Tit - Čovek koji je nestao iz Dela apostolskih - Pavlov najbliži saradnik kojeg Luka ne pominje

Prošle nedelje predavao sam Pastoralne poslanice (I i II Timoteju i Titu) u Biblijskoj školi HUB u Opovu. Predavanje mi je uvek radost - kao da mi svaki put otvori neki novi prozor ka tekstu i Bogu.

Kada govorim o poslanicama, volim da stanem i osvetlim istorijski kontekst. Ko piše? Kome? Sa kojih mesta i pod kojim okolnostima? Pavlov život i Timotejeve epizode lako prate i istorija i crkvena tradicija. Ali jedno ime iznova ostane u senci. Tit. 

Ovaj tekst je nastao iz jednog ličnog „zašto?“ koje me je pratilo kao trag dok sam predavao Pastoralne poslanice: kako je moguće da čovek Pavlu toliko blizak kao Tit – „pravi sin po zajedničkoj veri“ – potpuno nestane iz Dela apostolskih? Prateći biblijske tragove, svedočanstva prve crkve i kasniju hagiografiju, pokušao sam da složim sliku, i da u ovom blogu otvorim trag koji sam pratio ovih dana: ko je zapravo bio Tit i zašto je važan za naše razumevanje Crkve danas.

Apostol Pavle sa Timotejem i Titom

Ko je bio Tit? Šta kaže Sveto pismo? 

Kada govorimo o Titu, ne govorimo o nekoj usputnoj ličnosti iz Novog zaveta, nego o čoveku koji je bio jedan od najbližih saradnika apostola Pavla. Pavle ga u Poslanici Titu oslovljava kao „pravog sina po zajedničkoj veri“ (Tit 1:4). To je najintimniji Pavlov odnos sa nekim saradnikom, osim sa Timotejem. Tit je čovek kome je apostol verovao, s kojim je delio breme Crkve, kome je poveravao najosetljivije zadatke. To dodaje misteriji njegovog ne spominjanja u Delima Apostola.

Sabor u Jerusalimu - otkud Tit tamo?

Prvi sabor u Jerusalimu, opisan u Delima Apostolskim 15, je jedan od ključnih događaja istorije crkve. Crkva se skupila da prodiskutuje pitanje da li se vernici iz neznaboštva trebaju obrezati, tj da li prvo trebaju postati Jevreji, prihvatiti judeizam, pre nego postanu punopravni članovi crkve Hristove. Danas ta debata izgleda čudnom, nepotrebnom, ali je odluka Sabora definisala hrišćanstvo kroz vekove - u Crkvi Hristovoj svi su dobro došli. U tim događajima, Apostol Pavle i Varnava dolaze u Jerusalim da odbrane crkvu koja je nikla u Antiohiji, ali i crkve koje su osnovali prilikom njihovog prvog misijskog putovanja po Maloj Aziji.

Interesantan detalj je da je Tit putovao sa njima. Pavle piše: „Ali ni Tit, koji je bio sa mnom, iako je Grk, nije bio primoran da se obreže“ (Gal 2:3). Dakle, Tit nije bio Jevrejin - bio je Grk, obraćenik iz neznaboštva, jer vidimo da je bio neobrezan, i ostao je neobrezan. Stih govori da je Tit bio prisutan na Prvom Saboru u Jerusalimu, možda je bio tamo kao ključni argument na Saboru u Jerusalimu? Da je u njemu Crkva videla delo Božije, čula njegovo svedočanstvo? Ne znamo detalje, ali to izgleda verovatno.

Interesantno mi je, takođe, da pratim njihovo putovanje. U stihu trećem, petnaestog poglavlja piše: "Tako su, poslani od crkve, prolazili kroz Fenikiju i Samariju pričajući o obraćenju neznabožaca, što je pričinilo veliku radost svoj braći." Da li su tom prilikom ljudi slušali i Titovo svedočanstvo, kao živi primer Božjeg dela? Da li su na kraju sabora okupljeni čuli Tita, i ohrabrili se njegovim primerom: "12 Na to su se svi okupljeni umirili, a Pavle i Varnava su im pripovedali o znacima i čudima koje je Bog preko njih učinio među neznabošcima." Mogu samo da sanjam o tome šta se dogodilo tada, ali priča o Titu mi je učinila događaj Sabora mnogo interesatnijim.

