Aušvic - priča o užasu koje doživiš kada posetiš to mesto.





Aušvic, Poljska. Mesto koje bi trebalo svaki čovek da poseti. Georg Santayana je rekao "Onaj ko se ne seća istorije, predodređen je da je ponovo proživi."





Prethodnih dana sam učestvovao na konferenciji u gradiću Visla, u blizini Aušvica, i smatrali smo neophodnim da posetimo ovo mesto. Čitao sam o Aušvicu, gledao dokumentarne emisije o holokaustu, posetio sam Jasenovac i još neka druga mesta vezana za užasne zločine, ali za veličinu patnje Aušvica nisam bio spreman. Ni ovaj blog neće uspeti da prenese veličinu užasnosti ovog mesta, ali radi pamćenja istorije, pokušaću da prenesem moj doživljaj. 







Arbeit macht frei - Rad oslobađa je natpis koji je čekao ljude pri ulasku u nemačke logore. Svako treba da doprinosi državi, jer samo živeći za državu, radeći za nju, ti živiš. Pojedinac nije bitan, nego njegov doprinos. Zato u logoru nisi bio osoba nego si bio broj. 


Pri ulasku, oficir je urlao na ljude: "Ovo je nemački logor, odavde možete izaći samo kroz dimnjak". Ostavite nadu, nema je više!




  • Aušvic I, otvoren 20. maja 1940, bio je centar administracije, a u njemu je stradalo oko 70.000 ljudi, uglavnom Poljaka i sovjetskih ratnih zarobljenika.
  • Aušvic II (Birkenau), otvoren 8. oktobra 1941, bio je logor smrti u kome je ubijeno 960.000 Jevreja, 75.000 Poljaka i 19.000 Roma (pojedine analize govore i o milion ipo ubijenih, a Rudolf Hes je na suđenju tvrdio da su ubili 3 miliona ljudi u ovom logoru). 
Slike prikazuju platformu Aušvica II. Užasno je potresno hodati putem kojim je milion ljudi otišlo u smrt. Kapacitet fabrike smrti je bio 20.000 na dan, muškaraca, žena, dece, koji bio stigli posle više dana mučne vožnje u stočnim vagonima, sišli sa voza, prošli stazu od tri kilometra, ubili ih u gasnoj komori, i pretvorili u dim. Zato što su Jevreji, ili Romi, ili Sloveni.  
Svaki korak, misao je bolna. Milion ljudi, dece, beba. Sledeći korak, stotine hiljada dece. Sledeći korak, hiljade i hiljade trudnih žena. Vodič, profesionalac, koji svaki dan nekoliko puta priča istu priču, verovatno već godinama, i dalje ima suze u očima dok o tome govori.



Tragovi grebanja noktima, na zidu gasne komore.
Stočni vagoni u kojima su transportovani ljudi, nije bilo mesta da se sedne, vode, hrane, toaleta. Nagurani do maksimuma.
Istorijska slika, snimljena zbog nacističke pedantnosti. Ova deca su neposredno posle ove slike, nekih sat vremena kasnije bila samo pepeo, bačen u reku, ili razbacan po njivama kao sredstvo za prihranjivanje.

Soba za sobom pune oduzetih stvari. Soba sa 2 tone odsečene ženske kose (koristili su je za izradu tekstila). Soba prepuna cipela. Soba prepuna naočara. Soba prepuna limenih tanjira. Soba puna ortopedskih pomagala. 



Soba prepuna kofera - na svakom je ime, jer lagali su ih da će im posle tuširanja vratiti stvari. Na nekima piše i godine - dete, 1 godina. Dete, 2 godine...

























Dečija odeća


Soba puna limenki u kojima je bio Ciklon B. Način ubijanja Pripadnici SS trupa su govorili žrtvama da ih vode na tuširanje i proces uklanjanja vaši. Gasne komore su bile prerušene u prostorije za tuširanje. Kada bi ih napunili, zatvarali bi vrata i u prostoriju ubacivali tablete cijanida kroz rupe u tavanici ili prozorčiće sa strane. Oni koji su imali sreće da budu ispod otvora umirali bi za nekoliko minuta, oni malo dalje mučili bi se duže. U Aušvicu I još uvek se u gasnoj komori vide tragovi grebanja noktima po zidovima (nisam slikao, nisam mogao). Umirući, u očaju, grebali su zid. Kada bi umrli, drugi zatvorenici bi ih odnosili u krematorijum - tone i tone pepela.

