Šta je suštinska razlika između religije i hrišćanstva - Evanđelje po Jovanu 7 - propoved

Šta je suštinska razlika između religije i hrišćanstva - Evanđelje po Jovanu 7 -  propoved

Sedmo poglavlje Evanđelja po Jovanu govori o konfliktima. Neću objasniti sve dijaloge koje se vode u današnjem tekstu, jer bi nam trebalo previše prostora. U tekstu se ističu tri grupe sa kojima Isus ima konflikt: 

1. Isus i njegova braća,
2. Isus i narod; i
3. Isus i fariseji.

Prethodni tekst iz 6 poglavlja Evanđelja po Jovanu možete pronaći OVDE (klikni link). 

Tri nivoa konflikta koji oslikavaju razliku između religije i hrišćanstva

1. Isus i njegova braća

Konflikt je zapisan u stihovima od 1 do 9 „…Pa braća rekoše Isusu, idi odavde i pođi u Judeju da tvoji učenici vide dela koja činiš. Jer, niko ko želi da bude poznat, ne radi u tajnosti. Kad već sve to činiš, pokaži se svetu. Čak ni njegova braća nisu verovala u njega. A Isus im reče: „Moje vreme još nije došlo, a za vas je svako vreme pogodno. Vas svet ne može da mrzi, a mene mrzi jer svedočim protiv njega, da su mu dela zla…“

Ko su bila Isusova braća?

Prvi konflikt koji uočavamo u tekstu jeste sukob mišljenja Isusa i njegove braće. Ko su oni? Da bi bilo jasno o kome se radi, prvo par reči o njegovoj braći. 

Sveto pismo nam otkriva i imena Isusove braće - Jakov, Josif, Simeon i Juda (Mt 13,55). Za barem jednog od njih, Jakova znamo da je bio farisej, što se vidi iz njegovog pristupa u Delima Apostola, jer je bio vođa farisejske struje u prvoj crkvi. I konačno ono što vidimo jeste da nisu podržavali Isusa u onom šta je radio.

Postoje dve osnovne pretpostavke ko su oni. Jedna je da su u pitanu Josifovi sinovi iz prvog braka (ili nećaci), i to je stav koji forsiraju crkve koje imaju dogmu da je Marija, majka Isusova ostala doživotna devica. 

Drugi stav jeste da su to deca rođena u braku između Josifa i Marije, a posle rođenja našeg Gospoda Isusa Hrista. Što se nas tiče i jedna i druga opcija su prihvatljiva, značajno je da razumemo da su u pitanju ljudi koji su u bliskim rodbinskim odnosima sa Isusom.

Zašto ne verujem da je Marija večna devica?

I da odmah objasnim zašto mi prihvatamo mogućnost da je Marija, posle Isusa, imala još dece. Doktrina o Marijinom večnom devičanstvu se zasniva na ideji da je seksualnost nešto loše, prljavo i grešno, i kreatori doktrine su želeli da očuvaju Mariju kao uzvišen primer. 

No ideju o nečistoći seksa mi nigde u Svetom pismu ne susrećemo. Zapravo mi otkrivamo da je Bog kreator seksualnog odnosa, i da je seks nešto sveto i posebno, naravno u okvirima braka. I Marija, majka Isusova ništa ne gubi na svojoj veličini time što je imala još dece, nije uprljana nego je savršeno pravedna.

• Pre nego nastavite čitanje, podržite KaHristu - Prijavite se na listu čitalaca ovog bloga. Opcija je sa strane na PC - pored teksta, ili ispod teksta na mobilnim pretraživačima. 

Zašto braća nisu verovala u Isusa?

Kako ljudi koji su gledali Hristovo delo ne razumeju ko je on, i kako izgleda u današnjem tekstu čak mu se i rugaju? Problem koji imamo jeste da nam njihovi komentari izgledaju ironični, kao da ne veruju da je učinio čuda – „Idi odavde i pođi u Judeju da tvoji učenici vide dela koja činiš. Jer, niko ko želi da bude poznat, ne radi u tajnosti. Kad već sve to činiš, pokaži se svetu.“ 3-4.  Kako razumeti ove reči?

