уторак, 22. фебруар 2011.

Manifest iz Manile - Ispovest vere Evanđeoskih hrišćana

MANIFEST IZ MANILE

Manifest iz Manile (Manila Manifesto) je usvojen na Drugom međunarodnom kongresu o svetskoj evangelizaciji (Second International Congres on World Evangelization) održanom u Manili na Filipinima 1989. godine u organizaciji Lozanskog komiteta za svetsku evangelizaciju (više o Lozanskom komitetu)

Na Kongresu je učestvovalo više od tri hiljade predstavnika različitih, većinom evanđeoskih, crkava iz sto sedamdeset zemalja. Proglas se sastoji iz dva dela – 21 izjave koje su u drugom delu razrađene i objašnjene.

Dvadeset jedna izjava Manifesta iz Manile
1. Potvrđujemo našu stalnu predanost Lozanskom zavetu kao osnovi naše saradnje u Lozanskom pokretu.
2. Potvrđujemo da nam je Bog u Svetom pismu Starog i Novog zaveta dao autoritativnu objavu svoga karaktera i volje, svojih dela otkupljenja i njihovog značenja, i Njegov nalog za misiju.
3. Potvrđujemo da je biblijsko evanđelje Božija trajna poruka našem svetu i odlučili smo da ćemo ga braniti, objaviti i ostvariti.
4. Potvrđujemo da su ljudi, iako stvoreni na Božiju sliku, grešni i krivi, kao jesu izgubljeni bez Hrista: ta istina neminovno prethodi evanđelju.
5. Potvrđujemo da je istorijski Isus i proslavljeni Hristos jedna te ista osoba, i da je taj Isus Hristos apsolutno jedinstven, jer je on sam utelovljeni Bog, onaj koji je poneo naše grehe, pobednik nad smrću i sudija koji dolazi.
6. Potvrđujemo da je na krstu Isus Hristos preuzeo naše mesto, poneo naše grehe i umro za nas; i da je to jedini razlog Božijeg voljnog opraštanja onima koji se pokaju i poveruju.
7. Potvrđujemo da druge religije i ideologije nisu alternativni putevi do Boga, i pošto je Hristos jedini put, da ljudska duhovnost, ako ju Hristos nije otkupio, ne vodi do Boga, već u osudu.
8. Potvrđujemo da smo obavezni da na vidljiv način prikažemo Božiju ljubav kroz brigu za one kojima je uskraćena pravda, dostojanstvo, hrana i utočište.
Učesnici II Kongresa o svetskoj
evangelizaciji Lozanskog komiteta -
Manila, 1989.
9. Potvrđujemo da objavljivanje Božijega kraljevstva pravde i mira zahteva razotkrivanje svih nepravdi i zlostavljanja, kako ličnih tako i društvenih; mi nećemo odustati od tog proročkog svedočenja.
10. Potvrđujemo da je svedočanstvo Duha Svetoga o Hristu neophodno za evangelizaciju; bez tog natprirodnog dela nije moguće ni novo rođenje ni nov život.
11. Potvrđujemo da je za duhovnu borbu neophodno duhovno oružje; podjednako moramo propovedati Reč u sili Duha, kao i uporno moliti, jer samo tako možemo izvojevati Hristovu pobedu nad zlim silama i poglavarstvima.
12. Potvrđujemo da je Bog celokupnoj Crkvi i svakom njenom članu poverio zadatak objavljivanja Hrista širom sveta; čeznemo videti sve laike i ruko-položenje ljude mobilizirane i obučene za taj zadatak.
13. Potvrđujemo da mi koji se nazivamo udovima Tela Hristovog moramo u svom zajedništvu prevazilaziti rasne, polne i društvene prepreke.
14. Potvrđujemo da su darovi Duha dodeljeni svim ljudima koji poznaju Boga, kako ženama tako i muškarcima, kao i da se njihovo partnerstvo u evangelizaciji mora, radi opšteg dobra, prihvatiti sa dobrodošlicom.
15. Potvrđujemo da mi koji objavljujemo evanđelje moramo to činiti i našim primerom, svetim i ljubavlju ispunjenim životom; jer u suprotnom naše svedočanstvo gubi verodostojnost.
16. Potvrđujemo da se svaka hrišćanska zajednica mora evangelizacijskim svedočenjem i milosrdnim služenjem okrenuti prema svom lokalnom društvu.
17. Potvrđujemo nužnu potrebu da crkve, misijske i druge hrišćanske organizacije sarađuju u evangelizaciji i društvenom delovanju, odbacujući takmičenje i izbegavajući dupliranje.
18. Potvrđujemo svoju dužnost proučavanja društva u kome živimo, želeći da razumemo njegove strukture, vrednosti i potrebe, što bi dovelo do razvijanja odgovarajuće misijske strategije.
19. Potvrđujemo da je svetska evangelizacija hitna potreba i da je moguće dosezanje naroda do sada nedosegnutih evanđeljem. Zato odlučujemo da ćemo se u poslednjoj dekadi dvadesetog veka, s novim elanom posvetiti tim zadacima.
20. Potvrđujemo svoju solidarnost s onima koji trpe radi evanđelja, i pripremićemo se i sami za tu mogućnost. Svugde ćemo raditi na širenju verskih i političkih sloboda.
21. Potvrđujemo da Bog poziva celokupnu Crkvu da čitavom svetu prenese potpuno evanđelje. Zato odlučujemo objavljivati evanđelje verno, uporno i požrtvovno, sve dok On ne dođe.


A. POTPUNO EVANĐELJE
Evanđelje je radosna vest o Božijem spasenju od sile zla, uspostavljanju Njegovog večnog kraljevstva i Njegove konačne pobede nad svime što se protivi njegovoj svrhi. U svojoj ljubavi Bog je ovo naumio učiniti pre stvaranja sveta i sproveo je svoj oslobađajući plan nad grehom, smrću i sudom kroz smrt našega Gospoda Isusa Hrista. Hristos je taj koji nas oslobađa i ujedinjuje u svom zajedništvu otkupljenih (Kol 2,15; 1 Kor 15,24-28; Ef 1,4; Kol 1,19; Titu 2,14).

