U današnjem tekstu se bavim pitanjem Božijeg vođstva. Pisao sam već o ovom čudesnom događaju - Bog umesto da dopusti da Izraelci iskoriste strateški momenat, zaustavlja sve i rešava pitanje prioriteta. Pročitajte tekst pod naslovom: Kada Bog kaže stop, a sve izgleda kao da treba ići napred.
"U to vreme Gospod reče Jošui sinu Navinovom: "Napravi noževe od kamena i ponovo obreži Izraelce... I kada se sav narod obreza, ostade na tom mestu dokle ne ozdraviše." 2 i 8 stih, peto poglavlje... Bog je rekao stop, kada je trebalo reći napred... Ne samo da su morali da stanu, nego su se i zadržali dok rane nisu zarasle (barem desetak dana).
Nastavljam razmišljanje na tu temu... Koje sve razloge vidimo da nam Bog kaže stop? Prepoznajem tri značajna koja i iznosim u današnjem tekstu. Nadam se da će vam i koristiti, a ako hoće - zamoliću vas za malu uslugu.
A. ČEKAJ DA DOĐE PRAVO VREME - BOG NE ŽURI
Na prvom mestu podsetimo se da Bog ne žuri kao mi. Božije vreme je: jedan dan kao hiljadu godina a hiljadu godina kao jedan dan. O tome sam pisao u članku: Kako Bog računa vreme? (vidi link). Bog ne kasni, nego deluje u Kairos vremenu (večnom vremenu) a nama je to problem jer bi mi hteli sada i odmah.
Dok je moj sin Stefanu bio mali, bilo je opasno nešto obećati. Ako bi se neko od nas prevario da mu kaže da ćemo nešto uraditi nastradao bi. Obećanje je postalo njegov fokus i stalno se ponavljalo pitanje – kada, kada, kada… Deda mu je obećao da će napraviti drvenu pušku i čim bi došao kući odlazio je pravo kod dede, i sedeo kod njega, i nagovarao ajde, ajde. Problem je bio da kada je puška bila završena izgubio je interes.
Takvi smo i mi. Kada, kada, kada… a Bog kaže – kada dodje pravo vreme. Sada nije pravo vreme, ja znam bolje… i često nam Bog nešto obeća i to ispuni posle puno godina. Pisao sam o primeru proroštvo u tekstu o Božijem računanju vremena (link je gore u tekstu). Bog zna kada, a do tada čekaj i uči. Nekada je potrebno vreme da se uklope detalji, na nama je da strpljivo čekamo jer Bog zna.
Na prvom mestu podsetimo se da Bog ne žuri kao mi. Božije vreme je: jedan dan kao hiljadu godina a hiljadu godina kao jedan dan. O tome sam pisao u članku: Kako Bog računa vreme? (vidi link). Bog ne kasni, nego deluje u Kairos vremenu (večnom vremenu) a nama je to problem jer bi mi hteli sada i odmah.
Dok je moj sin Stefanu bio mali, bilo je opasno nešto obećati. Ako bi se neko od nas prevario da mu kaže da ćemo nešto uraditi nastradao bi. Obećanje je postalo njegov fokus i stalno se ponavljalo pitanje – kada, kada, kada… Deda mu je obećao da će napraviti drvenu pušku i čim bi došao kući odlazio je pravo kod dede, i sedeo kod njega, i nagovarao ajde, ajde. Problem je bio da kada je puška bila završena izgubio je interes.
Takvi smo i mi. Kada, kada, kada… a Bog kaže – kada dodje pravo vreme. Sada nije pravo vreme, ja znam bolje… i često nam Bog nešto obeća i to ispuni posle puno godina. Pisao sam o primeru proroštvo u tekstu o Božijem računanju vremena (link je gore u tekstu). Bog zna kada, a do tada čekaj i uči. Nekada je potrebno vreme da se uklope detalji, na nama je da strpljivo čekamo jer Bog zna.
B. BOŽIJI PRIORITETI SE RAZLIKUJU OD NAŠIH
Njegovi prioriteti često drugačiji od naših. Poznavao sam jednog starijeg brata iz Kanade koji nam je često govorio – ima jako puno dobrih stvari koje možemo raditi ali ja želim da radim onu najbolju. Ne želim da zbog dobrih stvari propustim najbolju.
Bio je potpuno u pravu jer hrišćani često postavljaju prioritete koji su dobri ali Bog ima za njih nešto važnije. To se posebno vidi u oblasti našeg služenja Bogu. Spremni smo da služimo Bogu i ljudima, spremni smo da žrtvujemo sve svoje vreme, čak i zdravlje, ali u isto vreme u tom služenju zaboravljamo na ono što je najvažnije - odnos sa Bogom, porodicom...
