недеља, 01. јул 2018.

Šta je to isceljenje ličnosti? (Vera na delu - dan XXXV - Jošua 5)

Dok putujem na posao volim da slušam radio, posebno muzičke emisije. Ne obraćam puno pažnje na reči i izvođače pesama, muzika mi je samo pozadina za razmišljanje o obavezama koje me očekuju tog dana. Samo one pesme koje se iz dana u dan ponavljaju skreću mi pažnju. 

U jednom periodu stalno se vrtela stara pesma od Genesis i Fil Kolinsa: „Jesus he knows me“. Duhovan naslov ali poruka je, nažalost, ponižavajuća. Kolins, inspirisan skandalima evanđeoskih TV evanđelista, peva o tim skandalima i ruga im se. Prikazuje pohlepne vođe, bludnike i licemere i peva stavljajući reči u usta jednog od njih: „čini ono što ja govorim, a ne ono što ja radim“. Neslavna slika crkve!



Ovakva slika Hristovih sledbenika se razlikuje od slike koju pred nas postavlja Sveto pismo. Bog nas poziva na integritet i doslednost. Juče sam pisao tekst o značaju pravih prioriteta. Bogu je važnije ispravno srce, nego uspeh. U petom poglavlju knjige Jošuine zaustavlja sve (pročitajte tekst: Skidanje sramote egipatske) kako bi ispravio odnos sa Izraelcima. Karakter vredi više od uspeha...

Kao nastavak mog pisanja u Veri na delu odlučio sam da objavim jedan stari članak, napisan 2010. za Sestrinski list pod imenom Isceljenje ličnosti:


Isceljenje ličnosti
Kenet Hačerson govori: „Biti Hristov učenik znači slediti Hrista, slediti njegove zapovesti. Ako to ne radimo nemojmo se nazivati Hristovim učenicima, hrišćanima. Ili promenimo ime ili ponašanje.“ Budimo dosledni onome na šta smo pozvani.

I dok pišem ove reči, razmišljam - da li je to legalizam? Legalizam definišem kao držanje pravila radi samih pravila. Integritet i doslednost su u tom slučaju suprotni od legalizma. Biti osoba od integriteta znači, pre svega, da su vera i dela osobe u skladu; biti ispravan u verovanju, govoru i delima. Ne može dela bez vere, niti vera bez dela (Jakovljeva 2.14-20.).

Integritet je povezan sa karakterom. Nikola Rot, naš poznati psiholog definiše karakter kao „integrisani sistem osobina koje omogućavaju pojedincu da uprkos preprekama na relativno dosledan način postupa, i to upravo u odnosu na moralne principe“. Iz definicije se vidi da je karakter izvor doslednosti, postojanosti našeg ponašanja, čak i kada postoje prepreke. Karakterna osoba, tj. osoba integriteta je ona koja postupa ispravno bez obzira na posledice. Ovo bi trebalo da bude opis svakog Hristovog sledbenika.

U čemu je onda problem i zašto nas ta slika ne prati uvek? Odgovor nije uopšte jednostavan i nemoguće ga je dati u jednom članku. Ujedno, nije mi cilj da analiziram razloge neuspeha. Pokušaću da budem pozitivan i pitanje koje ću postaviti, i dati odgovor njega, je kako izgraditi karakter, kako biti osoba integriteta i doslednosti.

Kako se ličnost razvija i menja?
Rot dalje definiše ličnost kao „jedinstvenu organizaciju osobina koja se formira uzajamnim delovanjem organizma i socijalne sredine i određuje opšti, za pojedinca karakteristični način ponašanja“. 

Navodim ovu definiciju pošto ona pokazuje da se ličnost formira vremenom, međusobnim uticanjem naših urođenih osobina (temperament, inteligencija...) i sredine (roditelja, dobrih i loših iskustava...). Veliki uticaj na razvoj naše ličnosti imaju iskustva iz detinjstva. Lekcije koje učimo kao deca vremenom postaju deo našeg pogleda na svet i mi u skladu sa tim naučenim životnim lekcijama kasnije delujemo. Tu su još i sve one lekcije kroz koje prolazimo kao odrasli.

Problem je što mnoge životne lekcije nisu ni malo prijatne. Pali, od Boga odvojeni svet, utiče na nas od momenta našeg rođenja. Nedostaje nam ljubav, prihvatanje i osećaj vrednosti. S druge strane, lepa iskustva nam omogućavaju da preživimo. No, ne postoji osoba čija ličnost nije obeležena uticajem ovog sveta. To je ujedno i izvor mana našeg karaktera.

Gospod Isus Hristos, na krstu umire za nas, ne samo da bi nas spasao od večnog odvojenja, nego i da nas spasi od posledica uticaja ovog sveta na našu ličnost. To pokazuje i jedna od reči za spasenje - Sozo. Sozo oslikava celokupno spasenje, spasenje u smislu večnosti, ali i ozdravljenje, sigurnost, osnaženje. To znači da mi, prihvatajući Hristovo oproštenje, prihvatamo i sigurnost, snagu za život, kao i ozdravljenje naše duše. To nam se daje besplatno.

Hristov plan za nas je da budemo slobodni (Galatima 5.1.). Hristos oslobođenje nudi svima, ali kao i kod večnog spasenja, samo oni koji ga prime i uživaju blagodati istog. Pri tome moram naglasiti da isceljenje naše ličnosti mi ne primamo samo obraćenjem. Bog polako radi na nama, čisteći nas od tragova koji su nas obeležili. Iskustva iseljenja mi doživljavamo i kroz vodeno krštenje, ispunjenje Duhom Svetim, Večeru Gospodnju, posebne susrete sa Bogom.

