Stop nasilju!!! - hrišćanski odgovor na nasilje nad ženama

25. novembra, širom sveta obeležava se Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama. Pre nekoliko godina, tema je okupirala pažnju javnosti, ali sada izgleda kao da zamire i izlazi iz fokusa. Nisam pročitao ni jedan članak na portalima, nisam čuo za neku izjavu zvaničnika... 

Povod pisanja ovog teksta (tj ponovnog objavljivanja) je moja propoved: Voleti kao Isus (možete je pogledati na linku). Deo propovedi je bio na temu ljubavi kao žrtve, gde sam rekao da ljubav jeste žrtva, odricanje. Tema moje propovedi nije bila ljubav u braku, pošto se tekst u I Jovanovoj ni ne bavi tom temom, ali dobio sam komentare da moja poruka može biti pogrešno shvaćena.

Problem na koji su mi ukazali da osobe koje su u nasilnom, zlostavljačkom odnosu, mogu razumeti poruku da radi ljubavi treba da trpe nasilje. Radi toga ponavljam moj tekst iz "Sestrinskog lista" Baptističkog saveza u Srbiji, 2010. godine, koji iznosi moje viđenje odnosa prema nasilju. 

Šta kaže statistika o nasilju nad ženama? 

Pod nasiljem u porodici se podrazumeva „ozbiljno povređivanje ili ponavljanje povreda nanesenih od strane osobe sa kojom smo intimno povezani“. Međutim to ne znači da se samo fizičke povrede (udaranje, ujedanje, zavrtanje ruku...) mogu okarakterisati kao nasilje. Stručnjaci u istu kategoriju stavljaju i psihičko/verbalno zlostavljanje (vređanje, psovanje, omalovažavanje...) i seksualno zlostavljanje (primoravanje na neželjene seksualne odnose (takođe i u braku)). 

Statistika govori sledeće: u svetu, svake devete sekunde jedna žena je žrtva fizičkog nasilja, a dva miliona žena i dece su svake godine prisiljeni na seksualne odnose (po prvi put).

Naša zemlja nije izuzetak, naprotiv. U Srbiji svaka treća žena je žrtva fizičkog nasilja u porodici, svake nedelje je po jedna žena ubijena od strane svog sadašnjeg ili bivšeg partnera, svaka osma adolescentkinja je pretrpela neki vid seksualnog zlostavljanja... (zvanični podaci Viktimološkog društva Srbije). Statistika o muškarcima, žrtvama nasilja u porodici ne postoji, pretpostavlja se da oni iznose svega nekoliko procenata od ukupnog broja slučajeva nasilja u porodici. 

Nasilje nad ženama i crkva

Zašto pisati o ovoj temi u hrišćanskom časopisu, čiji su čitaoci vernici? Smatram da postoji puno predrasuda, zastarelih i nepromišljenih stavova na ovu temu. Saveti koji se daju su nastali u vreme kada nije bilo moguće promeniti situaciju, i koji su tada bili adekvatni jer nije postojao drugi način da se osoba zaštiti. Ali vreme se promenilo. Ne menjamo principe nego pristup. 

Pišem o nasilju na prvom mestu da bismo reagovali. Pismo nas poziva da budemo Hristov „miomiris“ ili uticaj u ovom svetu. Teolog Barkli je napisao o tom uticaju sledeće: „Postoje neke stvari koje ne mogu biti postignute odjednom, i koje svet mora da čeka, dok kvasac radi svoj posao. Učenje Isusa Hrista je sadržalo moralno učenje koje, kada ga ljudi razumeju i prime, vodi ka ukidanju svih institucija zlostavljanja“. 

Nasilje u porodici predstavlja instituciju zlostavljanja koja još uvek postoji, a koja mora nestati, a posebno iz hrišćanskih brakova. Pozvani smo da se molimo za promenu, da govorimo protiv ove pojave i da pomognemo onima koji su ugroženi.

Hrišćanski odgovor na nasilje nad ženama - pogrešni odgovori

Na drugom mestu pišem o ovoj temi da ne bismo bili u zabludi. U knjizi „Nasilje u porodici: šta svaki pastor treba da zna“, Al Miles navodi sledeće zablude u vezi sa nasiljem koje pastori (a i vernici) mogu da imaju: 

1. U mojoj zajednici nema zlostavljanih žena (ili muškaraca, dece), to se dešava samo ljudima van crkve;
2. Hrišćanima žrtvama nasilja je dovoljno samo molitva, vera, pozitivan stav, da bi bili oslobođeni nasilja;
3. Žrtva može da zaustavi nasilje promenom svog ponašanja, pokoravanjem supružniku/partneru i time spašava svoj brak i porodicu.
4. Hrišćanima žrtvama nasilja je dovoljno samo molitva, vera, pozitivan stav, da bi bili oslobođeni nasilja;
5. Žrtva može da zaustavi nasilje promenom svog ponašanja, pokoravanjem supružniku/partneru i time spašava svoj brak i porodicu.

Posledica ovakvih pogleda na problem jesu pogrešni saveti zlostavljanim osobama, od kojih pisac navodi sledeće.

1. Ako se dovoljno pokoriš supružnik te neće zlostavljati. Verovatno je problem zbog kojeg te zlostavlja opravdan (iako način rešavanja problema nije ispravan), i ako mu pokažeš spremnost da se promeniš on će prestati sa takvim ponašanjem.
2. Tvoj prioritet mora biti stabilnost braka. Čak i kratkotrajno rastavljanje vodi razvodu, zato se vrati kući i trpi. Brak je sveta institucija koja ne sme biti ugrožena ni po koju cenu.

