Da li ste pogledali Južnokorejski film „My Way“,
reditelja Kang Je-gyu? U pitanju je ratni film (moja mračna tajna kao pastora – volim ratne
filmove), koji srdačno preporučujem ljubiteljima istog žanra. Radnja filma prati
živote dva vojnika japanske armije u II Svetskom ratu, jedan je Koreanac,
prisiljen da se bori za Japan, a drugi je Japanac, pukovnik.
Mnoge stvari ih
razdvajaju, ali ih povezuje ljubav prema maratonu, i međusobno rivalstvo. Ratni
put ih vodi iz bitke u bitku, prvo kao pripadnici japanske, a posle i armije
SSSR i nacističke Nemačke.
Cela priča izgleda neverovatno, kao fikcija, ali
interesantno je da je kao ideja za film poslužila istinita priča. Prilikom
iskrcavanja na Normandiju (Francuska), Amarikanci su zarobili Koreanca po imenu Yang
Kyoungjong, vojnika tri armije.
Njegovo putovanje je počelo 1938. godine, kada
ga Rusi zarobljavaju u Mandžuriji (Kina) kao pripadnika japanske armije armije (Koreja
je u II Svetskom ratu bila delo Japanske
imperije, tj Koreanci su morali da učestvuju u ratu na strani Japana) i odvode u radni logor.
1942. godine, Rusi prisilno odvode ratne zarobljenike u borbu protiv Nemaca, i
Yaung je zarobljen (ili oslobođen???) u bitci za Harkov, od Nemaca, i regrutovan u Nemačku arminu. Konačno,
1944. godine, kao pripadnika Nemačke armije, zarobljavaju ga Amerikanci.
Neverovatna priča, misli su mi odmah krenule
u reči Svetog pisma – „Ljudski je život kao trava...“ i „Ljudi smišljaju svoje
planove ali Gospod upravlja njihove korake.“ Ali nije to tema ovog bloga.
Film prati promenu odnosa dva glavna lika. Na početku su
veliki neprijatelji, Japanac je imperijalista, zadojen mržnjom prema
Koreancima, fanatičan. Konflikt nastaje u događaju kada on primorava Korenace
da izvrše samubilački napad na ruske tenkove. Dok se pod pritiskom Ruske vojske njegovi vojnici povlače , Japanac
puca na njih, ubija ih, insistirajući da se bitka nastavi. Za njega je povlačenje neprihvatljivo, umri ili se bori. Ključna scena je međusobni obračun dva glavna lika, usred bitke koja plamti (Koreanac brani svoje sunarodnike), i
na kraju padaju kontuzovani od dejstva granate.
Neprijateljstvo se nastavlja i u ruskom logoru, i armiji,
sve do sličnog događaja. I jedan i drugi su primorani da se bore za Ruse,
prinuđeni da jurišaju bez oružja kroz mitraljesku vatru, dok komesar armije
SSSR-a ubija one koji se povlače. U tom momentu Japanac posmatrajući komesara vidi sliku sebe, svoju nepravednost,
ludilo svog postupka, zgadi mu se njegovo ludilo, i doživljava promenu. Ostatak filma pogledajte sami ako vas interesuje.
Poenta? Pravu promenu doživljavamo samo kada iskoračimo iz
nas samih, iz našeg doživljaja nas samih, i uspemo iskreno da pogledamo naš
život, dela... Jer realnost jeste da mi često imamo pogrešan pogled na sebe, i potrebno nam je otrežnjenje. Takva iskustva iz korena menjaju smer našeg života.
Pokajanje, grčkiv-vmetanoja je jedan primer. Ključni element pokajanja, obraćenja Bogu jeste svest
o potrebi za Bogom. Mnogi zato ne mogu duboko doživeti Hristovo oproštenje – ne
vide da im je On potreban. Misle da su dovoljno dobri, dovoljno dostojni
Hristove žrtve, i ne doživljavaju Boga. Sa druge strane, pojedini uvide svoju
potrebu, i doživljavaju promenu.
Drugi primer jesu Anonimni Alkoholičari. Prvi korak AA jeste
priznanje da si nemoćan da se izboriš sa svojom zavisnošću. Malo čudno, jer po
logici, zavisnici bi morali biti svesni da su zavisnici. Ali nisu! Kada postanu
svesni da su u nevolji, to je prvi mogućnost da im se pomogne. Ponovo, moraju
zakoračiti van svog sveta, videti sebe u pravom svetlu.
Princip važi i za druge primere i momente našeg života. Rast
se dešava kada vidimo svoju situaciju, i našu potrebu da rastemo dalje. A ne
postoji osoba koja je savršena, koja ne treba da se menja.
Profesor Robert
Klinton, istražujući razloge neuspeha pojedinih vođa, pronašao obrazac, tj. nekoliko
osnovnih razloga zašto vođe ne uspevaju. Oni su sledeći: 1. Finansijske zloupotrebe;
2. Seksualni grsi; 3. Porodični problemi; 4. Zloupotreba sile položaja i 5.
Plato rasta. Plato rasta je situacija kada vođa dostigne određeni nivo,
određeni stepen napretka i tu stane, i ne pokušava da ide dalje. Dostigao je
određeni nivo i to je to – njegove propovedi su uvek iste, ništa se ne menja u
načinu vođenja, odnosa sa ljudima, obrazovanja. Zaglavio se... Živ, ali kao da
je umro.
Potrebno je iskoračiti van sebe, van svog sveta i zagledati
se u svoja dela. Čudno, ali do ovog razmišljanja me je doveo korejski ratni film. Molim se da mi
Bog pomogne da se iskreno sagledam, da iskoračim van mog pogleda na sebe i vidim gde treba da se menjam.
Interesantno je kako iz filmova možemo nešto naučiti o duhovnosti? Slično iskustvo sam opisao u vezi filma Cvetovi rata (pogledaj link).
- Ako vam je moj današnji tekst bio koristan, podelite ga na društvenim mrežama - facebook, twiter... Tim mi pomažete da nastavim sa pisanjem - jer ako se ne čita, zašto pisati?
- Razmotrite i da se prijavite na listu čitalaca bloga, koja se nalazi desno pored teksta (ako koristite PC) ili na dnu teksta (mobilni). Time mi pomazete da podignem rejting bloga. Hvala vam puno za uslugu.
- Da li pratite moju emisiju - Teologija uz jutarnju kafu? Pogledajte video.
Нема коментара:
Постави коментар