Božiju dobrobit, a ne za našu, ako ćemo to tako reći.
Šta god da se desi, budite vođeni vrednostima napisanima u evanđelju. Zato, bilo da dođem da vas vidim, bilo da vam ne dođem, da čujem za vas da čvrsto stojite u istome duhu, jednodušno boreći se za veru jevanđelja. (Filipljanima 1: 27).
Hrišćanska vera i život je borba. Hrišćanin predstavlja atletičara koji trči. Kako bilo, velika je razlika. Hrišćani atletičanri koji trče na stadionu Božije službe, nisu u takmičenju jedni protiv drugih. Oni trče jedni pored drugih, pomažuči jedni drugima. Neprijatelji koji se bori protiv nas je Satana, i on se bori sa nama mentalitetom sveta, pokušavajući da kreira naše živote kakve žive ljudi koji ne poznaju Boga. On pokušava da nas zarobi sa našom grešnom prirodom. On je neprijatelj. Neprijatelj je napolju, ne unutra.
Crkva Božija je porodica, svi članovi koji su rođeni od Duha Božijega i ova porodica su u ratu. Jedini način da Evanđelje napreduje i da se zadobijaju duše , je da ostanemo u stvarnosti: je da imamo istog Duha Svetoga i osnaženi u njemu „zajedno“ mi trčimo trku za veru Evandjelja. Mi trčimo zajedno da živimo svete živote i zadobijamo duše za Hrista.

Molitvene potrebe:
•Da naše jedinstvo ne bude motivisano ličnim dobitkom,većće se to ispoljiti na praktičan način, da bi se dobilo svedočanstvo koje će uticati na svet oko nas.
•Da naše jedinstvo ima čisti motiv i da je zasnovan na ljubavi.
•Da podignemo standard jedinstva.
•Da budemo voljni da položimo svoje živote jedni za druge.
•Da nam Bog da kreativne načine da evangeliziramo svet.

Danas se molilmo za: Kazahstan, Kirgistan, Tadžikistan, Uzbekistan, Azerbejdžan, Tursku. 

понедељак, 27. децембар 2010.

Zašto slavim Božić ili moja životna priča!