Za Boga nije toliko bitno koliko ga ja služim, nego zašto ga služim, koji su moji motivi, da li to činim iz ljubavi ili osećaja dužnosti ili iskompleksiranosti. To je naš Gospod često pokazivao u svojim sukobima sa farisejima.
Ako se za nekoga može reći da je bio revnostan to su bili oni. Nosili su oko svog vrata šalove sa pušlom od više stotina resica, i svaka resica je predstavljala jednu od odredbu zakona koju su držali... A Isus im je govorio da su porod gujun, i okrečeni grobovi, i da su njihova dela bezvredna jer su činjena iz pogrešnih motiva.
Kada razmišljamo o prioritetima, izazov može da bude i to da se bacimo na rešavanje naših problema, i potpuno zaokupimo njima. U tom vremenu rešavanja problema zaboravimo na samog Boga, na lični odnos sa njim, na molitvu. Da li su naši problemi važni? Jesu. Treba ih rešiti. Ali bitno je da u dobrim stvarima ne isključimo najbolju.
Bil Hajbels, u knjizi Hrabro Vođstvo kaže: "Da li si u skorije vreme podsetio sebe čija je dužnost da dospe gorivo plamenu tvoje ljubavi? Da li je to posao crkve? Posao tvog supružnika? Posao tvoje male grupe? Ne. To je tvoj i moj posao da se pobrinemo da naša ljubav prema Bogu i drugim ljudima raste. Niko to ne može uraditi umesto nas."
Poslovice kažu da samo glupan vidi opasnost i srlja u nju, mudar čovek reaguje. Kada uđemo u zamku da srljamo iz aktivnosti u aktivnost, iz rešavanja jednog problema u drugi, umesto da jurimo dalje, zastanimo i prvo razrešimo naš problem sa Bogom pre nego što krenemo dalje. To nas uči ovaj tekst - Bog je prvo rešio pitanje prioriteta, pa ih pokrenuo dalje.
Njegovi prioriteti često drugačiji od naših. Poznavao sam jednog starijeg brata iz Kanade koji nam je često govorio – ima jako puno dobrih stvari koje možemo raditi ali ja želim da radim onu najbolju. Ne želim da zbog dobrih stvari propustim najbolju.
Bio je potpuno u pravu jer hrišćani često postavljaju prioritete koji su dobri ali Bog ima za njih nešto važnije. To se posebno vidi u oblasti našeg služenja Bogu. Spremni smo da služimo Bogu i ljudima, spremni smo da žrtvujemo sve svoje vreme, čak i zdravlje, ali u isto vreme u tom služenju zaboravljamo na ono što je najvažnije - odnos sa Bogom, porodicom...
Za Boga nije toliko bitno koliko ga ja služim, nego zašto ga služim, koji su moji motivi, da li to činim iz ljubavi ili osećaja dužnosti ili iskompleksiranosti. To je naš Gospod često pokazivao u svojim sukobima sa farisejima.
Ako se za nekoga može reći da je bio revnostan to su bili oni. Nosili su oko svog vrata šalove sa pušlom od više stotina resica, i svaka resica je predstavljala jednu od odredbu zakona koju su držali... A Isus im je govorio da su porod gujun, i okrečeni grobovi, i da su njihova dela bezvredna jer su činjena iz pogrešnih motiva.
Kada razmišljamo o prioritetima, izazov može da bude i to da se bacimo na rešavanje naših problema, i potpuno zaokupimo njima. U tom vremenu rešavanja problema zaboravimo na samog Boga, na lični odnos sa njim, na molitvu. Da li su naši problemi važni? Jesu. Treba ih rešiti. Ali bitno je da u dobrim stvarima ne isključimo najbolju.
Bil Hajbels, u knjizi Hrabro Vođstvo kaže: "Da li si u skorije vreme podsetio sebe čija je dužnost da dospe gorivo plamenu tvoje ljubavi? Da li je to posao crkve? Posao tvog supružnika? Posao tvoje male grupe? Ne. To je tvoj i moj posao da se pobrinemo da naša ljubav prema Bogu i drugim ljudima raste. Niko to ne može uraditi umesto nas."
Poslovice kažu da samo glupan vidi opasnost i srlja u nju, mudar čovek reaguje. Kada uđemo u zamku da srljamo iz aktivnosti u aktivnost, iz rešavanja jednog problema u drugi, umesto da jurimo dalje, zastanimo i prvo razrešimo naš problem sa Bogom pre nego što krenemo dalje. To nas uči ovaj tekst - Bog je prvo rešio pitanje prioriteta, pa ih pokrenuo dalje.
C. REŠI PROBLEM GREHA PRE NEGO KRENEŠ DALJE
I kao treće, moramo zastati da bi razrešili problem greha u našem životu. Mnoge vođe su otišle predaleko u svom služenju, bez da su rešili problem greha, i to ih je koštalo jako puno posle nekog vremena.
