Albanska brda ili o čežnji za domovinom...



Albanija, pogled sa Krfa, Kasiopi
Gledam planine u Albaniji, preko puta Krfa. Sedim na predivnoj plaži, belo i sjajno kamenje, more kristalno, a meni stalno na um dolazi pesma koju su davno spevali srpski vojnici, možda baš dok su gledali na iste planine: „Tamo daleko, daleko od mora, tamo je selo moje, tamo je Srbija...“ Iako ovu pesmu često doživljavaju kao nacionalističku, ja je doživaljavam kao pesmu čežnje za domom. Mogu da zamislim srpskog vojnika, starog 18-19 godina, iz nekog sela u zabiti Srbije, otišao u I Svetski rat i završio na Krfu. (napomena zbog očajnog poznavanja istorije – posle poraza od Austro-ugarske, 1914/15 godine srpska vojska je povukla preko Crne Gore i Albanije do Krfa, gde su ih primili saveznici. Tu su proveli neko vreme oporavlajući se od rana, napora...) Peva pesmu, „Tamo daleko“ je moje rodno mesto. Pre rata verovatno je njegovo najdalje putovanje bilo u susedni grad, a sada se nalazi iza planina Albanije, hiljadu kilometara od doma, pitajući se da li će ikada videti svoje selo, dom, porodicu, dragu... Ražalostio sam se dok sam o tome razmišljao.


Sa druge strane ja nemam tu čežnju. Nisam nacionalista, nisam ni patriota (kako to definišu u Srbiji). Volim sprski narod, stalo mi je do njegovog spasenja i dobrostanja, „volem“ i Vojvodinu, i ravnicu, i Frušku goru. Sećam se dok sam bio u armiji (u Crnoj Gori, 1992, pre nego što sam uzverovao u Hrista), kada sam došao u Novi Sad, želeo sam da kleknem i poljubim zemlju. Sada više nemam ta osećanja. Volim moj grad, moju zemlju, želim im dobrobit ali nešto se promenilo od kada sam doživeo spasenje Isusa Hrista.

Promenila mi se domovina. Više nije na zemlji, sada je na nebu. Kološanima 1:13: „On nas je izbavio iz carstva tame i premestio u Carstvo svog ljubljenog sina.“ Već sada moja domovina jeste Carstvo Božije, ali nisam još tamo potpuno stigao. Čekam odlazak u tu domovinu, gde ću biti sa Hristom lice u lice, gde će svaka suza biti obrisana, gde više neće biti bola, gde neće biti više greha ni patnje. O toj domovini mislim. Ne čeznem bolesno za njom, želeći da pobegnem od legitimne patnje, razmišljajući samo o smrti. Volim i život na ovoj zemlji, uzivam u njemu, ali ipak čeznem za domovinom.

Razmišljam zašto je onda ta čežnja u meni? Kao što sam napisao, nije zato što ne volim život, nije ni zato što sanjarim o nepoznatom (jer moram priznati da mi večnost sada izgleda nepoznato)... Mislim, da je to osećaj duboko u meni da tamo pripadam, da mi je tamo mesto, da je to cilj ka kome idem, da sam za to namenjen, da do tog momenta sve ovo je samo putovanje, dugačko, ali jednog dana će se završiti. Muči me nostalgija! Stići kući, preći planine, kilometre i stići kući. Robovi su u SAD pevali pesmu o prelasku preko Jordana, i dolasku kući. Prelasku prepreke do konačne domovine.


Drevno ime hrišćana je bilo (pre nego što su nas nazvali hrišćanima – mali hristosi) sledbenici puta, putnici. Putujemo ka cilju, sledeći utabanu stazu našeg Spasitelja, dok ga na kraju ne stignemo. Tamo gde pripadam, a čežnja me podseća da sam samo putnik da ovom svetu. I misli mi odoše od vojničke pesme do čežnje za nebom. 

Нема коментара:

Постави коментар