Trag ove nedelje je pesma Mitopoija, Dž. R. R. Tolkina.
Ove nedelje sam pesmu Mitopoija, uz pomoć veštačke inteligencije, preveo na srpski. Do sada sam je čitao samo na engleskom, i to parcijalno, ali sada sam poželeo da je razumem dublje, da joj osetim težinu i značenje u svom jeziku, da je doživim. Volim da slušam poeziju, ali mi je teško da je čitam, treba mi dosta vremena da doživim tekst, osetim se uskraćeno za dubinu, pa sam ovu nedelju, u vremenu koje odvajam za stvari koje me interesuju posvetio njoj - Mitopoiji.A zašto je baš ona ovonedeljni trag?
Sve se nekako nadovezuje na nedavni susret sa vajarem Liviju Mokanom, koji je tih dana pripremao radove za izložbu o K. S. Luisu. To je u meni ponovo probudilo želju da se vratim temi mita i stvaralaštva, da otvorim Mitopoiju ponovo, ali i pročitam Tolkinov esej "O vilinskim pričama". I polako, kao da se niz tragova spojio u istu stazu, u jednu priču.
Šta je Mitopoija?
Mitopoija je plod Tolkinovog dugog promišljanja o mitu, jeziku i stvaranju, ali i direktan odgovor na razgovor koji je 1931. vodio sa K. S. Luisom o vrednosti mitova. Ta priča mi je bila dragocena od kada sam je prvi put čuo.
Tolkin i Luis su bili bliski prijatelji u okviru Inklings grupe u Oksfordu, delili su strast prema mitovima, legendama i drevnim jezicima, ali su se razlikovali u mnogome. Tolkin je bio posvećeni vernik, Luis ateista, a iznenađujuće, polje neslaganja oko vere se poklopilo sa pričom o mitovima.
Te večeri 1931, verovatno 19. septembra, Tolkin i Hugo Dajson šetali su sa Luisom oko Magdalen koledža. Lewis je tada izgovorio misao: „Mitovi su laži, iako ispunjene zlatom.“ To je pokrenulo veliku diskusiju koja je dovela do Luisovog preumljenja, ali posledično i do nastanka Tolkinovog "Hobita", "Silmariona", "Gospodara prstenova" a i Luisove "Narnije".
 |
| Belfast, trg C.S.Luisa, i čudesni orman u svet mitova. Luis ulazi u njega. Luis je proveo mladostu tom gradu, i kada sam posetio Belfast, morali smo videti i njegov trg. |
A kako je Luis uopšte došao do toga da mitove doživljava kao „laž“?
Luis je već kao četrnaestogodišnjak postao svesni ateista. Tri velike rane oblikovale su njegov pogled na svet: smrt majke, surovo školovanje puno cinizma i intelektualnog skepticizma, i rovovi Prvog svetskog rata. Do dvadesetih godina bio je duboko ateistički nastrojen, naklonjen materijalizmu i naturalizmu. Istovremeno je voleo nordijske mitove, ali ih je smatrao „lepim lažima“ koje ne dodiruju stvarnost.
Tolkien mu tada u razgovoru odgovara da mitovi nisu laž, nego nosioci istine. Objašnjava da mitovi sadrže seme Logosa, da su istiniti u svojoj strukturi, i da je hrišćanstvo vrhunski mit koji je ušao u istoriju. Da je Hristos onaj trenutak kada se mit prelomio u stvarnost.
To je duboko pogodilo Luisa. On je voleo mit, ali nije verovao da istina može doći kroz mit, legende. Taj razgovor postao je prelomni trenutak na njegovom putu i kasnije je doprineo njegovom obraćenju. Nakon Mitopoije (poeme koju navodim u nastavku) i svih tih razgovora, Luis polako prelazi od shvatanja mita kao „lažne priče“ do toga da mit vidi kao most ka istini, a to ga vodi i do vere u Hrista. Otuda nastaju Narnija, njegovo prihvatanje hrišćanstva kao „istinog mita“, i njegova uloga apologete 20. veka.