Tit u događajima Dela Apostolskih

Pošto se Tit ne pojavljuje u Delima apostolskim, što je čudno da ponovim još jednom, Pavlove poslanice popunjavaju tu prazninu. Iz njih saznajemo da je Tit bio aktivno uključen u čitav niz važnih putovanja i delikatnih misija, 

• U Gal. 2:1–3, osim što u saznajemo da je Tit bio sa Pavlom u Jerusalimu na saboru,mi saznajemo takođe, da je Tit deo orginalne crkve u Antiohiji koja pokreće misiju van gradica judejstva. Tit je jedan od prvih vernika koji su došli Hristu a da nisu bili Judeji. 

• U 2. Kor. 7:5-7; 8:6; 8:16-23 vidimo ga kao Pavlovog izaslanika u Korintu, čoveka od poverenja, poslatog da smiri vrlo napetu situaciju u toj crkvi. Hronološki ti događaji se poklapaju sa početkom III Misijskog putovanja.

Dirljive slike njihovog odnosa

Druga poslanica Korinćanima daje najlepši uvid u njihov odnos. Prilikom Trećeg misijskog putovanja, a posle žestokog konflika sa Korintskom crkvom, Pavle je planirao da ostane u Troadi i služi, ali ga duboka briga za Tita odvodi u Makedoniju: „Ali ni tamo nemadoh mira duši svojoj, jer ne nađoh Tita, brata svojega; nego se oprostih s njima i otidoh u Makedoniju“ (2. Kor. 2:13).

Pavle menja ceo svoj plan puta – samo da bi našao Tita. U nastavku, 2. Kor. 7:6-7; 13-15, opisuje radost koju je doživeo kada ga je konačno sreo. Tit donosi dobre vesti iz Korinta, ali Pavla ne raduje samo to; raduje ga sam Tit, njegova revnost, ljubav, vernost i blagost. Pavle ne štedi reči – Tit je njegov saborac, brat, čovek čijim se dolaskom umiruje uznemirena apostolska duša.

Moguća trasa IV Misijskog putovanja

Tit na Kritu – episkopska služba

Iz Poslanice Titu jasno vidimo da je nakon Pavlovog izlaska iz prvog rimskog zatvora, njih dvojica boravila na Kritu: „Zato te ostavih na Kritu da dovršiš nedovršeno i postaviš starešine po gradovima, kao što ti naredih“ (Tit 1:5). To znači da je Tit učestvovao u osnivanju i organizovanju crkava na ostrvu, i da je Pavle smatrao da nema boljeg čoveka da tamo ostane i dovrši posao. 

Da napomenem, ovi događaji su se desili posle pisanja Dela Apostolskih, u završnim godinama života Apostola Pavla. Verujem da je Apostol bio oslobođen iz zatvora u Rimu (opisano u Delima Apostola 28.), da je otputovao na Krit gde se rodila crkva, da je ostavio Tita tamo da uredi crkvu (poslanica Titu), otputovao dalje u Efes gde je ostavio Timoteja da uredi pitanja u crkvi (I Timoteju), i otputovao u Makedoniju sa ciljem da pokuša misiju u Dalmaciji.

Tit i misija u Dalmaciji

U Poslanici Titu 3:12, po završenom delu na Kritu, čitamo da Pavle poziva Tita da mu se pridruži u Nikopolju (grad u blizini Lefkade), na jonskoj obali: „Pohitaj da mi dođeš u Nikopolj, jer sam odlučio da tamo prezimim“ (Tit 3:12). Po svemu sudeći, Tit to i čini i pridružuje se Apostolu u misiji po Dalmaciji, i putovanju nazad u Makedoniju, možda čak prisustvuje i hapšenju Apostola Pavla u Troadi.

Šta se desilo posle Pavlovog hapšenja, ne znamo, ali u pominjanju Tita u pismu koje Pavle piše iz zatvora u Rimu, vidimo ga ponovo uključenog u misiju: „Tit je otišao u Dalmaciju“ (2. Tim 4:10). Možemo zaključiti da je Tit, po Pavlovom nalogu, otišao u Dalmaciju, verovatno sa ciljem da utvrdi crkve na Zapadnim delovima Balkana. Tit je bio saborac do samog Pavlovog kraja, pošto je to uputstvo njegov poslednji susret sa Pavlom, koji je ubrzo pogubljen.

Šta se dešavalo posle? Da li nešto govori prva crkva?

Istorija o Titu?

