Kultura ubijanja kreativnosti

Muče me komšije. Juče sam ostao kući da se odmorim posle sezone kampova i zažalio zbog te odluke. Dok sam ležao u dnevnoj sobi, kroz prozor sam čuo razgovor dvoje komšija. Rešavali su veliki problem - ponašanje dece u našoj ulici (desetogodišnjka). Zakačili su im razne epitete: narkomani, lopovi... Nisam izašao napolje da reagujem samo da se ne bi posvađao.

U čemu je problem? U blizimi moje kuće se nalazi bedem škole, i pored bedema je narastao veliki šiprag bagrema i zove (i par većih dudova). Taj šiprag povremeno iskrči gradsko zelenilo (jednom u deset godina), a obično je služio za bacanje smeća prolaznicima. Klinci (njih 5-6 iz ulice) su se organizovali, i napravili tamo "bazu". Na jednom dudu su napravili platformu za kućicu na drvetu, i u toku leta su često radili na njoj, kucali, sekli, vezivali... Pokušali su da naprave i šator (bivak) od drveta, grana i lišća. Pravili su lukove i strele, koplja, igrali se lova, žmurke... Bio sam oduševljen njihovom kreativnošću, željom da nešto prave svojim rukama i to samoincijativno. Godinama (još od kada sam bio dete), nije bila tako velika grupa dečaka u ulici, koji se igraju kreativnih, dečačkih igara...

E, to smeta mojim komšijama. Šta oni imaju tamo da kuckaju i seku (Oni, (kako su se dogovarali), će im sve to iseći motornom testerom), šta oni imaju da se tu okupljaju (narkomani), šta se oni muvaju oko njihovih kuća ("još će ih i pokrasti")... Skoro svaki dan neko viče na njih, tera ih odatle, nekome smetaju, a juče je bio vrhunac.

Povredilo me je što je jedna od tih malih "delikvenata" i moj sin. Povredilo me je što ih sputavaju (sin je posle plakao sa rečima - "oni su sada odrasli, ne igraju se više, pa ih je baš briga"). Povredilo me je i to što su iste stvari radili i meni i mojim drugarima - uvek su nas terali, sprečavali u igri, uvek smo nekome nešto smetali, uvek "rećićemo vas roditeljima...".

Nisam idelista pa da mislim da klinci ne mogu napraviti problema, i da mogu da budu ostavljeni bez nadzora, naprotiv do sada su mi uništili par alatki, i više puta sam sa njima imao "ozbiljne" razgovore oko alata, ulaska u moju radionicu, oko igre vatrom. Ali razgovor jeste rešavanje problema a ne sputavanje, ubijanje kreativnosti.

Razmišljam koliko naša kultura sputava kreativnost. Nekada, dečaci su sa roditeljima radili na gazdinstvu, i kroz rad, rešavanje praktičnih situacija, razvijali su krativnost, i sticali osećaj da "mogu nešto da urade". Iako smatram da je "sputavanje" dečaka deo naše kulture, nije imalo velike posledice. Danas, jedina obaveza je škola. Tamo su učiteljice, kojima je najčešće najvažnija karakteristika dečaka da su "mirni". Na ulici je najpoželjnija osobina da su "mirni". A kada pokušaju nešto da urade, neko se nađe da ih spreči, da im uzme stvari iz ruke, da im "ubije kreativnost".

Razmišljam i o tome koliko za mene isceljujući deluje iskustvo sa Hristom Isusom. Veliki razlog mog alkoholizma u mladosti je bio osećaj da ne mogu ništa da uradim, da sam nesposoban, predodređen za neuspeh, predodređen za osudu (stav velikim delom usvojen zbog poruka koje sam dobijao od odraslih). Kada sam doživeo Božije oproštenje, otkrio sam i Njegovo prihvatanje, način na koji Bog postupa sa nama. Bog nije dosadni deda koji samo zakera i zamera, i koji samo čeka razlog da te grdi i kazni. Bog je Nebeski Otac koji sa nama razgovara, koji nas usmerava, koji nas ohrabruje. Koji nas posle našeg promašaja i greške ne odbacuje, nego kaže "ajde, probaj ponovo, sa mnom ti to možeš, zajedno ćemo uspeti!".

On je onaj koji govori i sledeće reči:

"Stoga nema više osude za one koji su u Hristu Isusu" (Rimljanima 8:1.)

"Ali hvala Bogu koji nam dade pobedu po našem Gospodu Isusu Hristu!" (I.Kor.15:57)

"Sve mogu u onome koji mi daje snagu." (Filiplj.4:13).
"Veran je onaj koji vas je pozvao: on će to i učiniti." (I.Sol.5:24).
"Uistinu, Bog nam nije dao duh bojažljivosti, već duh snage, ljubavi i samodiscipline." (II.Tim.1:7).
"S pouzdanjem mogu reći: "Gospod je pomoćnik moj; neću se bojati. Šta mi može učiniti čovek?» (Jevrejima 13:16).

"Vi ste, dečice, od Boga i vi ste ih pobedili, jer je veći onaj koji je u vama nego onaj koji je u svetu.» (I.Jv.4:4).

Što više istražujem Njegov pogled na mene, to manje "kultura sputavanja" ima uticaj. Sloboda da pokušam, da probam, da istražujem je nešto što otkrivam. Čudno možda zvuče ove reči iz usta četrdesetogošnjaka, ali poruke "kulture sputavanja" su me dugo, dugo držale zarobljenim. U Hristu Isusu sam pronašao slobodu na kojoj sam mu neizmerno zahvalan. I još sam svesniji potrebe i odlučniji da omogućim dečacima da budu dečaci - kroz rendžere (izviđače), kampove, i sve što ću da radim...

Ako vam se dopada ovaj tekst, pogledajte i ostale na ovom blogu. Takođe, podelite tekst na socijalnim mrežama. Tako pomažete ovoj službi KaHristu, ali i ljudima koji će pročitati tekst.

Prijavite se u listu čitalaca? Ili na mejling listu: p.hriscanska.zajednica@gmail.com . Na taj način nećete propustiti nove tekstove ili video...