Kako je došlo do preumljenja C.S. Luisa?
Posle nekoliko nedelja unutrašnje borbe, od razgovora o mitovima o kome sam gore pisao, u jesen 1931. dolazi do prvog velikog koraka. Lewis piše: „Priznao sam da je Bog Bog i kleknuo i molio.“ (napisao je to u delu "Iznenađen radošću"). To je bio trenutak kada prihvata postojanje Boga, mada još uvek nije hrišćanin. On će kasnije reći da je bio „najnevoljniji obraćenik u celoj Engleskoj“. Njegovo razmišljanje bilo je jednostavno: moralni zakon postoji, moralni zakon dolazi od Ličnosti, dakle Bog postoji.
Drugi korak je prihvatanje Hrista. To se dogodilo nekoliko nedelja kasnije, tokom vožnje sa bratom Vorinom u Zoološki vrt u Vipsnejdu. Na polasku nije verovao da je Isus Sin Božji. Na povratku – verovao je. Opisao je to kao tiho, neprimetno prelamanje. Bez emocija, bez spektakla, samo jasna unutrašnja siguranost.
Interesantna mi je ta priča putovanja do vere, toliko različita od moje emotivne, ali sve jedno realna i duboka. Put svakog čoveka je različit. Za Luisa Hristos postao „logičan i nužan“ korak. Ako Bog postoji, i ako Bog govori, najprirodniji način je da dođe u svet kroz utelovljenje. Kod njega, u jednoj noći, jednoj šetnji i jednoj pesmi, susreću mit, jezik, istina i vera. Meni je dragoceno svako vraćanje na taj trag, jer u njemu vidim kako Bog ume da koristi priču da dotakne čoveka koji je bežao od Njega celog života.
Zašto je Tolkien toliko verovao u mit?
Tolkin je u toko godina studija, razvio duboko poštovanje za mit. Za njega su jezici i mitovi bili nerazdvojivi. "Njegovi izmišljeni jezici tražili su svet, istoriju i kosmologiju." Istovremeno je kritički posmatrao moderni racionalizam, koji svodi mit na psihološki fenomen, i time mu oduzima dušu. Teološki, Tolkien je verovao da je čovek pod-stvaralac, neko ko stvara zato što je stvoren po slici Stvoritelja.
Tolkien kaže, u eseju "O vilinskim pričama" da čovek, kao Božja slika: „stvara sekundarne svetove, u koje naš um može ući. U tim svetovima on je podstvaralac.“ Ovo je ključ: čovek ne stvara iz ničega, kao Bog, ali ima dar da preuređuje, kombinuje, zamišlja i nadopunjuje ono što je Bog već stvorio. Fantazija tako postaje čin dubokog slavljenja Boga - jer kada čovek stvara, on potvrđuje istinu da je stvoren na sliku Stvoritelja.
U evanđeoskim krugovima, kojima pripadam, ideja fantazije je skoro heretička, ako ne i okultna. Nikada nisam voleo tu jednostranost. Zato mi je priča o mitopoiji toliko značajna.
TOLKIN: “MITOPOIJA”
Prevod pesme Mitopoija sam mojim skromnim komentarima. Nisam ja prevodio, koristio sam veštačku inteligenciju, koja je uradila donekle dobar zadatak. Moje napomene nisu moj pokušaj da budem "sveznalica", nego razmišljanja o tome kako razumem Tolkinove reči.
PS: zbog autorskih prava, navodim samo segmente pesme.
Gledaš u drveće i jednostavno ih tako imenuješ,
(za tebe su drveta samo „drveta“, a rasti je samo „rasti“);
hodaš po zemlji sporim, svečanim korakom
po jednoj od mnogih malih lopti u Svemiru.
