Lekcija o veslanju ili kada otkriješ da si kontrol frik (control freak)

Zašto volim Royal Rangers (Kraljevske izviđače)? Ima puno odgovora na to pitanje, ali ključni je da mi iskustva sa njima pomeraju granice mog iskustva. Pisao sam već o tome kako sam pobedio strah od visine, spavao u iglou i doživeo isceljenje srca, ili preživeo maraton (vidi linkove)... a sada lekcije o tome kako sam otkrio da sam kontrol frik (bolesna potreba da nešto iskontrolišeš)...

Rendžeri imaju više nivoa obuke. Osnovni nivo je NTC (Nacionalni Trening Kamp), koji osposobljava osobu da postane vođa Rendžera. Sledeći nivo je NTT (Nacionalni Trening o višednevnim kampovima u pokretu), pa ANTC (napredni kurs). Međutim osim navedenih osnovnih treninga postoje i različite specjalizacije - orjentacija, prva pomoć, kanu, biciklizam... 

Nacionalni tim Royal Rangera Mađarske je u julu 2018 organizovao njihov trening za kanu - NKTT, u oblasti Szigetkoz, na meandru Dunava, granica sa Slovačkom i pozvali su i dva predstavnika iz Srbije da im se pridruže. 

U toj oblasti Dunav se razliva u mnoštvo rukavaca, sa tokom različite brzine - od skoro stojeće vode, do druge kategorije brzine (planinski tok, ali bez brzaka uglavnom), kao i mnoštva jezera... Priroda predivna, očuvana, mnoštvo ljudi koji u čamcima uživa u prirodi... 

Učili smo kako se organizuje kamp za tinejdžere na vodi, sa kanuima - naravno za decu izviđače. Da bi mogli da vodimo decu, morali smo sami savladati tehnike veslanja u različitim uslovima - uzvodno, nizvodno, različite brzine vode... ali i načine spasavanja, opasnosti na vodi, prva pomoć, izgradnja bivka uz pomoć ćamaca.... uzbudljiva četiri dana prepuna avanture.

Međutim, ono što volim, jeste da svaku avanturu prate i lične lekcije... a lekcija jedan je bila sledeća. 

LEKCIJA O VESLANJU ILI KAD POKUŠAŠ DA SPASIŠ NEKOG

U kanuima smo bili po dvoje, i uglavnom smo Tanja (vođa našeg novosadskog plemena RR), i ja veslali zajedno. Međutim, posle jedne naše greške (zbog problema sa komunikacijom sa vođom koji nije govorio engleski), koja nas je dovela u relativno opasnu situaciju, morali smo promeniti partnera i tu počinje moja priča.

Ja sam u kanu-u bio napred, i moja uloga je bila da dajem tempo čamcu tj. da budem motor čamca (kao jači od veslača). Nazad je sela moj prevodilac, koja je trebala da upravlja čamcem, i naravno da vesla. Međutim čim smo krenuli primetio sam da ima tendenciju da skreće udesno sa svakim zaveslajem (nepravilan pokret vesla je bio uzrok). 

Prvo sam joj govorio left, left (levo, levo), ali mi je posle nekog vremena rekla da je zbunjujem i da joj to unosi nervozu. Neko vreme sam ćutao, ali vozili smo nizvodno prilično brzim tokom, i ponovo sam počeo da je opominjem... 

Na kraju sam stao sa rečima i počeo da je korigujem mojim veslom (od napred gde sam sedeo), i kada bi ona skenula u desno, ja bi ispravio u levo... ili sam ja barem to tako doživljavao...

Međutim, cela ta situacija me je zamarala, jer sam morao i da veslam i ispravljam... Kada je prošla zona brze vode, odlučio sam da je pustim da pravi greške. Mislio sam "ako se i budemo vrteli u krug, nema veze, neka nauči", ali posle par metara ponovo bi počeo da ispravljam. Ponovo bi sebe prekorio - "pusti je da pravi greške", i ponovo padao u odluci... 

Nisam mogao da se iskontrolišem u potrebi da je ispravljam, da joj pomognem, toliko sam sam naškodio njenom učenju... Na kraju sam tražio da se vratimo u prethodnu kombinaciju, sa Tanjom kao su-veslačem.