1. NAŠA LJUDSKA NEVOLJA
Posvećujemo se propovedanju celokupnog evanđelja, to jest, biblijsko evanđelje u njegovoj punini. U tom cilju, trebamo razumeti zašto je evanđelje potrebno ljudskim bićima.
Muškarci i žene imaju usađeno dostojanstvo i vrednost jer su stvoreni na sliku Božju da bi ga upoznali, voleli i služili mu. Ali kroz greh je svaki deo njihove ljudskosti izopačen. Ljudska bića su postala egoistična, buntovnici koji misle samo na sebe, koji ne vole Boga ni bližnjega kao što bi trebali. Posledica je da su otuđeni i od svoga Stvoritelja i od ostatka njegova stvorenja, što je osnovni uzrok bola, izgubljenosti i usamljenosti od koje mnogi ljudi danas pate. Greh također često izbija u anti-društvenom ponašanju, u nasilnom iskorištavanju drugih, te u iscrpljivanju zemaljskih resursa nad kojima je Bog postavio muškarce i žene kao svoje upravitelje. Čovečanstvo je, bez ikakvog izgovora, krivo i na širokom je putu koji vodi uništenju.
Iako je Božija slika u ljudskim bićima iskrivljena, ona su još uvek sposobna za ljubav i razvijanje odnosa, plemenita dela i divnu umetnost. Pa ipak, čak i najuzvišenije ljudsko dostignuće je ozbiljno oštećeno i ne omogućava ulazak u Božiju prisutnost. Muškarci i žene su, takođe, i duhovna bića, ali duhovna praksa i tehnike samopomoći mogu u najboljem slučaju samo ublažiti potrebe koje osjećamo; ne mogu dotaknuti ozbiljnu stvarnost grijeha, krivice i suda. Ni ljudska religija, ni ljudska pravednost, ni socio-politički programi ne mogu spasiti ljude. Nikakvo samo-spasenje nije moguće. Prepušteni sami sebi, ljudska su bića zauvek izgubljena.
Stoga odbacujemo lažna evanđelja koja poriču ljudski greh, božanski sud, božanstvo i utelovljenje Isusa Hrista, te neophodnost krsta i vaskrsnuća. Također odbacujemo poluevanđelja, koja umanjuju greh i zamenjuju Božju milost ljudskim samodoprinosom. Priznajemo da smo i sami ponekad umanjivali vrijednost evanđelja. No odlučujemo u svom objavljivanju evanđelja prisjećati se Božjih radikalnih dijagnoza i njegova jednako radikalnog leka (Dela 2,27; Post 1,26.27; Rim 3,9-18; 2 Tim 3,2-4; Post 1,26.28; 2,15; Rim 1,20; 2,1; 3,19; Mt 7,13; 5,46; 7,11; 1 Tim 6,16; Dela 17,22-31; Rim 3,20; Ef 2,1-3; Gal 1,6-9; 2 Kor 11,2-4; 1 Jovanova 2,22.23; 4,1-3; 1 Kor 15,3.4; Jr 6,14; 8,11).

2. RADOSNA VIJEST ZA DANAS
Radosni smo jer nas živi Bog nije ostavio u našoj izgubljenosti i očaju. U svojoj ljubavi da bi nas izbavio i obnovio došao je po nas po Isusu Hristu. Radosna vest je zato fokusirana na istorijsku osobu Isusa, koji je došao objavljujući Božije kraljevstvo i živeo životom poniznog služenja, koji je umro za nas, postao grehom i prokletstvom umesto nas, i koga je Bog opravdao vaskrsnuvši ga od mrtvih. Onima koji se pokaju i veruju u Hrista, Bog odobrava udeo u novom stvorenju. On nam daje novi život, u koji je uključeno oproštenje naših greha i stalnu, transformišuću silu njegovog Duha. On nas prihvata u njegovo novo uspostavljeno društvo, koje se sastoji od ljudi svih rasa, naroda i kultura. I On nam obećava da ćemo jednoga dana ući u njegov novi svet, u kome će zlo biti uništeno, priroda obnovljena, a Bog će vladati zauvek.
Ovu radosnu vest moramo hrabro objavljivati, gde god je to moguće, u crkvi i na javnim mestima, kroz radio i televiziju, i na otvorenom, jer Božija sila je za spasenje, i naša je obaveza da je objavimo. U svom propovedanju moramo verno objaviti istinu koju je Bog otkrio u Bibliji i revnovati da  prenesemo u naš kontekst.
Potvrđujemo i da je apologetika, to jest “obrana i potvrda evanđelja” integralna za biblijsko razumevanje misije i suštinska za delotvorno svedočenje u savremenom svetu. Pavle se “raspravljao” s ljudima na osnovu Pisma, s ciljem da ih “uveri” u istinu evanđelja. I mi moramo to isto činiti. Zapravo, svi hrišćani moraju biti spremni dati razlog nade koja je u njima.
Ponovno smo bili suočeni sa naglaskom izraženom u Lukinom evanđelju da je evanđelje radosna vest za siromašne i upitali se šta to znači većini svetskog stanovništva koje je potlačeno, trpi i oskudeva. Podsetili smo se da zakon, proroci i mudrosne knjige, kao i Isusovo učenje i služba ističu Božiju brigu za materijalno siromašne i našu naslednu dužnost da ih štitimo i brinemo za njih. Pismo takođe govori o duhovno siromašnima koji traže milosrđe jedino od Boga. Evanđelje dolazi kao radosna vest i jednima i drugima. Duhovno siromašni, koji se, bez obzira na svoje ekonomske okolnosti, ponize pred Bogom, po veri primaju besplatan dar spasenja. Nema drugog puta po kojem bi neko mogao ući u kraljevstvo Božije. Uz to, materijalno siromašni i nemoćni primaju kao Božija deca novo dostojanstvo i ljubav braće i sestara koji im nastoje pomoći u oslobađanju od svega što ih ponižava i tlači.
Kajemo se za svako zanemarivanje Božije istine u Pismu i odlučujemo objaviti tu istinu i braniti je. Kajemo se, takođe, što smo bili ravnodušni prema položaju siromašnih, i što smo pokazivali pristrasnost prema bogatima, i odlučujemo slediti Isusa u propovedanju radosne vesti svim ljudima kako rečima tako i delima (Ef. 22,4; Lk 10; 15; 19; Dela 8,35; Mk 1,14.15; 2 Kor 5,21; Gal 3,13; Delaj 2,23.24; 2 Kor 5,17; Dela 2,38.39; Ef 2,11-19; Otk 21,1-5; 22,1-5; Ef 6,19.20; 2 Tim 4,2; Rim 1,14- 16; Jr 23,28; Fil 1,7; Dela 18,4; 19,8-9; 2 Kor 5,11; 1 Pt 3,15; Lk 4,18; 6,20; 7,22; Pnz 15,7-11; Am 2,6.7; Zah 7,8-10; Poslovice 21,13; Sof 3,12; Mt 5,3; Mk 10,15; 1 Jov 3,1; Dela 2,44.45; 4,32-35).