Kao što sam sinoć napisao, prvi put sam u Hrišćansku zajednicu ušao na božićnu službu. Nekoliko nedelja posle toga sam i poverovao u Spasonosnu poruku koju sam čuo za Božić. No put do vere nije bio lak.
Odrastao sam u porodici koja nije marila za hrišćanstvo. Otac razočarani komunista, ubeđeni ateista, u prvim godinama mog života i alkoholičar. Majka odrasla u velikoj porodici, preko desetoro dece. Razlog tako velike porodice je bio da je baka bila Nazarenka, i svoju veru je mami nametala na pogrešan način. Sve je to stvorilo kod moje mame veliku odbojnost prema hrišćanstvu. Zbog svega toga, moje viđenje hrišćanstva je bilo da je to zaglupljujuća, zaostala i nepotrebna religija.
Sa druge strane veliki problem mog detinjstva je bio osećaj neadekvatnosti, potrebe da se dokažem, da pokažem da vredim. Uništavao me je stalni osećaj da nisam vredan. Pošto nisam uspevao da se dokažem pozitivnim delima (ili u tome nisam bio ohrabrivan???), počeo sam da se dokazujem negativnim, a najviše kroz alkohol, i to intenzivno.
U početku sve je bilo jako zabavno, a kasnije počinje da bude besmisleno. Pio sam da mi bude dobro, da se osećam lepo, da se zabavim, a sve sam to počeo da gubim. Ništa me više nije moglo oraspoložiti. Napijem se da izađem iz depresije a nađem se još dublje u njoj. Pušio marihuanu da se oraspoložim a tonuo u očaj. A za mene nagore od svega je bilo što nisam više mogao da puno popijem (čime sam se, glupan, ponosio), nego bi posle nekoliko pića zaspao za stolom, na podu ili bilo gde da sam se nalazio. Želeo sam da prestanem da pijem, ali nisam mogao. Moja odluka o anti-alkoholizmu je trajala dok neko drugi nije počeo da pije, i tu se završavalo moje apstiniranje.
U tom stanju očaja, sećam se večeri, gde sam pijan išao kući i svađao se sa Bogom. Rekao sam mu  „Ako te imam, pokaži mi se, dokaži da postojiš i ja ću verovati u tebe.“ U decembru mesecu 1993. godine, moj prijatelj Goran je organizovao oproštajno veče. Sećam se da sam želeo tu noć da se dobro provedem. Otišao sam radostan i pun očekivanja, napio se od par piva i zaspao za stolom. Kada sam se probudio, plakao sam od očaja, bilo mi je dosta svega. Na oproštajnom je bilo nekoliko prijatelja koji su posećivali Hrišćansku zajednicu, Mišel, Ankica, Kaća, i oni su me pozvali rečima: „Idi na službu, Bog može da ti pomogne!“.
Sledeće nedelje je bio Božić i ja sam nazvao Mišela, dogovorio se sa njime i otišao na službu. Već na vratima me je zapljusnulo nešto pozitivno. Nasmejani ljudi, pružaju ruku, zainteresovani za mene. Posle kada je krenula služba – savremeni instrumenti, savremen zvuk, ljudi koji normalno pevaju razumljivim rečima, pozitivna poruka. Propovedi se ne sećam, a ni ko je propovedao taj put. Ali veoma dobro se sećam dve pesme: „Tiha noć“, pesma koju sam slušao na filmovima i pesme „Šta bih ja?“. Ona je bila ključna za moj put do vere. Slede reči pesme:
„Šta bih ja, šta bih ja, sa noći nadamnom bez Tebe, borba je preteška za mene, da nisi im´o ljubavi i za mene, da greh moj nije bio tamo na krstu, o da te nisam sreo dragi Isuse, šta bih ja, šta bih ja. Šta bih ja, šta bih ja, borba je preteška za mene, o da me nisi sreo dragi Isuse, u svetu punom bola tražio bih te, Isuse, šta bih ja.“ Te reči su mi se urezale u svest kao odgovor. Ali to veče nisam doneo odluku, jer sledeće nedelje je bio doček nove godine i želeo sam da se „provedem“.
A provod, uff! U 20.00.h počelo a u 22.30.h spavanje na podu do ujutru. Proveo sam se samo tako. Da bi stvari bila još gora, u devet sati kada smo došli na žurku, na podu je spavao jedan momak (sa simpatičnim nadimkom – Đavo), i ja sam pomislio „Bože, samo da se to meni ne desi“ i ujutru se probudio na tom istom mestu.  Probudio sam se sa osećajem koji sada nazivam „o ne opet osećaj“. Želeo sam još isto veče da idem na službu i promenim moj život ali sam bio previše mamuran za nešto tako.
Ali zato sledeće nedelje, ponovo je bila Božićna služba (kao crkva obeležavamo oba datuma pošto imamo vernike iz obe tradicije). Bio sam tamo, spreman. Na kraju je propovednik (Stjepan Orčić) pozvao mu postavimo pitanje ako nas nešto muči u vezi hrišćanstva. Ja sam želeo da pitam šta se dešava sa ljudima koji nikada nisu čuli evanđelje, npr. u Africi. Odgovor je bio krajnje čudan (verujem da je Stipan tada bio vođen Duhom Svetim, jer to je uradio samo samnom i posle nije mogao da veruje da je te reči izrekao): „Znaš, na to postoji odgovor, ali da li si ti prihvatio to evanđelje i izmirio se sa Bogom“. Na moj odrečan odgovor rekao mi je „Kako te nije sramota to i da kažeš, uradi to.“ Ja sam pomislio, „stvarno, kako me nije sramota, moram nešto da uradim po tom pitanju“, ali nisam znao šta tačno.
To veče sam izašao sa društvom, odlučan da više ne pijem i izjavio da sam od sada vernik. Sva moja odlučnost je trajala do momenta kada su oni počeli da piju, kada je sva odlučnost potpuno nestala. Goreo sam od želje da pijem. Imali su litru rakije, neke odvratne domaće, ali sam ja žudeo za njom. U očaju počeo sam da pevušim u sebi reči pesama iz crkve, izrekao par reči iz molitve „Oče naš“ (iz mog tada bednog biblijskog znanja), i „smiluj mi se Bože“, i u sekundi bio slobodan od svake želje za alkoholom. Već sedamnaest godina u meni ne postoji ni želja za bilo čime što ima u sebi alkohol, čak šta više i hrana kuvana sa alkoholom izaziva u meni veliku mučninu. Bio sam isceljen, na mestu gde sam stotinama puta bio pijan. Nisam ni razumeo potpuno poruku evanđelja, ali sam otkrio da je Bog živ i da je priča o Hristu istina, na svojoj koži.  Oslobodio me je očaja.
Time je završeno moje putovanje do vere, ali je započelo putovanje otkrivanja vere koju sam dobio, i još uvek traje. Mislim da ni za večnost neću razumeti svu veličinu Božijeg dela započetog Hristovim rođenjem, pre 2000 godina. Možda je najbolje da to izrazim rečima pesme koju jako volim: „Divna milost kroz Isusa, što grešnog spasi me, izgubljen lutah, nađen sam, slep nekad vidim gle“!!!

