Da li vredi? - lično razmišljanje o rehabilitaciji narkomana...

Prošle nedelje su nam dva momka „pobegla“  iz centra „Duga“ (centar Duga je centar za rehabilitaciju heroinskih zavisnika pri našoj crkvi, u kome se ostaje dobrovoljno, i korisnici u svakom momentu mogu slobodno da izađu). 

Mogli su jednostavno reći „mi idemo“, međutim oni su odlučili da samo nestanu. Ž. je u centru bio šest meseci, Z. tri. Čuli smo se posle sa njima, kaže Ž: „nešto se prelomilo u meni“.  Ni hvala, ni žao mi je, ni izvinite… To jutro sam sa momcima koji su u centru sedeo i razgovarao. Svi tužni, bez puno nade za njih dvojicu.

Pre šest  meseci sam stajao na sahrani. N. je izdržao 15 dana u centru, izašao, počeo da se drogira, diluje, i na kraju ga našli u kadi, mrtvog, sa špricem. Uzrezalo mi se u mozak, na sahrani, nad grobom otac nariče „Sine, sada barem znamo gde si!“. Oko groba, njegovi drugari, živi leševi.

Momenti razočarenja, kada se pitaš da li vredi? Kako se nositi sa takvim vidom „neuspeha“?  Dok sam sedeo razmišljajući o ova dva događaja pale su mi sledeće misli na pamet koje mi pomažu da nastavim dalje:

1. Pomaže mi svest o duhovnoj borbi oko nas.  Nekada isključim svest da se nalazimo u području koje pripada Sotoni, i da je narkomanija jedna od najjačih sotonskih zamki.  Toliko snažna da ljudi ne veruju u mogućnost oporavka. Pre neki dan sam razgovarao na sudu sa referentom za zatvorske kazne, njen komentar je bio: „Devedeset posto ljudi koji dođu do mene su narkomani, ja ne verujem u mogućnost njihove promene. Jednom narkoman, uvek narkoman, jedino što može da apstinira.“.

Kako se nositi sa takvim okovima? Jedino u sili Isusa Hrista, ako im Bog ne pomogne, ni jedan čovek im pomoći ne može. Ni ja im ne mogu pomoći, ni crkva, niko osim Hrista. A da bi im Hristos pomogao, moraju mu dopustiti da im pomogne.

 2. I za jednog vredi. Neće svi prihvatiti pomoć, neće ni svi koji prihvate pomoć uspeti, ali i za jednu osobu vredi. Nekada mi propovednici kažemo da bi Hristos umro i za jednu jedinu osobu, da samo ona na svetu postoji. Da li je to samo fraza nisam siguran, ali sam siguran da je Hristos umro za svaku osobu kojoj ponudimo Spasitelja i pomoć.

 3. Životne priče svih onih koji su uspeli. Samo u Novom Sadu, stotine momaka i devojaka koji su slobodni. Sećam se razgovora koji je K., dok se još drogirala, vodila sa uglednim novosadskim psihoterapeutom tražeći izlaz. Rekao joj je: „Ne mogu da ti pomognem i nije pošteno da ti uzimam novac. Ja ne mogu da ti dam drugu glavu.“ Poznajem mnoge koji su slobodni, koji su od Hrista dobili novo srce i nov um.

 4. Radi Hrista. I ovo mi je prioritetno. Radi HRISTA. On voli te izgubljene ljude, narkomane. Njemu je stalo do njih. „Jer je Bog tako zavoleo ovaj svet da je dao svog jedinorodnog sina da SVAKO ko veruje u njega ne propadne nego da ima život večni.“ Jovan 3:16. Izraz moje ljubavi prema Hristu jeste da mu služim spasavajući one koji propadaju. Kako je napisao apostol Jakov: „Druge spasavajte čupajući ih iz ognja.“ Jakov 23.

I na kraju – „Da li vredi?“. Pomažući ljudima suočićemo se sa mnogim razočaranjima, odbaciće poruku do koje nam je naviše stalo, a nekada će je i izgaziti. Pomagati ljudima je često bolno iskustvo, ima puno radosti, ali i mnogo bola. Ali vredi radi Hrista, radi njegove ljubavi za te ljude.  

Beređi Dušan Bera