Ne znam da li volite crtane filmove? Ja volim da gledam crtaće,
samo danas je toliko velik izbor, moja deca imaju 4-5 TV kanala sa crtaćima i samo prebacuju
sa crtaća na crtać, pa odustajem od gledanja.
No nekada davno, kada sam ja bio dete, morali smo čekati do 19.15, jer je tada emitovan jedini crtani film u danu. I valjda su mi zato mnoge scene ostale zabeležene u umu.
Jedna od njih je kada Patak Dača ide kroz pustinju, puzi kroz nju, vuče se, umire od žeđi..., obavezna je scena gde nalazi čuturu punu peska ili fatamorgana, i onda na kraju oaza. Uskače u vodu, pliva, stomak mu se naduva od vode koliko puno pije. Spašen je.
No nekada davno, kada sam ja bio dete, morali smo čekati do 19.15, jer je tada emitovan jedini crtani film u danu. I valjda su mi zato mnoge scene ostale zabeležene u umu.
Jedna od njih je kada Patak Dača ide kroz pustinju, puzi kroz nju, vuče se, umire od žeđi..., obavezna je scena gde nalazi čuturu punu peska ili fatamorgana, i onda na kraju oaza. Uskače u vodu, pliva, stomak mu se naduva od vode koliko puno pije. Spašen je.
Nekada zamišljam dolazak do Hrista kao u crtanima. Idemo kroz
pustinju, vučemo se, na kolenima, jezik se vuče po pesku. Umiremo od žeđi i
gladi, i mislimo da smo gotovi. Ponekada nam se učini od nekog filozofskog sistema, ili događaja, da je on odgovor, ali sve što otkrijemo da je to fatamorgana. I onda konačno oaza, voda, Hristos. Skočimo u vodu i odmorimo se u njoj.
Pre nego nastavite čitanje, zamolio bih vas za uslugu. Prijavite se na listu čitalaca ovog bloga. Opcija se nalazi sa strane ako koristite laptop, ili ispod teksta ako koristite mobilni telefon. Hvala
Slično iskustvo opisuje psalmista u 130 psalmu: „Iz bezdana vapim ka tebi Gospode, Gospode čuj glas moj. Neka uši tvoje čuju glas moljenja moga. Kada bi ti Gospode bezakonja pamtio, Gospode ko bi mogao opstojati. Ali u tebi je smilovanje da bi te se bojali. Ja se u Gospoda uzdam, uzda se duša moja, u Njegovu reč ja se uzdam. Duša moja čezne za Gospodom više nego noćne straže što za zorom čeznu, više nego za zorom noćne straže. Uzdaj se u Gospoda Izrailju, jer u Gospoda je milost i obilan otkup je u Njega. Otkupiće on Izrailja od svih bezakonja njegovih.“
KOLIKO JE DUBOK TVOJ BEZDAN?
Psalam počinje opisom – ja vapim iz bezdana. Bezdan je rupa bez
dna, provalija iz koje kada se upadne nema izlaza. Bezdan je dubok, strmih
ivica, a sama naša reč naglašava dubinu, toliko je duboko da se do njenog dna
teško dolazi a još teže izlazi. Još opasnije je upasti u nju. Padaš i padaš i znaš da ćeš propasti i umreti na dnu ali nemaš rešenje nego nastavljaš da padaš. Ne znam kakvo je vaše iskustvo, ali ovo je bio tačan opis mog životnog iskustva.
Sećam se po obraćenju voleo sam da čitam proroka Jonu, drugu glavu, isto se spominje bezdan - Zavapih Gospodu u teskobi svojoj i on me usliši, zavikah iz utrobe Šeola i ti ču glas moj. U bezdanu si me, u srce mora bacio i voda me opteče … Optekoše me vode do duše, bezdana me opkoli, sita mi se oko glave omota, siđoh do najdonjih žila gorskih, prevornice zemlje za uvek me zatvoriše ali iz jame živa si me izvadio, Gospode, Bože moj! Prorok Jona
Sličan doživljaj ima i pisac psalma, svestan je da ako Bog ne čuje njegov glas da bi propao, ili kako dodaje u nastavku misli - kada Bog ne bi opraštao grehe on bi bio izgubljen. Možda zbog same siline greha ili bi morao da živi sam sa sobom i svim svojim gresima i da propadne u njima.