недеља, 26. децембар 2010.

Božić, paganstvo ili hrišćanstvo?

Pre oko tri nedelje, jedna baka me je zaustavila sa pitanjem. Došla je u zgradu naše crkve, i videla da je crkva okićena Božićnim ukrasima, videla je lampice i okićenu jelku. Njeno pitanje je bilo zašto slavimo Božić kada je to paganski praznik koji nema veze sa novozavetnim hrišćanstvom. Nisam želeo da ulazim u raspravu sa njom, samo sam joj odgovorio – „vi tako verujete, mi ne.“ Međutim, da li je baka bila u pravu?
Verovatno većini čitalaca ovakvo pitanje izgleda apsurdno, jer se u našem narodu Božić smatra vrhuncem hrišćanske vere. Međutim moramo znati da argumenti na prvi pogled pokazuju da je baka u pravu. Činjenica je da u prvih nekoliko vekova hrišćani nisu slavili Božić nego se Hristovo rođenje slavilo na Bogojavljanje. Činjenica je da ne znamo datum Isusovog rođenja, i da najverovatnije nije rođen 25.12. (pastiri zimi nisu u poljima pa ni na bliskom istoku…). Činjenica je da su hrišćani preuzeli slavljenje Saturnalija (Rimskog praznika, koji se završavao 25.12.) i slavljenje Nepobedivog sunca (25.12.) od Mitrizma. Činjenica je da je poreklo jelke ili badnjaka pagansko, i da su prvo korišćeni u paganskim obredima. A da ni ne spomenemo Coca-colin najveći marketinški trik – priču o Deda-Mrazu. I ko može protiv ovakve sile argumenata? Da li poći za primerom revnosti engleskih reformatora koji su 1647.godine bili čak i zabranili slavljenje Božića (zabrana je trajala 10 godina).

Odmah da kažem ja slavim Hristovo rođenje na Božić!!! A zašto ga slavim, iako znam sve ove argumente i zašto ga slavim ako tvrdim da svoje hrišćanstvo gradim na osnovama Svetog pisma? Da li se u opšte mogu nazvati biblijskim hrišćaninom?  Jutros sam na službi u našoj crkvi u Temerinu postavio isto pitanje. Odgovori su bili – obeležavamo Božić jer je lepo, zbog tradicije, dobro se osećamo, porodica treba da se okupi…? Ne smatram da je to dovoljno, ako nema biblijskog argumenta, onda je baka sa početka priče u pravu.

Volim na Božić da propovedam iz knjige o Nemiji, osma glava. Stihovi koji ne govore o Božiću, ali govore o posebnoj svetkovini. Jevrejski narod se posle 70 godina ropstva u Vavilonu vratio nazad u Jerusalim i počeo obnovu. Situacija katastrofalna, hram porušen, zidine porušene, naroda malo… I deo po deo Bog obnavlja Jerusalim. U knjizi o Nemiji piše o obnovi zidina grada, obnovi zaštite i sile naroda. Sve do osme glave ove knjige. Do tog momenta zidine su završene za čudesno kratko vreme, i narod ponovo, posle duge pauze praznuje praznik Senica.

 „1 Tada se sav narod skupi na trg pred vodenim vratima. Oni rekoše Jezdri, književniku da donese knjigu zakona Mojsijeva koji Gospod dade Izrailju… 3 Jezdra čita knjigu na trgu pred vodenim vratima od jutra do podne, pred ljudima i ženama i pred svima koji mogahu razumeti. Sav narod je pažljivo slušao čitanje knjige zakona… 8 Oni čitahu razne delove knjige zakona Božijega, i razlagahu smisao njihov da si se razumelo ono što behu čitali.
9 Nemija, namesnik, Jezdra, sveštenik i književnik, i Leviti koji poučavahu narod rekoše svemu narodu: Ovaj je dan posvećen Gospodu, Bogu našemu: ne tužite i ne plačite! Jer sav narod plakaše slušajući reč zakona. 10 Oni im rekoše: Idite, jedite mesa debeloga i slatkih pića, i šaljite onima koji nemaju ništa zgotovoljeno, jer je ovaj dan posvećen Gospodu našem: Ne budite žalostni, jer će radost Gospodnja biti vaša sila. 11 Leviti utišavahu sav narod govoreći: Ćutite, jer je ovaj dan svet, ne budite žalostni! I sam narod otide da jede i da pije i da i drugima šalje, i da se provede u najvećem veselju- JER SU RAZUMELI REČI KOJE IM SE TUMAČIŠE.“