Nisu svi odlazili u komore. Jače, sposobnije, odvodili su u radni logor. Smeštali su ih u barake.Njih 340.000 nestalo je u streljanjima, prebijanjima, od izgladnelosti i od boleština. Pojedini su završili kao pokusni kunići: blizanci za istraživanja doktora Mengela (jednog bi zarazio bolešću, drugog ne. Kasnije bio ubio oboje, i vršio autopsiju da vidi šta se desilo, tj kakva je razlika), žene za istraživanja Karla Klauberga (sterilizacija, ubrizgavao im je različite hemikalije u matericu).

Smešteni kao stoka, nagurani, sa dnevnim obrokom od nekoliko stotina kalorija, polako su umirali.  

Šokantno je šetati fabrikom namenjenom za uništavanje ljudi. Sistematska, isplanirana do detalja, isprogramirana da što brže uništi. Pitanje o kojem smo razgovarali na putu nazad jeste - kako čovek može da postane takav, surov, nemilosrdan. Nema divljanja, nego sistematičnost u unuštavanju. Divljaštvo bi, mislim, mogao da podnesem lakše. Divljaštvo je plod jakih osećanja, afekta, rekacije na okolnosti. Ovde nema osećanja, samo sistematično, plansko uništavanje. 20.000 danas, 20.000 ljudi sutra, 20.000 ljudi prekosutra... Slika sotone, onoga koji sistematično dolazi da uništi, zakolje i razori. Planski, korak po korak, vodeći ka uništenju.

 Znam da mnogi pomisle - Zašto Bog nije ovo sprečio ako postoji? Suočen sa Aušvicem, to je teško pitanje, ali ima samo jedan odgovor. Ovaj zločin su uradili ljudi, ne vanzemaljci, ne on. To zlo dolazi iz ljudi, mnogi od njih su bili porodični ljudi, voleli svoje porodice, bili dobri studenti. Nisu bili manijakalne ubice, nego ljudi slični onima koje susrećemo i danas. To su bili visoko obrazovani ljudi, morali su biti jer je za planiranje ovakve akcije bilo potrebno ogromno znanje. Pitam se da li takvo zlo čuči u svakome od nas, da samo splet okolnosti, uticaj porodice, okruženja, oslobađa takvo zlo? Nije novo pitanje, mnogi su pisali i razmišljali o tome, ali me duboko muči. I odgovor na pitanje zašto Bog nije to sprečio je verovatno zato što bi morao da uništi svakog pojedinog čoveka da uništi taj potencijal za zlo. Jer ljudi su izazvali i Aušvic, i druge logore, i istrebljenje celih naroda (Indijanci, Afrička plemena), i Polja smrti u Kambodži, i pogrome Jevreja u Rusiji i Ukrajini, i nabijanja na kolac...

Zato mi je fascinantan Božiji odgovor. Umesto uništenja zla, odabrao je da sam pretrpi uništenje, da On bude ubijen, mučen, razoren, da bi nama pružio novu šansu. U Aušvicu, poruka da je Božiji sin umro za ljudski rod ima drugu dimenziju, jer pitaš se - "Zar si za ovo umro?", "Zar ovakve (ljudski rod) voliš?" ali i "O dođi ponovo Gospode Isuse Hriste!!! Dođi ponovo, oslobodi nas. Hvala ti što si toliko milostiv."

Ako nalazite interesantnim ovo što ste pročitali, podelite na društvenim mrežama. 

Time pomažete da i drugi budu svesni veličine užasa Aušvica. Pogledajte i druge članke na ovom blogu. Ima preko 300 tekstova... Još jedan od njih je o Aušvicu - http://bera-kahristu.blogspot.rs/2014/06/362014-ausvic-ii-o-nadi.html


Pratite nas takođe i na youtube.  Kratak doživljaj iz Aušvica, zabeležen kamerom.   





Jedna žaba, krdo žaba - kako progutati žabu? (Kako rešavati probleme u životu?)


Kako progutati žabu? Uzmeš je u ruke, doneseš do usta i progutaš... Nije lako, ali to je jedini način. Kako rešavati probleme? Tako što kreneš da ih rešavaš... priča kreće na sledeći način...