3. JEDINSTVENOST ISUSA KRISTA
Pozvani smo svedočiti o Hristu u svetu koji je sve više pluralistički. Stara verovanja oživljavaju i nastaju nova. Slično i u prvom veku je “mnogo bogova i mnogo gospodara”. A ipak, apostoli su hrabro potvrđivali jedinstvenost, neophodnost i središnju ulogu Isusa Hrista. I mi smo pozvani na isto.
Pošto su muškarci i žene stvoreni na sliku Božiju i pošto se u stvorenju vide obeležja njegovog Stvoritelja, moguće je da religije koje se pojavljuju sadrže elemente istine i lepote. Međutim, to nisu alternativna evanđelja. Budući da su ljudska bića grešna, a “sav je svet u vlasti zloga”, čak i religiozni ljudi trebaju Hristovo otkupljenje. Prema tome, mi nemamo pravo da kažemo da se spasenje može pronaći van Hrista ili bez jasnog prihvatanja, kroz veru, njegovog dela.
Zbog Božijega saveza s Avraamom, smatra se ponekad da jevrejski narod ne treba priznati Isusa za svog Mesiju. Mi potvrđujemo da ga oni trebaju, kao i svi drugi. Odstupanje od novozavetnoga modela donošenja evanđelja “najprije  Jevrejima” bio bi oblik antisemitizma i nelojalnost Hristu. Zato odbacujemo tezu da Jevreji imaju svoj vlastiti savez, koji čini veru u Isusa nepotrebnom.
Ujedinjuju nas naša zajednička uverenja o Isusu Hristu. Ispovedamo ga kao večnoga Sina Božijega, koji je postao potpuno čovek ostavši istovremeno potpuno božanski, koji je bio naša zamena na krstu, poneo naše grehe i umro umesto nas, zamenivši svoju pravednost za našu nepravednost, i koji je pobedonosno vaskrsnuo u preobraženom telu i koji će se vratiti u slavi da sudi svetu. Jedino je on utelovljeni Sin, Spasitelj, Gospod i Sudija, i jedino je on, zajedno s Ocem i Duhom, dostojan slavljenja, vere i poslušnosti svih ljudi. Postoji samo jedno evanđelje, jer postoji samo jedan Hrist, koji je zbog svoje smrti i vaskrsnuća jedini put spasenja. Zato, odbacujemo i relativizam koji smatra sve religije i duhovnosti jednako vrednim pristupima Bogu, i sinkretizam koji pokušava pomešati veru u Hrista s drugim verama.
Pošto je Bog uzdigao Isusa na najviše mjesto, kako bi ga svako priznao, to je i naša želja. Podstaknuti Hristovom ljubavlju, moramo biti poslušni Hristovom Velikom poslanju i voleti njegove izgubljene ovce. Posebno nas motiviše “ljubomora” za njegovo sveto ime, i čeznemo da vidimo kako prima čast i slavu koje mu pripadaju.
Priznajemo da smo u prošlosti ponekad bili krivi kada smo prema sledbenicima drugih vera zauzimali stavove neznanja, arogancije, nepoštovanja i čak neprijateljstva. Kajemo se zbog toga. Ipak, odlučni smo pozitivno i beskompromisno svedočiti jedinstvenost našega Gospoda Isusa Hrista, u njegovom življenju, smrti i vaskrsnuću, u svim aspektima našega evangelizacijskog delovanja, uključujući i međureligijski dijalog (1 Kor 8,5; Ps 19,1-6; Rim 1,19.20; Dela 17,28; 1 Jovanova 5,19; Dela 10,1.2; 11,14.18; 15,8-9; Jovan 14,6; Post 12,1-3; 17,1.2; Rim 3,9; 10,12; Dela 13,46; Rim 1,16; 2,9.10; Dela 13,38.39; Jovan 1,1.14.18; Rim 1,3.4; 1 Pt 2,24; 1 Kor 15,3; 2 Kor 5,21; 1 Kor 15,1-11; Mt 25,31.32; Dela 17,30.31; Otk 5,11-14; Dela 4,12; Fil 2,9-11; 2 Kor 5,14; Mt 28,19.20; Jovan 10,11.16; 2 Kor 11,16; 2 Kor 11,2.3; 1 Tim 2,5-7).

4. EVANĐELJE I DRUŠTVENA ODGOVORNOST
Autentično evanđelje treba da se odrazi u promenjenom životu muškaraca i žena. Kad objavljujemo Božiju ljubav moramo služiti u ljubavi, kad propovedamo Božije kraljevstvo moramo ispunjavati njegove zahteve za pravdom i mirom.
Evangelizacija je primarna jer je naš prioritet evanđelje, cilj nam je da svi ljudi mogu imati mogućnost primiti Isusa Hrista za svog Gospoda i Spasitelja. Štaviše, ne samo da je Isus objavljivao kraljevstvo Božije, već je prikazao njegov dolazak delima milosrđa i moći. I mi smo danas pozvani da integrišemo reči i dela na sličan način. Pozvani smo da u duhu poniznosti propovedamo i poučavamo, služimo bolesnima, hranimo gladne, brinemo za zatvorenike, pomažemo nemoćnima i ugroženima, i oslobađamo potlačene. Iako mi prepoznajemo različitost duhovnih darova, poziva i konteksta, potvrđujemo da su dobra vest i dobra dela neodvojiva.
Objavljivanje Božijega kraljevstva, kao imperativ, zahteva proročko odbacivanje svega što nije u skladu s njim. Među zlim delima koja ne odobravamo su i nasilje, uključujući i institucionalizovano nasilje, politička iskvarenost, svi oblici iskorištavanja ljudi i zemlje, podrivanje porodice, zatraženi abortusi, trgovina drogom i kršenje ljudskih prava. U našoj brizi za siromašne pogađa nas problem zaduženosti u dve trećine sveta. Zgroženi smo, takođe, neljudskim uslovima u kojima žive milioni ljudi stvoreni na sliku Božiju kao i mi.
Naša stalna posvećenost društvenom delovanju nije zamena kraljevstva Božijega za hristijaniovano društvo. Naprotiv, ono je priznavanje da biblijsko evanđelje ima neizbežne društvene implikacije. Prava misija uvek treba da bude otelovljena. Ona zahteva ponizno ulaženje u svetove pojedinih ljudi, poistovećivanje s njihovom društvenom stvarnošću, njihovom tugom i patnjom, te njihovom borbom za pravdu protiv sila koje ih tlače. Ovo se ne može postići bez ličnih žrtvi.
Kajemo se jer nas je ograničenost naše brige i vizije često sprečavala u objavljivanju Isusa Hrista kao Gospodara nad celokupnim životom, privatnim i javnim, lokalnim i globalnim. Odlučujemo poslušati njegovu zapovest „tražite najpre kraljevstvo Božije i njegovu pravednost” (1 Sol 1,6-10; 1 Jovanova 3,17; Rim 14,17; Rim 10,14; Mt 12,28; 1 Jovanova 3,18; Matej 25,34-46; Dela 6,1-4; Rim 12,4-8; Mt 5,16; Jr 22,1-5; 11-17; 23,5-6; Am 1,1-2.8; Iz 59; Lev 25; Job 24,1-12; Ef 2,8-10; Jovan 17,18; 20,21; Fil 2,5-8; Dela 10,36; Mt 6,33).