Sa nekim od ovih stavova sam se susretao često. Na prvi pogled savet maltretiranoj osobi da trpi nasilje u braku „radi Hrista“ i radi braka zvuči pobožno, međutim, takav savet ne rešava problem. Žrtvovanje radi ljubavi, o kome sam govorio u nedelju se ne odnosi na dobrovoljno trpljenje nasilja bilo kod oblika!

Pri tome moram da napomenem sledeće: Znam primere pobožnih žena koje su se borile za brak, trpeći i uspeli da promene nešto. Njihovo delo je delo vredno divljenja i to nema sumnje. Međutim procenat onih koji su uticali na svoje ukućane trpljenjem nasilja je minimalan (iz tog razloga smatram da je trpljenje nasilja poseban Božiji poziv, a ne pravilo koje važi za sve). Radi se o izuzetku, ne o pravilu koje dovodi do promene. 

Prva Korinćanima 7:15 opisuje brak kao vezu u kojoj živimo u miru, ne kao robovi drugih ljudi, a zlostavljanje jeste jedan od vidova ropstva.

Hrišćanski odgovor na nasilje nad ženama - Ispravno: Stop Nasilju!!!

Posebno je strašno što nasilje ne samo da povređuje osobe izložene zlostavljanju, nego i to što nasilje rađa novo nasilje. Deca nasilnika slede primere, da li tako što i sami postaju nasilnici (više od polovina nasilnika su odrasli u porodicama sa nasiljem) ili time što postaju žrtve nasilnika u brakovima koje sklapaju.

Kako zlostavljana osoba hrišćanin/ka treba da reaguje?

Pitanje koje se postavlja jeste kako zlostavljana osoba treba da reaguje. Verujem da smo pozvani da reagujemo pobožno, u skladu sa učenjem našeg Gospoda Isusa Hrista i u skladu sa time kako je on postupao. 

Prva Petrova 3.1. poziva žene na pokornost „Tako i vi žene, budite pokorne svojim muževima, da bi i oni koji ne veruju reči, bili pridobijeni bez reči životima svojih žena“. U nastavku tekst opisuje pokorne žene, pravi paralelu sa Sarom kao uzorom i završava se sledećim rečima: „njene ćerke ćete postati, ako činite što je pravo i ne bojite se nikakvog zastrašivanja“ (3.6.). Ove reči su kritično važne za ženu koja želi da bude pokorna na način koji Bog traži od nje.

Reči „ne bojte se nikakvog zastrašivanja“ su suprotne stanju zlostavljane osobe koje najčešće karakteriše strah (od daljeg nasilja, odbacivanja...). Pokorna i pobožna žena čini sledeće: „dok je svesna rizika kojem je izložena, ona će staviti nadu u Boga i izabrati da učini ono što je najbolje za njenog supružnika“. (T.J.)

Činiti dobro ne znači činiti ono što supružnik želi niti trpeti zlostavljanje. Činiti dobro svome supružniku zlostavljaču, često jeste upravo suprotno njegovoj želji, pa čak i onome šta takva osoba smatra ispravnim. Činiti dobro znači sprečiti osobu da čini zlo. Dok im se ne suprotstavimo oni nastavljaju sa lošim načinima ponašanja i ophođenja. Tek po suprotstavljanju dolazi do prestajanja sa ovisnošću, nasiljem i spremnosti na promenu. Nekada suprotstavljanje zapravo spasava supružnika.

„U prvim godinama braka često sam trpela fizičko nasilje od strane mog supruga. Na posao sam odlazila sva u modricama. Kada smo postali hrišćani, fizičko nasilje je prestalo, ali ostao je alkoholizam mog supruga i nastavio je da me verbalno zlostavlja. Molila sam se i Bog mi je dao snagu da počnem da mu se suprotstavljam, da se borim za dobro mog supruga. Rekla sam mu da više ne možemo da živimo tako, da mora da izađe iz kuće dokle god pije. Pretio mi je da će uništiti stan i prvi put sam se uplašila i povukla. No nastavila sam da se molim i strah je iz mene nestao. Kao sledeći korak Bog mi je dao sledeću ideju. Pošto je stan moj, rekla sam mu da dokle god pije da mora da plaća stanarinu. To ga je šokiralo i počeo je da razmišlja. Borba je dugo trajala, no na kraju je samnom otišao u bolnicu na terapiju, prestao da pije i da me zlostavlja. Boreći se za dobro mog supruga morala sam mu se suprotstaviti.“ Z.

Pobožna, pokorna žena, bori se za svog supruga, ne tako što mu dozvoljava da nastavi putem zla, nego tako što ga svojim postupcima sprečava da nastavi tim putem – pa čak i po cenu da ostavi zlostavljača. Time se ona brine za svog supruga (isti princip važi i kod zlostavljanih muškaraca) na Bogu-ugodan način, pošto mu svojim postupcima daje priliku da se promeni. 

A šta ako zlostavljač nije spreman da se promeni? Tada pobožna osoba štiti sebe, svoje ukupćane i predaje zlostavljača sudu samog Boga, bez obaveze da trpi njegovo nasilje ili da pokuša dalje da mu pomogne. 

PS. O razlozima za razvod pisao sam u članku - Razvod i hrišćanstvo

Beređi Dušan Bera

Da li pratite naš Youtube kanal? Ako ne, zašto to ne bi uradili sada? A ovom prilikom kačim video o odnosu Gospoda Isusa Hrista prema ženama. Šta je prava istina?