Praznik Senica se praznovao u znak sećanja na lutanje po pustinji, po izlasku iz Egipta. Jevreji bi gradili kolibe od šiblja, i taj dan provodili u kolibama. Cilj je bio da kada dete pita „tata, zašto smo u kolibi“ da dobije odgovor „Bog nas je izveo iz zemlje Egipatske i zaštitio…“. Na taj način se poruka o Božijem delu spasenja prenosila iz generaciju u generaciju. A u tekstu koji sam čitao, praznik je još značajniji, jer narod verovatno desetinama godina, nije čuo Reč Gospodnju, a sada su je razumeli. Razumeli su Božiji plan spasenja i radovali su se, slavili su!
Suština moje priče jeste da su praznici jedan od načina na koji Bog prenosi poruku o svome delu. Pasha – priča o spasenju u Egiptu i nagoveštaj Hrista kao poslednje pashalne žrtve. Purim – spasenje u vreme Jestire... I uvek su uključeni simboli, poruka o Božijem delu, i radost zbog razumevanja Spasenja.

A Božić? Prorok Isaija 9:2-6: „Narod koji je tami hodio vidi svetlost veliku; onima koji u zemlji senke smrti seđahu, zasvetli svetlost. Ti svoj narod umnožavaš i veliku mu radost daješ, i on se pred tobom raduje, kao što se žetvi raduje, kao što se veselo kliče kada se deli plen. Jer ti lomiš jaram pod kojim mu teško beše, i štap kojim ga po leđima bijahu, i palicu mučitelja njegovog; lomiš ih kao u dan Medijanski. Jer će sva obuća što se u boju nosi i sva ratnička obuća krvlju poprskana plamenu se predati. Jer se rodi dete, sin se nama dade, i vlast će da bude na ramenu Njegovom; i nazvaće se: Divni, Savetnik, Bog silni, Otac večni, Knez mira.“

Zašto se narod raduje – jer se rodio Spasitelj, Sin nam se dao, onaj ko je Divni, Bog silni je postao čovek. Narod se raduje spasenju, jer vidi svetlost, jer više nije u seni smrti. Slika koja se koristi jeste slika radosti zbog žetve (kada je od toga zavisio život) i podele plena (nečega što je besplatno). Radost neopisiva.

Božićna proslava za sestre u našoj crkvi

I zato obeležavam Božić – jer iako ovaj praznik nije zapoveđen u Novom zavetu, on u sebi nosi poruku Spasenja. I zato što, iako se simboli Božića ne nalaze u Novom zavetu, preko njih se može preneti poruka o Hristu i Hristovom delu (da i preko jelke – od početka je korišćena kao simbol Svete trojice). I zato što je Božić simbol Božije ljubavi prema nama, jer je Hristos iz ljubavi postao čovek.

I naravno da mi u našoj grešnosti, i od Božića možemo napraviti paganski praznik, prežderavanje i napijanje… Kako je to neko rekao „kada bacamo prljavu vodu iz kadice posle kupanja bebe, ne izbacujemo i bebu sa vodom“. Često mi evanđeoski, sa vodom koja je prljava, izbacimo sadržaj koji je dragocen. Tako i kod Božića, ne fokusirajmo se na sporedno, nego na sadržaj – „Rodilo nam se dete.“

I konačno, zašto još volim Božić. Zato što sam, pre sedamnaest godina, upravo na Božićnu službu, ušao u crkvu prvi put. Očajan, tražeći pomoć, našao Hrista, baš u vreme Božića. Ali to je druga priča.

четвртак, 23. децембар 2010.

Alpha E-časopis


Alfa – Zapadni Balkan

ADRESA: NOVAKA RADONIĆA 19, 2100 NOVI SAD, SRBIJA

BROJ TELEFONA: +381/(0)64 – 53-83-580


ALPHA E-ČASOPIS

BROJ 2-DECEMBAR 2010.

Dragi prijatelji Alfa kursa, sretni vam Božićni i novogodišnji praznici! Kao tim "Alfa Zapadni Balkan" od srca vam želimo sve najbolje, a iznad svega da se u sledećoj godine još više približite našem Bogu i Spasitelju, Isusu Hristu. 

