Tri položaja Duha Svetog: tema o kojoj sam mnogo govorio, ali je nikad nisam zapisao

Ovonedeljni trag koji pratim je priča o tri položaja Duha Svetog u odnosu na vernika. Pišem nešto, pa sam tražio stare tekstove, i shvatio da iako često govorim o toj temi, da je nisam nigde zapisao. Zato trag jeste priča pred vama o:

Tri položaja Duha Svetog u odnosu na vernika

Biblija govori o tri različita, ali povezana načina na koje Duh Sveti deluje u odnosu na čoveka. Ovi položaji nisu samo prostorne slike, već opisuju i različite faze i iskustva odnosa sa Duhom Svetim.

Isus to jasno izražava u Jovanu 14:16–17: „A ja ću moliti Oca i on će vam dati drugog Pomagača da bude sa vama doveka: Duha istine, koga svet ne može da primi jer ga ne vidi i ne poznaje. Vi ga poznajete, jer boravi s vama i biće u vama.“ Kasnije, u Delima apostolskim 1:8, Isus dodaje: „Ali primićete silu kad na vas siđe Sveti Duh i bićete moji svedoci u Jerusalimu, u celoj Judeji i Samariji, sve do kraja zemlje.“

U ovim stihovima nalazimo tri različita odnosa Duha Svetog prema čoveku. U grčkom jeziku oni su izraženi kroz tri predloga: para (pored), en (u) i epi (na). Ovi izrazi opisuju ne samo položaj, već i iskustvo Duha Svetog.

Kada je Duh Sveti „pored“ nas (para)

Duh Sveti deluje „pored“ čoveka pre nego što on postane vernik. U tom periodu On još ne prebiva u čoveku, ali ga prati, dotiče i usmerava. Duh uverava u greh, istinu i potrebu za Bogom, vodi ka pokajanju i otvara srce za evanđelje. Božija želja ostaje jasna: da se svi ljudi spasu, i zato Duh neprestano deluje, poziva i strpljivo čeka odgovor srca. 

Ovo je delo Duha koje često ne primećujemo svesno, ali bez kojeg niko ne bi mogao da dođe do vere, jer je On taj koji pokreće čoveka ka Bogu. Ipak, Bog ne prisiljava – čoveku je data sloboda volje da odbije Božiji poziv. 

Isus kuca na vrata srca, Holman Hant. Detalj koji je bitan - nema kvake napolju,
samo unutra.

Kada je Duh Sveti „u“ nama (en)

U trenutku obraćenja i novorođenja, Duh Sveti ulazi u vernika i počinje da prebiva u njemu. To je trenutak kada čovek prelazi iz smrti u život, iz stare stvarnosti u novu. Isus to jasno objašnjava Nikodimu kada kaže: „Ako se ko ne rodi odozgo, ne može videti carstva Božijeg... ako se ko ne rodi od vode i Duha, ne može ući u carstvo Božije“ (Jovan 3:3-5). 

Apostol Pavle ovu stvarnost opisuje rečima: „Ako je neko u Hristu, novo je stvorenje; staro prođe, gle, novo nastade“ (2. Korinćanima 5:17). Duh ne dolazi samo da oprosti grehe, nego da nastani novi život u čoveku. Zato Pavle piše da je „ljubav Božija izlivena u naša srca Duhom Svetim koji nam je dat“ (Rimljanima 5:5).

U tom trenutku vernik postaje dete Božije. Jovan jasno kaže: „A svima koji ga primiše, dade vlast da postanu deca Božija, onima koji veruju u njegovo ime - koji se ne rodiše od krvi, ni od volje tela, ni od volje muža, nego od Boga“ (Jovan 1:12-13). Duh Sveti u nama svedoči ovu novu pripadnost: „Sam Duh svedoči našem duhu da smo deca Božija“ (Rimljanima 8:16).

Novorođenje je temelj hrišćanske vere. Bez prebivanja Duha Svetog u čoveku nema hrišćanskog života. Pavle to izričito kaže: „Ako neko nema Duha Hristovog, taj nije njegov“ (Rimljanima 8:9). Duh prebiva u verniku kao pečat i zalog: „U njemu ste i vi, pošto ste čuli reč istine... zapečaćeni Duhom Svetim obećanja, koji je zalog našeg nasledstva“ (Efescima 1:13-14). To znači da Bog lično garantuje naš novi identitet i budućnost.

