Da li je hrišćanski i duhovno trpeti nasilje u braku?

Da li je hrišćanski i duhovno trpeti nasilje u braku?

Današnji tekst je o nasilju u braku. Nije sociološka, ni teološka analiza. Radi se o ličnom stavu o ovoj temi, i kako ja kao teolog i pastor doživljavam ovo pitanje.

"Moj muž me je sve više tukao i bio je zao prema meni, mrzeo me je. Bio je jako surov. Pitala sam pastora šta da uradim. Rekao mi je: "Voli ga i poštuj, to je tvoj muž"" - Reči su gošće iz Indije, Prameš.

Mala Indijka, skromna. Trpela je zlostavljanje svog muža godinama. Slušali smo njihovo svedočanstvo kod nas u crkvi (možete ga poslušati na sledećem linku: Od pištolja do evanđelja). On je bio lokalni moćnik, političar, korumpiran, nasilan. Doživeo je promenu kroz Hristovo delo. Prameš veruje zbog njenih molitvi... Nemam problem da verujem u to... molitva menja.

Ono što me muči je pitanje -  da li je savetovati nekog da trpi nasilje ispravno? 

Da li trpljenje nasilja može biti ispravno?

Posmatrajući moju gošću, sve se u meni bunilo zbog saveta mog indijskog kolege. O tome kako vidim nasilje u braku pisao sam u sledećem članku (klikni OVDE).

Da li kuturološki razlozi čine trpljenje nasilja ispravnim?

Sa druge strane svestan sam i da je kultura u kojoj je ona odrasla drugačija, da su žene obespravljene, i da nije imala izbora. Nije bilo "sigurne kuće" (skloništa za zlostavljane), nije mogla da se vrati u roditeljsku kuću... ali da li to savet o trpljenju nasilja čini ispravnim? 

Da li pozitivni primeri čine trljenje nasilja ispravnim?

Razgovarao sam puno puta sa ljudima koji su mi ukazivali primere iz njihovih porodica, gde su bake, ili majke, trpele nasilje muževa alkoholičara, nevernika, koji jesu na kraju bili zadobijeni za Hrista, i doživeli promenu... Ta svedočanstva su snažna, i govore o herojima vere. Ali da li je ispravno savetovati nekog da trpi nasilje ako to može da promeni?

Da li nas Sveto pismo poziva na trpljenje nasilja?

Apostol Pavle, u poslanici Korinćanima, supružnicima nevernih (nazivam tako one koji nisu sledbenici Hristovog puta), savetuje (7:12-24): 
A ostalima govorim ja, ne Gospod: ako neki brat ima ženu koja ne veruje, i ona pristaje da živi s njim, neka je ne otpušta. I žena koja ima muža koji ne veruje, a on pristaje da živi s njom, neka ne otpušta muža
... 
Ako li se onaj koji ne veruje razdvaja, neka se rastavi; brat ili sestra u takvim slučajevima nisu vezani kao robovi, jer nas je Bog pozvao da živimo u miru. Šta znaš, najzad, ženo, da li ćeš spasti muža? ili šta znaš, mužu, da li ćeš spasti ženu? Samo svako neka živi onako kako mu je Gospod dodelio, kako ga je Bog pozvao. I tako naređujem po svim crkvama. 
... 
Svako neka ostane onakav kakav je pozvan. Jesi li pozvan kao rob? ne brini se, nego iako možeš da postaneš slobodan, radije ostani u čemu si. Jer ko je kao rob pozvan u Gospodu - slobodnjak je Gospodnji; tako je i pozvani slobodnjak Hristov rob. Skupo ste kupljeni; ne budite robovi ljudima. Svako, braćo, neka ostane pred Bogom u onom u čemu je pozvan.  

Navedeni stihovi se upotrebljavaju kao argument za stav mog kolega - ostani tamo gde jesi, ne menjaj svoju situaciju. Ali da li ih savetuje da trpe i nasilje? Ne vidim to u ovim stihovima.

