Juče sam pisao o Fruškogorskom maratonu (klikni link). Zažalio sam zbog mog pisanja. Ekipa "Državnog posla" snimila video na temu Fruškogorskog maratona - ko želi da pogleda evo link:
Moja mila mi i draga supruga, je jedva dočekala priliku, i na fejsu objavila status - "Moj Čvarkov preživeo Frušku goru", postavljajući link za video. Dok sam ja pisao o mojim mukama u blogu, ona se šali na moj račun! Gađa moj muški ego! Ali ne odustajem - danas nastavak priče o maratonu, o mojih 50 kilometara, a posebno o zadnjih sto metara maratona.
Kaže Čvarkov u gore pomenutom videu "Fruška gora je to, samotna planina, tamna, negostoljubiva...". Možda nije Grmeč, ni Manjača, ali kada si debeljko ko ja, lenj da se pripremiš, nego ne pripremljen kreneš i pedeset kilometara je izazov.
Put prema izvoru Zvečan
Kraj je bio najteži. Spuštali smo se noću sa Zmajevca na izvor Zvečan u Ledincima. Staza blatnjava, klizava, strma. Kamenje, granje. A staračka kolena bole. Mrzeo sam svaki metar spusta, a posle toga uspon ponovo na Popovicu, sličnom stazom.
Dva sata nam je trebalo za šest kilometara (a i dalje ultra maratonci trče pored nas, samo sada me to ne pokreće nego nervira - "odakle im snaga za trčanje posle sto kilometara???").
Jedina dobra stvar, dok šepamo prema cilju, pita me Jovan (14-togodišnjak): "A sledeće godine idemo na 60 kilometara, jel važi?". Pravi Rendžer, izviđač, ne odustaje, uvek napred. Nisam delio njegov entuzijazam, iako mi je bilo drago da vidim tu upornost u njemu. Meni je došlo da odustanem.
Zadnji metri
Ko poznaje Fruškogorski maraton, zna da su poslednjih nekoliko stotina metara staze betonsko-asfaltna staza, koja skreće prema cilju pod oštrim uglom. Kada prođeš tu krivinu, vidiš cilj, i ostaje još sto metara do završne tačke. I tu me je sačekala poslednja kriza. Jedan sat posle ponoći, asfalt je tvrd, a noge bole.
Sto metara od cilja, stali smo Jovan i ja, gledamo cilj, vidim kombi koji nas čeka (prijatelj je došao da nas pokupi), i razmišljam "JA NE MOGU DA PREĐEM OVO! Ne mogu više ni korak, dosta mi je, zvaću kombi da me preveze do cilja". Sada možda zvuči smešno, ali u tom momentu sam iskreno to mislio. Neka me prevezu, pa ne moram dobiti ni potvrdu da sam završio maraton.
Pogled na cilj, stegnuo sam zube, kažem Jovanu "Ajde da ovo završimo", i prošao kroz cilj. U kombiju smo, po overi knjižica, molili, zahvalili Bogu za iskustvo koje smo doživeli, što nas je sačuvao od povreda, i što smo uspeli. Prošli smo kroz cilj.
Zadnji metri duhovnog iskustva
Pišem sve ovo u blogu KaHristu, jer je maraton bio duhovno iskustvo za mene. Apostol Pavle, u Filipljanima 3:13-14 piše sledeće: "Zaboravljajući što je ostrag, i sežući se za onim što je napred, trčim ka belezi, da bih dobio nagradu nebeskog poziva Božijeg u Isusu Hristu!"
Zaboravljaš ono što je iza, sav bol, probleme, držiš pogled na cilju, radi nagrade. Zvuči kao fraza izjava "Hrišćanski život nije sprint, nego maraton", ali ju je neko mudro izrekao. Ostavljaš ono što je iza tebe, pogled mora da je na cilju, to daje snagu.
Na drugom mestu, Apostol dodaje: "Ako dakle uskrsnuste sa Hristom, tražite ono što je gore, gde Hristos sedi s desne strane Boga, ljubite ono što je gore, a ne ono što je na zemlji". (Kološanima 3:1-2) Pogled mora biti na cilju, jer kada dođu poteškoće, ako nije na cilju, snaga nestaje. I nema opuštanja dokle god ne prođeš ciljnu liniju.
Ako vam se dopada današnji tekst možete me podržati na više načina i pomoći da ljudi saznaju o blogu KaHristu:
- Podelite tekstove na društvenim mrežama - Facebook, Twiter, Piterest... Ujedno ih i prokomentarišite. Time omogućavate da blog bude vidljiv na pretraživačima.
- Prijavite se na listu čitalaca ovog bloga. Time mu podižete rejting. Takođe vaš komentar uz tekst je dragocena podrška.
- Pogledajte i druge platforme koje koristimo. Jedna od njih je i youtube...
Нема коментара:
Постави коментар