Prethodnih nekoliko dana putovao sam u Gruziju, u Tbilisi. Mislio sam da će mi tamo nešto, vezano za Gruziju, skrenuti pažnju, da ću pronaći neki trag koji ću početi da pratim, neko novo saznanje koje će okupirati moj um. Nije se desilo.
Gruzija je lepa zemlja, a Tbilisi veoma interesantan grad. Geografski je na razmeđu Evrope i Azije, sa druge strane Kavkaza, ali je kulturno, po izgledu grada i ljudima, meni delovao veoma evropski. Uticaj Azije gotovo da nisam primećivao, barem ne ja, čovek sa Balkana.
Posetili smo Mchetu, nekadašnju prestonicu Gruzije i jedno od najvažnijih mesta gruzijskog hrišćanstva, šetali centrom Tbilisija i pokušavali da upoznamo grad koliko nam je vreme dozvoljavalo. Iako je veza Gruzije sa hrišćanstvom duboka i drevna, nije pokretala moju želju da pratim neki trag.
Na putovanju smo bili Jonatan iz Makedonije, Darja iz Hrvatske i ja. Došli smo kao evropski tim da održimo trening za vođenje grupa Living Free. Zapravo, održana su dva treninga. Jedan je bio za lokalni Teen Challenge, a učestvovali su i predstavnici još nekih centara. Drugi trening bio je namenjen grupi ljudi koja radi sa jednom određenom etničkom grupom, ali smo zamoljeni da o tom radu ne iznosimo detalje.
Posebno mi je bio zanimljiv miks naroda uključenih u ceo projekat. Jonatan iz Makedonije, mada kada počne da nabraja svoje pretke nema kraja spisku naroda, Darja, rodom iz Tuzle, koja danas živi u Hrvatskoj, i ja, Slovak iz Srbije, bili smo treneri. A među učesnicima: Rusi, Gruzijci, Iranci, Azeri, Amerikanci, devojka iz Hondurasa, Irci koji su putovali svetom, napravili problem u Gruziji i završili u rehabilitacionom centru, porodica emigranata iz Afrike...
Svet u malom.
Living Free – Živeti slobodno
Tema našeg treninga bila je Living Free – Živeti slobodno. Living Free su grupe podrške osmišljene da pomognu ljudima koji se suočavaju sa životno-kontrolišućim problemima. To je partnerska služba Teen Challengea, prvenstveno namenjena radu izvan rehabilitacionih centara, u lokalnim crkvama i zajednicama.
Program obuhvata veoma različite teme: od razumevanja problema koji počinju da kontrolišu naš život, preko grupa koje se bave seksualnom zavisnošću, depresijom i gnevom, pa sve do grupa koje pomažu ljudima u razvijanju zdravih životnih veština i odnosa – u braku, roditeljstvu ili samaštvu.
Ako ste zainteresovani da razvijete ovaj rad u svojoj crkvi ili gradu, kontakt osoba je Jonatan Vlaisavljević.
Kako nešto počne da kontroliše naš život?
Tema koja je meni bila dodeljena najviše se ticala upravo razvoja životno-kontrolišućih problema.
Kako se dogodi da izgubimo kontrolu nad nekom oblašću svog života? Kako nešto što je u početku možda bilo samo povremeno ponašanje, način da se opustimo, pobegnemo od bola ili zadovoljimo neku potrebu, vremenom počne da određuje naše odluke, odnose i život?
Dok razmišljamo o toj temi možemo prepoznati četiri faze.
1. Eksperimentisanje
Prva faza je eksperimentisanje. Čovek otkriva da određena supstanca, ponašanje ili odnos proizvodi prijatno iskustvo: opuštanje, uzbuđenje, beg od neprijatnih emocija, osećaj pripadnosti ili privremeno olakšanje.
U ovoj fazi još nema ozbiljnih posledica. Osoba ima utisak da je sve pod kontrolom. Upravo zato je problem teško prepoznati. Iskustvo je povezano sa zadovoljstvom, a ne sa bolom. Čovek ne razmišlja: „Ovo će me jednog dana kontrolisati.“ Naprotiv, njegov zaključak je: „Ovo mi pomaže. Ovo mi prija.“
Living Free upravo zato koristi sliku zamke. Čovek je privučen nečim što mu daje „high“, uzbuđenje ili olakšanje, ali još ne vidi gde taj put može da završi. To može biti alkohol ili droga, ali i seks, pornografija, posao, sport, kockanje, trošenje novca ili druga ponašanja koja mogu postati zavisnička.