Odrastao sam u nehrišćanskoj porodici, veoma rano počeo da koristim alkohol i do dvadesete sam imao velike probleme sa alkoholom, tolike da sam potražio pomoć u crkvi. No konačna odluka se desila za novu godinu, doček 1994. Hteo sam da se provedem, ali imao sam probleme da sam od alkohola brzo padao u nesvest. Te večeri sam želeo da mi se to ne desi.
Da bi stvari bila još gora, u devet sati kada smo došli na žurku, na podu je spavao jedan momak (sa "simpatičnim" nadimkom – Đavo), i ja sam pomislio „Bože, samo da se to meni ne desi“ i ujutru se probudio na tom istom mestu. Probudio sam se sa osećajem koji sada nazivam „o ne opet osećaj“.
Želeo sam još isto veče da idem na službu u crkvu i promenim moj život ali sam bio previše mamuran za nešto tako. Sledeće nedelje sam se obratio. No taj osećaj, osećaj „o ne opet“ mi je duboko ostao urezan u um i zato me asocira na 130 psalam, „Ako ti Gospode pamtiš bezakona, ako ti ne pomažeš“ propadoh načisto!
Uvek kada podelim moju životnu priču u opasnosti sam da ljudi
pogrešno razumeju, i da poistovete to iskustvo samo sa onima koji su imali
problema. I zato sam potražio primer nekoga ko nije bio kao ja, i
najadekvatniji jeste primer Martina Lutera, jer kako on svedoči za sebe,
citiram: „Da zaista sam bio pobožan monah. I toliko strogo odan svom redu
da, mogu to reći” ako je ikada monah dopro u nebo preko manastira, i ja bih
tamo stigao. Dvadeset godina sam bio pobožan monah. Prisustvovao sam službi
Božijoj svakog dana. Bio sam tako jako iscrpljen molitvama i postovima da ne bih dugo izdržao da sam tamo ostao.” Ali
to nije bilo dovoljno jer je u srcu znao da je i dalje u grehu.
I onda posle svog obraćenja, kao komentar na reči Rimljanima poslanice, on svedoči: “Tog časa osetih kako se ponovo rađam. Vrata se širom otvoriše. Ulazio sam u Raj. Celo Sveto pismo mi je otkrivalo drugo lice.” Ogroman osećaj olakšanja, teret koji je skinut.
I onda posle svog obraćenja, kao komentar na reči Rimljanima poslanice, on svedoči: “Tog časa osetih kako se ponovo rađam. Vrata se širom otvoriše. Ulazio sam u Raj. Celo Sveto pismo mi je otkrivalo drugo lice.” Ogroman osećaj olakšanja, teret koji je skinut.
Nešto slično sam pre neki dan primetio i u I Posanici Timoteju,
prva glava. Čudnovati način na koji je Pavle napisao ovaj tekst. Apostol govori o lažnim učiteljima, i
ulozi zakona, i onda odjednom u 12 stihu prelazi na veličanje Boga – 15-17 –
„Hristos Isus je došao na svet da spase grešnike od kojih sam najgori ja. Ali
baš zato sam pomilovan da na meni, najgorem, Hristos Isus pokaže svoju svoju
strpjivost… “ i nastavlja da govori o Hristovom delu…. I onda na kraju od 18 se
ponovo vraća na temu lažnih učitelja.
Nisam ranije razmišljao zašto ovaj upad proslavljanja Boga u sred analize lažnih učitelja, ali pre neku nedelju, Bog me je zaokupio ovim tekstom – Apostol razmišlja o lažnim učiteljima, i onda odjednom, svestan koliko je Božija milost bila velika prema njemu počinje da slavi.
Raspalila mu se radost kada se setio koliko mu je Bog puno oprostio. Setio se bezdana iz kojeg ga je Bog izvukao, a svako od nas, pa postao hrišćanin i kao dete, ima svoj bezdan iz koga ga je Bog izvukao i kojeg po nekada treba da se seti.