Ovo je vreme kada se sabiraju utisci iz ove godine i verujemo da je ova godina bila za sve plodonosna. Što se tiče Alfa kursa, Božijom milošću, ovo je bila uspešna godina. U ovom izdanju časopisa, samo najznačajniji izveštaji ovogodišnjeg dela Božijeg kroz Alfa kurs. Imamo puno izveštaja i svedočanstva koje ćete imati priliku čitati u narednom broju.

GLOBAL ALFA TRENING (GAT) U NOVOM SADU

Nakon puno molitve, došlo je vreme na se održi prvi Global Alfa Trening u regionu Zapadnog Balkana. Obuka je bila zakazana za 16. i 17. četvrti. Crkva koja je ugostila delegate iz Srbije, Hrvatske, Makedonije , Bosne i Hercegovine je bila Protestantska hrišćanska zajednica (PHZ) iz Novog Sada.

Gosti predavači  su bili- Matt Harpur,Chris Hunter, Debbie Garner, Bucky Hulse,  Alexandra Shimings iz Engleske i bračni par iz Holandije -Corine i Bram Shuurman.  Na GAT- u je bilo prisutno oko 80 delegata iz 12 crkvenih denominacija (Crkva Božija, Evanđeoska Crkva, Baptistička crkva, Pentakostalna crkva, Slovačka Evangelička crkva, Rimo-katolička crkva, Metodistička crkva, Protestantska hrišćanska zajednica kao i pojedine slobodne Evanđeoske crkve).

Teme koje su obađene su: “Šte je Alfa kurs?“,  „Osnovni elementi kursa“ „Kako održati govor na Alfi?“ „Kako voditi diskusiju“... Učesnici su mogli da dobiju sliku šta je to zapravo Alfa.  U našem regionu, kao i što sami znate, uvek se postavlja pitanje ”Verujemo da je to dobro tamo negde na zapadu ali kako to primeniti kod nas?“.  Ivica Matulić (Ica) - Nacionalni koordinator za Hrvatsku i Beređi Dušan (Bera) su u govoru „Alfa kao deo života crkve“  i mogli su iz ličnog iskustva da pokažu da se Alfa savršeno uklapa u život crkve. U toku ova dva dana treniga bilo je prikazano i kako izgledaju govori na Alfi (četiri prezentacije),  nakon čega se moglo diskutovati u  maloj grupi i doživeti  kurs sa pozicije gosta na Alfi.

U toku celog treninga osećao se duh jedinstva i radosti, uzrokovano svešću da zajedno možemo raditi na širenju evanđelja i transformaciji društva. Posebno je bilo interesantno  kada smo nacrtali mapu Zapadnog Balkana, upalili jednu veliku sveću (Isus- svetlost sveta) i pojedinačno dolazili sa malim svećicama i uzimali plamen od velike i postavljeli na gradove (na mapi) odakle dolazimo. Neko je prebrojao pedeset  svećica. Verujemo da to nisu samo svećice na mapi nego da će Svetlost doći u te krajeve kroz Alfa kurs.

U narednom periodu očekujemo i molimo se da Alfa kurs krene u  Užicu, Nišu, Lebane, Bačkoj Palanci, Senti, Subotici.....Dubrovniku....Bihaću, Čapljini... Samo ću vam navesti  još nekoliko primera kakav uticaj je GAT imao na crkvu domaćina i na  razvoj Alfa kursa u Srbiji.

1. Ljudi iz PHZ su imali priliku da budu domaćini i da služe braći i sestrama iz celog regiona što  je donelo svežinu u njihovom hodu sa Bogom i novu želju da i dalje budu uključeni u Alfu.

2. Samo nekoliko dana nakon GAT- a krenuo je Alfa kurs u Vrdniku. Dragan  Radovanović, pastor Crkve Božije iz Vrdnika koji je sa svojim timom bio u PHZ-u da vidi kako kurs izgleda, odlučio se i krenuo.

3.  Viktor Sabo, pastor Evanđeoske crkve u Subotici je započeo Alfa kurs u svojoj crkvi nakon ovog treninga.  Viktor nam je napisao:“ Prvi Alfa kurs smo završili sredinom sedmog meseca, kada smo krenuli uglavnom sa članovima crkve ali i onda smo imali četiri nove osobe i nekoliko ljudi koji su ranije dolazili u crkvu. Dve osobe iz te grupe će se krstiti uskoro. A sada  u septembru smo krenuli sa novom grupom, Sada imamo 12 novih osoba. Jako se radujemo, Alfa tim dobro sarađuje. U početku  smo se brinuli  kako ćemo za svaku priliku hranu skuvati. Ali to je bio najmanji problem. Ljudi su davali radosno...“

Za narednu godinu, 2011-tu, planirano  je da se ovakvi treninzi održe u Sarajevu, Skoplju i Splitu. Ono što zasigurno znamo je da je Božija volja da se ljudi spasu a ono što je iznad svega potrebno našim narodima je upravo Spasenje Božije. Bog očekuje da se odazovemo njegovom pozivu i da delimo bol Njegovog srca za naše zemlje. Priključite se, molite se, radite na tome da Radosna vest dođe u sve krajeve Zapadnog Balkana!