B. SVUKUPNA CRKVA
Celokupna crkva je pozvana da objavljuje evanđelje. Za evangelizacijski zadatak pozvan je Božiji narod u celini. Međutim, bez Božijega Duha Svetoga sav njihov napor bi ipak bio besplodan.

5. BOG KAO EVANGELIZATOR
Sveto pismo tvrdi da je sam Bog glavni evangelizator. Duh je Božiji Duh istine, ljubavi, svetosti i sile, i zato je evangelizacija nemoguća bez Njega. On je taj koji pomazuje poslanika, potvrđuje reč, priprema slušaoca, presvedočuje grešnika, prosvetljuje slepoga, mrvima daje život, omogućava pokajane i verovanje, pridružuje nas Telu Hristovom, potvrđuje nam da smo deca Božija, vodi nas ka hristolikom karakteru i službi, i šalje nas da budemo Hristovi svedoci. Glavni zadatak Duha Svetoga u svemu ovome je proslaviti Isusa  Hrista, prikazujući nam ga i oblikujući ga u nama.
Svaka evangelizacija uključuje duhovnu borbu s poglavarstvima i silama zla, u kojoj samo duhovno oružje može nadvladati, a naročito Reč i Duh, povezani s molitvom. Zato pozivamo hrišćane da budu marljivi u svojim molitvama za obnovu crkve i za evangelizaciju sveta.
Svako pravo obraćenje uključuje iskustvo sile, u kojemu se objavljuje vrhovni autoritet Isusa Hrista. Nema većeg čuda od ovoga, u kojemu vernik biva oslobođen od ropstva sotone i greha, straha i ispraznosti, tame i smrti. Iako su Isusova čuda u toku boravka na zemlji pre smrti na krstu bila posebna, budući da su to bili znaci Njegovog mesijanstva i najava savršenog kraljevstva, u kome će mu se pokoriti sva priroda, mi nemamo slobodu danas ograničavati silu živog Stvoritelja. Odbacujemo i skepticizam koji poriče čuda i samouverenost koja ih zahtijeva; i bojazan koja se kloni punoće Duha i trijumfalizma koji beži od slabosti u kojoj se Hristova moć savršeno odražava.
Kajemo se za sve pokušaje u samodovoljnosti, kako evangelizacije u vlastitoj snazi, tako i određivanja Duhu Svetome šta da radi. Odlučujemo da u budućnosti nećemo “žalostiti” ili “gasiti” Duha, već nastojati širiti radosnu vest “u snazi, u Duhu Svetome i mnogostrukoj punini” (2 Kor 5,20; Jovan 15,26.27; Lk 4,18; 1 Kor 2,4; Jovan 16,8-11; 1 Kor 12,3; Ef 2,5; 1 Kor 12,13; Rim 8,16; Gal 5,22.23; Dela 1,8; Jovan 16,14; Gal 4,19; Ef 6,10-12; 2 Kor 10,3-5; Ef 6,17; Ef 6,18-20; 2 Sol 3,1; Dela 26,17.18; 1 Sol 1,9-10; Kol 1,13.14; Jovan 2,11; 20,30.31; 11,25; 1 Kor 15,20-28; Jr 32,17; 2 Tim 1,7; 2 Kor 12,9.10; Jr 17,5; Ef 4,30; 1 Sol 5,19; 1 Sol 1,5).

6. LJUDSKO SVEDOČANSTVO
Bog kao evangelizator pruža svojim ljudima privilegiju da budu njegovi “saradnici”. Jer, iako bez Njega mi ne možemo svedočiti, on obično izabere da svedoči kroz nas. On poziva samo neke od nas da budu evanđelisti, misionari ili pastori, ali poziva svoju čitavu crkvu i svakoga njenog člana da bude Njegov svedok.
Povlašćeni zadatak pastora i učitelja je da vode Božiji narod (laos) ka zrelosti i pripremati ih za službu. Pastori ne smeju da svojataju službe, već ih trebaju umnožavati, podstičući druge da koriste svoje darove i obučavajući učenike kako bi obučavali učenike. Dominantna uloga sveštenika nad laicima je bila veliko zlo u istoriji crkve. Oduzelo je i laicima i sveštenstvu uloge koje im je Bog odredio, dovela je do raskola među sveštenicima, slabi crkvu i sprečava širenje evanđelja. Iznad svega, ono je u osnovi nebiblijsko. Mi, dakle, koji vekovima insistiramo na “sveštenstvu svih svetih”, sada takođe insistiramo na službi svih vernika.
Sa zahvalnošću prepoznajemo da deca i mladi svojim oduševljenjem i verom obogaćuju crkveno bogosluženje i evangelizaciju. Naš zadatak je da ih obučimo u učeništvu i evangelizaciji kako bi oni mogli dosegnuti svoju generaciju za Hrista.
Bog je na svoju sliku stvorio kako muškarce tako i žene, i prihvata ih jednako u Hristu, te je izlio svoga Duha na svako telo, kako na sinove, tako i na kćeri. Uz to, budući da Duh Sveti daje svoje darove ženama jednako kao i muškarcima, mora im se dati mogućnost praktikovanja primljenih darova. Proslavljamo njihovu prepoznatljivu ulogu u povijesti misije i uvjereni smo da Bog i danas poziva žene za iste uloge. Iako se u potpunosti nismo složili oko toga kakvog oblika treba biti njihovo vođstvo, slažemo se oko partnerstva u evangeliziranju sveta koje je Bog namenio i muškarcima i ženama. Iz tih razloga, i jednima i drugima treba omogućiti odgovarajuću obuku.
Svedočenje laika, i muškaraca i žena, odvija se ne samo kroz lokalnu crkvu (vidi 8. odlomak), već i kroz prijateljstvo, u domovima i na poslu. Čak su i beskućnici ili nezaposleni uključeni u poziv da budu svedoci.
Naša prva odgovornost je svedočenje našim prijateljima, rodbini, komšijama i kolegama. Evangelizacija u domovima se  takođe podrazumeva, i za bračne parove, i za samce. Hrišćanski dom ne samo da treba biti primer Božijih standarda za brak, polne odnose i porodicu, ne samo da treba da pruža utočište ljubavi i mira napaćenim ljudima, već da bi i naše komšije koji inače ne odlaze u crkvu, mogle čuti evanđelje u ugodnoj atmosferi hrišćanskog doma.
Drugi kontekst za laičko svedočenje jeste radno mesto, jer upravo tamo većina hrišćana provodi barem pola svog vremena, a posao je i božanski poziv. Hrišćani mogu svedočiti o Hristu rečima svojih usta, svojom postojanom vrednoćom, poštenjem i promišljenošću, svojom brigom za pravdu na radnom mestu, a posebno ako drugi mogu videti iz kvaliteta njihovog svakodnevnog rada da to čine na slavu Božiju.
Mi se kajemo za našu uključenost u obeshrabrivanju laičke službe, a posebno žena i mladih. Odlučujemo da ćemo u budućnosti podsticati sve Hristove sledbenike da zauzmu svoje mesto, s pravom i prirodno, kao njegovi svedoci. Jer, istinska evangelizacija proizlazi iz srca prepunog ljubavi za Hrista. Upravo zato služba pripada svim Njegovim ljudima, bez isključenja (2 Kor 6,1; Dela 8,26-39; 14,27; Ef 4,11; Dela 13,1-3; Dela 1,8; 8,1.4; 1 Kor 1,28; Ef 4,11-12; Mt 28,19; 2 Tim 2,2; 1 Sol 5,12-15; 1 Kor 12,4-7; Ef 4,7; Mt 21,15.16; 1 Tim 4,12; Post 1,26.27; Gal 3,28; Dela 2,17-18; 1 Pt 4,10; Rim 16,1-6.12; Fil 4,2.3; Mk 5,18-20; Lk 5,27-32; Dela 28,30.31; Dela 10,24.33; 18,7.8; 24- 26; 1 Kor 7,17-24; Tit 2,9.10; Kol 4,1; Kol 3,17.23.24; Dela 4,20).