Ono što bi vam predložio kao rešenje ovog problema jeste da Isusova braća nisu ironična kada mu govore reči zapisane u 4 stihu, nego da ne razumeju prirodu njegovog delovanja, da su videli čuda, ali da pozivaju Isusa da uradi ono što je za njih bilo prirodno, da objavi ko on stvarno jeste, i to na pravom mestu u Jerusalimu pred svima. Da ako je Mesija da onda postupi kako se očekivalo od Mesije. 

Upadaju u zamku svih koji su gledali Isusova dela, očekivali su da Isus uspostavio svoju vlast na zemlji, da se nametne kao vladar. Međutim Isus odgovara, moje vreme nije došlo, tj. ja sam došao za nešto drugo. Neću da idem sa vama, nego ću ići kada ja budem osetio da je to vreme došlo.

• Ako vas više interesuje na tu temu, moju propoved o odnosima Isusa i Njegove porodice možete pronaći na Youtube kanalu Protestantske Hrišćanske zajednice (prijavite se i podržite nas) 

2. Isus i narod

Stihovi od 14 do 24. „…Isus poče učiti narod. A Judeji se začudiše pa rekoše: „Otkud ovaj zna Pisma, a nije učio“. „Moje učenje nije moje, nego Onoga koji me je poslao.“ odgovori im Isus… Zar vam nije Mojsije dao Zakon? A ipak niko od vas ne izvršava zakon. Zašto želite da me ubijete?“

„Opseo te demon“, odgovori mu narod, „ko želi da te ubije?“

„Učinio sam jedno delo…vi čoveka obrezujete čak i u subotu. Pa ako čovek može da bude obrezan u subotu… zašto se ljutite na mene kada sam celog čoveka iscelio u subotu.“

Cela zbrka nerazumevanja, vezana je za tekst o kome sam pisao vezano za peto poglavlje, događaj isceljenja u banji Vitezdi (vidi OVDE). Isus je iscelio čoveka u subotnji dan i to mu je zamereno, jer Jevreji nisu ništa radili u subotnji dan, i to je bio veliki prestup u očima naroda. 

Za nas danas to je teško razumljivo, ali to je bio šokantan postupak. I rekli smo da Isus namerno započinje konflikt da bi oslikao licemerje farisejskog postupanja, a u današnjem tekstu vidimo odjek istog događaja. Oni su samu srž Božijeg delovanja, a to je pomoći onome koji je u nevolji zamenili praznim pravilima. Isus im na kraju kaže, površni ste, sudite plitko a ne idete u sam sadržaj.

3. Isus i fariseji

Stihovi, 45-53: 

I konačno, Isusovi najveći neprijatelji. Ono što želim da primetimo jeste ukorenjenost u poziciji koju su zauzeli. Kada sluge, impresionirane Isusovim rečima, dolaze bez Njega, farisejski poglavari su besni i napadaju ih rečima – pa kako možete da verujete u njega, pa zar ne vidite da mi ne verujemo. 

Drugim rečima „da je Isus nešto posebno, mi koji poznajemo Sveto pismo bi prvi poverovali“. I u tom momentu se javlja Nikodim, jedan od njih, a koji je poverovao u Isusa, što pobija njihov argument, jer Nikodim je farisej, a veruje u Isusovo delo.

Oni odmah izbacuju drugi argument – ma ti si njegov sunarodnik, i sam si Galilejac, zato veruješ. No šta je problem u ovom postupku? Oni prelaze na oblast koja je pitanje ne Svetog pisma nego njihovog nacionalnog uverenja, da je Galileja toliko loša da odatle dobro ne izlazi. 

Pošto je Galileja bila oblast u kome su živeli izmešani mnogi narodi, slično Vojvodini, pravoverni Jevreji su mislili da je to oblast koja je nečista. Znači pitanje nije bilo teologije nego nacionalizma. Jer da su pogledali u Pismo, videli bi da greše, jer je npr. Jona bio iz Galileje, a u konačnosti Bog je uvek radio van šablona. I to nas dovodi do sledeće tačke.