Važno je naglasiti da novorođenje nije prvenstveno emocionalni doživljaj. Ono se može dogoditi uz snažne emocije, ali i bez njih. Njegova suština nije u osećaju, nego u duhovnoj stvarnosti: Bog započinje novi život u nama kroz Duha Svetog. Promena karaktera, nova glad za Bogom, želja za svetim životom i unutrašnje usmerenje ka istini nisu rezultat naše discipline, nego delovanja Duha koji prebiva u nama. To je početak hoda u kojem Duh Sveti oblikuje Hristov lik u nama, „dok se ne uobličimo u obličje Sina njegovog“ (Rimljanima 8:29).

Kada Duh Sveti dolazi „na“ nas (epi)

Treći položaj Duha Svetoga u odnosu na vernika jeste Duh koji dolazi „na“ čoveka. Novi zavet ovaj događaj opisuje kao krštenje Duhom Svetim. Različite crkve označavaju to iskustvo različitim terminima: „Ispunjenje Duhom Svetim”, „Isus nije više samo moj spasitelj nego i Gospod”,... i teološki se razlikuju u pitanju kako se ovo iskustvo manifestvuje. Međutim duboko sam uveren da svaki vernik u jednom momentu svog sleđenja Boga ima to iskustvo, bez obzira na crkvenu tradiciju.

Međutim, koji god termin izabrali, Isus je svojim učenicima rekao: „Ali primićete silu kad na vas siđe Sveti Duh i bićete mi svedoci“ (Dela apostolska 1:8). Krštenje Duhom Svetim nije isto što i novorođenje. Iako se ova dva iskustva ponekad mogu dogoditi u isto vreme, Novi zavet pokazuje da nisu identična. 

U Jovanu 20:22 Isus već daje učenicima Duha Svetoga rečima: „Primite Duha Svetog.“ Ipak, nedugo zatim im zapoveda da čekaju dok ne prime silu odozgo (Dela 1:4–5). To pokazuje razliku između prebivanja Duha u nama i delovanja Duha na nama.

Na dan Pedesetnice (Dela 2), Duh Sveti dolazi na učenike na snažan i vidljiv način. Strah biva zamenjen hrabrošću, zatvorenost svedočanstvom, a nesigurnost jasnoćom misije. To iskustvo nije bilo samo lično i unutrašnje, nego javno i delotvorno.

Reke žive vode – Duh koji teče iz nas

Važno je naglasiti da krštenje Duhom Svetim prati stvarno iskustvo sa Bogom. Ono se može manifestovati govorom u drugim jezicima, ali i na druge načine: kroz snažno iskustvo Božije ljubavi, duboku slobodu u slavljenju, unutrašnje oslobođenje, ili kroz jasnu i trajnu promenu koja se vidi u služenju i svedočenju. Pojedine crkve ne praktikuju govor u jezicima, ali doživaljavaju to iskustvo kroz Božiji doticaj ljubavlju, novom strašću koja se rađa - opcija ima onoliko koliko ima ljudi. Oblik iskustva može biti različit, ali suština ostaje ista: Duh Sveti dolazi da deluje kroz vernika.

Kao primer značajano mi je iskustvo moje supruge Mirijane (tada nismo bili u vezi). U crkvi smo slavili Novu godinu, i odlučili smo da dočekamo ponoć uz Večeru Gospodnju (Pričest). Duh se spustio na Mirjanu, i ona to iskustvo opisuje: "Preplavila me je duboka ljubav prema svima. Tog momenta sam mogla zagrliti banderu i reći da je volim". Nije ni čudo da je Mirjanin primarni dar pastirski. 

A. W. Tozer je snažno insistirao na tome da se Bog ne može svesti na teoriju, koristeći ilustraciju oranja: „Duh Sveti ne dolazi kao blagi povetarac koji ništa ne pomera, nego kao plug koji ulazi u zemlju, razbija tvrdu površinu, prevrće slojeve, i priprema tlo za novi život.” Drugim rečima, istinsko delovanje Duha Svetoga uvek uključuje snažni doživljaj, a ne samo razumevanje istine.

