петак, 09. мај 2014.

Kako je spavati u ... atomskom skloništu

Da li ste nekada spavali u atomskom skloništu? Nadao sam se da nikada neću biti u toj potrebi. Hladni rat je završen (sa skorašnjim naznakama novog), apokalipsa koju očekujem će biti drugog tipa, i prema mom verovanju neću tada ni biti na zemlji. Zašto bi onda spavao (boravio) u atomskom skloništu?

Zato što sam na „skolaršipu“ (sponzorisan) za konferenciju. Proslava 40 godina Lozanskog zaveta, Švajcarska, Vevey. Delegati iz Srbije, Crne Gore, Bosne, Albanije, Poljske, Slovačke... smešteni su u starom atomskom skloništu. Cene smeštaja su ogromne, i ko god nije mogao da plati (papreno) smeštaj doživeo je posebno iskustvo.
Atomsko sklonište je iz perioda Hladnog rata (SAD-SSSR), napravljen ispod osnovne škole. Miris protekog vremena se oseti na svakom koraku. Ulaz je kroz garažna, velika vrata, i dalje spoušta se strmim stepenicama dole. Na ulasku se nalaze tuševi za dekontaminaciju (u slučaju kontaminacije radijacijom pre ulaska u sklonište, tu su spirali radioaktivne čestice). Posle toga, nailazimo na ogromna čelična vrata. Kreveti su na tri sprata, zbijeni, trospratni, tako da što više ljudi stane. Nema prostora između njih, nego se moraš uvući direktno u krevet. U sobi dugačkoj dvadesetak metara, stane i pedeset osoba. Zajednički tuš, koji ponovo odvajaju masivna čelična vrata. Valjda u slučaju da je bukner pogođen, to je poslednja linija odbrane. Švajcarci su sve planski, precizno, promišljeno uradili.

Učesnici konferencije su različito reagovali. Puno šala, smeha. Pojedini su napustili sklonište i odlučili da plate hotel (Poljaci, Estonci...). Društvo se brzo osulo. Na kraju smo u ogromnoj sobi ostali nas četvorica.

Meni se dopalo! Novo iskustvo, avantura, doživljaj nečega što nisam ni pomislio da ću doživeti. Na kraju ću ovu konferenciju pamtiti po atomskom skloništu, i verovatno ćemo još dugo prepričavati ovo iskustvo kada se sretnemo.

Naučio sam da u svakoj situaciji mi biramo koji ćemo stav zauzeti. Neko je dobro rekao „Optimista vidi krofnu, pesimista rupu u krofni“. U oba slučaja, postoji i krofna i rupa u njoj, ti biraš šta ćeš videti. Ja biram šta će biti u mom fokusu. I ne samo da biram način na koji gledam na situaciju, nego biram i moju reakciju. Mogao sam izabrati da se uvredim (jer me tako tretiraju, nisu me ni trebali zvati), da se naljutim (šta oni misle, da sam smeće), da budem nesretan (jadan ja, naš sam sirotinja), da budem stoik (i ovo se može podneti), ili da doživim kao avanturu (ovo nikada pre, i nikada posle neću doživeti)... Ja biram! Ako izaberem negatino tonuću, ako izaberem drugačiji stav, napredovaću.

Deca su dobar primer, zato ih Isus i navodi kao primer i poziva nas da budemo kao deca. Prošle godine, 
uhvatila nas je snežna mećava u blizini Novog Sada. Nije bilo opasno, ali smo kratko bili zavejani u kolima. Sa mnom je bila i grupa dece. Spominjem to jer već godinu dana slušam kako je to bila velika avantura za njih, poseban doživljaj, nešto posebno. Deca prirodno vide avanturu, izazov, mi stariji vidimo prepreke.

Isus nas poziva da budemo kao deca. Smatram, između ostalog, i zbog njihovog očekivanja avanture, izazova, pogleda na svet sa iščekivanjem, otkrivanjem. Svet je u njihovim očima čudesno mesto. Kada ostariš, izgubiš očekivanje čudesnog.

Džon Ortberg u knjizi „Život koji sam oduvek želeo“ komentariše taj problem na sledeći način: “...deca imaju obilje životne snage. Imaju duha slobode i žestine, zbog čega oni traže da se stvari ne menjaju i stalno da se ponavljaju. Oni stalno govore, „Uradi to opet“; a odrasla osoba onda to čini iznova i iznova sve dok skoro ne padne mrtva. Odrasla osoba nema dovoljno snage da  može da likuje nad monotonijom. Ali Bog je dovoljno snažan i to može. Bogi je moguće da svakog jutra kaže suncu „Uradi to opet“ kao i svake večeri da kaže „Uradi to opet“ mesecu. Ne mora biti automatska potreba da se naprave sve bele rade istim; Bog možda stvara svaku belu radu posebno, ali nikad se ne umori stvarajući ih. Možda on ima večni apetit deteta; jer smo zgrešili i ostarili, i naš Otac je mlađi od nas.”

Ostarili smo, izgubili očekivanje čudesnog, avanture. Budimo kao deca, otvorimo oči za čudesnost sveta oko nas. To će ulepšati naš život ali i produbiti našu veru, jer očekivanje čudesnog vodi u očekivanje čuda. 

Нема коментара:

Постави коментар

Takođe preporučujem

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...