Religija i hrišćanstvo - dva različita jezika

Primetimo različitost razmišljanja, u sva tri slučaja, kao da govore dva različita jezika. Ne razumeju jedni druge, zato je današnji tekst i tako težak za čitanje i izgleda zapetljan jer vidimo oslikano potpuno nerazumevanje. Razlog za tu zapetljanost jeste da Isus i fariseji, što se tiče vere, govore različitim jezikom. Jedni govore jezikom religioznosti, praznih pravila a Isus govori o nečemu mnogo većem. 

Šta je jezik religije?

Vikipedija definiše religiju sledećim rečima: 
„Religija je društvena pojava koja podleže određenim zakonima nastajanja, razvoja i nestajanja. Religiju možemo definisati i kao duhovnu povezanost jedne grupe ljudi sa nekim višim, svetim bićem, odnosno Bogom. Bog (na sanskritskom “gospodar hleba”) je ljudska zamisao o nekoj natprirodnoj, onostranoj sili. I sama reč religija vodi poreklo od latinske reči „religare” što znači ponovo svezati, prepovezati. Dakle, religija je oblik društvene svesti u kome se prirodne i društvene sile prikazuju kao natprirodne, nezavisne od čoveka, prirode i istorije.“

Religija je definisana kao naše ljudsko nastojanje, sistem pravila kojima mi pokušavamo da uspostavimo odnos sa višim bićem, sistem koji nastaje pod određenim sociološkim zakonitostima. Religija je ljudska tvorevina, pravila koja su nam postala norma, postala nešto što mi nazivamo „duhovnost“. Kao takva ona je uvek neprijateljski nastrojena prema Bogu. Zašto? Dva su osnovna razloga:

Paradigma jezika religije

Prvi je  nešto što se naziva paradigma. Jel znate šta je to? To je naša osnovna postavka, odakle krećemo da razmišljamo, a da je više ne preispitujemo. Svako od nas ima paradigmu, ona nije loša uvek. Svako od nas ima neka verovanja u vezi sebe, sveta oko sebe, drugih. Primer paradigme je npr. da svako ljudsko biće ima jednaka prava. Dobra paradigma, ali nije uvek bilo tako, nekada se mislilo da neko ima veća prava. Ali tako sada razmišljamo (hvala Bogu). No nekada je paradigma dobra, a nekada loša…

Ovde, u tekstu ona je loša, jer učsnici konflikta ne prihvataju da Isus može biti Mesija, jer je njihova paradigma bila da će Mesija biti sasvim drugačiji i zato ga odbacuju. Imali su svoju sliku Hrista, kao osloboditelja, kao ratnika, kao zemaljskog cara, kako onoga ko će ih pohvaliti zbog njihovih dela, a ne nekoga ko će im prigovarati, i kada se Isus nije uklopio u tu sliku, nisu mogli da ga prihvate. 

Jezik religije su ograničenja

Drugi problem religioznosti jeste da stavlja veru u pravila, ograde. Pismo opisuje veru rečima „Duh duva gde on hoće“, kao nešto ne uhvatljivo, životno, dinamično. Nešto što ne možeš opisati i definisati. 

Po obrazovanju sam Diplomirani Inženjer Uređenja voda (osim Teologije), i sećam se jednog problema koji mi je bio jako interesantan, učili smo ga u predmetu pod nazivom Hidrologija. Pokušaj da se matematički prikaže strujanje vode u reci. To su kilometarske formule, diferencijalne jednačine, integrali… i dalje nije jasno tj jednostavno prikazati strujanje vode… jer nešto dinamično ne može da se uhvati formulama, definicijama, a to je pokušaj religije, ustaliti pravilima okean koji je Bog.

Kroz vekove to je problem koji se stalno pojavljuje, da ljudi nešto dinamično pokušavaju da ustale, pa nastaju razne dogme, doktrine, crkveno pravo. Nisam protiv reda, da me ne shvati neko pogrešno, sam Apostol Pavle na primer hvali crkvu u Kolosima zbog reda koji vlada među njima, nego govorim o pokušaju da se odnos sa Bogom zameni određenim definicijama, ili našim očekivanjima. 