Posebnost svakog ljudskog bića - argument protiv trpljenja nasilja u braku

Manifest iz Manile, jedan od dokumenata koji oslikavaju pogled evanđeoskih vernika, iznosi tvrdnju: Bog je na svoju sliku stvorio kako muškarce tako i žene, i prihvata ih jednako u Hristu, te je izlio svoga Duha na svako telo, kako na sinove, tako i na kćeri. Ova tvrdnja je od suštinske vrednosti, jer ukazuje na jednaku vrednost svakog ljudskog bića, bez obzira na pol, ili naciju i rasu. 

Priča o eugeniki... kada misliš da si superiorniji

Dok sam razmišljao o tekstu za ovu nedelju, slušao sam podkast Fresh air, na temu eugenike, sa Danielom Ektreom, autorom knjige "Eugenika, stari emigracioni zakoni koji i danas rezonuju". 

Eugenika je primenjena nauka posvećena razvoju evolucije ljudskog bića. Zasnivala se na tumačenju postulata evolucije, smatrajući da su narodi različito evoluirali, i da se nalaze na različitom stepenu razvoja. Autor emisije govori o restriktivnim odredbama američkih zakona o emigraciji, koji su nas istočno evropljane posmatrali kao manje inteligentnima, sklonima nasilju... 

Usput, Hitler se divio ovim američkim dostignućima. Zaključci eugenike su bili osnova njegove rasne politike, a samim tim i genocida.

Kada misliš da si vredniji... 

Spominjem navedenu emisiju, jer i sam autor, iako ateista, korene za takav pogled o inferiornosti pojedinih naroda, nalazi u odbacivanju Biblijske ideje da su sva ljudska bića stvorena jednaka po Božijem obličju. 

Kada je taj stav o jednakosti odbačen, otvorila su se još šire vrata nasilja nad narodima (iako su ljudi to činili i ranije - u osnovi svakog genocida je ideja o rasnoj superiornosti). Nasilje se rađa iz uverenja kada nekog doživljavamo kao manje vrednog, a sebe superiornijim. Pisao sam o tome u članku Cvetovi rata.

PODRŽITE KAHRISTU:
1. Čitajte tekstove i prijavite se u listu čitalaca
2. Delite naše tekstove na društvenim mrežama

Stav superiornosti kao legitimizacija nasilja u braku

Verujem da su i koreni nasilja u porodici, takođe zasnovani na preziru, na verovanju o ličnoj superiornosti. Ako muškarac, ili žena (što je znatno ređe), smatraju da su superiorniji, pametniji, važniji, mnogo su više skloni da nasrnu fizički na svog partnera. 

Naravno, postoje i druge mogućnosti koje uzrokuju nasilje, psihička bolest na primer... Dok sam razmišljao o današnjem tekstu, jedna osoba mi je iznela mišljenje da je bes uzrok nasilja. Da ljudi koji imaju problem sa kontrolom besa su nasilnci. No da li je tako? Osoba može biti besna, ali ako nema neki psihički poremećaj i ako nasilje doživljava kao tabu, zabranjeno, loše, kao nasrtanje na integritet druge osobe koja je jednako vredna neće posegnuti za njim. 

Koren nasilja je u stavu superiornosti, lične oholosti... 

Moram da ponovo naglasim da ovaj tekst nije sociološka niti teološka analiza. Radi se o blogu gde iznosim moje misli na temu nasilja. Ako vidite greške u mom razmišljanju - o razlozima nasilja u braku - slobodno ih iznesite u komentaru, kao i vaše mišljenje...(naravno, bez pozivanja na trpljenje nasilja)...

Da li je duhovno trpeti nasilje?

Savet o trpljenju nasilja, mogu razumeti samo u svetlu kulture koja ne dopušta drugačiju reakciju (kao u Indiji), ali ne i u svetlu naše kulture, gde to više nije neophodno, i gde postoji izlaz iz odnosa sa nasilnikom. Postoje sigurne kuće, zakoni... ne funkcioniše savršeno, ali borba je moguća.

