Po svom političkom opredeljenju oduvek sam naginjao levici. Tako sam odgojen – sa idealima socijalne pravde, jednakosti, bratstva i jedinstva.
U osmom razredu bio sam na omladinskoj radnoj akciji u Orahovici, u brigadi „Jožef Atila“. Tamo sam zaslužio udarničku značku. Za one koji ne pamte to vreme: značilo je da sam se istakao radom i ponašanjem. Bio sam ponosan na nju. Čak sam razmišljao da postanem deo socijalističke omladine.
Onda su došle devedesete. Samoupravni socijalizam i priča o idealnom društvu raspali su se zajedno sa državom u kojoj sam odrastao.
Moja nova ideologija – doduše prilično zamagljena isparenjima alkohola – postao je anarhizam. Potpisivao sam se: BerⒶ. „A“ je uvek bilo zaokruženo i precrtano. Nisam tada znao mnogo o Prudonu, Bakunjinu ili Kropotkinu. Zapravo, nisam znao ništa.
Ali jedna ideja mi je bila razumljiva: država i sistem mogu postati sredstva potlačivanja čoveka. A svet koji sam tada gledao oko sebe – rat, nacionalizam, propaganda, nasilje i raspad svega u šta smo prethodno verovali – nije mi davao mnogo razloga da sistemu verujem. Želeo sam da to sve nestane.
Iz tog vremena ostala mi je jedna vrednost koju i danas nosim, mada je više ne razumem anarhistički: Niko nije slobodan dok svi nisu slobodni (slogan anarhizma). Interesantno, danas organizacija u kojoj radim (Teen Challenge) nosi slogan - Dok svi nisu slobodni, doduše misleći na zavisnost, ali interesantno...
Onda je došlo hrišćanstvo
Moram priznati da je vera promenila i moje političko razmišljanje. U prvim godinama učinila me je apolitičnim, a kasnije konzervativnijim. U Srbiji devedesetih ono što se nazivalo socijalizmom često se preplitalo sa nacionalizmom, autoritarnom vlašću i sasvim drugačijim političkim interesima - to mi se gadilo iz dubine duše. Ipak, nikada nisam uspevao ni da se politički pronađem u desno orijentisanim partijama. Socijaldemokratske opcije bile su mi bliže, iako su u našoj političkoj stvarnosti često ispadale sve samo ne ono za šta su se predstavljale.
A danas? I dalje verujem u socijalnu pravdu. Jednakost pred zakonom. Istinitost. Borbu za pravdu.
Ovih dana, na master studijama, na predmetu Christian Faith and Culture – Hrišćanska vera i kultura, ponovo se susrećem sa Marksom, Hegelovom dijalektikom i kritičkom teorijom. Ovoga puta kroz američku akademsku kritiku tih ideja.
Iznenadio me je put kojim se marksistička misao razvijala na Zapadu, posebno kroz Frankfurtsku školu, Adorna, Horkhajmera i Markuzea. Mnogo toga što su govorili i pisali mi se ne dopada. Ali isto tako teško podnosim kritiku za koju mislim da promašuje ono što kritikuje, posebno ideju socijalne pravde.
I čitam zadatu literaturu, sve jasnije prepoznajem nešto drugo: Ne verujem u revolucionarnu pravdu.
Revolucija i nova vladajuća klasa
Prezirem boljševizam upravo zbog totalitarizma koji je iznedrio. Staljin, Trocki, Mao, Tito, Čaušesku i drugi revolucionarni lideri govorili su u ime oslobođenja čoveka, a sistemi koje su gradili često su stvarali novu privilegovanu klasu i novu koncentraciju moći.
Tu mi je zanimljiv upravo Kropotkin. Iako anarhista i revolucionar, kritikovao je Lenjina i način na koji su boljševici sprovodili revoluciju:
„Čak i ako bi diktatura partije bila odgovarajuće sredstvo za zadavanje udarca kapitalističkom sistemu (u šta snažno sumnjam), ona je ipak štetna za stvaranje novog socijalističkog sistema. Ono što je neophodno jesu lokalne institucije, lokalne snage, a njih nema nigde. Umesto toga, gde god da se okrenete, nalaze se ljudi [partijski komesari] koji nikada u životu nisu poznavali stvarnost.“
To je problem svake revolucije. Ko će kontrolisati one koji su upravo osvojili moć?
Izgleda je tu moje hrišćanstvo mnogo snažnije uticalo na moje političko razmišljanje nego što sam ranije primećivao. Ne verujem u nekorumpiranog čoveka. Čovek je biće sposobno za dobro, ali istovremeno duboko podložno sebičnosti, strahu, pohlepi i zloupotrebi moći.
Zato mi nije dovoljno da na vlast dođu dobri ljudi. Potrebne su dobre institucije.
Ne trebaju nam novi gospodari
Jedini način da se ljudska sklonost ka korupciji ograniči jeste sistem u kojem vlast nije zasnovana na dobroj volji pojedinca. Potrebna je vladavina zakona.
- Potrebni su tužioci koji ne čekaju telefonski poziv iz partije, nego postupaju po zakonu.
- Policajci koji izvršavaju zakonite naloge bez obzira na to ko je osumnjičen. Sudije kojima politička moć ne određuje presudu.
- Skupština u kojoj demokratski procesi prisiljavaju vlast da polaže račune.
- Institucije koje mogu da kažu ne i čoveku koji je upravo pobedio na izborima. Jer upravo tada postaju važne.