Nisam ranije razmišljao zašto ovaj upad proslavljanja Boga u sred analize lažnih učitelja, ali pre neku nedelju, Bog me je zaokupio ovim tekstom – Apostol razmišlja o lažnim učiteljima, i onda odjednom, svestan koliko je Božija milost bila velika prema njemu počinje da slavi.
Raspalila mu se radost kada se setio koliko mu je Bog puno oprostio. Setio se bezdana iz kojeg ga je Bog izvukao, a svako od nas, pa postao hrišćanin i kao dete, ima svoj bezdan iz koga ga je Bog izvukao i kojeg po nekada treba da se seti.
REŠENJE - JA SE UZDAM U GOSPODA
Psalmista nastavlja svoje razmišljanje o Bogu sledećim rečima – u Boga je smilovanje da bi ga se bojali. Naizgled
potpuno nelogičan nastavak teksta. Smilovati se, znači, poštedeti nekoga od
kazne koju je zaslužio. Pa kako izbegavanje, biti pošteđen od kazne može biti izvor straha?
Moram priznati da dugo nisam mogao da razumem ovaj paradoks, sve do momenta kada mi je Bog u momentu razjasnio. Nije mi bilo jasno zašto ja, kao Božije dete, treba da se bojim Boga? Jasno mi je bilo da ga volim, cenim, želim Njegovo prisustvo i delovanje, ali zašto da ga se bojim?
Ono što mi je razjasnilo pitanje straha Gospodnjem. Razmišljao sam tada o rečima Svetog pisma- „Strah Gospodnji je početak mudrosti“ (Poslovice 9:10). Misao koja mi je objasnila šta je strah Gospodnji, a koja se prosto pojavila u mom umu (naravno Sveti Duh) je bila „Strah Gospodnji je kao Dunav“.
Dunav donosi uživanje, osveženje, zadovoljstvo; ali ako se igraš sa Dunavom u opasnosti se. Tako i kod Boga - dok si u Njegovim okvirima, dokle slediš ono što govori, i živiš onako kako te poziva, možeš da uživaš u Gospodu Bogu svome. Ali ako ga prezreš, omalovažiš, zanemariš to da je On Bog, a ti samo čovek, možeš da se udaviš. (Pisao sam o strahu Gospodnjem u posebnom blogu koji možete pročitati OVDE - klinki link). Strah je jednak strahopoštovanju.
To nam samo potvrđuje da strah u Pismu nikada nije vezan samo za strah od kazne, on podrazumeva svest da je Bog uvek tu, pored nas u svakom momentu našeg života. Da sa njime nema šale i da se sa njime ne možemo igrati ali i svest koliko je on dobar prema nama.
Reči "Strah Gospodnji" su uvek uzvik slavljenja, kao kod psalmiste u ovom slučaju. Iz straha raste slavljenje Boga za sve dobro koje on nama čini. Zato psalmista i nastavlja rečima: „Ja se u Gospoda uzdam, uzda se duša moja, u Njegovu reč ja se uzdam.“. U tog Boga duša moja može da se uzda.
KORAK KA SLOBODI - VAPITI ZA GOSPODOM
Za tim Bogom on čezne i koristi sliku noćne straže koja čezne za jutrom. Samo onaj ko je bio na noćnoj straži zna nestrpljenje iščekivanja smene.
Devedesetih godina dok sam služio vojni rok, puno noći sam proveo stražareći. Straža je bila organizovana tako da se svaka četiri sata išlo na stražu po dva sata. To je značilo da ako si bio na straži od 22-24h., spavao bi do tri i onda išao na stažu od 4-6… posle toliko malo spavanja užasno je bilo teško ustati, a još teže ostati budan na straži.