KONTROL FRIK - POKUŠAJ DA SPASIŠ NEKOG KO NE TREBA DA BUDE SPASEN

Primetim to kod sebe sve češće. Uvek sam to radio, ali nisam bio svestan toga. Sada mi se otvaraju oči da vidim, a lekcija u veslanju mi je puno pomogla. Imam potrebu da spasim ljude od njihovih grešaka. I ne samo to, njihove greške i padove doživljavam lično, kao moj poraz.  

Sa druge strane, sve više primećujem da Bog daje tu slobodu ljudima da padnu. U svim situacijama kada su ljudi svoj život doveli u haos, ni jednom nisam video da je Bog na silu pokušao da ih spreči. Opomene ih, dovede ih čak u nezgodnu situaciju, ali na kraju ako insistiraju, pusti ih da padnu.  

To je i moje iskustvo. Do sada me nikad nije sprečio na silu da pogrešim. Opominjao me jeste, ali me je i pustio da pogrešim ako bi ustrajao. Nekada su padovi bili bolni, voleo bi da sam bio sprečen da padnem, ali nisam. 

Taj princip vidim i u priči o izgubljenom sinu - pročitajte Luka 15:11. Otac u Isusovoj priči, iako puno voli svog sina, ne ide za njim. Ne spasava ga iz nevolje. Dopušta mu da pogreši. I čeka da se ovaj vrati kada nauči lekciju...

Moj zaključak je da Bog ne uzima od nas našu odgovornost. On nam je dao spasenje, dao nam je silu Duha Svetog za svakodnevni život, i želi da nas vodi tako da imamo puninu u životu. Sa druge strane postoji i naša odgovornost - primeniti ono što nas Bog uči. Ako nećemo - Bog neće primeniti silu da nas natera. Previše mu je stalo do nas, da bi nas stalno izvlačio iz blata ili ispravljao smer našeg čamca - zrelost ljubavi je pustiti da osoba sama nauči kako da vesla.  

ZAŠTO SAM KONTROL FREK?

Međutim muči me drugo pitanja. Zašto je to u meni? Da bude jasno, ne mislim ovde na zdravu brigu za drugu osobu, niti na želju da nekom bude dobro. To su pozitivne osobine, i volim takve osobine. Mislim da situaciju kada osoba odbija pomoć, i insistira na svom pogrešnom ponašanju. Mislim  i na situacije kada sam razoren time što neko čini pogrešne stvari i doživljavam to kao lični poraz...

Da li to u sebi prepoznajem neki vid duhovnog ponosa? Jer ako Bog ne sprečava ljude da pogreše, da li se ja pravim pametiniji od samog Boga? pretvaram se da mi je više stalo? da sam bolji? 

Ili greške ljudi doživljavam kao lični neuspeh? Kada oni greše, ja kao vođa, doživljavam da sam omanuo i nisam ih dobro vodio? Njihov pad je moj neuspeh? 

Ili me muči potreba da stvari uradimo kako treba? To mi je rekla jedna osoba kada sam sa njom podelio o čemu razmišljam - "Možda si pokušava da dobro izvršiš zadatak?" Ali to je ponovo ponos, potreba za dokazivanjem... 

Ne znam, nisam siguran u uzroke. Možda je nešto sasvim deseto. Ali vidim u sebi nezdravu potrebu da kontrolišem stvari... Vi? 

Još više me muči saznanje da je control freak - potreba da kontrolišeš - zapravo samo drugačiji vid ponosa. Apostol Jakov, u četvrtom poglavlju njegove poslanice kaže: "Bog se protivi oholima, a poniznima daje milost." Ponos vodi u poraz, poniznost u pobedu. 

video koji sam uspeo da snimim (nije bilo vremena u najlepšim momentima)

Ponos takođe vodi u osećaj poraza, a poniznost u osećaj pobedonosni. Vidim to u sebi. Kada pokušavam da stvari držim pod kontrolom, uvek u sebi imam osećaj poraza. Kada prihvatim da nisam Bog, i da ne mogu da promenim nečiju odluku, mir dolazi. Moram da naučim ovu lekciju...

Beređi Dušan Bera 

PS: Imam molbu za vas. Prijavite se na listu čitalaca bloga. Hvala.