Isus Hristos je propovedao o Carstvu Božijem, ono je bilo sastavni deo njegove propovedi. Kažu da u Novom zavetu postoji preko 150 citata o Carstvu Božijem. Hristos i učenici su govorili o tome i živeli prema tome. Sveto pismo je veoma praktično, životno i primenjivo.
Jer ako neka istina ne utiče na naš život, onda ona nema vrednosti praktične za nas. Citiram iz časopisa: Tijelo 60-godišnjeg Timothy Henry Graya pronašla su djeca u blizini nadvožnjaka u malom gradiću Evanstonu u SAD. Ovaj beskućnik navodno je trebao naslijediti veliki dio bogatstva, oko 19 miliona dolara, preminule Huguette Clark, jedne od najbogatijih Amerikanki. (o ovom događaju sam napisao blog pod imenom koji možete pročitati OVDE)... Problem je bio da on to nije znao. Istina o bogatstvu koju je Timoti imao je za njega bila potpuno bezvredna.
ŠTA JE CARSTVO BOŽIJE?
Da bi razumeli veličinu izjave o dolasku Carstva Božijeg, mi moramo znati šta je to Carstvo Božije? Većina ljudi kada čuje reči Carstvo Božije pomisle na nebo, na nešto što će se desiti tek u budućnosti. Ali da je to ono što je Hristos govorio?
Prva i osnovna stvar koju moramo razumeti je sledeća - da do Hristovog dolaska zemlja nije bila Božija teritorija. Bog jeste stvorio zemlju i čoveka za sebe, i imao je uticaj na događaje na zemlji, ali u momentu kada je čovek zgrešio desilo se nešto strašno. Čovek ne samo da je izgubio kontakt sa Bogom, nego je doneo uništenje na zemlju.
U Rimljanima 8.19-22 piše da cela tvorevina stenje očekujući spasenje jer sada, u ovom momentu ona trpi muke. Razlog muke je da je zbog čovekovog greha Sotona vladar ovog sveta - piše u Evanđelju po Jovanu 16.11. Čovek je svojim grehom predao zemlju Sotoni u ruke i on sada vlada. I zemlja jeste đavolovo kraljevstvo i zato ljudi doživljavaju muke, rat, bolesti...
Povremeno nas pitaju „Ako Bog postoji, zašto toliko patnje na svetu? Zašto to Bog ne zaustavi?“. Veliki deo odgovora jeste da je čovek predao svet Zlome na upravljanje, a Bog rekao „To želite, ja poštujem vašu odluku. Moj način će biti drugačiji.“ Način da uništi zlo jeste da uništi onoga ko je omogućio zlo, a to smo mi. Zato je Bog odlučio da to uradi na drugi način - Božiji način menjanja zla jeste kroz Isusa Hrista.
Hristovim dolaskom dešava se nešto neverovatno, na zemlju dolazi Carstvo Božije. Počinje osvajanje jer Hristos ulazi u ovu zemlju kao osvajač, kao onaj koji je došao da vrati nazad ono što je Bogu pripadalo.
Važno je to da razumemo
da je zemlja za njega strana teritorija i da On osvaja ovu zemlju. Ovo je
istina koje dugo nisam bio svestan a koja je otvorila moje oči. Hristos nije
došao kao neko ko se brani, došao je da osvoji. Da donese Božije carstvo na
neprijateljsku teritoriju. 
Možemo to prikazati sledećim dijagramom. U početku
je postojalo Carstvo nebesko i zemlja je bila deo toga. Po ljudskom padu u greh
dolazi do razdvajanja. Postoji Carstvo Božije (koje je na nebu, kako kaže
molitva Oče naš), i carstvo zemaljsko kojim upravlja sotona. Bog povremeno
deluje na zemlji, ali vladar je sotona.
Sa Hristovom dolaskom počinje osvajanje i dva carstva deluju uporedo, prepliću se. Na kraju će postojati samo jedno, a to je Carstvo Božije. Hrist je započeo osvajanje, i ono traje i danas - u I Jovanovoj 3.8. piše da je došao da uništi đavolova dela.