2. Socijalna upotreba ili praksa
U drugoj fazi ono što je bilo samo eksperiment počinje da se ponavlja. Kod alkohola to može biti: „Pijem samo vikendom.“ Kod kockanja: „Samo kada sam sa društvom.“ Kod pornografije: „Samo povremeno.“ Kod posla: „Samo dok ne završim ovaj projekat.“ Kod odnosa: „Samo mi je potrebno da ova osoba bude uz mene.“
Osoba i dalje veruje da ima kontrolu, pa sebi postavlja pravila-kada, gde, koliko, sa kim, pod kojim okolnostima. Ta pravila stvaraju osećaj sigurnosti. Čovek sebi govori: „Ja nisam kao oni koji imaju problem. Znam gde je granica.“ Međutim, upravo u ovoj fazi ponašanje ili supstanca već počinju da postaju mesto na kojem osoba traži sigurnost, zadovoljstvo ili olakšanje.
Zanimljivo je što problem tada još može izgledati potpuno društveno prihvatljivo. Čovek funkcioniše. Ide na posao. Ima porodicu. Dolazi u crkvu. Ljudi oko njega možda uopšte ne vide da se nešto razvija. Ali obrazac je već počeo.
3. Dnevna preokupacija
Treća faza predstavlja prelomnu tačku. Više nije pitanje samo šta osoba radi, nego koliko prostora to zauzima u njenim mislima i životu.
Living Free ovu fazu naziva dnevna preokupacija. Osoba počinje da gubi kontrolu i da krši sopstvena pravila. Ono što je ranije bilo „samo vikendom“ sada se događa i tokom nedelje. Granice koje je sama postavila počinju da se pomeraju.
Ponašanje, supstanca ili odnos postaju sve važniji. Čovek počinje da planira život oko njih.
- Kada ću ponovo piti?
- Kada ću ponovo otići u kladionicu?
- Kada ću ostati sam da mogu gledati pornografiju?
- Kada ću videti tu osobu?
- Kako ću sakriti šta radim?
- Kako ću doći do novca?
Osoba u ovoj fazi sve više narušava sopstveni sistem vrednosti. Počinju ozbiljnije posledice, život se pogoršava, ali se događa paradoks: umesto da bol dovede do prestanka ponašanja, osoba još dublje ulazi u njega.
Zašto? Zato što upravo u onome što stvara problem traži utehu od bola koji je problem proizveo.
Tu zamka postaje veoma snažna. Na primer:
Pijem jer sam pod stresom.
Pijenje mi napravi nove probleme.
Zbog tih problema imam još više stresa.
I zato ponovo pijem.
Ili:
Osećam se usamljeno.
Tražim utehu u nezdravom odnosu.
Taj odnos mi stvara dodatnu bol.
Zbog bola mi je još potrebniji taj odnos.
Krug se zatvara.
4. Koristim samo da bih se osećao normalno
Četvrta faza je faza potpuno promenjene logike.
Na početku je čovek koristio supstancu ili ponašanje da bi se osećao bolje. Sada ih koristi da se ne bi osećao loše. U ovoj fazi jedino vreme kada se oseća „normalno“ jeste kada je uključen u ono što ga kontroliše. Ovu fazu možemo veoma kratko opisati: „Bol je konstantna. Normala se traži kroz supstancu ili ponašanje.“
To je potpuna inverzija početka.
U prvoj fazi: supstanca ili ponašanje donose zadovoljstvo.
U četvrtoj: njihovo odsustvo donosi bol.
Zato čovek više ne kaže: „Želim ovo.“ Sve više govori: „Moram.“
I upravo tu najbolje razumemo šta Living Free podrazumeva pod životno-kontrolišućim problemom: nešto je počelo da gospodari čovekovim mislima, odlukama i ponašanjem i ometa njegov duhovni rast.
Možda je najjednostavniji način da objasnim ceo proces ovako:
- Prva faza: Radim to jer mi je prijatno. Supstanca ili određeno ponašanje je moj prijatelj koji mi pomaže da otklonim ono što mi smeta.
- Druga faza: Radim to redovno, ali verujem da ja određujem granice.
- Treća faza: Počinjem da kršim svoje granice i sve više razmišljam o tome.
- Četvrta faza: Više to ne radim da bih se osećao dobro, nego da bih se uopšte osećao normalno.
I upravo zato ljudi često ne primete trenutak kada je došlo do promene. Ne postoji nužno jedno jutro kada se probude kao zavisnici. Problem raste malo po malo.
Living Free izričito kaže, što je i moje iskustvo i verovanje, da ne prolaze svi ljudi kroz sve četiri faze i da se ne može unapred znati ko će se zaustaviti, a ko nastaviti do potpune zarobljenosti. Ali kada osoba stigne do treće faze, problem već jasno napreduje i počinje da zauzima mesto idola u njenom životu.
Zato je možda najvažnije pitanje ne: „Da li sam zavisnik?“
nego:
„Postoji li nešto u mom životu što polako dobija više kontrole nada mnom nego što želim da mu dam?“
Izlaz postoji. Video sam ga u životima mnogih ljudi. Sloboda se ne događa preko noći, ali je moguća. Jedan od puteva koji ljudima pomaže da prepoznaju zamku i počnu da izlaze iz nje jeste i Living Free.
Beređi Dušan Bera
Нема коментара:
Постави коментар