Danima pišem tekstove o petom poglavlju knjige Jošuine. Fascinira me poruka ovog teksta. Kao rudnik u koji uđeš i ne možeš iz njega izneti sve bogatstvo jer ga toliko puno ima. Pisao sam o tome kako nas Bog vodi, o obrezanju, o promeni u nama, a sada su mi misli usmerene u temu Večere Gospodnje (vidi jučerašnji tekst na linku).
Bog zaustavlja Izrael u potpuno nelogičnom momentu i to mi je pobudilo radoznalost. Razlog je da Bog želi da reši pitanja koja su njemu prioritet - obrezanje, skidanje sramote Egipatske, ponovo uspostavljanje Pashe, prestanak mane... i konačno Judeji jedu od plodova obećane zemlje...
10I sinovi Izrailjevi stojeći u logoru u Galgalu, slaviše pashu četrnaestog dana onog meseca uveče u polju jerihonskom. 11 I sutradan posle pashe jedoše od žita one zemlje hlebove presne i zrna pržena, isti dan. 12 I presta mana sutradan, pošto jedoše žito one zemlje, i već više nisu imali mane sinovi Izrailjevi, nego jedoše od roda zemlje Hananske one godine.
10I sinovi Izrailjevi stojeći u logoru u Galgalu, slaviše pashu četrnaestog dana onog meseca uveče u polju jerihonskom. 11 I sutradan posle pashe jedoše od žita one zemlje hlebove presne i zrna pržena, isti dan. 12 I presta mana sutradan, pošto jedoše žito one zemlje, i već više nisu imali mane sinovi Izrailjevi, nego jedoše od roda zemlje Hananske one godine.
Bog ih je godinama hranio manom (hranom sa neba), a sada su počeli da jedu hranu zemlje obećanja. Ušli su u obećenje Božije. Više nisu u iščekivanju ispunjenja obećanja, nego žive to obećanje.
Što se tiče paralele sa nama danas, Narod Božiji nije ušao u to iskustvo. Kada to kažem mislim na Večeru Gospodnju - sećanje na Hristovo delo. A kada su jeli, uze Isus hleb, blagoslovi, izlomi i dade učenicima i reče: Uzmite, jedite, ovo je telo moje. Tada uze i čašu i zahvali, dade im i reče: pijte iz nje svi, jer ovo je moja krv saveza, koja se proliva za mnoge radi oproštaja grehova." Evanđelje po Mateju 26.
Večera Gospodnja je kao mana. Jedemo hranu obećanja dok ne uđemo u zemlju obećanja. Sam Isus nadodaje reči - da je želeo da jede Pashu sa učenicima, i da je više neće jesti dok se ne ispuni u Carstvu Božijem (Luka 22:16). Ostaje jedna Večera Gospodnja koju čekamo u večnosti, poslednja koja nas čeka. Apostol Pavle u I Korinćanima 11:26 to potvrđuje: "Jer kad god jedete ovaj hleb i čašu ovu pijete, smrt Gospodnju objavljujete, dokle ne dođe."
Sada živimo iščekujući ispunjenje obećanja, i svaka Večera Gospodnja nas vodi bliže. Kada propovedam na Večeri Gospodnjoj, obično kažem da je ona odbrojavanje do konačne Večere u nebu. Kao što su nekada u vojsci, vojnici imali kalendar u kojem su križali dane do kraja vojnog roka - svaki dan bi prekrižili dan kao znak da je jedan dan manje do kraja vojske. Svaka Večera Gospodnja je križanje dana - još jedna Večera Gospodnja dok ne dođe konačna.
Ovih dana sam se podsetio događaja kojem sam prisustvovao - Lozanski kongres o svetskoj evangelizaciji. Pogledao sam ovaj snimak stotinama puta. Na snimku je prikazano unošenje Večere Gospodnje (pričesti) na Kongresu u Kejptaunu. A zašto mi je značajno?
Što se tiče paralele sa nama danas, Narod Božiji nije ušao u to iskustvo. Kada to kažem mislim na Večeru Gospodnju - sećanje na Hristovo delo. A kada su jeli, uze Isus hleb, blagoslovi, izlomi i dade učenicima i reče: Uzmite, jedite, ovo je telo moje. Tada uze i čašu i zahvali, dade im i reče: pijte iz nje svi, jer ovo je moja krv saveza, koja se proliva za mnoge radi oproštaja grehova." Evanđelje po Mateju 26.