Isus u Jovanu 7:37–39 koristi snažnu sliku: „Ako je ko žedan, neka dođe k meni i pije. Ko veruje u mene, iz njegove utrobe poteći će reke žive vode.” Jovan odmah dodaje da je Isus govorio o Duhu Svetome. Piti od Isusa govori o spasenju, oproštenju i novom rođenju. Ali reke žive vode govore o nečemu što izlazi iz vernika prema drugima. To je slika krštenja Duhom Svetim. Duh ne samo da nas obnavlja iznutra, već kroz nas donosi život drugima.

Ulazak Duha Svetog u naš život menja nas. Krštenje Duhom Svetim, međutim, osposobljava nas da Duh kroz nas menja svet oko nas. U tom iskustvu Božija sila se oslobađa, darovi Duha Svetog postaju aktivni, a vernik dobija snagu da živi i svedoči kao novorođena osoba, na slavu Boga i na izgradnju Crkve.

Bitno mi je da napomenem da smatrama da iskustvo silaska Duha Svetog na osobu ne čini hrišćansku elitu, nego je prirodni proces vere, koji se dešava spontano u životu vernika. Kvalitet vere se ogleda u karakteru, ljubavi, posvećenju, ne u iskustvu.

Da li je ideja o tri položaja Duha novoverstvo? 

Reč novoverac koristila se u Vojvodini da bi se opisali hrišćani koji nisu pripadali tradicionalnim crkvama. Kasnije je taj izraz zamenjen rečju sekta, ali smisao je ostao isti: vera tih ljudi prikazivana je kao nešto novo, sumnjivo i izmišljeno, a ne kao deo drevne hrišćanske poruke. Zato je pitanje opravdano: da li je učenje o tri položaja Duha Svetog nešto novo, ili je ono ukorenjeno u hrišćanskoj tradiciji?

Kada pogledamo ranu Crkvu, nalazimo zanimljivu ravnotežu. Crkveni oci ne govore o Duhu Svetom u terminima koje mi danas koristimo, niti prave oštru podelu između „novog rođenja“ i „osnaženja“ kao dva jasno razdvojena događaja. Međutim, veoma jasno govore o različitim načinima na koje isti Duh deluje u životu vernika.

Kod Irineja Lionskog, na primer, Duh Sveti je Onaj koji najpre obnavlja čoveka, vraća ga u život i zajedništvo sa Bogom, a zatim ga postepeno uvodi u zrelost, rast i učestvovanje u Božijem životu. Spasenje nije trenutak koji se završi, već život koji se razvija. Duh najpre oživljava, a zatim osnažuje. To je jedan isti Duh, ali Njegovo delovanje ima dinamiku i pravac.

Sličan naglasak nalazimo i kod Ćirila Jerusalimskog. On govori o Duhu koji se prima u krštenju kao pečatu novog života, ali i o daljem iskustvu sile i delovanja Duha koje osnažuje vernika za borbu, svedočenje i vernost. Ćirilo ne pravi teološku šemu dva iskustva, ali vrlo jasno pokazuje da život u Duhu ne staje na početku, već se produbljuje i razvija.

Posebno je zanimljiv komentar Avgustina Hiponskog na Jevanđelje po Jovanu, gde on govori o učenicima pre Pedesetnice. Avgustin kaže da su učenici primili Duha, ali ne još na isti način:„Duh još nije bio dat, jer Isus još nije bio proslavljen. Učenici su primali Duha, ali ga još nisu primali na taj način. Primali su ga za oproštenje greha, ali još ne za silu čudesa.“ To je verovatno najbliži patristički izraz onome što danas opisujemo kao razliku između novogrođenja i osnaženja.

Kada pogledamo širu istoriju Crkve, vidimo da se ova dinamika stalno ponavlja. Crkva nikada nije učila da postoje dva Duha ili dva spasenja. Uvek je ispovedala jednog Duha Svetoga. Ipak, kroz vekove je postojala jasna svest da Duh najpre obnavlja čoveka iznutra, a zatim ga osposobljava za život, služenje i svedočenje. To vidimo u monaškoj tradiciji, gde je novi život u Hristu temelj, a kasnija iskustva duboke promene, sile i prosvetljenja delo Duha koji nastavlja da oblikuje čoveka. Isto vidimo i u kasnijim duhovnim pokretima, gde se govori o produbljenju vere, novoj snazi, gorljivosti i osposobljenju za misiju.