---
Kao stranica prepuna nečitkih znakova,
šara i boja koje kriju put kao kakva šifra,
pojavljuje se beskrajni niz oblika:
neki strašni, neki krhki, neki divni, neki čudni,
svi stranci, osim ako ih ne vidimo kao daleku rodbinu
koja potiče iz jednog jedinog Izvora:
komarac, čovek, kamen i sunce.
Bog je stvorio kamenite stene, drvolike šume,
zemljanu prašinu, i zvezdane sfere, i ove
malene ljude koji koračaju tlom
sa živcima što trepere na dodir svetla i zvuka.
---
Ali drvo nije „drvo“ dok tako nije imenovano i viđeno –
a nije ni moglo biti imenovano sve dok se nisu pojavili
oni koji su dahom govora odmotali reč,
slabu jeku i bledi odraz sveta.
Ne belešku, ne fotografiju,
nego pogodak, presudu, osmeh duha
kao odgovor biću koje oseća kako se nešto budi u njemu
dubokim nagoveštajem pokreta srodnih
životu i smrti drveća, zveri i zvezda.
Tolkin u prethodnim stihovima vrlo precizno pokazuje razliku između Boga kao Stvoritelja i čoveka kao podstvoritelja. Bog stvara svet, ali čovek ga imenuje. Tek čovekovom rečju, koja je sama dar od Boga, drvo postaje drvo. Stvarnost više nije bezimena, nije samo šuma oblika. Pre čovekovog imenovanja, stvorenje je kao „stranica puna nečitkih znakova“, lepa, ali nerazumljiva.
Imenovanje za Tolkina nije opisivanje nego učestvovanje. To je odjek Božjeg stvaralačkog čina, trenutak kada čovekov duh odgovara na svet oko sebe i daje mu reč, značenje, boju, ime. Naziva taj čin „osmeh duha“. U tom imenovanju čovek ne oponaša Boga mehanički, nego učestvuje u stvaranju kao njegov odraz. I tu se, za Tolkina, otvara prostor gde priča počinje i gde mit postaje način da vidimo stvarnost dublje nego pre.
Slobodni zatočenici, koji podrivaju senovite rešetke,
iskopavaju unapred znano iz iskustva
i proseju duh iz sirove čulnosti.
a kad su pogledali unazad, ugledali su vilenjake
koji kuju na kovačnicama uma,
a svetlost i tama se prepliću na tajnim razbojima.
---
Ne postoji svod nebeski,
osim ako nije šator od dragulja
tkán mitom i vilenjačkim šarama;
i nema zemlje
osim kao materice iz koje se rađamo.
Velike sile su polako izvlačili iz sebe,
Ne vidi zvezde onaj koji ih prvo ne vidi
Mašta je za Tolkina srce podstvaranja. Ona nije beg iz stvarnosti nego dar od Boga, kreativna sila koju nam je ugradio upravo zato da bismo i mi stvarali. Bog stvara stvaran svet, a čovek, kao nosilac Njegove slike, stvara svetove u umu, oblike i priče, svet mašte koji odražava realnost onoliko koliko čovek može da je uhvati.
Zato Tolkin kaže da ne vidi zvezde onaj koji ih prvo ne vidi maštom. Ne zato što zvezde nisu stvarne, nego zato što čovek mora da bude sposoban da ih zamisli, da ih oseti, da im da ime i oblik. Tek onda ih zaista vidi. Mašta otvara oči, priprema srce i um da prepozna ono što je već tu. Ali ne vidi zvezde onak koji ih prvo ne vidi maštom.
Srce čovekovo nije sastavljeno od laži,
već crpi mudrost od Jedinog Mudrog
i još ga se seća. Iako je dugo otuđen,
čovek nije sasvim izgubljen ni sasvim promenjen.
Možda je lišen slave, ali nije svrgnut;
još čuva dronjke gospodstva
koje je nekada posedovao,
svoju vladavinu nad svetom činom stvaranja.