INTERNACIONALNA KONFERENCIJA – LONDON 2010

Svake godine, u Londonu se održava velika konferecija u vezi sa Alfa kursom. I ove godine od 7. do 11.6. više od 1200 hrišćanskih vođa iz 77 zemalja (Evropa, Bliski Istok i Afrika) i 28 crkvenih denominacija je prisustvovalo Alfa konferenciji koja je održana  u crkvi “Holy Trinity Brompton“, London.

          Na ovoj  Alfa konferenciji je bilo i 10 učesnika iz zemalja Zapadnog Balkana. Iz Srbije: Mirjana i Dušan Beređi i Miroslav Radovanović, iz Hrvatske: Ivica i Mirjana Matulić i Josip Jendričko, iz Bosne i Hercegovine: Slavko i Sanja Hadžić i Tomislav i Lidija Dobutivić. Nažalost ove godine nije bilo predstavnka iz Mekedonije. Prisustvovali smo predavanjima koja su bitna za dalji razvoj kancelarije kao i za dalji razvoj Alfa kursa na našem podneblju i želimo vas ohrabriti sa onim šta se dešavalo.

Reklama za Alfa kurs u Londonu, Engleska

Konferenciju je otvorio u ponedeljak 07.07. Biskup Londona Richard Chartres.

Evo šta je između ostalog rekao: „Prava je senzacija biti ovde. Divno je videti ovoliko učesnika konferencije i stvarno je dobro razmišljati globalno o hrišćansvu.  Živimo u veoma burnim vremenima, u svetu gde se suočavamo sa velikim obećanjima i velikim rizicima i kao sledbenici Isusa Hrista moramo biti duhovno ambiciozni i revnosni da poruku o Hristovom delu na krstu prenesemo drugima, jer ako mi to ne uradimo ovaj svet će biti mračan zaista... Došli smo u misijsku zonu, došli smo u London. Pre sto godina, davne 1910. godine je bila sazvana misijska konferencija u Edinburgu. Sada, sto godine kasnije situacija je drugačija i ja sam zahvalan Bogu što ste došli ovde jer svi mi bez obzira na razlike imamo zajednički cilj da Njegovo kraljevstvo dođe.

Pred oko dve nedelje imao sam uzbudljiv susret u vezi sa Alfa kursom. Posetio sam jednu parohiju u Centralnom Londonu. Prošlo je pet godina od kada nisam bio u ovoj parohiji, tada u zajednici je bilo svega nekoliko vernih i dobrih ljudi koji su imali plodonosne službe ali su bili već umorni i obeshrabreni.  Jedan član mi je sa tugom rekao: „ Izgleda da je samo inercija ta koja nas gura da nastavimo dalje.“ Sada kada sam ih ponovo posetio  iznenadio sam se jer sada imaju 350 članova. Rade šest  Alfa kurseva godišnje i ljudi dolaze do žive vere u Isusa Hrista. Sada je ova zajednica svetionik u svojoj oblasti i  puna ljubavi  i Duha Isusa Hrista. Govorim vam ovo jer ja nisam ovde samo zbog neke teorije, nego sam svedok da ovaj metod evangelizacije daje neverovatne rezultate.“

U sredu i četvrtak 09. i 10.06. pre podne, EMEA delegati  su dali izveštaj o rastu Alfe u njihovim zemljama.

Nacionalni koordinator iz Poljske je istakao da u njihovoj zemlji ima 27 novih Alfa kurseva . On je govorio o teškim vremenu u Poljskoj posle tragične avionske nesreće u kojoj je poginuo njihov predsednik i 96 drugih putnika u aprilu ove godine. U vremenu nacionalne žalosti bili su u mogućnosti da objave članak Niki Gembela “Zašto Bog dopušta patnju“, koji je pomogao mnogim ljudima.