7. INTEGRITET SVEDOKA
Ništa ne propagira evanđelje jasnije od promenjenoga života, i ništa više ne nanosi ljagu na njega nego lična nedoslednost. Pozvani smo da se ponašamo na način koji je dostojan Hristovog evanđelja, čak šta više da ga “ukrasimo”, povećavajući njegovu lepotu svetim življenjem. Jer svet koji nas posmatra s pravom traži očigledne dokaze za izjave koje Hristovi učenici daju o Njemu. Snažan dokaz je naš integritet.
Naše objavljivanje poruke da je Hristos umro kako bi nas doveo Bogu govori ljudima koji su duhovno žedni, ali nam neće verovati ako im ne pružimo dokaz ličnog poznanja živoga Boga, ili ako našem javnom proslavljanju nedostaje stvarnost i relevantnost.
Naša poruka da Hristos izmiruje međusobno otuđene ljude će izgledati stvarna samo ako je vidljivo da volimo jedni druge i opraštamo jedni drugima, da služimo drugima u poniznosti, i nastojimo dosegnuti i one izvan našega društva saosećajnim, požrtvovanim služenje onima u potrebi.
Izazov koji stavljamo pred druge da se odreknu samih sebe, uzmu svoj krst i slede Hrista, je uverljiv samo ako smo i sami umrli sebičnim ambicijama, nepoštenju i pohlepi, i ako živimo jednostavno, zadovoljno i darežljivo. Ne odobravamo propuste u hrišćanskoj doslednosti koje vidimo i kod hrišćana i kod crkava: materijalna pohlepa, profesionalan ponos i rivalitet, takmičenje u hrišćanskoj službi, ljubomora mlađih vođa, misionarski nepotizam, nedostatak uzajamne odgovornosti, spuštanje hrišćanskih standarda na području seksualnosti, te rasnu, društvenu i seksualnu diskriminaciju. Sve to je svetovnost koja dopušta prevladavajućoj kulturi da potkopa crkvu umesto da crkva postavlja izazove i menja kulturu. Duboko smo postiđeni zbog vremena kada smo, kao pojedinci i u našim hrišćanskim zajednicama, potvrđivali Hrista rečima, ali ga poricali delima. Naša nepostojanost oduzima verodostojnost našem svedočenju. Priznajemo svoje postojane borbe i neuspehe, ali takođe odlučujemo u Božijoj milosti da gradimo integritet u sebi i u crkvi (2 Kor 6,3.4; Fil 1,27; Tit 2,10; Kol 4,5.6; Izr 11,3; 1 Pt 3,18; 1 Jovanova 1,5.6; 1 Kor 14,25.26; Ef 2,14-18; Ef 4,31-5,2; Gal 5,13; Lk 10,29-37; Mk 8,34; Mt 6,19-21.31-33; 1 Tim 6,6-10.17.18; Dela 5,1-11; Fil 1,15-17; 1 Kor 5,1- 13; Jak 2,1-4; 1 Jovanova 2,15-17; Mt 5,13; Mt 7,21-23; 1 Jovanova 2,4; Ef 4,1).

8. LOKALNA CRKVA
Svaka hrišćanska zajednica je lokalni odraz Hristovog Tela i ima iste odgovornosti kao i ostale lokalne zajednice. Ona je i “sveto sveštenstvo” koje prinosi Bogu duhovne žrtve slavljenja i “sveti narod” koji širi kroz svedočenje Njegovu veličanstvenost. Crkva je, dakle, zajednica koja slavi i svedoči, koja se sastaje i razilazi, koja je pozvana i poslana. Slavljenje i svedočenje su neodvojivi.
Verujemo da lokalna zajednica ima primarnu odgovornost u širenju evanđelja. Pismo prikazuje ovo kao razvoj: “naše je evanđelje došlo do vas”, a zatim je “otišlo od vas”. Na taj način evanđelje stvara crkvu koja širi evanđelje, što stvara još više crkava u neprekidnoj lančanoj reakciji. Šta više, ono što Pismo uči, strategija potvrđuje. Svaka lokalna crkva mora evangelizipvati područje na kome se nalazi, i ima resurse da to učini.
Ovim podstičemo svaku zajednicu na redovno proučavanje ne samo vlastitog članstva i programa, već i društva u celini, kako bi razvili odgovarajuću strategiju misije. Možda će članovi crkve odlučiti da organizuju obilazak čitavog područja, u cilju da prožmu za Hrista određeno mesto na kojem se sastaju ljudi, organizovati niz evangelizacionih sastanaka, predavanja ili koncerata, raditi sa siromašnima ili utemeljiti novu crkvu u susednoj opštini ili naselju. Istovremeno, ne smeju zaboraviti crkveni globalni zadatak. Crkva koja šalje misionare ne sme zanemariti svoje područje, a crkva koja evangelizira svoje okruženje ne sme zanemariti ostatak sveta.
Pri svemu tome zajednice i denominacije treba da tamo gde je to moguće, rade s drugim zajednicama, nastojeći zameniti duh takmičenja sa duhom saradnje. Crkve bi takođe trebale sarađivati i sa paracrkvenim organizacijama, posebno u oblasti evangelizacija, učeništva i socijalnom služenju, jer su i takve organizacije deo Hristovog Tela i imaju vrednu, specijalizovanu stručnost od koje crkva može imati veliku korist.
Božija namera za crkvu je da bude znak njegovog kraljevstva, to jest, pokazatelj o tome kako izgleda ljudsko društvo kada dolazi pod Njegovu vladavinu pravednosti i mira. I kod pojedinaca, i kod crkava, evanđelje mora biti proživljeno da bi ga mogli delotvorno proneti. Kroz našu ljubav jedni za druge danas se objavljuje nevidljivi Bog, a posebno kada se zajedništvo odražava u malim grupama, i kada nadilazi razlike u rasi, polu, položaju i dobu, razlike koje dele druge društvene zajednice.
Duboko se kajemo jer su mnoge naše zajednice okrenute prema sebi, uređene za održavanje umesto za misiju, ili su zaokupljene crkvenim aktivnostima na štetu svedočenja. Odlučujemo usmeriti svoje crkve iznutra prema napolje, kako bi sudelovale u postojanom dosezanju ljudi, dok im Gospod ne pribroji svakodnevno one koji se spašavaju (1 Kor 12,27; 1 Pt 2,5.9; Iv 17,6.9.11.18; Fil 2,14-16; 1 Sol 5,8; Dela 19,9.10; Kol 1,3-8; Dela 13,1-3; 14,26-28; Fil 1,27; Lk 12,32; Rim 14,17; 1 Sol 1,8-10; 1 Jovanova 4,12; Jovan 13,34.35; 17,21.23; Gal 3,28; Kol 3,11; Dela 2,47).

