"Skoro sam umro..."

11.9.2013. 
Prenosim pismo dragog prijatelja i brata Emila Kišgecija. Danas je stavio ovu poruku na facebook. Pokrenula me je na razmišljanje o tome koliko sam spreman za odlazak sa ove zemlje...

"Dragi moji, juče sam se nanovo rodio, hvala Bogu da mi je to omogućio, mislio sam da ću umreti ali, evo, živ sam! Samo Bogu pripada ta hvala sto je moju nesmotrenost nagradio ŽIVOTOM!


Ne znam da li ste ikada imali iskustvo da preko vas protekne napon od 220V~, ako niste, bolje da niste, ali ako jeste, mogu misliti kako ste se iznenadili i sokirali.


Mene je sinoć udarila upravo ta neprijateljski nastojena struja...Protrčala mi i treptaju oka iz leve u desnu ili iz desne u levu šaku, ne sećam se smera kojim je protutnjala kroz mene. U momentu su mi se ukočili misići gornjih ekstremiteta, mislio sam da ce mi srce puknuti, sve me je jako stezalo, skoro da ni disati nisam mogao...uspeo sam leći u krevet i čekao šta će se desiti dalje...Pomislih - "da li je to kraj, da li je sve bas ovako moralo da se desi...tako brzo, tek sam zakoracio u zivot radosti i punine, toliko planova sam imao ispred sebe, ceo život mi je u trenutku protutnjao kroz misli, zar ću tako otići, a da se sa nikim nisam stigao oprostiti, poslednji stisak ruke pružiti, poslednji poljubac utisnuti svojoj supruzi, zagrliti sina i snajku, brata i mamu i sve drage mi ljude..? Oh Boze, molim, te pomozi mi, sve me boli, strašno sam umoran odjednom...Ne mogu sam dalje, oprosti što sam zabrljao..." 


...Bio sam potpuno sam i otišao bi tako da Bog nije zeleo drugacije.

Ne znam da li ste imali ovakvo iskustvo ali ako jeste, znajte da nismo slučajno ostali živi!
Ja sam itekako svestan da ima debeli razlog sto danas nisam u drvenom sanduku vec ovde sa vama svima.
Hoću da kazem nešto, trenutak svog odlaska ne znam ali ako se to desi iznenada, znajte da sam vas voleo i da ste mi mnogi dragi, pa se sada, poučen onim sto mi se sinoć desilo, unapred opraštam od svih vas, pa kad se desi kraj, znaćete da sam vam unapred pružio ruku, da sam vas virtuelno pozdravio i oprostio se od vas. Ostajte mi u Miru Gospodnjem i znajte da nismo slučajno rođeni...


Danas sam kilav, boli me glava ali vedar u srcu jer sam dobio život, život vredniji od dijamanata!

Za kraj cu zakljuciti sa stihom iz Psalma 23:
4 Da pođem i dolinom sena smrtnoga,
neću se bojati zla;
jer si Ti sa mnom;
štap Tvoj i palica Tvoja teše me.

Hvala ti Boze sto si po ko zna koji put intervenisao i spasao me...Slava Ti!"

Zašto ne volim ponedeljak? (I don't like mondays) pesma Bob Geldof (The Boomtown rats)

The boomtown rats

Mnogi ne vole ponedeljak. Đaci jer počinje školska nedelja, radnici zbog početka radne nedelje. Za hrišćane kažu da mnogi ponedeljkom pokazuju drugo lice u odnosu na nedelju - nedeljom u crkvi su sveti, a ponedeljak... no nećemo o tome. 

Neki dan sam slušao pesmu od Bob Geldofa iz vremena dok je bio u grupi "The Boomtown rats", pod tim nazivom, "Ne volim ponedeljak".  Nisam poseban ljubitelj njihove muzike, pa nikada pre nisam sa pažnjom poslušao reči ove pesme.

Šta je Isus kupio? Moje grehe? Šta će mu?

Razovarajući sa ljudima na temu evanđelja čujem ponekada frazu: "Isus je kupio naše grehe!" Juče sam razgovarao sa momkom iz Centra Duga i čuo te iste reči - "Isus je kupio moje grehe!". Takav stav se verovatno zasniva na stihovima kao što su Jovan 1.29: "Evo Jagnjeta Božijeg, koji odnosi grehe sveta!". Jagnje je bilo žrtvovano radi greha... Nije prvi put da čujem ovakav odgovor, ali već duže vreme sam svestan besmislenosti tog stava, jer šta će Isusu naši gresi, pa da ih kupuje?