Nik Gembel komentariše tu činjenicu sledećim rečima: Kraljevstvo Božje – pri čemu reč “kraljevstvo” ne označava samo političku ili geografsku realnost, već u sebi sadrži ideju vladavine, ali ne vladavine kakvog zemaljskog kralja, nego Boga. Ono u sebi sadrži aspekt budućnosti. Isus kaže da će se to kraljevstvo ostvariti u budućnosti, u odlučujućem trenutku, onom koji nazivamo svršetkom vremena, a zbiće se pri drugom Hristovom dolasku. Prilikom svog prvog dolaska, Isus je došao u slabosti. Kada bude došao drugi put, biće to u sili i slavi. Istorija čovečanstva se kreće prema tom vrhuncu, prema veličanstvenom povratku Gospoda Isusa Hrista.
U Luki 4.17-21. Isus objavljuje Carstvo. Ovo je sam početak njegove službe, i na početku Hristos čita stihove iz Isaije proroka, i izjavljuje da se oni odnose na njega. Poslušajmo te reči: „Duh Gospodnji je na meni, jer me pomaza da javim jevanđelje siromasima, posla me da srca ranjena iscelim, da zarobljenima javim slobodu, i slepima povratak očiju, izmučene slobodne da pustim, da objavim godinu milosti gospodnje.“
Sve to što govori Isus su bile prorokovane reči o znacima dolaska Božijeg carstva. Da će ljudi biti oslobođeni, slepi da će gledati, milost Božija da će se spustiti. I Isus za sebe kaže da je On ispunjenje tog proroštva. No to nije samo znak da je on poseban, nego i znak da je carstvo Božije došlo. Kao potvrda toga, u Mateju 12.28. isterao je zlog duha i onda kaže „Ali ako ja demone isterujem pomoću Božijeg Duha, onda vam je došlo Božije carstvo.“ Isus je doneo Božije carstvo ovde na zemlju, uspostavio ga.
DELO KOJE OSVAJA
I Prvi princip jeste: Carstvo Božije osvaja, ono se ne brani. Ovaj princip je i poziv za nas, da zauzmemo stav osvajanja a ne branjenja. Nismo pozvani da kukamo zbog situacije oko nas, pozvani smo da uradimo nešto da se stvari promene. Nismo pozvani da budemo negativni nego da verujemo u Božiju silu i da očekujemo od Boga da deluje.
Mantalitet našeg naroda jeste da gleda na stvari negativno, da uvek vidi prepreke, nevolje. Prva reakcija na nove stvari jeste obično – mi to nismo tako radili. Skloni smo često kukanju, obeshrabrenju. Pozitivan pogled na život i okolnosti. Mentalitet Božijeg Carstva jeste vera, očekivanje, pouzdanje, iščekivanje, prevazilaženje prepreka. To je stav „sve mogu u onome koji mi daje snagu“. Jer Božije delo je osvajajuće.
Osvajanje se ne dešava odjednom nego polako. Isus koristi priče da nam to pokaže, npr. Мarko 4:26-32: „I reče još: tako je s kraljevstvom Božijim kao kad čovek baci seme u zemlju. Spavao on ili bdio noću ili danju, seme niče i raste, a da on ni ne zna kako. Zemlja sama od sebe donosi najpre travu, zatim klas, pa onda ispuni pšenicu u klasu. A kad sazri plod, stiže i srp, jer je žetva tu. I još reče: S čime ćemo kraljevstvo Božije porediti, ili kakvim ćemo ga poređenjima predstavljati? Ono je slično zrnu gorušičinom, koje kad se poseje na zemlju, manje je od svih semena na zemlji; a kad se poseje, uzraste i postaje veće od svakog povrća, i pušta grane velike da mogu u hladu njegovu ptice nebeske nastavati.“
Hristos upoređuje kraljevstvo sa semenom, koje
nikne polako, skoro neprimetno. U susednom dvorištu, ispred kancelarija trava
nam je propala. Pre nekog vremena prekopali smo travnjak, razbacali seme, i
sada je tamo već nova trava. Jedan
dan su semenke bile razbacane, i tako je stojalo par dana, pa je nikla sitna
travica. Nisam par dana bio u kancelariji i kada sam se vratio trava je
narasla. Skoro odjednom, u početku neprimetno ali na kraju svima očigledno.