9. SARADNJA U EVANGELIZACIJI
U Novom zavetu, evangelizacija i jedinstvo su blisko povezani. Isus je molio da jedinstvo njegova naroda odražava njegovo jedinstvo s Ocem, kako bi svet mogao verovati u njega, a Pavle podstiče Filipljane da se “jednodušno zajednički bore za veru evanđelja”. Za razliku od ove biblijske vizije, postiđeni smo zbog sumnji i suparništva, dogmatizma u nebitnim stvarima, borbi za prevlast i izgrađivanja vlastitih kraljevstava koje narušavaju naše evangelizacijsko svedočanstvo. Mi potvrđujemo da je saradnja u evangelizaciji neophodna, najpre zato što je to volja Božija, a onda i zato što evanđelje pomirenja gubi na snazi zbog našeg nejedinstva, kao i zato što, ako uopšte želimo  izvršiti zadatak evangelizacije, moramo se zajednički uključiti u njegovo ostvarenje.
“Saradnja” znači pronaći jedinstvo u različitosti. To uključuje zajednički rad ljudi različitih temperamenata, poziva i kultura, nacionalnih crkava i misijskih agencija, svih uzrasta i oba pola.
Odlučni smo jednom zauvek staviti iza sebe, kao naše otrežnjenje iz kolonijalne prošlosti, pojednostavljeno razlikovanje između zapadnih zemalja koje šalju misionare i zemalja Istočne Evrope i Trećeg sveta koje primaju misionare. Velika i nova činjenica našega doba je internacionalizacija misije. Ne samo da sada velika većina evanđeoskih hrišćana nisu zapadnjaci, već će broj misionara iz Trećeg sveta uskoro nadmašiti one sa Zapada. Verujemo da misijski timovi koji imaju različitu narav, ali isto srce i um, snažno svedoče o Božijoj milosti.
Kada kažemo “čitava crkva” mi time ne tvrdimo da je univerzalna crkva i evanđeosko hrišćanstvo sinonimi. Priznajemo da postoje mnoge crkve koje nisu deo evanđeoskoga pokreta. Stavovi evanđeoskih hrišćana prema Rimokatoličkoj i Pravoslavnim crkvama razlikuju se u velikoj meri. Neki od evanđeoskih hrišćani se mole, razgovaraju, proučavaju Sveto pismo i deluju zajedno s ovim crkvama. Drugi se snažno protive bilo kakvom obliku dijaloga ili saradnje s njima. Svi su svesni da među nama postoje ozbiljne teološke razlike. Gde god je to prikladno i sve dok se ne kompromituje biblijska istina, možemo sarađivati sa njima na područjima kao što je prevođenje Biblije, proučavanje savremenih teoloških i etičkih pitanja, društvenog rada i političkog delovanja. Ali sve jedno želimo jasno istaći da zdrava evangelizacija zahteva zdravu posvećenost biblijskom evanđelju.
Neki od nas su članovi crkava koje pripadaju Svetskom savezu crkava i veruju da je pozitivno, a ipak kritičko sudelovanje u njegovom radu naša hrišćanska dužnost. Drugi među nama nisu povezani sa Svetskim savezom crkava. Svi ipak podstičemo Svetski savez crkava da usvoji dosledno biblijsko shvatanje evangelizacije.
Priznajemo svoj deo odgovornosti za rascepkanost Hristovog Tela, što je i veliki kamen spoticanja za evangelizaciju sveta. Odlučujemo nastaviti tražiti ono jedinstvo u istini za koje je Isus molio. Uvereni smo da je pravi put prema bližoj saradnji otvoreni i strpljivi dijalog na temelju Biblije sa svima koji dele našu zabrinutost. Ovome se radosno posvećujemo (Jovan 17,20.21; Fil 1,27; Fil 1,15.17; 2,3.4; Rim 14,1-15,2; Fil 1,3-5; Ef 2,14-16; 4,1-6; Ef 4,6.7; Dela 20,4; Jovan 17,11.20- 23).


C. CEO SVET
Potpuno evanđelje je povereno celoj crkvi kako bi bilo objavljeno po čitavom svetu. Zbog toga, neophodno je razumeti svet u koji smo poslani (Mt 16,15).