Prvi put u životu sam držao predavanje na engleskom. Govorim posebnu vrstu engeskog – takozvani Tarzan ingliš (zbrka vremena, ne poznajem nepravilne glagole...). Prevedeno na srpski to zvuči – „Ja bila tamo, vido sam razno ljude“. Pravi Tarzan.

Tema je bila meni dobro poznata – rad rehabilitacionog centra za heroinske zavisnike. Super bi bilo da mogu to da izložim na srpskom, ali to nije bilo moguće. A publika, da ne pričam. Govorio  sam na Netvorku za hrišćane savetnike i psihijatre iz Evrope (Poljaci, Amerikanci, Englezi, Ukrajinci, Mađari...). Evropska konferencija za hrišćanske vođe, u Poljskoj, gradić Visla. 

Par crtica sa konferencije o zavetu u Lozani (Zavet iz Lozane) - 15.5.2014.


Međunarodni Kongres o svetskoj evangelizaciji održan je u Lozani, u Švajcarskoj, 1974. godine. Kongres je sazvao komitet predvođen pastorom Bilijem Grejamom i Džonom Stotom. Okupio je više od 2300 evanđeoskih vođa iz 150 zemalja, a tema kongresa je bila "Neka Zemlja čuje Njegov glas". Kao rezultat nastao je "Lozanski zavet", deklaracija koja definiše neophodnost, odgovornost i ciljeve u širenju evanđelja. Lozanski zavet velikim delom definiše načela verovanja evanđeoskih hrišćana. (http://bera-kahristu.blogspot.com/search/label/Lozanski%20zavet)

Vevey, Švajcarska, 6-10.5.2014- Konferencija posvećena proslavi 40. godina Zaveta iz Lozane, značajan poziv crkvi da zauzme proaktivnu ulogu. Čast mi je bila da predstavljam, zajedno sa Samuilom Petrovskim, Srbiju na ovoj konferenciji. Blog prenosi moja zapažanja, ne o samoj konferenciji, nego detalje koji su meni lično značili, četiri detalja koji su uticali na moje razmišljanje.

Alpi, pogled sa prozora
1. Veče istorijskog pregled razvoja Zaveta iz Lozane. Govornici su izašli napred, predstavljajući crkvu Azije, Evrope, Afrike, Severne i Južne Amerike (po jedan govorni za svaki kontinent). Svako je prikazao kako je Zavet uticao na crkve njihovog kontinenta. Dotakla me je priča iz Afrike, o događajima vezanim za Bili Grejmovu posetu Africi, šezdesetih godina prošlog veka. Bili Grejm je poznati propovednik, jedan od najznačajnijih ličnosti evanđeoskog sveta, jedan od pokretača Zaveta iz Lozane. Tom prilikom, Bili je odbio da poseti Južnu Afriku jer su crkve insistirale da imaju odvojene sastanke za osobe različitih boja kože (poseban sastanak za ljude bele, a poseban sastanak za ljude ostalih boja kože). Zavet iz Lozane nosi isti duh, doprineo je promovisanju jednakosti među rasama, polovima, godištima. Princip je da na svakoj konferenciji jednako budu predstavljene sve boje kože, polovi i godišta, tako da rečima svetog pisma: „nema više Judejina ni Grka, ni Varvara...“.

2. Međusobna molitva Rusa i Ukrajinaca. U toku konferencije, nekoliko puta su pojedini hrišćani iz navedenih zemalja doneli politička pitanja na sto. Nerviralo me je to. Lako je osuditi, zauzeti stranu, teško je razumeti konflikt. Mislim da mi sa Balkana najbolje razumemo jednostranost novinarskog izveštavanja. Pretposlednje veče, Ukrajinci i Rusi su izašli napred da pokažu da smo mi hrišćani iznad svega građani Nebeskog kraljevstva (koliko god voleli naš narod), da smo pozvani na komunikaciju ljubavi, a ne komunikaciju političkih igara velikih sila. Da u Hristu Isusu, hrišćanin iz Rusije može da blagosilja Ukrajinca, i obrnuto. Prikazali su i ono što CNN, i ostali ne prenose – da se hrišćani na trgovima Ukrajine i Rusije skupljaju da se mole za mir i blagosiljaju drugi narod. Hristos iznad svega.