Sećam se, minuti ko sati, prošetaš krugom kojeg čuvaš da skratiš vreme, misliš da je prošlo petnaest minuta, pogledaš a ono 3 minuta… Pa šta smo radili, pošto smo se na početku bojali da spavamo, uzeli bi kamen u ruku, i kada zadremaš ispadne ti kamen iz ruke i probudi te, i onda ponovo… I posle dva sata mučenja, konačno se čuje galama, koraci, dolazi smena i mučenje je završeno. Radost što ideš u krevet, zvuči neopisivo…
Tu sliku koristi pisac, da prenese svoju žeđ za Bogom, kao stražar koji se noću muči, i dolazi jutro, kraj mučenja…Duboka čežnja za Bogom, životna potreba, kada ti nije dovoljno to što imaš.
Pravi primer takvog odnosa jeste Mojsije. Volim tekst u II Mojsijevoj 33.13 - 18. Narod je zgrešio, Bog preti kaznom, odbacivanjem, kaže im, neću više ići sa vama, odvešće vas anđeo, i tu kreće Mojsijev dijalog za Bogom.
MOJSIJE: “Ako sam našao milost pred očima tvojim, pokaži mi put svoj. Učini da te poznam i nađem opet milost pred očima svojim. Promisli da je ovaj narod tvoj narod.”
GOSPOD: “Ići ću sam ja s tobom i daću ti odmor.” Bog odgovara delimično, idem samo sa tobom Mojsije, ostali ne dolaze u obzir.
No Mojsije nastavlja - MOJSIJE: “Ako ti ne ideš s nama, nemoj nas ni kretati odavde...”
GOSPOD: “Učiniću i to što tražiš, jer si našao milost pred očima mojim i znam te po imenu tvome!” I Bog pristaje, ali Mojsije nije zadovoljan, iako je postigao ono što je želeo, nego kaže
MOJSIJE: DAJ MI DA VIDIM SLAVU TVOJU! To izgleda kao Još, pa kada dobije, onda traži Još, pa kada dobije ponovo traži Još! I Bog nije gnevan na Mojsija nego mu je dao da vidi njegovu slavu.
Moram priznati da dugo nisam mogao da razumem ovaj paradoks, sve do momenta kada mi je Bog u momentu razjasnio. Nije mi bilo jasno zašto ja, kao Božije dete, treba da se bojim Boga? Jasno mi je bilo da ga volim, cenim, želim Njegovo prisustvo i delovanje, ali zašto da ga se bojim?
Ono što mi je razjasnilo pitanje straha Gospodnjem. Razmišljao sam tada o rečima Svetog pisma- „Strah Gospodnji je početak mudrosti“ (Poslovice 9:10). Misao koja mi je objasnila šta je strah Gospodnji, a koja se prosto pojavila u mom umu (naravno Sveti Duh) je bila „Strah Gospodnji je kao Dunav“.
Dunav donosi uživanje, osveženje, zadovoljstvo; ali ako se igraš sa Dunavom u opasnosti se. Tako i kod Boga - dok si u Njegovim okvirima, dokle slediš ono što govori, i živiš onako kako te poziva, možeš da uživaš u Gospodu Bogu svome. Ali ako ga prezreš, omalovažiš, zanemariš to da je On Bog, a ti samo čovek, možeš da se udaviš. (Pisao sam o strahu Gospodnjem u posebnom blogu koji možete pročitati OVDE - klinki link). Strah je jednak strahopoštovanju.
To nam samo potvrđuje da strah u Pismu nikada nije vezan samo za strah od kazne, on podrazumeva svest da je Bog uvek tu, pored nas u svakom momentu našeg života. Da sa njime nema šale i da se sa njime ne možemo igrati ali i svest koliko je on dobar prema nama.
Reči "Strah Gospodnji" su uvek uzvik slavljenja, kao kod psalmiste u ovom slučaju. Iz straha raste slavljenje Boga za sve dobro koje on nama čini. Zato psalmista i nastavlja rečima: „Ja se u Gospoda uzdam, uzda se duša moja, u Njegovu reč ja se uzdam.“. U tog Boga duša moja može da se uzda.
KORAK KA SLOBODI - VAPITI ZA GOSPODOM
Za tim Bogom on čezne i koristi sliku noćne straže koja čezne za jutrom. Samo onaj ko je bio na noćnoj straži zna nestrpljenje iščekivanja smene.