Takvo je Carstvo Božije, kreće neprimetno ali na kraju obuhvati sve. 
Na drugom mestu Isus upoređuje Carstvo Božije sa kvascem. Znate kako
kvasac deluje, stavite malo kvasca u puno brašna, zamesite i ostaviti neko
vreme. Kada se vratite ono što je bilo mala smeša na dnu posude, ispunilo je
celu posudu. Takvo je Carstvo Božije, kreće neprimetno ali na kraju ispuni
svet.
Kada razmislimo o istoriji Hrišćanstva mi vidimo da je to uvek potvrđeno. Mala grupa vernika koja je ostala posle Hristovog stradanja, izgubljena, postaje grupa koja ispunjava Jerusalim. U Delima 8 piše da ih je bilo tako puno da je počelo progonstvo, da su morali da idu dalje, došli u krajeve gde ih je bilo samo nekolicina – Rim, Galatiju, Atinu, da bi uskoro ispunili ta mesta.
Čuveno je pismo Plinija mlađeg, upravnika oblasti Bitinija, caru Trajanu, negde oko stote godine gde se žali da je učenika Gospodnjih tako puno da su hramovi ostalih religija prazni.
Uvek je tako u rastu Božijeg kraljevstva, mala grupica, pojedinac, skoro neprimetni, da bi na kraju celo društvo bilo zahvaćeno. Primeri su mnogobrojni.
Afrika početkom 19 veka skoro da nije imala hrišćana, da bi ih danas bilo stotine miliona – 1910 godine je u Edinburgu održana konferencija o Svetskoj evangelizaciji, i tema je bila Afrika, danas u Srbiji imamo pastore iz Afrike. U Kini 1949. 637 stranih misonara je moralo da napusti Kinu. Svi su mislili da će doći do odumiranja hrišćanstva. Danas preko 100 miliona hriščana su Kinezi, u Srbiji imamo nekoliko kineskih crkava. Čitajte istorijske knjige videćete – uvek je tako.
Isus govori o tome u Luki 17:20 "Božije carstvo ne dolazi kao nešto što se vidi. Ljudi neće moći da kažu „Eno ga onde!“ ili „Eno ga onde!“ jer Božije carstvo je u vama.“ Carstvo je započelo u životima nekoliko učenika a danas stotine miliona nose to carstvo.
Princip dva jeste princip
malih početaka. Zato
nas Pismo i poziva da ne preziremo male početke – Zaharija 4:10. Mi smo skloni
da cenimo samo veliko, ali Bog tako ne radi. On krene od malog, i onda naraste
veliko. I tako razmišljajmo u vezi svega šta radimo. Ne mora odmah doći uspeh,
i velike stvari. Malo po malo, pustimo da naraste. Ako vam Bog stavlja nešto na
srce ali ne vidite kako će se sve ostvariti, krenite, neka bude malo, neka bude
seme, kraj je drugačiji. Tako raste Carstvo Božije. To je princip carstva koji
treba da zapamtimo.
CARSTVO ZAPOČINJE U NAŠIM SRCIMA
I Pismo nas uči da Carstvo započinje u našim srcima. Luki 17:20 "Božije carstvo ne dolazi kao nešto što se vidi. Ljudi neće moći da kažu „Eno ga onde!“ ili „Eno ga onde!“ jer Božije carstvo je u vama.“ Svaka osoba koja prihvati Hristovo delo, spasenje postaje delom tog carstva ili u njemu započinje carstvo.
Kološanima 1.13. „On nas je izbavio iz vlasti tame i premestio nas u carstvo svog ljubljenog Sina.“ I svi mi, koji smo Hristovi jesmo deo tog carstva. Onog momenta kada Duh Sveti uđe u nas naše srce postaje Božija teritorija.