3. Ulrich Parzany (http://en.wikipedia.org/wiki/Ulrich_Parzany) je poznati govornik, propovednik velikog kalibra. U petak, na konferenciji, učesnici su autobusom otišli do oblužnje Ženeve. U busu, u blizini je sedeo stariji čovek, u odelu, kojeg do tada nisam upoznao. Šetao je Ženevom u istoj grupi u kojoj sam i ja bio, i u jednom momentu, pogledao sam karticu sa njegovim imenom – Ulrih Perzany. Čovek koji govori pred stotinama hiljada ljudi, možda čak i milionima (njegovi programi se prenose širom Evrope), učestvuje neprimetno na konferenciji. Ni jednom ga nisu najavili, nije vodio ni jedan segment programa. Ponizan, skroman čovek, ne traži slavu i prepoznavanje, nego je došao da bude jedan od učesnika. Zna ko je u Hristu Isusu, ne treba mu slava od ljudi. Voleo bih da budem kao on!


Četiri Kalviniste, jedan Arminijac (teološki pogledi na spasenje)
4.  Mali početak, velika vizija, ogromni rezultati! Zavet iz Lozana je plod delovanja nekolicine ljudi velike vizije. Sedamdeset četvrte upućene su snažne poruke - Bili Grem i njegova propoved „Cela crkva, celokupno evanđelje, za ceo svet“, i poziv crkvi da ne odustane od propovedanja evanđelje. Džon Stor, Rene Padila, Samuel Eskobar sa porukom o neophodnosti integracije propovedanja evanđelja i socijalne akcije. Ralf Vinter sa porukom o nedosegnutim etničkim grupama i oblasti koja je nazvana Prozor 10/40 (geografska oblast, u to vreme ne dosegnuta evanđeljem). Frensis Šejfer sa pozivom crkvi da ne prezire umetnost i kulturu kao sredstvo komunikacije.  Svaka od ovih poruka je obeležila evanđeoski svet, i živote pola milijardi ljudi, oblikujući delovanje naših crkava. Jedna konferencija, velika vizija, ogromni rezultati. 

Moj deda Janko

Dvoumim se da li da napišem ovaj blog. U poslednje vreme trudim se da pišem lična iskustva, događaje koje preživljavam i lekcije koje učim kroz njih. Ne stavljam više tekstove propovedi, članke, nego pokušavam da se držim forme dnevnika. Problem je kada nešto postane previše lično.
U subotu, prva vest koja me dočekala po sletanju na aerodrum me je ostavila bez daha (prošle nedelje sam bio na konferenciji u Švajcarskoj). Nazvao sam kući i pita suprugu kako je. Odgovor je bio - "Loše, tvog dedu su odveli u bolnicu, ne verujemo da će preživeti".

Moj deda Janko. Deda kojeg volim jako, a sa kojim nikada nisam uspeo da uspostavim komunikaciju. Od kada pamtim, naš odnos se svodio na nekoliko rečenica, koje bi se završavale svađom. Kada sam bio mali, svađa se svodila na njegove kritike, kasnije na međusobno deranje. Nikada nismo mogli da radimo zajedno a da se ne posvađamo. Supruga mi nekada kaže da smo on i ja previše slični.

Moj deda Janko. Pričao mi je da je kao beba bio ostavljen da umre. Sirotinja, nisu imali novca za doktora, i čudom je preživeo upalu pluća. Pričao mi je kako je sa deset godina otišao da služi na salaš nekog gazde, spavao pribijen uz krave da bi se ugrejao, jer za njega nije bilo kreveta, nego samo štala. Pričao mi je kako je ostao bez oca u II Svetskom ratu, i sa 14 godina postao najstarije muško u kući, i kako je trebalo brinuti se o ostalima. Valjda je zato imao pasiju da ništa ne baca, da sve gomila. Puno put bi me grdio zbog neke alatke koju bi ja zagubio, ili što sam bacio u smeće nešto što je on mislio da nam nekada može zatrebati. Užasno me je to nerviralo.

Moj deda Janko. Nikada nije znao da me pouči. Kada bi video da nešto ne znam da uradim, uzeo bi mi to iz ruke i on uradio umesto mene. Savršeno uradio, ali on je savršeno uradio, ne ja. Kasnije je to u meni  (kada je Isus iscelio moju ličnost) razvilo inat, da ne odustajem dok nešto ne naučim, ja ne uradim.

