5. oktobar 1997. Predsednički izbori u Srbiji. Drugi krug. Vojislav Šešelj, kandidat Srpske radikalne stranke, protiv Zorana Lilića, kandidata Socijalističke partije Srbije. Tog dana nisam izašao na izbore. Nijedna od te dve opcije mi nije odgovarala. Tačnije, obe su mi se pomalo gadile.
Ali tog dana moja baka, nazarenka, priredila mi je celodnevni šou. Od ranog jutra vršila je pritisak na mene da izađem i glasam.
Nazareni veoma ozbiljno shvataju poslušnost vlastima. Baka je smatrala da ja, kao vernik; iako nikada nisam pripadao njenoj denominaciji; imam obavezu da budem poslušan vlastima, a u njenom razumevanju to je podrazumevalo i izlazak na izbore.
Njen stav se zasnivao na njihovom tumačenju reči Apostola Pavla: „Svaka duša da se pokorava vlastima koje vladaju, jer nema vlasti da nije od Boga.” (Rimljanima 13:1) Ceo dan je pokušavala da me ubedi da uradim nešto što nisam želeo.
Glasanje je pravo, a ne obaveza.
Član 52. Ustava Republike Srbije kaže: „Svaki punoletan, poslovno sposoban državljanin Republike Srbije ima pravo da bira i da bude biran.“ I upravo je reč pravo za mene važna. Ako imam pravo da glasam, onda imam i slobodu da odlučim hoću li to pravo iskoristiti. Moj glas pripada mojoj savesti. Niko nema pravo da ga zahteva od mene – ni država, ni politička stranka, ni pastor, pa ni moja baka.
Da li hrišćanina politika uopšte treba da zanima?
Ovih dana ponovo sam čuo jedan drugačiji stav: vernik zapravo ne treba da ima političko mišljenje. Nas se, navodno, ne tiče ko vlada. Politika pripada ovom svetu, a mi pripadamo drugom Carstvu.
I postoje biblijski tekstovi kojima se takav stav može potkrepiti. „Moje carstvo nije od ovoga sveta.” (Jovan 18:36) Hristove reči pred Pontijem Pilatom s pravom nas podsećaju da hrišćanstvo nije politički projekat i da se Božije carstvo ne može poistovetiti ni sa jednom državom, partijom ili političkim sistemom.
Tu je i druga Isusova rečenica: „Podajte, dakle, ćesarevo ćesaru, a Božje Bogu.” (Matej 22:21) Postoji nešto što pripada državi i nešto što pripada Bogu. Državi dugujemo poštovanje zakona, poreze i građansku odgovornost, ali joj ne pripada moje srce, savest i konačna odanost. Sa tim se slažem.
Ali ne slažem se sa zaključkom da zbog toga hrišćanina ne treba da zanima društvo u kojem živi. Mislim da takvo čitanje zanemaruje ogroman deo Svetog pisma.
Starozavetni proroci nisu govorili samo o idolopoklonstvu i neposlušnosti Bogu. Govorili su vladarima i o tome kako postupaju prema siromašnima, udovicama, strancima i obespravljenima. Govorili su o nepravdi, korupciji, nasilju i zloupotrebi moći. To su bila duhovna pitanja ali su istovremeno bila i duboko društvena pitanja.
Jovan Krstitelj nije izgubio glavu zato što je držao svoju veru u privatnoj sferi. Suprotstavio se Irodu i javno mu rekao: „Nije ti dopušteno.” Biblijski proroci nisu imali luksuz vere koja nema ništa da kaže vlasti.
Moji heroji vere nisu ćutali
Zato su među mojim herojima vere ljudi poput Vilijama Vilberforsa i Džona Njutna i njihova borba protiv trgovine robljem. Njutnovu "Divnu milost" uvek pevam sa revolucionarnim zanosom.
Divim se veri Rose Parks i Martina Lutera Kinga mlađeg. Kingove poslednje reči (poslednja propoved) mi uvek izazovu suze: "Hteo bi da neko spomene dan kada je Martin Luter King pokušao dati svoj život kako bi služio drugima. Hteo bih da neko tog dana kaže da je Martin L.K. pokušao voleti nekoga. Hteo bih da kažete tog dana da sam pokušao biti u pravu u vezi sa ratom. Voleo bi da možete tog dana reći da sam zaista pokušao nahraniti gladne. I želim da možete reći da sam, u toku mog života pokušao obući one koji su goli. Želim da kažete tog dana da sam pokušao, u svom životu, posetiti one koji su bili u zatvoru. Želim da kažete da sam pokušao voleti i služiti čovečanstvo."