10. SAVREMENI SVET
Evangelizacija se odvija u kontekstu, a ne u vakumu. Potrebno je održavati pažljivu ravnotežu između evanđelja i konteksta. Moramo razumeti kontekst kako bi u njemu mogli delovati, ali ne smemo dopustiti da kontekst iskrivi evanđelje.
Iz tog razloga,  zabrinuti smo zbog uticaja “moderne” kao nadolazećeg pogleda na svet proizišlog iz industrijalizacije s njenom tehnologijom kao i iz urbanizacije i njenog ekonomskog poretka. Ovi faktori zajedno stvaraju okruženje koje značajno oblikuje način na koji posmatramo naš svet. Uz to, sekularizacija razara veru prikazavši Boga i natprirodno beznačajnim; urbanizacija mnogima dehumanizuje život; dok su masmediji doprineli obezvređivanju istine i autoriteta, zamenivši reč slikom. U kombinaciji, te posledice „moderne“ mnogima iskrivljuju poruku koju propovedaju i podrivaju njihovu motivaciju za misiju.
1900. godine, samo 9 posto svetske populacije je živelo u gradovima; a smatra se da će do 2000. živeti u njima više od 50 posto. Taj globalni prelaz ljudi u gradove, nazvan “najveća migracija u ljudskoj istoriji”, predstavlja veliki izazov za hrišćansku misiju. S jedne strane, gradsko je stanovništvo krajnje kosmopolitsko, i narodi mogu doći na naš prag, u gradu. Možemo li razviti globalne crkve u kojima evanđelje uklanja etničke granice? S druge strane, mnogi su stanovnici grada siromašni emigranti koji su istovremeno otvoreni za evanđelje. Mogu li Božji ljudi biti presvedočeni da se presele se u takve siromašne urbane sredine, kako bi služili ljudima i sudelovali u preobražaju grada?
Modernizacija donosi blagoslove kao i opasnosti. Izgradnjom komunikacijskih veza i transporta širom sveta, otvaraju se neviđene mogućnosti za evanđelje, prelazeći stare granice i prodirući u zatvorena društva, bilo tradicionalna ili totalitarna.  Hrišćanski mediji imaju snažan uticaj kako u sejanju semena evanđelja a tako i u pripremanju tla. Najveće misionarske radio stanice su posvećene objavljivanju evanđelja putem radija na svakom poznatijem jeziku do 2000. godine.
Priznajemo da se nismo dovoljno borili da shvatmo modernizaciju. Nekritički smo koristili njene metode i tehnike, i na taj se način izložili svetovnosti. Odlučujemo da ćemo u budućnosti ozbiljno shvatiti izazove i mogućnosti, odupirati se svetovnim pritiscima modernizma, objaviti Hristovu vlast nad savremenom kulturom u celini, i na taj način sudelovati u misiji u savremenom svetu bez svetovnosti (Dela 13,14-41; 14,14-17; 17,22-31; Rim 12,1.2).

11. IZAZOV ZA 2000-TU. I NADALJE
Svetska se populacija bliži 6 milijardi. Jedna trećina od njih nominalno ispoveda Hrista. Od preostalih 4 milijardi polovina je čula za njega, a druga polovina nije. U svetlu tih brojki procenjujemo svoj evangelizacioni zadatak uzimajući u obzir četiri kategorije ljudi.
Prvo, postoji potencijalna misionarska radna snaga, oni koji su predani. U ovom je veku ta kategorija hrišćanskih vernika porasla od 40 miliona u 1900. na oko 500 miliona danas, i u ovome trenutku raste dvostruko brže od bilo koje velike religijske grupe.
Drugo, postoje nominalni hrišćani tj oni koji nisu predani. Oni su prihvatili hrišćanski poziv (krstili su se, povremeno odlaze u crkvu i čak se nazivaju hrišćanima), ali im je stran smisao lične odanosti Hristu Isusu. Ima ih posvuda, po svim crkvama širom sveta. Njih hitno treba ponovno evangelizirati. Treće, postoje ne-evangelizirani. To su ljudi koji imaju minimalno znanje o evanđelju, ali nisu imali valjanu priliku da se odazovu. Oni su verovatno nadomak hrišćana, koji samo trebaju otići do susedne ulice, puta, sela ili grada kako bi ih pronašli.
Četvrto, postoje nezahvaćeni. Ima dve milijardi ljudi koji možda nikada nisu čuli za Isusa kao Spasitelja, i nisu nadomak hrišćana koji su njihovi sunarodnici. Postoji, zapravo, 2000 naroda i narodnosti u kojima ne postoji snažan, autohton crkveni pokret. Od pomoći je kada ih smatramo pripadnicima manjih “etničkih grupa”,  koji dalje povezane sa međusobno srodnim grupama (npr. zajednička kultura, jezik, dom ili zanimanje). Naj efikasniji glasnici evanđelja za njihovo dosezanje su oni vernici koji pripadaju njihovoj kulturi i poznaju njihov jezik. Inače bi ka njima trebali otići glasnici evanđelja iz drugih kultura, ostavljajući svoju sopstvenu kulturu i požrtvovano se poistovetiti s ljudima koje žele dosegnuti za Hrista.
Sada postoji oko 12 hiljada takvih nedosegnutih etničkih grupa koje su unutar 2 hiljade većih naroda, dakle, zadatak nije nemoguć. Do sada je samo oko 7 posto misionara uključeno u taj način evangelizacije, dok preostalih 93 posto deluje u polovini sveta koji je već evangeliziran. Ako želimo ispraviti tu neravnotežu, biće potrebno strateško preraspoređivanje zaposlenih.
Faktor koji nas zabrinjava i koji utiče na svaku od ovih kategorija je nepristupačnost. Mnoge zemlje ne daju vize slobodnim misionarima, koji nemaju drugu kvalifikaciju ili doprinos da ponude. Međutim, takva područja nisu potpuno nedostupna jer naše molitve mogu proći kroz svaki zastor, vrata ili prepreku. Hrišćanska televizija i radio, audio i video kasete, filmovi i literatura takođe mogu dosegnuti one koje je nemoguće drukčije dosegnuti. To mogu takozvani “graditelji šatora” koji kao Pavle zarađuju sebi za život. Oni putuju radi svoga zanimanja (npr. poslovni ljudi, univerzitetski profesori, tehnički specijalisti i učitelji jezika), i koriste svaku priliku da govore o Gospodu Isusu Hristu. Oni ne ulaze u zemlju lažno se predstavljajući, jer njihov ih posao doslovno odvodi tamo; jednostavno, svedočenje je bitan sastojak njihova hrišćanskog načina življenja, gde god oni bili.
Duboko smo posramljeni jer je prošlo gotovo dve hiljade godina od smrti i vaskrsnuća Isusa, a još ga uvek dve trećine svetskog stanovništva nije upoznalo. S druge strane, zadivljeni smo brojnim dokazima o Božijoj moći, čak i na najneuobičajnim prostorima sveta.
2000-ta. godina je za mnoge postala prekretnica. Možemo li se posvetiti evangeliziraciji sveta tokom poslednje decenije ove hiljdugodišnjice? Nema ničeg magičnog u datumu, ipak, zar ne bismo trebali dati sve od sebe kako bismo postigli taj cilj? Hristos nam je zapovedio da odnesemo evanđelje svim narodima. Zadatak je hitan.
Odlučni smo da ga poslušamo s radošću i nadom (Dela 18,1-4; 20,34; Lk 24,45-47).