Šta je suštinska razlika između religije i hrišćanstva - jezik hrišćanstva je jezik Duha.

I to nas vodi do konačne tačke. Jovan 7: 37-39 „Isus stade i povika: „ako je neko žedan neka dođe k meni i neka pije. Ko god veruje u menje, kao što kaže Pismo, iz njega će poteći reke Žive vode.“ A to je rekao o Duhu, koga je trebalo da prime oni koji u njega veruju.“. 

Ove reči sadrže samu suštinu Hristovog učenja. Učenja o Duhu Svetom. Hristos govori da će iz osobe koja veruje u Njega poteći reke žive vode. Da će oni koji Njega slede biti drugačiji, ne ustaljeni u praznim formama nego oni koji u sebi imaju život i daju život.

Hrišćanstvo bez Duha je mrtvo hrišćanstvo

Dok razmišljam o tome pada mi na um reči iz Otkrivenja Jovanovog, gde se takođe govori o vodi. „Znam tvoja dela: nisi ni hladan ni vruć. Da si barem ili hladan ili vruć. Ovako pošto si mlad – ni vruć ni hladan – ispljunuću te iz svojih usta.“ Jovanovo otkrivenje 3:15-16 kako razumete ove reči? 

Detaljno objašnjavam ove stihove u videu, pa neću ulaziti u detalje. Pogledajte video i prijavite se na naš youtube kanal. Mogli bi onda ove stihove razumeti na sledeći način: Nisi vruć i ne donosiš iscelenje svetu oko sebe, nisi ni hladan, tako da donosiš svežinu, nego si mlak, beskoristan i zato ćeš biti ispljunut.

Hrišćani bez sile Duha Svetog su nešto najjadnije što postoji. Oni su mlaki, bljutavi i beskorisni. Merilo da li imamo silu sa druge strane jeste naš uticaj. Da li donosimo svežinu, da li donosimo isceljenje, ili smo beskorisni. Jer ako smo beskorisni, to znači da Duh Sveti ne deluje kroz nas. 

Hrišćanstvo je - primite silu!

U Delima Apostola 1:8 jasno piše: „Primićete silu kada Duh Sveti siđe na nas i biće moji svedoci…“ Piše o sili, baš kao i u Isusovim rečima - On govori o Rekama Vode žive, ne o potocima. 

Ako to nemamo mogući su sledeći razlozi:

1. Nismo nikada to doživeli! Moguće je biti Božije dete a ne doživeti krštenje Duhom Svetim. Krštenje jeste iskustvo silaska Duha Svetog na nas. Postoje tri položaja Duha svetog u odnosu na nas. Jel se sećate koji? Pored, u i na nas. Silazak Duha Svetog jeste iskustvo kada siđe na nas i da nam silu, transformiše naše biće a manifestuje se dubokim doživljajem Boga. Kako se doživljava – jednostavno to tražimo… Potražite tekstove o tome na blogu.

2. Ne puštamo da sila teče kroz nas pa smo ustajali. Ako se napravi brana na reci, reka postaje jezero, a jezero vremenom bara. Ako Duh ne teče kroz nas, mi postajemo u duhovnom smislu bara, ustajali i Bog više ne deluje kroz nas. Mnogi su hladni jer su dopustili da se ustoje.

3. Ne ispunjavamo se silom Duha svakodnevno. Efescima poslanica nas poziva na svakodnevno ispunjavanje. Problem je da većina nas to po pravilu zaboravlja. Zato se danas podsećamo. Ako želimo živeti život koji je više od religioznosti, moramo se ispunjavati Duhom Svetim.

4. I konačno, zato što smo silu Duha zamenili sa religioznošću. Hristos nije rekao oni koji veruju u mene oni će savršeno držati pravila, nego iz njih samih će doći do promene.

Beređi Dušan Bera 

Ako vam je tekst od koristi podelite ga na društvenim mrežama. Takođe sledeći tekst iz Evanđelja po Jovanu, pod naslovom - Želiš li biti slobodan upoznaj istinu - možete pronaći OVDE.

Link za audio snimak propovedi: http://sr.cross.tv/80280