Moje iskustvo sa kovidom - drugi put

Kovid, drugi put. Trudim se da budem pozitivna osoba, izgleda da sam preterao. Prvi put pokupio sam beta soj, a ovaj put omikron soj, preskočio sam alfa i delta... I to posle dve astra-zeneke i jednog fajzera (buster doza) u novembru. 

Ne pišem ovaj tekst radi osporavanja vakcinacije, niti radi poziva na vakcinaciju. Nisam iznenađen da sam pokupio kovid, pošto je bilo jasno od početka da vakcinacija nije garant da se nećeš zaraziti. Vakcinacija je smatram lični izbor.

Od prvih dana epidemije, zastupam stav da kovid nije pitanje duhovnosti, nego medicinsko pitanje. Možete pročitati tri moja teksta vezana za pandemiju napisana u proleće 2020. 

1. Virus je stigao, i šta sad
2. Hrišćanstvo i pitanje pandemije
3. Da li je trenutna pandemija znak kraja sveta

Da pojasnim - to ne znači da sam slep da vidim kako svetske strukture koriste pandemiju za svoje eksperimente. Takođe kroz prizmu Svetog pisma vidim pripremu za strahovladu Antihrista, ali i dalje na osnovu Svetog pisma - ne postoje paralele koje ukazuju da je vreme Velike nevolje došlo. Da dolazi, to svakako, ali još nije tu.

ISKUSTVO KOVIDA DRUGI PUT

Da sam pozitivan na kovid, saznao sam slučajno. Prošle nedelje je bio kamp Royal Rangera, a meni je nedelja počela sa nadraženim grlom, i slinavim nosom. Nisam želeo da rizikujem, ipak su u pitanju deca, testirao se... i pozitivan sam. 

Kako je izgledao tok bolesti? Razlika je ogromna u odnosu na prvo iskustvo.

Kovid, novembar 2020. - granica upale pluća, visoke temperature, dani nespavanja (potpuna insomanija), izrazita zaglupljenost (nisam mogao ni da čitam), razarajući kašašlj, a nalazi krvi su mi bili ludački (bilo je nemoguće očitati visinu holesterola zbog visokih nalaza, da bi posle dve nedelje sve bilo u normali). Četiri ture antibiotika, hrpa lekova... Dve nedelje ležanja u krevetu. Jedna traumatična epizoda mog života.

Kovid, januar 2022. - malo mi curka nos, iako mogu lako da dišem na nos. Po nekad kašljucnem, malo grebucka grlo. Treći dan sam uveče imao temperaturu 37,1. Ništa posebno. Pijem preventivno aspirin i vitamine. U karantinu sam jer tako nalaže savest i zakon, ali sam iskoristio vreme da pozavršavam razne poslove, što fizičke (podsecanje zida u kupatilu i malterisanje), što duhovne (priprema Crkvene skupštine).

Ista bolest, potpuno različito iskustvo. 

Nadam se da je moj primer pokazatelj da izlazimo iz ere kovida. Čitao sam neke članke koji govore o tome da će prosto kovid postati bolest sa kojom živimo, ali koja više ne koči život. Jer život mora krenuti dalje.

ŽIVOT MORA KRENUTI DALJE

Život mora krenuti dalje. To je i moje razmišljanje u ovom tekstu. Život mora krenuti dalje. 

Kada si zatvoren, svašta se dešava oko tebe. Jedan primer koji me muči je sledeći:

Kad si zatvoren desi se Kesten

U proleće 2020. kovid je doneo karantin. Svi smo bili zatvoreni. Nekom čudnom logikom, bile su zabranjene i šetnje po šumi. Fruška gora je bila pusta. 

Na brdu Kesten, Fruška gora, dok su ljudi bili zatvoreni, nikao je novi put i ograda. Put nije postojao, ali je suprotno propisima o Nacionalnom parku postao meki šumski put, koji je zapravo betoniran (suprotno zakonu), jer je zapravo protivpožarni, da bi evoluirao u pristupni put za turistički kompleks za koji je rečeno da se tamo neće graditi jer je to zaštićeno područje... Primer korupcije, i iskorišćena prilika jer su ljudi bili zatvoreni.

Na Kestenu je nikla i ograda od skoro 9 kilometara. Suprotno svakoj logici o zaštiti prirode, suprotno zakonima (presečeni putevi, ograđene javne površine), suprotno ljudskoski. Dok su ljudi bili zatvoreni, neko je zatvorio brdo Kesten.

Brdo Kesten je za mene primer šta se dešava kada si zatvoren, kada niko ne reaguje, kada korupcija vlada. Zato je bitno da život krene dalje.

O celoj priči o Kestenu snimili smo video - možete ga pogledati OVDE.

Okovani Kesten

Neophodno je krenuti dalje da ne budemo pokradeni, da se donese promena, ali i neophodno je krenuti dalje da se ne promeniš.

Krenuti dalje da se ne promeniš

Dok razmišljam o tome da život mora da krene dalje, pročitao sam citat Đorđa Lebovića:

Stara jevrejska legenda priča o propovedniku koji se obraća narodu na trgu u gradu u kojem vladaju hulje, ludaci, beskrupulozne ubice… Čestiti ljudi se sklanjaju od zla u zamandaljene kuće i na trg dolaze jednom dnevno, po vodu. 

U početku, oni slušaju propovednikove razumne reči, ali svakim danom sve ih je manje. Na kraju, propovednika sluša samo jedan dečak. 

„Stari, niko ne želi da čuje tvoje reči, a ti i dalje pričaš. Zašto?“ 

„Zato da se i ja ne promenim“, odgovorio je propovednik. 

Neophodno je krenuti dalje da se ne promeniš... Kad sediš, ne krećeš se, onda se menjaš. Crkva se menja, upada u kolotečinu. Strah i neizvesnost vlada, ljudi se glože. Vreme je da se krene dalje. 

Beređi Dušan Bera