„Šta ti je ljudski život?“ – rečenica koju sam juče čuo puno puta.
Kampovao sam sa momcima iz „Centra Duga“ na Dunavu pored Beočina. Sedam sati ujutru. Ustali smo rano ujutru nekoliko nas da pecamo, drugi da u miru šume meditiraju nad Božijom rečju, ostatak grupe je spavao u šatorima. Dok sam sedeo na obali reke, Dunavom su plivajući spustila se dva momka. Čudno, tako rano da se neko kupa u reci, iako je avgust voda je prilično hladna. A pomislio sam kuda li u opšte idu? Ispod našeg kampa nije više bilo plaža, ni pogodnih mesta za izlazak iz vode. Možda preplivavaju Dunav pa se pripremaju da krenu preko, pomislio sam i zaboravio na plivače.
Par sati kasnije, vidimo policijska kola u blizini kampa. Malo sam se zabrinuo, nije valjda da traže nekog od momaka, neki od njih su iz Beočina, možda ih je neko prijavio policiji i došli su da nas provere. Pojurio sam u kamp da vidim o čemu se radi, da bi saznao da se jedan od jutarnjih plivača udavio samo 100 metara od našeg kampa.
Plivali su posle celonoćnog „provoda“, nekontrolisano uleteli u grane srušenog drveta u vodi, jednog je matica povukla i utopio se. Kažu nam da su vikali za pomoć, i dozivali nas, ali ih mi nismo čuli (a i da smo čuli ne bi uspali na tom mestu da pomognemo zbog snažne struje i mnoštva grana).
Potreslo me je sve to i razmišljam evo već drugi dan. Šta ti je ljudski život!!! Vidiš ga da pliva, šali se i minut kasnije katastrofa. Nema ga. Psalam 90 poredi naš život sa travom, ujutru je zelena i cveta, a uveče već se suši u vene. Baš tako, i jeste kao trava.
Druga misao je ponovna potvrda da se u Dunavu utope uglavnom oni koji preziru njegovu snagu, koji ga omalovaže. Dunav izgleda miran, spor, skoro bezopasan, ali ko se igra sa njim, često plati glavom.
Setio sam se i događaja od pre desetak godina. Razmišljao sam tada o rečima Svetog pisma- „Strah Gospodnji je početak mudrosti“ (Poslovice 9:10). Nije mi bilo jasno zašto ja, kao Božije dete, treba da se bojim Boga. Jasno mi je bilo da ga volim, cenim, želim Njegovo prisustvo i delovanje, ali zašto da ga se bojim? Misao koja mi je objasnila šta je strah Gospodnji, a koja se prosto pojavila u mom umu (naravno Sveti Duh) je bila „Strah Gospodnji je kao Dunav“.
Dunav donosi uživanje, osveženje, zadovoljstvo; momci, Daniel i ja smo uživali tih dana u svakom momentu, ali ako se igraš sa Dunavom u opasnosti si.
Tako i kod Boga - dok si u Njegovim okvirima, dokle slediš ono što govori, i živiš onako kako te poziva, možeš da uživaš u Gospodu Bogu svome. Ali ako ga prezreš, omalovažiš, zanemariš to da je On Bog, a ti samo čovek, možeš da se udaviš. Strah je jednak strahopoštovanju.
Juče ujutru pre ovog strašnog događaja čitao sam reči - „Nevolja i tuga na svaku dušu čoveka koji čini zlo… A slava, čast i mir svakome ko dobro čini“ (Poslanica Rimljanima 2.9-10.). Posle jučerašnjeg dana stihovi su za mene dobili novo svetlo. Strah je jednak strahopoštovanju!!! Ali ako si pun strahopoštovanja, ono što doživljavaš jeste čast i mir, i blagoslov. Baš i kao kod Dunava.
Beređi Dušan Bera
Ako vam je moj članak bio od koristi, prijavite se na listu čitalaca ovog bloga... To mi puno znači.
„Šta ti je ljudski život?“ – rečenica koju sam juče čuo puno puta. Kampovao sam sa momcima iz „Centra Duga“ na Dunavu... Sedam sati ujutru. Dok sam sedeo na obali reke, Dunavom su plivajući spustila se dva momka. Čudno, tako rano da se neko kupa u reci, iako je avgust voda je prilično hladna. A pomislio sam kuda li u opšte idu?... par sati kasnije ispred našeg kampa policijska kola...
ОдговориИзбриши