 |
| Aleksandar Kasel |
Nemac Aleksandar Kasel, potomak grofovske porodice Kasel, iznenadio me je izjavom "Možete li da mi oprostite što sam Nemac?". Time je zapravo molio je oproštaj za sve ono što se
desilo u II Svetskom ratu, za sva zverstva, ubistva koje je njegov narod uradio
mom narodu. Odakle to u njemu? Pisao sam o uticaju velikog čoveka Grofa Zinzeldorfa na ovu porodicu koji je opstao vekovima (vidi link).
Pre nego nastavite čitanje, imao bi jednu molbu. Da li bi mi uradili uslugu i prijavili se u listu čitalaca ovog bloga? Opcija na PC je sa strane, a na mobilnim telefonima ispod teksta. Hvala.
Do tog momenta nisam bio ni svestan da i ima za šta da se oprosti, da bi mi to išta značilo, ali dok je govorio, razne misli su mi dolazile u um. Setio sam se pola miliona žrtava na teritoriji bivše Jugoslavije, setio sam se dvoje pradeda koje su ubili fašisti, i moje dve prabake koje su same odgojile mnogočlanu porodicu, i siromaštva u kome su živele jer nisu imali hranitelja, i porodice moje supruge koja je stradala u II ratu, i mnoštva filmova, knjiga i priča koje sam čuo.
Do tog momenta nisam bio ni svestan da i ima za šta da se oprosti, da bi mi to išta značilo, ali dok je govorio, razne misli su mi dolazile u um. Setio sam se pola miliona žrtava na teritoriji bivše Jugoslavije, setio sam se dvoje pradeda koje su ubili fašisti, i moje dve prabake koje su same odgojile mnogočlanu porodicu, i siromaštva u kome su živele jer nisu imali hranitelja, i porodice moje supruge koja je stradala u II ratu, i mnoštva filmova, knjiga i priča koje sam čuo.
Otkrio sam da sam zadojen mržnjom prema njima, i
netrpeljivošću, koja se samo bila prikrivena, ispod površine, ali ipak u
tragovima prisutna.
 |
| Kasel |
Sve se desilo na Konferenciji direktora za Alfa kurs, u
mestu Kastel, Nemačka. Na konferenciji su
učestvovali predstavnici 22 zemlje, i
iako je svaka od zemalja imala istoriju sukoba sa Nemcima, konferencija
nije bila namenjena oproštenju, ni sećanju na rat. Zato me je njegov nastup i
iznenadio, kao i ostale učesnike.
Kada je Aleksandar izašao napred, javno se
pokajao za sve ono što se desilo u prošlosti i zamolio oproštenje. Njegove reči
su me dotakle duboko. Kada nas je pozvao da uzmemo kamen (kao simbol tereta ne
opraštanja) koji se nalazio ispred oltara u Luteranskoj crkvi, i ostavimo ga
ispred krsta Hristovog, kao simbol oproštenja, ustao sam prvi, uzeo kamen i
ostavio ga ispod krsta i zagrlio brata.
Osetio sam da sam iz mog srca izbacio
hrpu smeća, smeće za koje nisam bio ni svestan da postoji, smeća sakrivenog
ispod tepiha.
Seo sam na klupu dok su ostali učesnici izlazili napred, i
dok sam molio pomislio sam da li ja imam deo za izvinjenje. Živim u ulici koja
se nekada zvala Švapska (jer su u njoj živeli Nemci iz Švabije), na placu koji
je nekada bio Nemački (moja porodica je doseljena iz Srema kao žrtve fašističkog terora i sirotinja), sve moje komšije žive još u kućama koje su sagradili
Nemci, kao klinci smo se svaki dan igrali „partizana i Nemaca“ na napuštenom,
„švapskom“ groblju u blizini moje kuće a nekad i rušili švapske grobove što su stariji odobravali... Desetine hiljada Nemaca proterano,
ubijeno, nestalo. Neki krivi, sigurno, ali neki od njih i nevini.
 |
| Arhiv porodice Kasel |
Kao nacija patimo zbog optužbe kolektivne krivice koja nam se
nameće za učinjene zločine u ratovima 90-tih. Putujući, osetio sam težinu tog tereta, neljubaznost,
sumnjičavost... Nije lako videti natpise, grafite, razrušena mesta....
Sa druge strane otkrio sam da sam i sam nametnuo krivicu svim
vojvođanskim Nemcima. Da sam u srcu smatrao da je ispravno što su oterani,
kažnjeni, pa čak odvedeni u ruske koncentracione logore. Otišao sam do mog
brata i rekao: „Oprosti, u ime mog naroda za sve loše što smo mi uradili tvom
narodu.“, zagrlio ga i primio oproštenje.
Ponovo je hrpa smeća otišla iz mog
života.
Oproštenje. Tako silno delo za čišćenje srca. Možda vam moja
priča izgleda neobična ili čak ne važna. Možeš misliti, 70 godina posle rata,
jedan četrdesetogodišnjak se miri sa Nemcem rođenim nakon rata. Ali i za mene i
za njega to je imalo dubok smisao. Smeće je nestalo, izbačeno je napolje. Nema
više tereta.
Sa druge strane oslobodio sam se još jedne predrasude. Ja ne
želim da gledam ni jednu osobu kroz naočare predrasuda zbog etničke
pripadnosti, istorije ili bilo čega drugog. Jer da je mene Hristos tako gledao
pre skoro 18 godina, video bi samo propalicu, alkoholičar i izgubljenu osobu.
No Hristos je video čoveka, želim i ja tako da gledam. Kao osobu sa manama, i
vrlinama, stvorenu na Božiju sliku i otkupljenu Hristovim delom! Bez drugih
etiketa.
Beređi Dušan Bera
Нема коментара:
Постави коментар