12. TEŠKE SITUACIJE
Isus je jasno govorio svojim učenicima da očekuju protivljenje. “Ako su mene progonili”, rekao je, “i vas će progoniti”. Čak im je rekao da se raduju zbog progonstva, i podsetio ih je da je uslov za plodonosnost smrt.
Ta predviđanja, da je trpljenje hrišćana neophodno i korisno, vredi za svako doba, uključujući i ovo naše. Postojale su hiljade mučenika. Danas je situacija vrlo slična. Gorljivo se nadamo da će „glasnost i perestrojka“ dovesti do verske slobode u Sovjetskom Savezu i u Istočnoj Evropi, i da će islamske i hinduističke zemlje postati otvorenije za evanđelje. Ne odobravamo nedavno brutalno gušenje kineskoga demokratskog pokreta, i molimo se da hrišćanima ne donese nove patnje. Međutim, gledano u celini, čini se da drevne religije postaju manje tolerantne, prognani manje dobrodošli, a svet manje prima evanđelje.
U ovoj situaciji želimo dati tri izjave vlastima koje preispituju svoj stav prema hrišćanskim vernicima.
Prvo, hrišćani su lojalni građani, koji žele dobrobit svom narodu. Mole za njegove vođe i plaćaju porez. Svakako, oni koji su priznali Isusa kao Gospoda, ne mogu istovremeno zvati Gospodom bilo koju drugu vlast, i ako im to bude zapoveđeno ili da čine bilo šta drugo što Bog zabranjuje, ne smeju poslušati. Ali oni su savesni građani. Takođe, oni doprinose dobrobiti zemlje stabilnošću svojih brakova i porodica, poštenjem u poslovanju, napornim radom i dobrovoljnom delovanju u služenju hendikepiranima i onima u potrebi. Jednostavno, vlasti ne moraju strahovati od hrišćana.
Drugo, hrišćani odbacuju nedostojne načine evangelizacije. Iako narav naše vere traži da objavljujemo evanđelje drugima, naša je praksa da ga iznosimo otvoreno i iskreno, dajući slušateljima potpunu slobodu prihvatanja ili neprihvatanja. Želimo biti obzirni prema onima koji pripadaju drugim religijama i odbacujemo svaki pristup koji bi ih prisiljavao da se obrate.
Treće, hrišćani iskreno žele versku slobodu za sve ljude, ne samo slobodu za hrišćanstvo. U zemljama u kojima prevlađuje hrišćanstvo, hrišćani su na čelu onih koji zahtevaju slobodu za sve verske manjine. U pretežno nehrišćanskim zemljama hrišćani ne traže ništa više od onoga što zahtevaju za druge u sličnim okolnostima.
Sloboda“ispovedanja, praktikovanja i širenja” religije, kao što stoji u Opštoj deklaraciji o ljudskim pravima, može i treba biti zajamčeno pravo. Silno se kajemo za svako nedostojno svedočanstvo za koje bi sledbenici Isusa mogli biti krivi. Odlučujemo ne uvrediti nepotrebno nikoga ni u čemu, kako se ne bi nanosila ljaga Hristovom imenu. Međutim, uvredu krsta ne možemo zanemariti. Radi Hrista raspetog molimo se da možemo biti spremni po njegovoj milosti trpeti, i čak umreti. Mučeništvo je oblik svedočanstva koje je Hristos obećao kao posebnu  nagradu (Jovan 15,20; Mt 5,12; Jovan 12,24; Jr 29,7; 1 Tim 2,1.2; Rim 13,6.7; Dela 4,19; 5,29; 2 Kor 4,1.2; 2 Kor 6,3; 1 Kor 1,18.23; 2,2; Fil 1,29; Otk 2,13; 6,9-11; 20,4).

ZAKLJUČAK: OBJAVLJIVATI HRISTA DOK NE DOĐE
Tema Drugog Luzanskog kongresa je bila: “Objavljivati Hrista dok ne dođe”. Mi naravno verujemo da je Hristos došao; došao je kad je Avgust bio car Rima. Međutim jednoga dana, kao što znamo iz njegovih obećanja, doći će ponovno u nezamislivom sjaju kako bi svoje kraljevstvo učinio savršenim. Zapovedio nam je da bdimo i budemo spremni. U međuvremenu, razmak između njegova dva dolaska treba biti ispunjen izvršavanjem hrišćanskoga misionarskog zadatka. Rečeno nam je da odnesemo evanđelje do kraja sveta, i obećano nam je da će kraj veka doći tek kad to učinimo. Oba će se kraja (zemaljskog prostora i vremena) desiti istovremeno. Isus je obećao da će do kraja sveta biti s nama.
Dakle, hrišćanska misija je hitan zadatak. Ne znamo koliko dugo još imamo vremena. Sigurno je da nemamo vremena za gubljenje. Radi hitnosti naše odgovornosti, neophodni su nam drugi kvaliteti, posebno jedinstvo (moramo zajednički evangelizovati) i žrtva (moramo izračunati i prihvatiti cenu). Naš je zavet u Luzanu bio: “moliti, planirati i delovati zajedno na evangelizaciji čitavoga sveta”. Naš proglas u Manili je da je cela Crkva čitavom svetu prenese potpuno evanđelje, objavljujući Hrista dok ne dođe, sa svom neophodnom hitnošću, jedinstvom i žrtvom. (Lk 2,1-7; Mk 13,26.27; Mk 13,32-37; Dela 1,8; Mt 24,14; Mt 28,20).

Manifestu iz Manile je prethodio - Zavet iz Lozane, kongres koji se održao 1974. 

Za prevod na srpski sam koristio izuzetno dobro urađen prevod na hrvatski jezik Ljubinke Jambrek, objavljen u: KAIROS - Evanđeoski teološki časopis / Godište II. (2008), br. 2 str. 349-364, kao i engleski izvornik. Moram priznati da se više radi o prilagođavanju hrvatskog prevoda na srpski jezik i nadam se da mi to gospođa Ljubinka neće zameriti. Nisam znao kako da stupim u kontakt sa njom i zatražim dozvolu za korišćenje njenog prevoda. Smatram za značajno da se pojedini dokumenti vezani za Evanđeosko hrišćanstvo prevedu na srpski jezik i budu dostupni evanđeoskim hrišćanima u Srbiji. 

1 коментар:

  1. Manifest iz Manile (Manila Manifesto) je usvojen na Drugom međunarodnom kongresu o svetskoj evangelizaciji, održanom u Manili na Filipinima 1989. godine u organizaciji Lozanskog komiteta za svetsku evangelizaciju. Na Kongresu je učestvovalo više od tri hiljade predstavnika različitih, većinom evanđeoskih, crkava iz sto sedamdeset zemalja. Proglas se sastoji iz dva dela – 21 izjave koje su u drugom delu razrađene i objašnjene.

    ОдговориИзбриши

Takođe preporučujem

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...