Kupuješ nešto što je vredno, nešto što je dragoceno, nešto što trebaš. Ljudi mogu kupiti razne stvari, ali samo kada u njima vide neku vrednost. Za nekoga smeće, za drugog može biti sekundarna sirovina. Za nekoga izmet, za drugoga đubrivo za povrće. Ali uvek, uvek kupujemo samo ono što nam nešto vredi. To je i suština markentinga - ubediti ljude da im je potreban određeni proizvod jer će ga oni kupiti.

A šta će Isusu naši gresi, da ih kupuje? Kakvu vrednost oni imaju? Nikakvu. Naši gresi su uništili svu lepotu Božijeg stvorenja, uništili naš odnos sa Bogom, uništili naše međusobne odnose, doneli zavisnosti, bol, rat... Nemaju apsolutno nikakvu vrednost, osim da doprinose našem egu.

Isus je pobedio

Slika vaskrnsuća, prazan grobIsus je na Krstu Golgote kupio nešto drugo - kupio je nas. Mi (ja sam) smo mu bili vredni da nas kupi. Nije platio cenu Sotoni kako nekada pogrešno prikazuju. Sotona nema vlast koja je jednaka Bogu, pa da mu Bog išta plati. Platio je cenu koju je sam Bog odredio, cenu razdvajanja, cenu kazne koja nas je trebala pogoditi. Platio je cenu za nas svojom smrću da mi ne bi morali biti kažnjeni i otkupio je nas od posledica našeg greha.

Takođe, pri kupovini se plaća cena vrednosti. Vrednost se određuje na osnovu kvaliteta proizvoda, vremena uloženog za izradu, brenda. Nekada nešto ima visoku cenu samo zbog imena koje stoji iza tog proizvoda. Ime dizajnera daje vrednost proizvodu, pa obićna školaska torba, umesto 50 eura košta 1500. Pre izvesnog vremena na Rimskom aerodrumu video sam školsku torbu te vrednosti. Besmislena cena... ali prodavnica je bila Dolce&Gabbana, i brend je dao vrednost. Hoces da nosiš original, plati cenu. No poenta je da je cena uvek povezana sa vrednošću proizvoda. Vredniji proizvod, veća cena.

Koja je bila cena nas? Najveća moguća. Odredio ju je sam Bog - time što nam je odredio najveću cenu - samog sebe. Jer nešto vredi samo onoliko koliko si voljan da platiš. Ne želim da kažem da mi to zaslužujemo, apsolutno ne, nego da je Bog odlučio da nam da tu vrednost. Bog je bio voljan da plati najviše!!! Smrću Njegovog Sina na krstu. 

Ako vam se dopada to što radim, podelite ovaj blog na društvenim mrežama. To mi puno znači, i pomažete mi, zato što na taj način širite uticaj ovog bloga, a ujedno pomažete i vašim prijateljima koji su zainteresovani za ovakve teme. Hvala.

Razmotrite da se prijavite na ovaj blog, ili na neku od mreža kako bi mogli da pratite ono šta radimo. Takođe je opcija da se prijavite na mejl listu - p.hriscanska.zajednica@gmail.com. Na taj način nećete propustiti nove tekstove ili video priloge.


Da li pratite moju emisiju - Teologija uz jutarnju kafu? Svakog utorka u 9.30 LIVE na facebook profilu crkve (link je prikačen na blog), ili kasnije na youtube...


Kultura ubijanja kreativnosti

Muče me komšije. Juče sam ostao kući da se odmorim posle sezone kampova i zažalio zbog te odluke. Dok sam ležao u dnevnoj sobi, kroz prozor sam čuo razgovor dvoje komšija. Rešavali su veliki problem - ponašanje dece u našoj ulici (desetogodišnjka). Zakačili su im razne epitete: narkomani, lopovi... Nisam izašao napolje da reagujem samo da se ne bi posvađao. 

U čemu je problem? U blizimi moje kuće se nalazi bedem škole, i pored bedema je narastao veliki šiprag bagrema i zove (i par većih dudova). Taj šiprag povremeno iskrči gradsko zelenilo (jednom u deset godina), a obično je služio za bacanje smeća prolaznicima. Klinci (njih 5-6 iz ulice) su se organizovali, i napravili tamo "bazu". Na jednom dudu su napravili platformu za kućicu na drvetu, i u toku leta su često radili na njoj, kucali, sekli, vezivali... Pokušali su da naprave i šator (bivak)  od drveta, grana i lišća. Pravili su lukove i strele, koplja, igrali se lova, žmurke... Bio sam oduševljen njihovom kreativnošću, željom da nešto prave svojim rukama i to samoincijativno. Godinama (još od kada sam bio dete), nije bila tako velika grupa dečaka u ulici, koji se igraju kreativnih, dečačkih igara...