Podstvaranje je ovde prikazano kao lomljenje svetlosti. Bog je Jedino Belo, a u čoveku se Njegova slika razlaže u mnoštvo boja i oblika, baš kao što se fizička svetlost razlaže kroz prizmu u boje. U mitu čovek izražava to stvaralaštvo, ali Tolkin jasno pokazuje da dar može biti iskorišćen i zloupotrebljen. To često prepoznajemo u okultizmu ili idolopoklonstvu, koje može da prati mitove. Ipak, pravo na stvaranje nije nestalo. Ono ostaje deo našeg bića, jer stvaramo po zakonu po kojem smo i sami stvoreni.
---
Da, mi predupredimo strah srca
i tkačemo snove ispunjenja želja
da bismo pobedili ružnu Činjenicu.
Ali odakle želja, i odakle moć da sanjamo?
Zašto nešto smatramo lepim, a nešto ružnim?
Nisu sve želje prazne, niti su uzalud
naša ostvarenja. Jer bol jeste bol
i ne želi se zbog sebe; on je zlo.
Da je drugačije,
onda bi i borba i potčinjavanje volje
bili besmisleni. A o Zlu je jedino sigurno
da Zlo jeste.
Blagoslovena su bojažljiva srca koja mrze zlo,
koja drhte pod njegovom senkom, ali zatvaraju vrata.
Koja ne traže dogovor, već u skromnoj, goloj sobi
na trapavom razboju
tkaju tkanine pozlaćene zrakom dalekog dana
u koji se nadaju i veruju pod vlašću Senke.
Suština sećanja i mašte jeste želja da se zlo nadvlada. Čovek živi pod Senkom, svestan sopstvenog pada, straha i nesigurnosti. Ipak, moralni zakon u nama jasno razdvaja dobro od zla, lepo od ružnog. Mi prepoznajemo zlo, i kroz maštu stvaramo svet u kojem je ono pobedilo. To je podstvaralaštvo. Upravo u toj potrebi da zlo bude poraženo vidi se trag Božije slike u nama i nada koju mašta ume da tka čak i u skromnoj, goloj sobi pod senkom.
Blagosloveni su ljudi Nojevog roda
koji grade svoje malene barke, slabe i prazne,
i voze se protiv vetrova prema priviđenju,
traču o luci naslućenoj verom.
Blagosloveni su tvorci legendi
koji rimama opisuju stvari
koje ne postoje u zapisanoj istoriji.
Nisu oni ti koji su zaboravili Noć
niti nas teraju da bežimo
u organizovano zadovoljstvo,
na ostrva od ekonomskog blaženstva
gde se duša prodaje za Kirkin poljubac
(koji je još i lažan, jer ga stvara mašina).
Oni su videli takva ostrva izdaleka
i još lepša,
i ko ih sluša, može se još upozoriti.
Mitovi su sećanja kojih često nismo svesni, ali ih osećamo na emotivnom nivou. Tvorci legendi svedoče o padu i o Noći, i usmeravaju naše čežnje ka pobedi koja tek treba da dođe. Odgovor nije u ovoj stvarnosti, niti u iluzijama koje ona nudi. Zato Tolkin pominje Kirkin poljubac kao sliku lažnog zadovoljstva. Iluzija je ekonomsko božanstvo, jurnjava za novcem kako bi zadovoljli našu duboku težnju. Iluzija nije mašta. Ona samo zaklanja stvarnost, dok mašta ukazuje na onu lepšu i dublju.
Videli su Smrt i konačan poraz
ali nisu odstupili u očajanju.
Često su uzeli liru
i pretvorili poraz u pobedu,
raspalivši srca legendarnom vatrom
osvetljavajući Sadašnjost i Tamno Bilo
svetlošću sunca koje još nijedan čovek nije video.
---
Neću ići s tvojim „naprednim majmunima“,
uspravnim i mudrim. Pred njima zjapi
mračni bezdan ka kojem težnja vodi,
ako milošću Božijom njihov napredak ikada završi,
a ne nastavi da se okreće u krug
neplodni ciklus pod drugim imenom.