Volim priču o Moravljanima i njihovoj brizi za potlačene i zaboravljene.
Navodim primere koji su mi bliski zbog sopstvene protestantske tradicije, ali boraca za ljudsko dostojanstvo bilo je i ima ih u gotovo svim granama hrišćanstva. Njihova vera nije prestajala na vratima crkve. Upravo ih je vera terala da pitaju šta se događa čoveku izvan tih vrata.
Gledati samo svoja posla
U čuvenom pogrebnom govoru koji Tukidid pripisuje Periklu nalazi se misao koja mi se veoma dopada: Atinjanin koji ne učestvuje u javnim poslovima nije jednostavno smatran čovekom koji „gleda svoja posla“, nego čovekom koji ne doprinosi zajednici.
Stari Grci imali su reč idiōtēs (ἰδιώτης) za privatno lice, nekoga ko nije nosilac javne službe. Pojedini tumači izvlače značenje te reči kao onoga kojeg nije briga za javno dobro. Iz te reči će mnogo kasnije nastati naša reč idiot, mada njeno današnje pogrdno značenje nije isto što i njen antički smisao.
Zato nikoga ko ne glasa ne bih nazvao idiotom, uostalom, ja 1997. nisam glasao. Ali princip iza Periklove misli i dalje me provocira - Čovek koji gleda isključivo sopstveni interes i ne zanima ga dobro zajednice u kojoj živi nešto je važno izgubio.
To važi i za hrišćanina. Možemo se zatvoriti u svoju lokalnu crkvu, baviti se svojim bogosluženjima, svojim programima, svojim konferencijama i svojim problemima, a da nas gotovo uopšte ne zanima šta se događa ljudima sa kojima delimo grad i zemlju. Meni je teško da takvu nezainteresovanost nazovem ispravnom.
Pastor i glasački listić
Svako ima pravo da glasa.
I svako ima pravo da ne glasa.
Ali i jedna i druga odluka nešto govore. Pokazuju do čega nam je stalo, šta mislimo o društvu u kojem živimo i kako razumemo sopstvenu odgovornost prema njemu.
Kao pastor nemam ni pravo ni želju da ljudima koji su mi povereni kažem koji broj treba da zaokruže. Propovedaonica nije stranačka govornica. Crkva nije izborni štab. Ne želim da vernik glasa zato što mu je pastor rekao za koga treba da glasa - radije bi nestao nego učinio nešto tako.
Ali to ne znači da ja nemam političko mišljenje. Imam ga. Znam za koga ću glasati i svoj lični stav ne krijem.
I ne bojim se mogućnosti da ću pogrešiti. Grešio sam i ranije. Jednom sam, revoltiran korupcijom tadašnje vlasti, svoj glas dao Ljubiši Preletačeviću Belom. Bio je to moj način protesta. Da li je to bila dobra odluka? Prevarili su me.
Ali demokratija podrazumeva mogućnost greške. Zapravo, jedna od njenih važnih osobina jeste upravo to što u sebi nosi mehanizam korekcije. Demokratija nije savršen sistem. Ali je sistem koji računa sa tim da građanin može da promeni mišljenje. Zato ponovo imamo izbore. Dobijamo priliku da potvrdimo ono što smo ranije izabrali ili da kažemo: Pogrešio sam. Hoću drugačije.
Moja savest, moj glas
Kada dođu izbori, mislim da je hrišćanski moliti se. Razmišljati. Informisati se. Pitati se ne samo: „Šta je dobro za mene?”, nego i: „Šta je dobro za ljude sa kojima živim?”
Za siromašnog. Za dete. Za starog čoveka. Za čoveka koji se sa mnom ne slaže. Za onoga ko pripada drugoj naciji, drugoj veri ili nijednoj veri. Za generaciju koja dolazi posle mene. I onda zauzeti stav. Neko će ga izraziti glasajući. Neko će, iz razloga sopstvene savesti, odlučiti da ne glasa.
Oboje smatram legitimnim. Ono što mi nije prihvatljivo jeste stav: „Baš me briga.”
Ne zato što verujem da će politika spasiti svet. Neće. Ne zato što verujem da će prava stranka doneti Carstvo Božije. Neće. Nego zato što živim među ljudima do kojih mi je stalo. Zato je moj broj na glasačkom listiću moja odluka. Moje biračko pravo je moje pravo.
A moja savest je moja odgovornost pred Bogom.
Нема коментара:
Постави коментар