Interesantno je da, uprkos velikom značaju koji je Tit imao za apostola Pavla, gotovo da ne postoji njegovo pominjanje u delima rane crkve. To prati i obrazac iz Dela apostolskih, gde ga Luka ne spominje ni jednom. Verovatno je razlog to što Tit nije uvek bio Pavlov saputnik, već pre svega njegov poverljivi glasnik i izaslanik u delikatnim misijama.

Od sačuvanih ranih izvora, najstarija crkva govori o Titu uglavnom kroz nekoliko jasnih svedočanstava: da je bio episkop Krita, postavljen od samog apostola Pavla (Euzebije Kesarijski, Jeronim). Ignjatije Bogonosac, oko 107. godine, u Poslanici Filadelfijcima ubraja Tita među devstvenike. Ilarije iz Poatjea (4. vek) u svom komentaru piše: „Tit, po poreklu Grk, učenik apostola Pavla.“ A Jovan Zlatousti u tumačenju 2. Korinćanima naziva ga: „Tit, veoma ljubljeni i verni.“

To je ono što sam uspeo da pronađem. Nema podataka, nema opisa, jedino još informacija da je Tit jedan od retkih koji je završio život prirodnom smrću a ne progonstvom. Istorijskih podataka nema, tj jako su šturi, a onda se odjednom pojavljuje njegovo žitje (biografija), sa mnoštvom detalja u 17 veku. Prenosim tekst žitja, doduše osavremenio sam jezik na kojem je napisano uz pomoć AI, pa sami procenite da li je verodostojna.

Žitje Titovo

Tekst koji sledi jeste uređen tekst žitja (životne priče) Titove, kako ju je zapisao Dimitrije Rostovski u sedamnaestom veku:

"Sveti apostol Tit bio je rodom sa Krita i poticao je od roditelja, iako plemenitih (jer su svoje poreklo vodili od Miroja, kritskog cara), ali ne pravovernih — bili su neznabošci, koji su se držali idolopokloničkog bezbožništva. I sam Tit je u početku služio istoj toj zabludi i u mladim godinama pokazao veliku revnost u izučavanju jelinskih nauka: revnosno je čitao spise drevnih filozofa i pesnika, kao što su, na primer, Homer i drugi.

Uprkos svemu tome, Tit je vodio život krotak i čist; iako nije poznavao istinitog Boga, ipak je besprekorno čuvao devstvenu čistotu svoga tela, kako o njemu kasnije svedoči sveti Ignjatije Bogonosac u svojoj poslanici Filadelfijcima, nazivajući Tita devstvenikom. Tog istog Boga, koga Tit tada još nije poznavao verom, on je poštovao svojim dobrim delima i bio Mu ugodan.

Kad je Titu bilo dvadeset godina od rođenja, čuo je Glas koji je silazio k njemu s neba i govorio „Tite! Treba da odeš odavde i da spaseš svoju dušu, jer jelinsko učenje ne vodi ka spasenju.“

Posle toga, kada je Tit čuo taj Glas, poželeo je da ga čuje i drugi put, jer je znao da se nekada javljaju i glasovi i nadahnuća od idola. Sada Tit više nije hteo da veruje idolima, pošto je počeo da shvata demonsku obmanu (kojom su prevareni svi koji se klanjaju idolima). I proveo je tamo još jednu godinu.

Zatim je u snu dobio zapovest od Boga da pročita jevrejske knjige; i posle toga viđenja u snu Tit je počeo da traži jevrejske knjige. Našavši knjigu svetog proroka Isaije, Tit ju je otvorio i zastao na četrdeset prvoj glavi, koja počinje ovako: „Obnovite se prema meni, ostrva.“

Čitajući tu glavu, Tit je u njoj našao neke reči koje je, kako mu se činilo, sam Bog upućivao njegovom srcu, i to ove: „Ti si moj sluga, ja sam te izabrao i nisam te ostavio. Ne boj se, jer sam ja s tobom; ne daj se prevariti (mnogoboštvom neznabožačkim), jer ja sam tvoj Bog.“

I još: „Ja sam Bog tvoj, koji držim tvoju desnicu i govorim ti.“ Na kraju iste glave pročitao je o idolskom obmanjivanju, upravo: „Od njihovih idola nema nijednog koji bi objavio nešto; i kad ih upitam: ‘Otkuda ste?’ — ne odgovaraju mi. Jer oni koji ih prave nalaze se među vama i uzalud vas obmanjuju.“

Te i druge reči proročke knjige bile su za Tita kao ključ koji je otvorio vrata njegovog uma ka poznanju Jedinog Istinitog Boga, a zajedno s tim i ka razumevanju idolske obmane i neznabožačke zablude; od toga vremena Tit se srcem rasplamsao za Boga koga su poštovali Jevreji.