To je ujedno i moje lično iskustvo – u momentu obraćenja primio sam oslobođenje od alkoholizma. Ne samo da ne koristim alkohol, nego sam oslobođen i od uzroka koji su me navodili da pijem. Time je počelo isceljenje moje ličnosti, i započeo proces izgradnje mog karaktera.

Isus Hristos, citirajući proroka Isaiju govori o tome u evanđelju po Luki 4.18: „Na meni je Duh Gospodnji, jer me je pomazao da siromasima javim evanđelje, poslao me je da sužnjima objavim oslobođenje, slepima da će progledati, na slobodu da pustim potlačene.“ 

Ko su zarobljeni? Ko su potlačeni? Da li je Hristos došao da isprazni zatvore? Verujem da Hrist ovde misli prvenstveno na duhovno oslobođenje: od uticaja prošlosti, rana koje nas zarobljavaju, misli i karakteristika naše ličnosti koje nas potlačuju, lekcija koje nismo položili.


Postavi lični razvoj kao prioritet
Lični razvoj, tj. razvoj našeg karaktera i odnosa sa Bogom mora biti prioritet. Odličan primer jeste Apostol Pavle. On je doživeo čudesno obraćenje – promenu uma. Na početku devete glave Dela Apostolskih, mi čitamo o čoveku koji je „disao mržnjom na učenike Gospodnje“, a na kraju devete glave mi ga vidimo kao odvažnog svedoka Isusa Hrista. 

U 13. glavi Apostol Pavle se spominje među prorocima i učiteljima crkve u Antiohiji. Posle tog stiha Dela Apostolska uglavnom govore o Pavlu: njegovim misijskim putovanjima, podvizima, osnivanju crkava...

Divan, brz rast, rekli bismo. Obratio se, postao učitelj i krenuo da osniva crkve. No, istina je drugačija. U Galatima 2.1. Pavle nam otkriva svoju „tajnu“ - između njegovog obraćenja i događaja u 13. glavi je prošlo preko deset godina. 

Gde je za to vreme bio Pavle, šta je radio, kuda se kretao, s kim se susretao - mi ne znamo. Možemo samo da nagađamo. Jedino što možemo da vidimo je da u tom vremenu iza Pavla nije stojalo veliko ime, i time zaključujemo da nije bilo ni „velikih“ dela.

Šta je onda radio? Verovatno je rastao, razvijao se. Bio je u Božijoj školi i učio se kako da sledi Boga i kako da razvije svoj odnos sa Njim. Bio je u Božijoj školi isceljenja ličnosti i razvoja karaktera. Zaključak koji se nameće je da Bog želi da kod njegovih sluga prvo razvije karakter, i odnos sa njima, a tek onda da ih koristi u punom potencijalu.

Ovaj zaključak ne sme biti izgovor za lenjost, i ne služenje - čovek se o čoveka kali. Moramo biti u odnosu i služiti ako želimo da rastemo, ali pre svega toga prave stvari staviti na prvo mesto. Prvo odnos sa Bogom i karakter, pa onda sve ostalo.

Radi na ličnom razvoju
U procesu isceljenja naše ličnosti i izgradnje karaktera i integriteta mi, takođe, moramo pružiti naš deo. Mi u tome nismo pasivni. 

Na koji način mi to radimo? Meni lično su pomogli sledeći alati (lista nije konačna):

1. Upoznavati Bogasuština hrišćanskog života jeste odnos sa Bogom. Čitamo Sveto pismo, molimo se, slušamo propovedi da bismo upoznali Njega. Pri tome otkrivamo Božiju ljubav prema nama, Njegovu pravednost, Njegova očekivanja, pogled na nas. Saznanja o Bogu leče našu dušu. Što više Boga upoznajemo, time imamo dublji odnos sa Njim i to utiče na razvoj našeg karaktera.

2.Upoznati sebe: Rita Benet u knjizi „Kako se osloboditi“ piše o „skrivenoj zbirki beleški“, rana u našoj duši koje su zaključane tako da ih ni Duh Sveti ne može dodirnuti. Tek kada ih mi oslobodimo, stavimo pred Boga, On može da deluje. Iz tog razloga moramo upoznavati sebe, razumeti zašto smo takvi kakvi jesmo, i dopustiti Bogu da izleči rane naše duše.

3. Duhovna disciplinapojedini autori smatraju da čak 90 posto stvari koje mi radimo jesu stvari koje radimo iz navike. Duhovna disciplina predstavlja zamenu loših navika onima koje nam omogućavaju da napredujemo. Ričard Foster piše o tome: „Duhovna disciplina znači doneti izobilje Božije u naše živote“.

4. Mentorvelika pomoć u razvoju našeg karaktera mogu biti i mentori. Mentor je osoba koje poseduje određeno znanje, iskustvo ili resurs i voljan je da ga podeli sa nama. Mentor je prečica u duhovnom rastu i izgradnji karaktera.


Isceljenje ličnosti i razvoj karaktera jesu životni proces. Hristos je spreman da to učini u nama. Jedino pitanje koje se postavlja je da li smo mi spremni i željni da On to učini. Ako mu dopustimo da nas menja, ne samo da nećemo dati svetu priliku da na nas gleda i ne želi da živi kao što mi živimo, već ćemo i mi sami voleti svoj život.

Čovek Vere na delu dopušta Bogu da ga menja, ali i daje svoj doprinos kroz svako moguće nastojanje da izgradi svoj život na pravim temeljima. 

Ako vam je moj današnji tekst bio od koristi, da li bi mi učinili uslugu? Prijavite se na listu čitalaca ovog bloga - opcija pored teksta na PC ili ispod teksta na mobilnom. Hvala.


Нема коментара:

Постави коментар

Takođe preporučujem

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...