Večera Gospodnja je kao mana. Jedemo hranu obećanja dok ne uđemo u zemlju obećanja. Sam Isus nadodaje reči - da je želeo da jede Pashu sa učenicima, i da je više neće jesti dok se ne ispuni u Carstvu Božijem (Luka 22:16). Ostaje jedna Večera Gospodnja koju čekamo u večnosti, poslednja koja nas čeka. Apostol Pavle u I Korinćanima 11:26 to potvrđuje: "Jer kad god jedete ovaj hleb i čašu ovu pijete, smrt Gospodnju objavljujete, dokle ne dođe."
Sada živimo iščekujući ispunjenje obećanja, i svaka Večera Gospodnja nas vodi bliže. Kada propovedam na Večeri Gospodnjoj, obično kažem da je ona odbrojavanje do konačne Večere u nebu. Kao što su nekada u vojsci, vojnici imali kalendar u kojem su križali dane do kraja vojnog roka - svaki dan bi prekrižili dan kao znak da je jedan dan manje do kraja vojske. Svaka Večera Gospodnja je križanje dana - još jedna Večera Gospodnja dok ne dođe konačna.
Ovih dana sam se podsetio događaja kojem sam prisustvovao - Lozanski kongres o svetskoj evangelizaciji. Pogledao sam ovaj snimak stotinama puta. Na snimku je prikazano unošenje Večere Gospodnje (pričesti) na Kongresu u Kejptaunu. A zašto mi je značajno?
Način na koji unose hleb i vino me podseća na ulazak kralja. Kako je to nekada izgledalo, kada su pred kraljem išli plesači, muzičari, slaveći onoga ko dolazi za njima...
U svojoj teologiji sam potpuni protestantski orjentisan hrišćanin, evanđeoski i verujem da su hleb i vino samo simboli Hristovog dela na krstu. Ne verujem u pretvorbu i ne vidim Biblisko opravdanje za taj stav.
Hristovo delo je završeno na krstu, potpuno je plaćeno, i nema više žrtve za greh!!! Ali pitam se koliko smo u našem pravoverju uzgubili veličanstvenost momenta uzimanja hleba i vina? Veličanstvenost sećanja na Hristovu spasonosnu žrtvu? Da smo zaboravili da je taj hleb i ta čaša simbol Kralja kraljeva? Pitam se da li i to nije naša nedostojnost o kojoj sam juče pisao?
Ne menjam teologiju, ali u srcu sve više menjam praksu. Želim da mi svaka Večera Gospodnja bude praznik Spasenja. Jer moj Kralj kraljeva je umro za mene i ja se sećam Njegovog dela. Dok otkidam parče Hleba, ja izjavljujem da su ga moji gresi proboli, i dok pijem Čašu ja objavljujem da me je Njegova krv oprala, sve dok ne dođe ponovo.
Hristovo delo je završeno na krstu, potpuno je plaćeno, i nema više žrtve za greh!!! Ali pitam se koliko smo u našem pravoverju uzgubili veličanstvenost momenta uzimanja hleba i vina? Veličanstvenost sećanja na Hristovu spasonosnu žrtvu? Da smo zaboravili da je taj hleb i ta čaša simbol Kralja kraljeva? Pitam se da li i to nije naša nedostojnost o kojoj sam juče pisao?
Ne menjam teologiju, ali u srcu sve više menjam praksu. Želim da mi svaka Večera Gospodnja bude praznik Spasenja. Jer moj Kralj kraljeva je umro za mene i ja se sećam Njegovog dela. Dok otkidam parče Hleba, ja izjavljujem da su ga moji gresi proboli, i dok pijem Čašu ja objavljujem da me je Njegova krv oprala, sve dok ne dođe ponovo.
A u vezi dolaska - Gospode, dođi brzo. Marana ta. (I Kor.16:23). Marana ta je drevni pozdrav crkve - jer mi odbrojavamo do večnosti.
Beređi Dušan Bera
Ako su vam moji tekstovi od koristi, podržite me tako što ćete se prijaviti u listu čitalaca. Hvala unapred!
E, nemas pojma koliko mi se motaju ove misli po glavi poslednjih meseci, da ne kazem godinu dana. Bas mije drago da si ovo napisao!
ОдговориИзбришиSamo da znas, da mi je bas drago bilo druziti se sa tobom i provesti, makar i ono malo, vremena zajedno!
Pozdrav i nadalje Bozje vodjstvo ti zelim brate!
Hvala Bojane. I meni je bilo uživanje provesti vreme sa tobom i prijalo mi je par diskusija prilikom prevoza koje smo imali zajedno.
ОдговориИзбриши