Zato ideja o tri položaja Duha Svetog nije novoverstvo. Ona nije pokušaj da se izmisli nova doktrina, već nastojanje da se jezikom našeg vremena opiše ono što Crkva oduvek živi: jedan Duh, jedan život, jedan proces. Duh Sveti nas rađa, prebiva u nama i deluje kroz nas. Ne kao tri različita iskustva koja moraju imati tačno određeni red i oblik, već kao jedan put rasta u kome isti Duh vodi čoveka od spasenja ka zrelosti i služenju, na slavu Boga i na izgradnju Crkve.

Kako je to iskustvo izgledalo u mom životu? 

Moj put kroz tri iskustva Duha Svetog

Odrastao sam u porodici u kojoj vera nije imala mesto. Hrišćanstvo sam doživljavao kao nešto nazadno i besmisleno. U isto vreme, ceo moj unutrašnji svet bio je obeležen dubokim osećajem bezvrednosti i potrebe da se dokažem. Kako nisam umeo da to činim na dobar način, krenuo sam putem samouništenja, pre svega kroz alkohol. Ono što je u početku izgledalo kao beg i zabava, vremenom je postalo ropstvo i praznina iz koje nisam znao kako da izađem.

U tom periodu, iako toga tada nisam bio svestan, Duh Sveti je bio „pored mene“. Uveravao me je u istinu, razotkrivao besmisao mog života i vodio me ka trenutku odluke. Sećam se večeri kada sam, pijan i očajan, prvi put ozbiljno razgovarao sa Bogom, gotovo se svađajući sa Njim i tražeći da mi se pokaže ako zaista postoji.

Nekoliko nedelja kasnije, došao sam na bogosluženje. Nisam razumeo mnogo toga, ali sam osetio da sam došao na mesto gde pripadam. Pesme su dotakle nešto duboko u meni, ali odluka još nije bila doneta. Poslednje pijanstvo bilo je potpuno prazno i ponižavajuće. Probudio sam se sa jasnim osećajem: ovako više ne mogu.

Naredne nedelje, tokom službe, suočen sam sa jednostavnim pitanjem koje me je razgolitilo: nisam imao odgovor, ali sam znao da moram nešto da promenim. Te večeri, dok sam bio sa društvom i borio se sa snažnom željom za alkoholom, u očaju sam se obratio Bogu. U jednom trenutku, na mestu gde sam bezbroj puta bio pijan, Duh Sveti je ušao u moj život. Želja za alkoholom je nestala. Bio sam slobodan. To je bio trenutak mog obraćenja i novorođenja - Duh je došao „u mene“. Počela je unutrašnja promena, novi život.

Ipak, iako spašen, znao sam da mi nedostaje snaga za istrajnost. Plašio sam se da će mi vera dosaditi, kao sve drugo u mom životu.  Doživeo sam nešto lepo, ali šta ako mi to dosadi? Ponovo me privuče ulica? To je bio užasan strah - ponovo u beznađe, u mrtvilo... Šta ako priča o Hristu nije istinita kako sam verovao do tada?

Tog jutra sam čitao dečiju knjigu Kristine Rojeve pod naslovom Sunčeva dolina. Knjiga govori o dečaku koji sasvim slučajno pronalazi Novi zavet i počinje da ga čita, bez ikakvog prethodnog znanja. U jednom trenutku dolazi do dela u kojem učenici ostavljaju Hrista kod krsta. Dečak u priči počinje da plače i izgovara rečenicu: „Ja da sam bio tamo, nikada te ne bih ostavio.“

U tom trenutku iz mene je provalio plač. Iste te reči izašle su iz mog srca, sav teret je nestao, a ja sam doživeo iskustvo koje mogu opisati jedino kao da sam bio uronjen u talase koji me nose i preplavljuju, od glave do pete, kao da sam potpuno uronjen u Duha. To iskustvo je bilo krštenje Duhom Svetim i početak mog služenja. Duh je sišao "na mene". 

Beređi Dušan Bera