Da li je priča o ropstvu argument za trpljenje nasilja?

Kao argument često se koriste stihove iz Svetog pisma, o pozivu da trpimo, i nemenjamo naše stanje (kao što je tekst iz I Korinćanima). Apostol Pavle poziva robove da se ne bune protiv svog stanja, nego da služe svojim gospodarima. Tekst ne opravdava ropstvo kao ispravno, ali sve jedno poziva na trpljenje pogrešnog sistema. 

Da bi razumeli te stihove moramo razumeti da je ropstvo bilo nepromenjivo zlo u rimskom društvu, dok nije pod uticajem evanđelja promenjeno. Robovi nisu imali izbora, ili trpljenje, ili smrt. U tome ispravan stav je bio dragocen.

Danas niko više ne poziva da budemo robovi, ropstvo doživljavamo kao nemoralno. Situacija se promenila! Ropstvo je ukinuto. Kada nešto pogrešno može da se spreči, Pismo poziva na promenu... pa tako i nasilje. 

Kada su stvari nepromenjive, zlo ne možemo izbeći. Kada se stvari promene, pozvani smo da se suprotstvaljamo zlu.

Kako pristupiti onima koji trpe nasilje?

Moram da naglasim, da izrazito poštujem žrtve nasilja. Razumem i njihovu spremnost da trpe radi dobra druge osobe. Nije mi cilj, niti namera da osporim njihovo herojstvo. Molim vas, ako ste to vi, dok čitate nemojte mi zameriti, nemojte doživeti da umanjujem vaše herojstvo, neka vam Gospod uzvrati nagradom velikom. 

Ali sve jedno mislim da savetovanje na trpljenje nasilja ne može biti opravdano... Nekad nema izbora, ali to ne čini trpljenje nasilja ispravnim, nego jedino mogućim u toj zloj situaciji...

Stav superiornosti - slika đavola

Stav superiornosti, i spremnosti na nasilje, doživljavam izrazito pogrešnim. Takođe svaki postupak savetovanja trpljenja nasilja koje može biti prekinuto, doživljavam kao problematičan u svetlu poruke Svetog pisma. 

Ne možemo biti poslušni Bogu dozvoljavajući drugoj osobi da ispoljava najgore grešne karakteristike - ako to možemo da sprečimo. Sprečiti nasilnika je zapravo najbolja usluga za nasilnika. Mi mu ne dozvoljavamo da nastavlja da greši.

Dozvoljavanjem nasilja, mi dozvoljavamo osobi da predstavlja samog neprijatelja Hrista. Sotona je prikazan kao neko ko misli da je veći nego što jeste, kao nasilnik, onaj koji uništava druge. 

Hristos je onaj koji obnavlja i spašava zarobljene. Zato je hrišćanski, duhovan stav da ne dopustimo nasilje nad nama. 

Osoba koja doživljava nasilje, treba da učini sve što može da prekine nasilje - policija, zakoni, sistemi zaštite, crkva... Crkva treba da pomogne u zaštiti ugrožene osobe. Naravno, trebamo se moliti za nasilnika, za njegovo spasenje, ali samo iz sigurne situacije gde nasilnik više ne ugrožava dobrostanje onih koji su sa njim povezani. 

A pomirenje? Kao neko ko veruje da se ljudi menjaju, verujem i u promenu karaktera i ponašanja nasilnika (ako nije psihički bolestan ili sociopata, iako i tu postoji isceljenje ali...). Međutim, količina dokaza o promeni mora biti višestruka i velika.  Odluka o pomirenju, ne može da se zasniva na jednom dobrom delu, plaču i izvinjenju, nego na evidentnoj i dugoročnoj promeni, podržanom od mišljenja stručnjaka.

Beređi Dušan Bera

Da li pratite naš Youtube kanal? Moja poslednja emisija, Teologija uz jutarnju kafu, bavi se pitanjem Starog zaveta. Pratite naš kanal, i gledajte emisije...