Racionalizam je za Tolkina opasnost ne zato što misao nije važna, nego zato što misao bez mašte izgubi vid. U ovim stihovima jasno se vidi da su oni koji su videli Smrt i konačan poraz - ipak uzeli liru. Mogli su da se prepušte očajanju, ali nisu. Nisu ostali zarobljeni u golom „činjenici“, nego su poraz pretvorili u pesmu i zapalili vatru u srcima. Racionalizam to ne zna da uradi. On vidi poraz i prihvata ga kao konačnu reč. Mašta vidi poraz, ali veruje da to nije kraj priče.
Drugi stihovi to pojačavaju. Tolkin odbija da pođe putem onih koji vide čoveka samo kao „naprednog majmuna“. To je svet racionalizma u kome nema čuda, nema priče, nema smisla. Pred takvim pogledom zjapi mračni bezdan. "Za Tolkina, prava opasnost nije u tome da čovek misli, nego da misli samo ono što može da izmeri. Takav čovek vidi smrt, ali ne vidi svetlo. Vidi poraz, ali ne zna da uzme liru. Ne vidi sunce koje još nije zasijalo."
---
Gledajući u Blagoslovenu Zemlju, videće
da sve jeste kao što jeste,
a ipak oslobođeno.
Spasenje ne menja niti uništava
ni vrt ni vrtlara,
ni decu ni njihove igračke.
Zla neće videti, jer zlo ne leži
u Božijoj slici, nego u krivom oku,
ne u Izvoru, nego u zloj odluci,
ne u melodiji, nego u neusklađenom glasu.
U Raju više ne gledaju iskrivljeno;
i mada stvaraju ponovo,
ne stvaraju laž.
Neka znaš: stvaraće i dalje, jer nisu mrtvi;
a pesnici će imati plamen na glavama
i harfe pod prstima bez greške.
Tamo će svaki čovek zauvek birati
iz punine Svega.
Konačno odredište mašte je večnost. Tolkin ovde pokazuje da podstvaranje ne prestaje ni u Raju, nego tek tamo dolazi do svoje punine. Spasenje ne briše svet, niti ukida čovekovu stvaralačku prirodu; ono ispravlja pogled. Zlo ne nestaje zato što se nešto spolja menja, nego zato što se više ne gleda iskrivljenim okom. U Raju čovek ponovo stvara, ali bez laži, bez senke, iz punine svega što mu je dato.
Tolkinova slika pesnika sa plamenom na glavi i harfom pod prstima govori da se dar podstvaranja tamo tek potpuno oslobađa. Mašta vodi ka večnosti, i u večnosti se nastavlja, očišćena i ispunjena.
U "O vilinskim pričama", u zaključku eseja, Tolkin piše:
Ali u Božjem carstvu prisustvo najvećeg ne potiskuje male. Otkupljeni čovek ostaje čovek. Priča, fantazija, nastavljaju da postoje - i treba da postoje. Evanđelje nije ukinulo legende; ono ih je osvetilo, naročito „srećni kraj“.
Hrišćanin i dalje mora da radi, umom i telom, da trpi, da se nada i da umre; ali sada može da shvati da svi njegovi nagoni i sposobnosti imaju svrhu - svrhu koja može biti otkupljena. Toliko je velika milost koja mu je data da on sada možda može sa strahopoštovanjem naslutiti da u Fantaziji može stvarno pomoći u olistavanju i umnožavanju lepote Stvaranja. Sve priče mogu postati istinite; i ipak, na kraju, kada budu otkupljene, biće istovremeno slične i neslične oblicima koje smo im dali - kao što će i čovek, konačno otkupljen, biti sličan i nesličan palom čoveku kog poznajemo.
Na temeljima ovih misli nastala su velika dela savremene književnosti - Hobit, Gospodar prstenova, Narnija. Luis i Tolkin su pisali stvarajući novi mit, priču za savremenog čoveka.
Beređi Dušan Bera
Нема коментара:
Постави коментар