Devedesetih godina dok sam služio vojni rok, puno noći sam proveo stražareći. Straža je bila organizovana tako da se svaka četiri sata išlo na stražu po dva sata. To je značilo da ako si bio na straži od 22-24h., spavao bi do tri i onda išao na stažu od 4-6… posle toliko malo spavanja užasno je bilo teško ustati, a još teže ostati budan na straži.
Sećam se, minuti ko sati, prošetaš krugom kojeg čuvaš da skratiš vreme, misliš da je prošlo petnaest minuta, pogledaš a ono 3 minuta… Pa šta smo radili, pošto smo se na početku bojali da spavamo, uzeli bi kamen u ruku, i kada zadremaš ispadne ti kamen iz ruke i probudi te, i onda ponovo… I posle dva sata mučenja, konačno se čuje galama, koraci, dolazi smena i mučenje je završeno. Radost što ideš u krevet, zvuči neopisivo…
Tu sliku koristi pisac, da prenese svoju žeđ za Bogom, kao stražar koji se noću muči, i dolazi jutro, kraj mučenja…Duboka čežnja za Bogom, životna potreba, kada ti nije dovoljno to što imaš.
Pravi primer takvog odnosa jeste Mojsije. Volim tekst u II Mojsijevoj 33.13 - 18. Narod je zgrešio, Bog preti kaznom, odbacivanjem, kaže im, neću više ići sa vama, odvešće vas anđeo, i tu kreće Mojsijev dijalog za Bogom.
MOJSIJE: “Ako sam našao milost pred očima tvojim, pokaži mi put svoj. Učini da te poznam i nađem opet milost pred očima svojim. Promisli da je ovaj narod tvoj narod.”
GOSPOD: “Ići ću sam ja s tobom i daću ti odmor.” Bog odgovara delimično, idem samo sa tobom Mojsije, ostali ne dolaze u obzir.
No Mojsije nastavlja - MOJSIJE: “Ako ti ne ideš s nama, nemoj nas ni kretati odavde...”
GOSPOD: “Učiniću i to što tražiš, jer si našao milost pred očima mojim i znam te po imenu tvome!” I Bog pristaje, ali Mojsije nije zadovoljan, iako je postigao ono što je želeo, nego kaže
MOJSIJE: DAJ MI DA VIDIM SLAVU TVOJU! To izgleda kao Još, pa kada dobije, onda traži Još, pa kada dobije ponovo traži Još! I Bog nije gnevan na Mojsija nego mu je dao da vidi njegovu slavu.
Jer Bog želi da ga mi tražimo svim srcem svojim, da kao što noćne straže čeznu za zorom da tako mi čeznemo za Hristom. Da naš stav bude stav – želim još.
Tozer taj stav iskazuje u molitvi, u knjizi "Potraga za Bogom": „O Bože, okusio sam tvoju dobrotu, a ona me je i zadovoljila i učinila me još žednijim. Bolno sam svestan svoje potrebe za daljnjom milošču. Stidim se svog nedostatka čežnje. O, Bože, Trojedini Bože, želim da želim tebe, težnja mi je da budem ispunjen težnjom, žedan sam da budem još žedniji…“
Imalo bi se tu još puno toga reći ali biram da ne širim priču. Poziv je za svakog od nas da život izgradi oko stalne težnje za Bogom, da nikada ne prestane da teži dubljem, snažnijem, potpunijem, zrelijem iskustvu… Jer iako smo dostigli spasenje naše duše, nismo u potpunosti ostvarili naš odnos sa Bogom.
Da citiram Tozera ponovo za kraj: „Udobnost je smrtni neprijatelj svakom duhovnom rastu. Mora da postoji snažna želja za Bogom ili se Hrist neće manifestovati svom narodu.“
Beređi Dušan Bera
Ako vam je ovaj tekst bio od koristi, ukažite na njega i drugima tako što će te ga podeliti na društvenim mrežama. Hvala
Нема коментара:
Постави коментар