Kako smo videli u ovom primeru iz Svetog pisma greh nas razdvaja od Božije prisutnosti. No da bi razumeli šta to znači moramo shvatiti sledeće činjenice:
a. Pre nego što prihvatimo Isusa kao našeg Spasitelja mi smo stvorenja Božija. Kao stvarenja mi imamo neki odnos sa Bogom samo što je on krajnje nepovoljan za nas. Bog je u tom slučaju naš Gospodar i Sudija. Zbog svakog greha mi smo osuđeni na kaznu – pakao.
b. Kada prihvatimo (poverujemo u) Isusa mi postajemo deca Božija. U Jovanu 1:12. piše: "Svima koji ga primiše dade moć da se nazovu deca Božija." Kroz prihvatanje Božijeg oproštenja, naš odnos sa Bogom se menja, više nismo stvorenja, nego postajemo deca. Takođe, više nismo pod pretnjom kazne, jer su nam gresi oprošteni.
Kako je to govorio Bil Brajt: "Kada pozovemo Hrista da uđe u naš život (verom), kao naš lični Spasitelj, postajemo deca Božja (Jovan 1:12). Mi postajemo Njegova deca, a On je naš nebeski otac. Tada možemo nositi Njegovo ime “hrišćanin”. Naš odnos prema Bogu je trajan. Mi jesmo Njegova deca. Šta se dešava kada grešimo i činimo ono što se Bogu ne sviđa? Da li se time prekida naš odnos? Da li je Njegov život nama oduzet? Ne."
c. Kada postanemo Božija deca, problem sa grehom nije da nas on zauvek odvaja od Boga- problem je u tome što nas greh vezuje, zarobljava i mi ne možemo uživati u Božijoj prisutnosti. Ne može nas rastaviti od Boga ali nas razdvaja od uživanja u Božijim obećanjima.
Rešenje je nešto što nazivamo duhovnim disanjem. Kada zgrešimo odmah krećemo u proces izmirenja - izbacujemo greh kroz kajanje (izdisanje), obnavljamo odnos kroz molitvu da nas Bog ponovo ispuni Duhom Svetim.
Nazovimo čekanje na Božije delovanje Duhovnim obrezanjem. Izraelci su pre nego što su krenuli u osvajanje obećane zemlje morali da se izmire sa Bogom kroz obrezanje, da se očiste od greha i da uživaju u Božijoj prisutnosti kroz pashu. To je bilo važnije od svega drugog.
I onda se desilo nešto neverovatno: "I sinovi Izrailjevi stojaše u logoru u Galgalu, slaveći pashu, četrnaestog dana onog meseca, uveče u polju jerihonskom. I sutradan posle pashe jeli su od žita ove zemlje hlebove presne i zrna pržena. I presta mana sutradan, pošto jedoše žito one zemlje, i više nisu imali mane sinovi Izrailjevi, nego su te godine jeli od roda zemlje Hananske." Jošua 5:10-12
Izraelci su jeli od ploda zemlje i mana tj hrana koja je dolazila sa neba dok su lutali pustinjom je prestala da pada sa neba. Time je Bog pokazao da su Izraelci konačno stigli na cilj, da više neće lutati nego da su konačno primili poklon. Izraelci su primili poklon posle svog obrezanja, posle svog povratka Bogu. Počela je nova ere Izraelske istorije.
Izraelci su jeli od ploda zemlje i mana tj hrana koja je dolazila sa neba dok su lutali pustinjom je prestala da pada sa neba. Time je Bog pokazao da su Izraelci konačno stigli na cilj, da više neće lutati nego da su konačno primili poklon. Izraelci su primili poklon posle svog obrezanja, posle svog povratka Bogu. Počela je nova ere Izraelske istorije.
Čovek vere uči iz primera drugih. Izraelci su uživali u ploda Božijih obećanja. No pre toga su morali da zastanu, da se izmire sa Bogom i uživaju u Božijoj prisutnosti. Primenimo taj prinip - nemojmo stalno žuriti nego zastanimo i uživajmo u Božijoj prisutnost. Bog nam nudi predivan poklon u kome ćemo i te kako uživati. Naša naše srca budu čista kroz duhovno disanje da bi mogli uživati u Božijim poklonima.
Beređi Dušan Bera
Ako vam je ovaj članak od koristi, kako sam rekao na početku, uzvratite tako što ćete se prijaviti na listu čitalaca ovog bloga. Prijava se nalazi ispod liste čitalaca (na PC sa strane, na mobilnom ispod teksta). Hvala vam.
PS. Pre više godina propovedao sam na ovo poglavlje... Audio snimak propovedi možete pronaći na: http://sr.cross.tv/73456
PS. Pre više godina propovedao sam na ovo poglavlje... Audio snimak propovedi možete pronaći na: http://sr.cross.tv/73456
Нема коментара:
Постави коментар