Moj deda Janko. Jedva viši od metar ipo. U mladosti jak kao bik, volu je rep mogao iščupati. Sa druge strane nežnog srca, po dvorištu bi ga uvek pratio čopor mačaka, čekajući da im isecka hranu i svakom mačetu dodeli njegov deo. Kada god bi meni, sestri ili mojoj deci dosadio neki kućni ljubimac, nalazio bi brigu kod dede (mačke, leminzi, zamorci, golubovi, fazani...).

Moj deda Janko. Alergičan na hrišćanstvo. Zbog negativnih iskustava sa religioznim ljudima, dugo nije mogao da prihvati moju i sestrinu veru. Smatrao je da je hrišćanstvo put licemerja. I to me je najviše pogodilo kada sam sleteo. Deda je u bolnici, umire a nikada nije doživeo Božiju spasnosnu silu.

Sestra je mnogo češće razgovarala sa dedom u prošlosti, njih dvoje su imali bolju komunikaciju. Objasnila mu je nekoliko puta Božiji put spasenja. Pred put sam želeo da sednem sa njim i da još jednom porazgovaramo na tu temu, ali na kraju sam odustao, odložio razgovor po povratku. Deda se žalio da mu je loše, da teško diše, ali mislio sam (ili odlagao???) biće još prilike. Kada sam čuo da je u bolnici, zemlja se izmakla ispod mene, očaj me je uhvatio. Vesti uveče su i dalje bile loše. Rečeno nam je da je bez svesti, da su morali da ga reanimiraju, da su male šanse.  Molio sam, "Bože, samo da imam priliku da mu još jednom posvedočim o tebi, da ga povedem u molitvu, da ne završi život bez tebe".

Nedelja ujutru, nazvao sam bolnicu da čujem da li ima poboljšanja, u na moju ogromnu radost, čuo da je deda prebačen na odeljenje, da je svestan. Popodne smo ga posetili, i počeo sam da odugovlačim. Prvo sam otišao do sestara da čujem kako je on, pa do radnje da mu kupim vodu, pa smo razgovarali sa njime... U toku razgovora, pacijentu pored njega je pozlilo i pomislio sam - "Sada će nas izbaciti iz sobe, opet nećeš stići da se moliš sa dedom". Pitao sam ga da li želi da se moli sa mnom, da preda svoj život Isusu, i molili smo se. Ponavljao je glasno reči za mnom, cela soba je mogla čuti: "Isuse Hrista, hvala ti što si umro za mene. Kajem se za moje grehe. Oprosti mi što sam grešio. Verujem da si umro za mene i molim te da me spasiš. Amen".

Sveto pismo govori:
- "A svima koji ga primiše, koji veruju u Njegovo ime, dade ona moć da postanu deca Božija" (Jovan 1:12)
- "Svako ko prizove ime Gospodnje, biče spasen" (Rimljanima 10:13)
- "Jer je Bog tako zavoleo svet, da je dao svoj jedinorodnog sina za nas, tako da svako ko veruje u Njega ne propodne nego ima život večni" (Jovan 3:16)

Pišem ove stihove zbog onih koji ne poznaju poruku Svetog pisma, i možda se pitaju zašto sam oduševljen što se moj deda molio. Jasno nam Biblija govori da je za Spasenje, neophodno samo to da zazovemo Božije ime, da zatražimo da nas spasi kroz smrtonosnu žrtvu Isusa Hrista, i to će se desiti. Spasenje ne moramo zaraditi, trebamo samo verovati i zatražiti spasenje od Boga i on će to učiniti. Dela su posledica spasenja, ne njegov uzrok. Moj deda je zazvao ime Gospodnje i spasen je. Još uvek je kritično, ali sada imamo sigurnost, znamo da će njegov život da se nastavi dalje sa Bogom.
Bog je bio milostiv da produži život mom dedi. Moglo se desiti i obrnuto, i strah me je od same pomisli na to. Zato ne odlažimo, ne čekajmo sa prilikama da drugima kažemo o delu Isusa Hrista. Jer nikada ne znamo kada će nekome doći kraj.

Sa druge strane fascinira me jednostavnost spasenja. Zazoveš ga, i On te spasi. To može samo Bog. 

Kako je spavati u ... atomskom skloništu

Da li ste nekada spavali u atomskom skloništu? Nadao sam se da nikada neću biti u toj potrebi. Hladni rat je završen (sa skorašnjim naznakama novog), apokalipsa koju očekujem će biti drugog tipa, i prema mom verovanju neću tada ni biti na zemlji. Zašto bi onda spavao (boravio) u atomskom skloništu?