U to vreme, na ostrvu Kritu (gde je Tit živeo) proširio se glas o Hristu — Bogu koji se pojavio u telu, živeo među ljudima u Jerusalimu i činio divna i neizreciva čuda; jer slava o Njemu prostirala se po svim krajevima zemlje. Anfipat (tj. namesnik) Krita, koji je Titu bio ujak po majci, posavetovavši se s uglednim ljudima, poslao je u Jerusalim svog sestrića, ovog razumnog i radoznalog Tita, sa zadatkom da pažljivo sasluša i razume ono što se govori iz Hristovih usta i da s Njim razgovara; tako da bi Tit mogao posle što podrobnije saopštiti svojim sunarodnicima sve ono što bi sam saznao o Hristu.

Tit se uputio u Jerusalim; videvši Gospoda Hrista, poklonio Mu se i išao za Njim i za Njegovim učenicima, mešajući se sa narodom koji je u velikom broju išao za Gospodom. Na taj način, Tit je sopstvenim očima video mnoga čuda koja je Hristos činio, a video je i spasonosno stradanje Gospoda, i uverio se i u Njegovo vaskrsenje.

Posle Gospodnjeg Vaznesenja, kada je Duh Sveti sišao na apostole u vidu ognjenih jezika, tako da su apostoli počeli da govore različitim jezicima, Tit je slušao njihovu besedu i na kritskom jeziku; i veoma se čudio, kao što je o tome zapisano u Delima apostolskim: „došljaci Krićani (među kojima je bio i Tit) i Arapi“, zadivljeni, govorili su jedan drugome: „čujemo ih kako našim jezicima govore o velikim delima Božijim.“ — Kasnije je Tit o svemu tome pričao u svojoj otadžbini, na Kritu.

Blaženi Tit je uzeo učešća i u apostolskoj službi; kada su „vrata vere“ bila otvorena i neznabošcima i kada su bili kršteni kapetan Kornilije, a zatim i ostali Jelini, tada je i Tit, koji je po poreklu bio neobrezani neznabožac, primio krštenje od svetog apostola Pavla, ranije nazivanog Savle.

Iako je Tit verovao u Hrista, dok se nije krstio, apostoli ga nisu primali u prvu Crkvu, pošto uopšte nisu primali neobrezane; a Tit nije hteo da izvrši starozavetni obred obrezanja. Ipak, Jevreji koji su poverovali u Hrista u početku su od svih neznabožaca tražili da ispune ovaj obred, govoreći da niko ne može da se spase bez obrezanja, kao što je o tome zapisano i u Delima apostolskim: „Neki koji siđoše iz Judeje učili su braću i govorili: ako se ne obrežete po običaju Mojsijevom, ne možete se spasti.“

Takvi su mrmljali i na svetog prvoprestolnog apostola Petra zbog toga što je krstio kapetana Kornilija i ušli su s njim u raspravu, govoreći mu da je ušao u kuću neobrezanih ljudi i jeo s njima. A kada su sveti apostoli na saboru razmotrili to pitanje, odlučili su da ne primoravaju neznabošce da se obrezuju; tada je i blaženi Tit pristupio krštenju, pošto ga više niko nije primoravao na obrezanje — o čemu spominje i apostol Pavle u poslanici Galatima, govoreći: „Nisu ni Tita, koji je bio sa mnom, iako je Grk, naterali da se obreže.“

Posle krštenja, Tita su ostali glavni apostoli ovlastili za apostolsku službu i pribrojali ga Sedamdesetorici manjih apostola. Tit je bio poslat zajedno s apostolom Pavlom da propoveda Božiju reč neznabošcima; Tit je stalno išao za svetim Pavlom — ne samo kao učenik za učiteljem, nego i kao sin za voljenim ocem. Jer Pavle ga naziva svojim sinom, što se može videti iz njegove poslanice Titu: „Titu, pravom sinu po zajedničkoj veri: blagodat, milost…“