Nekada propovednici kažu da smo mi stanovnici neba, nebesnici, putnici na ovom svetu, prolaznici, ambasadori neba, samo neki od izraza koje hrišćani koriste da govori o toj istini. Da iako živimo na zemlji koja je đavolovo carstvo, mi ne pripadamo njemu i njegovom carstvu nego smo Božiji, građani drugog carstva.
Poslanica Diognetu, vanbiblijski spis rane crkve prenosi razmišljane hrišćana iz prvih vekova: „Hrišćani se ne razlikuju od ostalih ljudi, ni po mestu, ni po govoru, ni po običajima. Jer oni ne žive negde daleko u svojim posebnim gradovima, niti se služe nekim drugačijim jezikom, niti žive nekim neobičnim načinom života. Ali, iako prebivaju u gradovima Grka i varvara, već prema tome kako je sudbina svakome od njih odredila, priroda njihovog državljanstva je ipak sasvim neobična, i mora se priznati paradoksalna. Oni prebivaju u svojim vlastitim zemljama ali samo kao gosti…. Svaka tuđina im je domovina, a svaka domovina tuđina.“
Šta to unosi u naš život?
1. Spasenje! Iako smo deo ovog sveta, mi već pripadamo drugom Carstvu. Jednog dana carstvo zla će biti uništeno i samo oni koji su deo Božijeg Carstva će ostati.
2. Resurse za naš život. II Petrova 1:3 „Kako nam je Božanstvena sila njegova darovala sve stvari koje trebaju životu i pobožnosti, poznanjem onoga koji nas pozva slavom svojom...“.
To znači da vam pripadaju obećanja Božija, da imate pravo da ih zgrabite i da očekujete od Boga da ih ispuni. Kada naši odu u inostranstvo rade na tome da dobiju državljanstvo. Zašto, zato što žele privilegije koje pripadaju državljanima. Pasoš, soc. pomoć, pravo na rad... kada postanemo deo Božijeg carstva dobijamo prava: isceljenje srce, povratak očiju, slobodu, brigu... To je naše pravo obećanja.
3. Zaštita. Kada se postane deo carstva sva sila stoji na vašoj strani. Pre nekoliko godina Izrael je imao sukob sa Sirijom. Razlog za sukob je bio zarobljavanje dva izraelska vojnika od strane Sirije. Cela Izraelska vojska je stala iza njih dvojice. Tako možemo znati da iza nas stoji Božije Carstvo. To ne znači nestajanje nevolja, to znači da je Bog sa vama, a kada je on sa nama ko će protiv nas.
4. Pravo na silu. Ali o tome u blogu pod imenom: Carstvo Božije je u sili, ne u reči (klinki link)
Blog je nastao na osnovu propovedi o Carstvu Božijem iz 2013.
Diskusiona pitanja za Kućne grupe Protestantske Hrišćanske zajednice Novi Sad:
1. Isus je propovedao Carstvo Božije. U Novom
zavetu se spominje preko 150 puta. U Evanđelju po Luki, Isus Hristos poručuje: "Ne
boj se stado malo, jer se svidelo Ocu vašemu
dati vama kraljevstvo" (Lk 12,32). Kako ti razumeš, šta je to Carstvo
Božije o kome propoveda Sveto pismo?
2. Kako postajemo delom Carstva Božijeg? Šta nam pripadnost Carstvu pruža? Koje privilegije nam pripadaju kao pripadnicima Carstva?
3. Kako razumete princip da Carstvo napreduje a ne povlači se? Kakav je tvoj pogled na okolnosti - da li se povlačiš ili veruješ?
4. Kako razumete princip da Carstvo deluje ili raste kroz male početke? Šta za tebe znači da "ne prezireš male početke"?
5. Kada razmisliš o naslovu serije propovedi - "Princ/eza ili prosjak", kako ti sebe doživljavaš - kao "Princa/ezu" ili kao "Prosjaka"? Zašto? Šta treba da se menja?
Нема коментара:
Постави коментар