Zato što sam na „skolaršipu“ (sponzorisan) za konferenciju. Proslava 40 godina Lozanskog zaveta, Švajcarska, Vevey. Delegati iz Srbije, Crne Gore, Bosne, Albanije, Poljske, Slovačke... smešteni su u starom atomskom skloništu. Cene smeštaja su ogromne, i ko god nije mogao da plati (papreno) smeštaj doživeo je posebno iskustvo.

Moj put za Emaus

Emaus je mesto u Izraelu poznato po susretu učenika sa vaskrslim Hristom (opisano u evanđelju po...) Emaus je i teološki fakultet u mestu Vevey, na obali Ženevskog jezera, Švajcarska (mesto gde je održana proslava 40 godina od konferencije u Luzanu (značajan događaj u istoriji evanđeoskih hrišćana)). Moj put je vezan za drugi Emaus, u Švajcarskoj. Tri doživljaja u jednom danu.

Doživljaj 1: Aerodrum Beograd. Let Beograd –Ženeva. Avion – mali propelerac (dvadesetak putnika). Avioni kojima sam se do sada vozio su mlazni, prvi put se vozim sa avionom koji ima propeler. To je razjasnilo dužinu leta (2,5 sata – kao do Londona). Interesantno je bilo i ime avio kompanije – Darvin. Nemam poverenja u propelerac koji se zove Darvin.

Doživljaj 2: voz Ženeva-Vevey. Razgovaram sa Samuilom, sa kojim putujem. Na usputnoj stanici ulazi mladi čovek, u odelu, noseći mnoštvo stvari. Smešta stvari na sve strane, policu iznad naše glave, između stolica, nogu... Stanici u Luzanu, odjednom počinje da viče, pita nas gde mu je torbica sa novcem i dokumentima, pretura stvari. Neko je prošao pored njegovih stvari, pružio ruke, pokupio torbicu i izašao napolje. (Napomena: u Srbiji nismo navikli na džeparoše. Ne kažem da ih nema, ali tek kada boraviš u nekom velikom Evropskom grad suočiš se sa pravom opasnošću da ostaneš bez stvari, dokumenata i novca. Zato, ako putujete, oprez. Stvari uvek moraju biti bezbedne).
 Doživljaj 3: Vevey. Smeštaj. Došli smo ne znajući gde ćemo biti smešteni. Pokupili su nas na železničkoj stanici i odvezli u veliko atomsko sklonište, napravljeno u vreme Hladnog rata. Šok. (O tome sutra, u posebnom blogu, priča je previše sadržajna da je ovde potrošim).

Šta povezuje ova tri događaja? Iznenađenje. Ne očekivanje da se nešto dogodi. To je ujedno i ono što povezuje moj put za Emaus, sa biblijskom pričom o Emausu.

Luka 24:13. I gle, dvojica od njih iđahu u onaj dan u selo koje bijaše daleko od Jerusalima šeset potrkališta i zvaše se Emaus. 14. A oni govorahu među sobom o svima ovijem događajima. 15. I kad se oni razgovarahu i zapitivahu jedan drugoga, i Isus približi se, i iđaše s njima. 16. A oči im se držahu da ga ne poznaše. 17. A on im reče: kakav je to razgovor koji imate među sobom idući, i što ste neveseli? 18. A jedan po imenu Kleopa, odgovarajući reče mu: zar si ti jedan od crkvara u Jerusalimu koji nijesi čuo šta je u njemu bilo ovijeh dana? 19. I reče im: šta? A oni mu rekoše: za Isusa Nazarećanina, koji bješe prorok, silan u djelu i u riječi pred Bogom i pred svijem narodom; 20. Kako ga predadoše glavari sveštenički i knezovi naši te se osudi na smrt, i razapeše ga? 21. A mi se nadasmo da je on onaj koji će izbaviti Izrailja; ali svrh svega toga ovo je danas treći dan kako ti bi. 22. A uplašiše nas i žene neke od našijeh koje su bile rano na grobu, 23. I ne našavši tijela njegova dođoše govoreći da su im se anđeli javili koji su kazali da je on živ. 24. I idoše jedni od našijeh na grob, i nađoše tako kao što i žene kazaše, ali njega ne vidješe. 25. I on im reče: o bezumni i sporoga srca za vjerovanje svega što govoriše proroci! 26. Nije li to trebalo da Hristos pretrpi i da uđe u slavu svoju? 27. I počevši od Mojsija i od sviju proroka kazivaše im što je za njega u svemu pismu. 28. I približiše se k selu u koje iđahu, i on činjaše se da hoće dalje da ide. 29. I oni ga ustavljahu govoreći: ostani s nama, jer je dan nagao, i blizu je noć. I uđe s njima da noći. 30. I kad sjeđaše s njima za trpezom, uze hljeb i blagoslovivši prelomi ga i dade im. 31. Tada se njima otvoriše oči i poznaše ga. I njega nestade. 32. I oni govorahu jedan drugome: ne goraše li naše srce u nama kad nam govoraše putem i kad nam kazivaše pismo? 