Sveti Tit je ponekad putovao zajedno sa apostolom Pavlom, a ponekad ga je Pavle slao da samostalno propoveda; tako je, na primer, bio poslat od Pavla u Dalmaciju, o čemu Pavle govori u poslanici Timoteju: „Tit je u Dalmaciji“, tj. poslao sam ga da propoveda Evanđelje po dalmatinskim gradovima. Ponekad je sveti apostol Pavle slao Tita i sa svojim apostolskim poslanicama, kao što je bilo prema Korinćanima, kojima kaže: „Molio sam Tita i poslao s njim brata.“

Kaže još: „Umolismo Tita da, kao što je ranije počeo, tako i dovrši među vama ovo dobro delo.“ I još: „Hvala Bogu koji je u srce Titovo usadio isto takvo staranje za vas.“

Nesumnjivo je da je Pavle gajio veliku duhovnu ljubav prema Titu radi Hrista, jer ga jednom naziva sinom, a drugi put bratom; a kada se Tit zadržao, udaljivši se od Pavla, ovaj je žalostio za njim i govorio o sebi: „Kad dođoh u Troadu da propovedam Evanđelje Hristovo, iako mi se otvoriše vrata u Gospodu, nisam imao mira u duhu svom, jer ne nađoh tamo brata svog Tita.“ I koliko je veliki apostol tugovao bez Tita, toliko se radovao kada bi ovaj bio s njim, jer kaže: „Bog, koji teši smirene, utešio nas je dolaskom Titovim.“ I još govori: „Radovali smo se Titovoj radosti.“

Prolazeći kroz mnoge krajeve sa blagovešću imena Hristovog, sveti apostoli su došli i na Krit, Titovu otadžbinu. Tada je anfipat na Kritu bio Rustil, muž Titove sestre. Čuvši apostolsku propoved o Hristu Bogu, on se isprva podsmevao; ali kada mu je sin, koji je bio umro, uskrsnut molitvom apostola Pavla, Rustil je poverovao u Hrista i primio sveto krštenje zajedno sa svim svojim domom. Sa njima su svetu veru i krštenje primili i mnogi drugi od onih nevernih koji su živeli na tom ostrvu.

Sveti Pavle je tada blaženog Tita postavio za episkopa ostrva Krita i ostalih okolnih ostrva, i, poverivši mu novoprosvećene hrišćane, ostavio ga je tamo; a sam se uputio u druge zemlje da propoveda ime Hristovo neznabošcima. Došavši u Nikopolj, sveti Pavle je napisao poslanicu Titu, u kojoj ga je učio dobrom upravljanju pastvom: „Zato sam te ostavio na Kritu“ - kaže on - „da dovršiš što je nedovršeno i da postaviš po svim gradovima prezvitere, kao što ti ja zapovedih.“

Objašnjavajući ove apostolske reči, sveti Zlatousti kaže: „Tit je bio najiskusniji od svih koji su bili s Pavlom; jer, da nije bio iskusan, Pavle mu ne bi poverio čitavo ostrvo, ne bi mu naredio da dovrši nedovršeno, niti bi potčinio episkope njegovom sudu, da nije polagao toliko nade u tog čoveka (Tita).“

Kad se Pavle zadržao u Nikopolju, ponovo je pozivao k sebi Tita, govoreći u svojoj poslanici njemu: „Kada ti pošaljem Artemu ili Tihika, potrudi se da dođeš k meni u Nikopolj, jer sam odlučio da tamo prezimim.“ I došao je k njemu sveti Tit u Nikopolj; pošto je zajedno s njim proveo neko vreme, Tit je opet bio poslat od njega na Kretu.

Posle toga, sveti Pavle je bio uhvaćen u Jerusalimu, okovan i poslat u Rim. Tit, čuvši za sve to, otišao je u Rim da bi video stradalnički podvig svog učitelja.

Tit je ostao u Rimu do končine svetog apostola Pavla; po odsecanju časne glave Apostola (što je učinjeno po naredbi Nerona), Tit je s čašću sahranio sveto telo Apostolovo i ponovo se vratio svojoj pastvi, na Krit. Stolovao je kao episkop u jednom od najboljih kritskih gradova, koji se zvao Gortina; Tit se neprestano trudio, obraćajući Hristu Jelíne iz njihove zablude, poučavajući ih i potvrđujući njihovu veru čudesima.