           Predstavnik iz Kazahstana je rekao kako su kroz Alfu upoznali Hrista njegova porodica: brat, tast i ujak. Na Sejšelima Alfa se radi od 1996. godine ali tek pre dve godine nakon Global Alfa Treninga zabeležen je rast Alfa kurseva. U Albaniji gde ima svega 0,5% evanđeoskih hrišćana, Alfa je započela pre dve godine i sada imaju 48 kureva.

Niki Gembel, začetnik Alfa kursa, uvodno veče

Naš predstavnik Dušan Beređi- Bera je dao kratak izveštaj šta se dešava kod nas. Spomenuo je da je kancelarija” Alfa Zapadni Balkan“ krenula sa radom. Veliko oduševljenje je izvazvalo kada je izjavio da je on posle građanskong rata i raspada bivše Jugoslavije prvi put sustreo Hrvata hrišćanina na ovakvoj Alfa konferenciji (2000. godine) i da su postali dobri prijatelji i da je iz tog prijateljstva nastao zajednički rad. Bili smo svedoci da sila Svetog Duha prevazilazi sve podele i da Isus Hristos povezuje sve nas. Verujem da je bilo fascinantno videti nas napred zajedno dok su se zastave naših pet zamalja (Hrvatska, Srbija, Makedonija, Bosna i Hercegovina i Crna Gora) prikazivale na ekranu iza nas. Da nismo prošli nezapaženi pokazuje i da je navedena izjava odmah objavljena na njihovoj internet stranici.

U petak (11.06.) su se održavala predavanja vezana za bračni kurs (jedan od službi Alfe) koji se sve  više radi na našim prostorima pa su bračni parovi iz Bosne i Hrvatske bili na predavanjima koja se tiču ovog kursa. Slavko i Sanja Hadžić su imali priiku da podele o tome šta je kurs značio za njih same i za ljude u Bosni. O bračnom kursu i o svemu šta su Slavko i Sanja doživeli tamo moći ćete čitati u narednom broju.Ovo je samo jedan mali deo svega što se dešavlo u Londonu u drugoj nedelji šestog meseca, otišli smo ohrabreni i osnaženi za nove pobede u Isusu Hristu.

VESTI IZ SVETA

Slede izveštaji pojedinih nacija sa Alfa konfrencije u Londonu:

Francuska: Alfa u Francuskoj se radi već oko 10 godina. Imamo kancelariju u centru Pariza. Ove godine imamo 550 crkava koje rade Alfu i 150 koje rade kurs za bračne parove. Preveli su predbračni kurs i to je veliki uspeh.

Madagaskar: Jedna od najuzbudljivijih stvari koje su se desila prošle godine je da je smo štampali knjigu Životna pitanja na Malagasi jeziku. Na ovom jeziku postoji svega 100 knjiga koje su štampane pa smo stoga veoma uzbuđeni zbog toga. Sledeće sedmice imaćemo simpozijum gde će veliki broj ekumenskih grupa -Katolika, Luterana, Refomiranih crkava i Anglikanaca sastati a mi ćemo imati priliku da predstavimo Alfu.

Slovačka: Počeli smo Alfa kurs pre tri godine u Katoličkoj crkvi u jednom gradu u Slovačkoj. Ove godine krećemo Alfa kurs za mlade i studente u 10 gradova. Oko 800 mladih ljudi je prihvatilo Hrista.

Bugarska: Jedna žena je prodavala med na pijaci i pozivala je ljude da dođu na Alfi i oni su mislili da je Alfa kurs nešto o pčelama i medu i došli su. Na prvoj večeri bili su jako razočarani, ali su ostali i sada su deo jedne lokalne crkve. Prošle godine smo imali i prvu Alfa konferenciju za Pravoslavnu crkvu i sada imamo nekoliko kurseva koji se vode u zatvorima i lokalnim parohijama i dobra vest je da ćemo ove godine imati drugu Alfa konferenciju za Pravoslavce i očekujemo ljude iz drugih zamalja da dođu i to je divno.

Holandija: Dok fudbal  ujedinjuje svet na površinskom nivou, Alfa ujedinjuje hrišćane na mnogo dubljem novou i zato želimo da se zahvalimo vašoj zajednici za divan dar Alfa kursa.

Rumunija: 2010 godina je najvažnija godina za Alfu u Rumuniji. Drago mi je da ovde imama predstavnike ih Pravoslavne crkve. Takođe sa nama su došla dva Biskupa i šest Sveštenika. Rumunija je pravoslavna zemlja i mi zaista verujemo da je Alfa alat za evangelizaciju koji se može lako koristiti u svakoj zemilji. Radujemo se što ćemo biti deo Alfa konferencije za Pravoslavce koja će se odrđati  u novembru u Bugarskoj.