Na putu za Emaus učenici su susreli vaskrslog Hrista. Vraćali su se iz Jerusalima posle užasnog događaja raspeća. Nisu očekivali da je Hristos vaskrasao, i kada im je prišao, nisu ga prepoznali. Po Hristovom odlasku, kada su ga prepoznali konačno u činu lomljenja hleba, priznaju da im je srce gorelo dok je on pričao. Bili su iznenađeni jer ga nisu očekivali.

Pitam se koliko često ne vidimo Božije delo oko nas jer ga ne očekujemo. Bog stalno govori, ne prestaje. Dovodi u naš život okolnosti, ljude, događaje, iznad svega govori nam kroz Njegovu reč, molitvu, crkvu... Problem je što mi to vidimo samo kada se iznenadimo.

Pitam se koliko često ja, drugi, propustimo da vidimo Božije delo, govor? Možda i nešto jako važno. Pitam se i koliko često ljudi ne napreduju u veri jer ne vide šta Bog govori? Pitam se i, koliko njih je zarobljeno u zavisnosti i grehu, jer ne vide ono što im je pred očima? Šta im Bog govori! Pitam se i da li sam ja takav? Suština puta za Emaus jeste otvoriti četvoro očiju! Videti stvari oko sebe pre nego što te iznenade.

Kabanica, čizme i kiša

Kraljevski izviđači imaju jedno pravilo: „Rojal Rendžer uči na dva načina, iz mudrosti ili iz iskustva“. Mudrost jeste učiti kroz savet drugih. Iskustvo je kada ne poslušaš savet, nego ideš glavom kroz zid, i učiš lekciju na sopstvenoj koži. 

Ko ne uči iz mudrosti, uvek uči iz iskustva. Problem je kada ponavljamo lekciju više puta a ja, povremeno, iznenadim sebe svojom sposobnošću da ponavljam lekcije. Blog je o ponovljenoj lekciji.

Kako bljuvati vatru - moje iskustvo i šta sam naučio o sebi (bljuvanje vatre)

Sinoć sam bljuvao vatru, prvi put u životu. Na kampu u Orahovici, jedan od vođa iz Slovenije je doneo poseban petrolej i učio nas kako se to radi – naravno ko je to hteo.

Kako bljuvati vatru?
Suština je prosta, izvedba malo teža, ali uzmeš u usta petrolej ili ulje (u našem slučaju, bez ukusa), i usmereno duvaš iznad  baklje a po plamenu. Nije opasno, treba samo skloniti kosu da je ne oprljiš, i čuvati se da ne progutaš tečnost (nezgodni stomačni problemi), i to je to... (U načelu! Ne preporučujem da pokušate sami.)

Moj popravni ispit u Orahovici - Kako ispraviti greške svoje prošlosti?

Drugi dan u Orahovici, Hrvatska, trening kamp za Royal Ranglere (Kraljevske izviđače). Okupila se grupa ljudi koja želi više da nauči i primeni izviđačke veštine u radu sa mladima, iz Srbije, Hrvatske, Slovenije, Makedonije i Crne Gore, pedesetak nas. Sedmi put da sam na ovakvom treningu, jednom sam bio učesnik, šest puta sam bio jedan od trenera. Međutim, ovaj NTC (Nacionalni Trening Kamp), je za mene po mnogo čega poseban.

Iako u duhu rendžerske službe jeste prevazilaženje granica, i učestvovao sam u sličnim treninzima u Sloveniji, Nemačkoj, sarađivao sa rendžerima iz raznih naroda, prvi put da se okupila ovako šarenolika ekipa za trening. Volim da dovedem tinse na takve događaje, da prošire vidike, oslobode ograničenosti nacionalizma...