уторак, 21. јун 2016.

Dar tugovanja

"Molim te, nemoj se ljutiti baš mnogo na mene. U srcu mi je molitva za tebe da ti Gospod otvori srce da nekako na ispravan način ožališ i dedu i tatu i mamu i eto, volim te i za tvoje srce molim se." Poruka koju sam primio juče na fejsbuk.
Pastor sam, sveštenik, i deo mog posla jesu sahrane. Verujem da sveštenik ne šalje ljude u nebo ili pakao, niti da crkva ima taj monopol. Monopol pripada Isusu Hristu. Kroz Hrista primili smo spasenje, tako da ja na sahranama ne odlučujem gde ko ide, to zavisi od Njihove odluke za života. Ja pokušavam kroz molitve, propoved da utešim ljude, da im pomognem u tugovanju. Ali pitanje je bilo kako ja tugujem?

Majka mi je poginula u saobraćajnoj nesreći kada sam imao 18 godina. U našoj disfunkcionalnoj porodici sve je stalo, ukinuli su nam radost (šta ako komšije čuju da se smejemo???), ali nas (mene i sestru) nisu pustili ni da žalimo, da otplačemo... Tugovali smo kao zombiji, kao mrtvi.
Baka kada je umrla bio sam na putu, u Engleskoj. Sećam se momenta, Viktorija stanica u Londonu, kada je stigla poruka. Javljaju - umrla je moja baka. Gruba, otresita žena, pod čijim sam uticajem rastao prvih godina života. Babino unuče. Voleo sam moju baku, teško ju je bilo voleti, niko u komšiluku je nije voleo, ali ja sam je voleo, no nisam je ožalio. Kada sam se vratio sa puta, sahrana je bila gotova, prošla je tuga u poslu, na neki način tuga je bila preskočena.
Tata je umro pre dve godine. Nikada nismo imali dobar odnos, nikad nismo bili bliski, često sam se borio sa ljutnjom zbog njega - zbog izneverenih očekivanja, zbog neprisutnosti, zbog ne rešavanja problema. Kada je umro, plakao sam za njim, ali u mom srcu je bila (možda je tu i sada) i ljutnja. Tih dana tugovanja, listao sam plave koverte adresirane od novosadskog suda, ostavljene u njegovoj sobi, analizrajući šta će me pogoditi - koji dug, koje suđenje, koju nevolju mi je ostavio u nasledstvo. Gnev se spojio sa tugom i pojeo je.
Razmišljao sam ovih dana - do sada nisam ni jednom iskreno, iz srca žalio. Uvek je nešto uticalo na mene, sprečilo me da žalim. Svestan sam duboko u srcu da to nije zdravo, nije ljudski. Čak sam razmišljao da li sam možda u mladosti osakaćen da ne mogu da žalim? Da li su, kada mi je mama umrla, u meni ubili žaljenje, uslovili me da potiskujem tugu? To je i razlog zašto se moj brat molio za tugu.
Jedini ko mi je bio ostao, od starijih je bio moj deda Janko. Pisao sam o njemu u dva bloga. Prvo o čudesnom povratku iz mrtvih pre dve godine, kada ga je Bog vratio iz smrti da doživi spasenje - http://bera-kahristu.blogspot.rs/2014/05/1252014-moj-deda-janko.html; a drugo o Hristovom delu u njegovom životu - http://bera-kahristu.blogspot.rs/2015/12/kazu-da-vreme-leci-sve-rane-kada-bi.html.
Deda je živeo sa mnom u kući poslednje dve godine. Nikada pre nismo imali neki odnos, ali se posle njegovog povratka iz mrtvih počeo razvijati. Subotnji ritual - u osam ujutru prvo kupiti hranu za mačke, pa u mlekaru, pa pekaru... jednom nedeljno vozi ga kod njegove sestre... posete doktoru... razgovori u kolima... a onda se u toku noći ubo u prst na nozi. Krenula je gangrena i šest meseci borbe, pa amputacija palca, pa nada da će biti operisan i otpust iz bolnice - umesto operacije pojavio se problem sa bubrezima. I onda iz dana u dan, deda je počeo da kopni. Kao da je nada nestala iz njega, i celo telo počelo da propada. On, disciplinovani bolesnik koji je lek pio u minutu, čekajući pravi minut ispred sata, da tačno u 8:00 popije lek (često sam se šalio sa njim zbog toga - "deda, možeš da sačekaš koju sekundu"), nije više želeo da uzima lekove. Nije želeo da jede, ni pored svih mojih nagovaranja... pa kolaps bubrega i odlazak u bolnicu. Zadnjih dana nije komunicirao, ležao je u bolničkoj sobi zatvorenih očiju. Jedino kada bi sestra i ja došli u posetu, klimaj glavom za da, znak ramenima za ne razumem. Organ po organ otkazuje, ali deda borac se bori, ne pošta život. Molio sam se sa njim ponovo, govorio mu - deda, pusti život, biće ti bolje kod Boga.
Umro je kao što je i živeo, da ne bude na teret. Sačekao da prođe moj rođendan, sa nam se dete vrati sa puta u Sloveniju, da supruga otpropoveda u nedelju, i kada se sve završilo deda je umro. Da nikome ne bude na teret, da ne pokvari nešto nekom. Tihi, blagi, moj deda. Sestra je na svom profilu napisala: "Otišao je moj dobri krotitelj mačaka, doktor za kućne aparate, sakupljač oraha, partner za paradajz, ispravljač zarđalih eksera, dobri, tihi, stidljivi, najbolji deda Janko."
I ostavio mi jedan dar - dar tugovanja. Nisam ni znao da je tugovati dar. Boli, ali i čisti. Na neki način lepo je. Bog nam je dao ove dve godine, od kada ga je vratio iz mrtvih, da nas poveže, da imam za kime da tugujem. Isceljuje moja razočarenja, boli prošlosti... Tuga je dar, naučio sam. Pišem i ovo tugujući, povremeno odlazim da otplačem na terasu, ali moram i da kažem - "Deda Jankić, hvala ti za dar tugovanja".

Takođe preporučujem

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...