Revolucija može svojim plamenom da zapali i sruši stari sistem. Ali plamen ne zna da gradi institucije. A ako na nepravdu odgovorimo istom nepravdom, samo sa drugim ljudima na pravoj strani pendreka, nismo izgradili novi sistem. Promenili smo samo onoga ko drži pendrek.
Pravda ili osveta?
Zato me je ohrabrila reakcija Studentske liste na jučerašnje događaje.
Moram priznati: iz dubine duše nadam se da će tabloidi poput Informera jednog dana nestati iz javnog diskursa. Nivo prezira koji osećam prema njima se često graniči sa grehom kod mene. Majčin bol mi lomi srce. Ne sudim, emotivno bi želeo da sam bio tamo, želeo bi da vičem "Odakle ti pravo da nekog nazoveš ustašom".
Ali jedno je želeti drugačiji javni prostor i pravdu. Ako ljudi sami određuju ko je kriv, sami izriču kaznu i sami je izvršavaju, onda smo sebe postavili u istu onu poziciju moći koju smo prethodno osuđivali.
Juče je u Utisku nedelje akademik Radomir Saičić rekao:
„Ako hoćete da budete efikasni po svaku cenu, onda imate revolucionarnu pravdu, preseke i linč. Studentski pokret svoju viziju budućnosti ne temelji na tome. Mi se ne zalažemo samo za promenu vlasti, nego za novi sistem vrednosti u kojem će pravda biti ista za sve i zakoni važiti za sve.“
A zatim dodao:
„Ako želimo da budemo civilizovano društvo, onda moramo da pokažemo meru strpljenja. Ako smo 13 godina gledali kako se urušavaju institucije sistema, moramo da sačekamo još malo kako bismo transformaciju sproveli na ispravan način i kako to ne bi bila revolucionarna promena države.“
Plamen koji ne spaljuje
Za ovakav stav spreman sam da molim i da ga podržim.
Ne želim da nestane revolucionarni žar koji je pokrenuo toliko ljudi. Molim se da se vidi kao što se video juče u čišćenju Pionirskog parka od smeća. Neka se vidi kao što se video u ljudima koji su satima kontrolisali biračka mesta da bi svaki glas bio sačuvan – i neka tu borbu vode ponovo ako bilo koja buduća vlast pokuša da izbore dobije nečasno.
Neka se vidi u pobuni kada prvi čovek ponovo dobije posao samo zato što ima odgovarajuću partijsku knjižicu. U odbijanju da neko bude ucenjen radnim mestom zbog političke pripadnosti. U odbijanju da savijemo vrat pred moćnikom samo zato što je moćnik. U protestima kada kriminalac ponovo dobije tender ili uzurpira javni prostor.
I, najviše od svega: neka se vidi u izgradnji sistema zasnovanog na vrednostima.
Jer ja ne želim da se zaboravi ono što se događalo. Upravo suprotno. Treba nam odgovornost, ali odgovornost pred zakonom.
Ako je neko krao – istraga, dokaz, sud, presuda.
Ako je neko zloupotrebio položaj – isto.
Ako je policajac prekoračio ovlašćenja – isto.
Ako je novinar prekršio zakon – isto.
Ako sutra neko iz nove vlasti uradi isto – opet isto.
Jer ako zakon važi samo za moje protivnike, onda to nije vladavina prava. To je osveta sa pečatom države.
Zašto mi je to važno kao hrišćaninu?
Sva moja nada je u Gospodu Isusu Hristu.
Ne očekujem spasenje od političkog sistema. Ali upravo zbog svoje vere ne mogu da gradim političko razmišljanje na pretpostavci da će na vlast jednog dana doći dovoljno dobri ljudi i da će tada sve biti dobro.
Neće. Jer poznajem čoveka kroz istinu koja je otkrivena u Svetom pismu. Jutros sam čitao o tome kako je moć izopačila velikog Cara Davida (II Samuilova 11). Propovedao sam jutros o tome, i prikaz Davida u tom poglavlju nazvao prikazom nekog ko je gad, smrdljivac. Moć ga je izopačila.
Poznajem i sebe.
Čujem ovih dana glas koji govori: „Svi su oni isti. Ništa se neće promeniti.“ Možda u toj rečenici postoji zrno istine koje ne treba olako odbaciti. Ljudi jesu ljudi. Promena vlasti ne menja ljudsku prirodu. Zato me danas ne ohrabruje obećanje da dolaze ljudi koji nikada neće pogrešiti.
Takvi ljudi ne postoje.
Ohrabruje me nešto drugo: ideja sistema koji računa sa tim da će čovek pogrešiti. Institucije koje polaze od toga da čovek može da bude korumpiran. Podela vlasti koja računa sa tim da moć može biti zloupotrebljena.Slobodni mediji koji računaju sa tim da vlast može da laže. Nezavisno pravosuđe koje računa sa tim da čak i čovek na vrhu države može da prekrši zakon i da treba da snosi posledic. Izbori koji računaju sa tim da smo možda prošli put pogrešili.
Možda upravo tu danas vidim spoj svog nekadašnjeg levičarskog ideala pravde i svog hrišćanskog razumevanja čoveka - Ne treba nam sistem koji pretpostavlja savršenog čoveka.
Treba nam sistem koji zna da savršen čovek ne postoji – i koji zato nikome ne daje toliku moć da njegova grešnost može postati sudbina svih ostalih.
Beređi Dušan Bera
Нема коментара:
Постави коментар