Južna Afrika: Više od 400.000 ljudi je prošlo kroz Alfa kurs u Južnoj Africi ali sa brojem stanovnika od 50 miliona i sa sidom koja nastavlja da se širi zemljom mi imamo osećaj hitnosti. U oktobru ove godine imaćemo prvu Afričku Alfa inicijativu u Cape Town-u.

Izrael: Ja sam Pator jedne Luteranske zajednicie u Izraelu i trenutno radimo Alfu prvi put. Imamo 25 učesnika i jako nam se dopada. Razgovaramo kako da napravimo Jevrejsku verziju Alfe i vidimo veliku podrebu za tim.

Meksiko: Ove godine imali smo tri GAT treninga sa više od 500 učenika. Nakon prave Regionalne Alfa koferencije za Katolike održane prošle godine u Bogoti,  Alfa se počela širiti Latinskom Amerikom i u Katoličkoj crkvi. Alfa je definitivno alat za širenje Evanđelja.

Rusija:Alfa raste veoma brzo u Rusiji u Katoličkim područjima, u Sibiru i ima puno Evenđeoskih crkava koje su zainteresovane za Alfu i koje počinju da je primenjuju u njihovim crkvama. Planiramo da imamo Alfa inicijativu u Moskvi. To neće biti nešto veliko ali moramo od načega da počnemo. Sa nama su došla tri  Biskupa.

Libanon: U Arapskom svetu je rođen  Alfa DVD na Arapskom jeziku. Ovaj DVD je emitovala i satelitska televizija. Mi smo već održavali kurs u raznim kontekstima i denominacijama. Radimo studetsku alfu i alfu za mlade. Na Srednjem istoku dolazi poseban trenutak, imali smo obuku u Siriji i kao rezultat toga tri kursa su započeta. Biskup Jerusalima je prihvatio Alfu kao kurs za evengelizaciju i učeništvo i zakazao je obuku za Alfa kurs.Poslali smo DVD Palestincima u Jerusalimu koji govore arapki i nadamo se da ćemo imati GAT za Palestince u Izraelu.

Ruanda: Sredinom januara imali smo uspešnu obuku za rad Alfe u zatvorima. Tim iz UK je održao trening i da rade Alfa kurs su obučeni 72 Pastora i upravnika zatvora. Sada 13 od 14 zatvora u Ruadni rade Alfa kurs. Kao što znate u Ruandi je pre 16. godina bio genocid. Bog je koristio Alfa službu da donese iscelenje  silom vaskrslog Gospoda Isusa Hrista. Iskusili smo silu oproštenja.

ALFA KONFERENCIJA ZA PRAVOSLAVNU CRKVU

SOFIJA, 2010

 Alfa Konferencija za Pravoslavnu crkvu je održana 17. i 18. 11. u Bugarskoj, u gradu Sofija. Konferenciju su vodili Niki Gembel i Biskup Sendi Miler.

Oko 80 Pravoslavnih sveštenika i pravoslavnih vernika iz zemalja Istočne Evrope uključujući Bugarsku, Rumuniju, Modlaviju, Rusiju i Lebanon su prisustvovale ovom događaju. Među njima je bilo i pet predstavnika iz Srbije. Bio je iznenađujuće videti puno mladih ljudi i  mnogi od njih su ključne osobe za budućnost Alfa u Pravoslavnoj crkvi. Rumunija se već ponudila kao domaćin za narednu konferenciju za Pravoslavne vernike.

Arhimandrit  Josif Ivanov, sveštenik Bugarske Pravoslavne crkve je poželeo dobrodošlicu. Sveštenik Pravoslavne crkve u Rumuniji,  Jan Nikolae takođe je bio jedan od govornika na konferenciji.

Biskup Sendi Miler je govorio o principima allfa kursa a Niki Gembel je govorio o praktičnim aspektima Alfe. Niki Gembel je takođe intervjuisao neke delegate, učesnike konferencije. Poseban primer su Nasko i Mira Enchev, koji su govorili o tome kako je njihova vera postala živa i kako su se molili za njihovog sina tinejdžera, Plamena da dođe u crkvu. Plamen je kasnije došao na Alfu i govorio o promenjenom životu.

OBAVEŠTENJA:

-       GLOBAL ALFA TRENING U SARAJEVU, 25. I 26.3. Prijave na slavko.hadzic@gmail.com

-       GLOBAL ALFA TRENING U SPLITU, u devetom mesecu 2011. godine.


-    GAT SKOPLJE krajem 2011. godine

Takođe preporučujem

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...