Treba napomenuti da se na tom ostrvu nalazio idol boginje Dijane, koju su neznabošci poštovali; na poklonjenje tom idolu dolazilo je mnogo Jelina, donoseći i žrtve. Jednom je sveti Tit došao na to mesto gde su se skupljali bezbožnici i počeo da im govori reč Božiju, ubeđujući ih da se obrate istinitom Bogu, spoznavši idolsko obmanjivanje. Ali pošto narod nije slušao njegove reči, sveti Tit se pomolio Bogu, i odmah je idol pao i pretvorio se u prah.

Tada su se svi koji su bili prisutni silno uplašili, i toga dana poverovalo je u Hrista pet stotina ljudi. Slično tome, kada se, po nalogu rimskog cara, na ostrvu Kritu gradio veliki idolski hram u čast odvratnog boga Zevsa, i kada je već bio pri kraju, Hristov apostol Tit je, prolazeći pored tog mesta, uputio molitvu istinitom Bogu, i odjednom se taj hram srušio i pao do samih temelja. Vidjevši takvo čudo, mnogi Jelini su se obratili Hristu i podigli lepu crkvu u ime Gospoda Isusa Hrista, istinitog Boga.

Prosvetivši ostrvo Kritu i okolne krajeve svetlošću svete vere, apostol Tit je doživeo duboku starost; preselio se ka Gospodu imajući devedeset i četiri godine. U času njegove končine sišli su s neba Anđeli da uzmu njegovu dušu, i lice mu je zablistalo kao sunce. Jer onaj čiji je život bio svetlost svetu, i smrću je bio počašćen svetlošću od Gospoda našeg Isusa Hrista."

O žitju 

Dimitrije Rostovski (1651–1709), jedan od najobrazovanijih arhijereja Ruske Crkve, ostao je upamćen kao autor monumentalnog dela Žitija Svetih (to delo je kasnije koristio Nikolaj Velimirović da napiše Duhovne pouke). Školovan u Kijevskoj duhovnoj akademiji, govorio je grčki i latinski, poznavao patrističku literaturu i pokušao da spoji istorijska znanja sa duhovnošću. Njegov cilj nije bio samo da prevede ili prepiše postojeća žitija, već da ih sistematski sabere, uporedi, očisti od očiglednih nepreciznosti i predstavi crkvi u jedinstvenom, bogatom i razumljivom obliku. Kažu za njega: "Time je na slovenskom svetu postavio standard koji se zadržao do danas: hagiografiju koja je istovremeno ukorenjena u najstarijim izvorima, ali i prikazana živim jezikom, pastoralno i poučno".

U pisanju je Dimitrije Rostovski sledio jasnu metodologiju: kao jezgro svakog životopisa uzimao je najstarije dostupne izvore — Sinaksar Carigradski, Menologion Bazila II i rane patrističke svedočanstva — i na njih nadograđivao kasniju predaju, lokalne tradicije i duhovne pouke. "Nije bio istoričar u savremenom smislu, već hagiograf koji je želeo da čitaoca uvede u duhovni lik svetitelja, a ne da mu pruži akademsku biografiju. Zato kod njega istorijsko jezgro ostaje jasno prepoznatljivo, ali je obogaćeno narativom, dijalozima i moralnim porukama koje su imale za cilj da grade, opomenu i pokrenu vernika. Upravo ovaj spoj istorijske pažljivosti i duhovne maštovitosti čini Dimitrija Rostovskog jednim od najuticajnijih pravoslavnih pisaca posle Zlatousta."

Očigledno vam je bilo, već dok ste čitali, da je tekst žitja romansiran, i da postoje mnogi detalji koje je nemoguće istorijski potvrditi. Istorijske činjenice, na koje sa sigurnošću možemo računati, su samo navodi iz Novog zaveta, kao i napomene prve crkve. Međutim, crkva je uvek čuvala predaju o svojim svetima, u raznim delima, pričama koje su izgubljene u toku vremena. Priča o Titu, velikim delom mi zvuči kao moguća, pa je zato i prenosim. Lično mislim da žitje velikim delom prenosi istinu o životu i delu velikog Božijeg sluge - Tita.

Pitanje koje me kopka jeste sledeće - zašto ga Luka ne pominje u Delima Apostola? Luka je detaljista, istoričar, čudno mi je da ne spominje svog sunarodnika, čak šta više da ga istakne. Da li je u pitanju Lukina ljubomora zbog Titove bliskosti sa Pavlom? Da li bi Bog dopustio da se takav uticaj uplete u pisanje Njegove reči? Tako ljudski prestup? Ne verujem. Ali šta je razlog, ostaje mi tajna. 

Beređi Dušan Bera