петак, 11. март 2011.

Alfa kurs XV predavanje - Kako najbolje iskoristiti ostatak života?


Kako da najbolje iskoristim ostatak života?
(Alfa kurs je najrasporostarnjeniji kurs koji se bavi osnovama hrišćanstva)
Dobrodošli i na poslednje predavanje ALFA kursa. Imamo samo jedan život, iako bi neki možda voleli da imaju dva. Lorens je jednom rekao: “Kada bi čovek mogao da živi dvaput! Jedan život u kome bi mogao da greši, i jedan u kojem bi profitirao od tih grešaka. Ali, ne postoje generalne probe za život. Odmah stupamo na scenu.
Pitanje za današnje predavanje glasi: Kako da najbolje iskoristim ostatak života? Svi smo mi, ja u svakom slučaju, učinili mnogo grešaka u životu. Šta ćemo sa budućnošću? Kako da je na najbolji način iskoristimo? U poslanici Rimljanima 12, stihovi 1 i 2, apostol Pavle piše: “Molim vas stoga, braćo, milosti Božije radi, da svoja telesa prinesete na živu, svetu, bogougodnu žrtvu, da to bude vaša umna služba Bogu. I ne upodobljavajte se ovom svetu, nego se preobražavajte obnavljanjem svoga uma, da biste mogli da razaberete šta je volja Božija, šta je dobro, i ugodno, i savršeno.” Pre svega, šta treba da činimo? Kao prvo, kaže apostol Pavle, prekinite sa prošlošću. Pozvani smo da budemo drugačiji – drugi stih: “I ne upodobljavajte se ovom svetu...” Pod rečju “svet”, apostol misli na svet koji je odbacio Boga. Filipsov prevod ovog stiha glasi: “Ne dopustite svetu koji vas okružuje, da vas ukalupi u svoj model.” Ovo naravno nije lako, jer stalno se treba suprotstavljati pritiscima koji nas guraju u taj kalup. Vikendima, i kada smo u crkvi, zadovoljstvo je biti hrišćanin, ali onog trenutka kada se u ponedeljak ujutro vratite na posao, zadovoljstva kao da su na onoj drugoj strani, i teško je biti drugačiji.
Čuo sam za jednog mladog policajca koji je polagao završni ispit na policijskoj akademiji u Severnom Londonu. Prva tri pitanja su bila relativno laka, a onda je stiglo i četvrto pitanje. Rečeno mu je: “Patrolirate periferijom Londona kad iznenada eksplodira gasni cevovod u susednoj ulici. Istragom utvrdite da na trotoaru postoji velika rupa, a da sa strane leži prevrnuti kombi. Iz unutrašnjosti kombija se oseća jak miris alkohola. Unutra su muškarac i žena, oboje povređeni. Prepoznate ženu kao suprugu svog nadređenog inspektora, koji je trenutno na poslovnom putu u SAD. Neki prolaznik na motoru se zaustavlja i ponudi pomoć, a Vi u njemu prepoznate čoveka koji se traži zbog oružanu pljačke. Iz obližnje kuće iznenada istrčava čovek vičući da njegova žena očekuje bebu i da je zbog šoka od eksplozije porođaj počeo pre vremena. Još jedan čovek traži pomoć – eksplozija ga je odbacila u kanal... a on ne zna da pliva. Imajući na umu odredbe delovanja na osnovu zdravog razuma... opišite u nekoliko reči šta biste preduzeli. Policajac je malo razmišljao, uzeo olovku i napisao: Skinuo bih uniformu i izgubio se u gužvi... Upravo ovo je iskušenje u kome se često nalazimo – da “skinemo” svoju hrišćansku uniformu i izgubimo se u gužvi. Zašto? Zato što je mnogo lakše da budemo kao i svi ostali. Međutim, ono na šta smo kao hrišćani pozvani, jeste da budemo različiti – da sačuvamo svoj hrišćanski identitet bez obzira na okolnosti.
Postoji velika razlika između kokona i kameleona. Kokon, ili lutka, je čaura koja se pretvara u predivnog leptira. Kameleon je gušter dugog repa koji može da menja boju u zavisnosti od okoline. Iskušenje u kome se neretko nalazimo je da budemo hrišćani ukoliko se nalazimo u hrišćanskom okruženju; ali, ako je okruženje drugačije, da mu se nekako prilagodimo. Ovakav stav stvara napetost u našim životima, zato što se u jednim okolnostima prikazujemo u jednom svetlu, a u drugim okolnostima u drugom svetlu.
Jednom je vršen neki eksperiment sa kameleonom. Da bi videli kako će izaći na kraj sa nedoumicom, stavili su ga na kariranu pozadinu i životinja se raspala... Pozvani smo da budemo drugačiji, a ne da se uklapamo u okolinu. Biti drugačiji ne znači biti čudak. Nismo pozvani da govorimo nekim tajnovitim religioznim jezikom, ili da nosimo mističnu odeću. Pozvani smo zapravo da budemo normalni. Zajednica sa Bogom donosi upravo to – normalnost.
Navešću tri primera u kojima smo pozvani da budemo drugačiji: (ubrzano)
Prvo, radi se o ogovaranju, ili zabijanju noža u leđa. Ovo je vrlo uobičajena stvar, zar ne. Neko izađe iz prostorije i odjednom svi govore o njemu. Hrišćani su pozvani da budu drugačiji. Možda bismo mogli da razmišljamo o nečemu pozitivnom u vezi sa tom osobom, pa to i da kažemo. Katkada to baš i neće biti lako, ali možda ipak ima nešto lepo na toj osobi – ponaša se lepo prema svojoj mački, recimo.
Drugo, (brzo) tu je ogromna oblast gunđanja i stavljanja primedbi. Tako dobro se sećam vremena kada sam radio kao advokat. Obično bi iz sudnice odlazili na čaj u klub, a razgovor koji smo vodili uglavnom je bio vrlo negativan. Žalili smo se i gunđali. Žalili smo se na druge advokate, žalili smo se na svoje klijente, žalili smo se na sudije, žalili smo se na vreme, žalili smo se na čaj, žalili smo se na sve i svakoga. Mi, hrišćani, pozvani smo da budemo drugačiji.
Treće, tu je i velika oblast seksualnosti. Ponovo naglašavam, pozvani smo da prikazujemo blagoslove ispunjavanja Božjih standarda. Bog nas voli. Bog vas voli. Bog je stvorio brak. Bog je stvorio seks. Bog je taj koji je izumeo seks. On je došao na ideju seksa. On ne gleda na Zemlju sa Neba misleći: “Za ime boga... šta li će sledeće izmisliti...?” Klajv Luis je rekao: “Zadovoljstvo je Božji izum, a ne đavolov.” Biblija potvrđuje ljudsku seksualnost. Bog nas je takvima stvorio, i Biblija slavi telesnu intimnost – užitak, zadovoljstvo i zadovoljenje koje nam seksualnost pruža. Ali, Izumitelj i Dizajner tog predivnog dara daje i uputstvo kako u njemu uživati da bi uživanje bilo u punini. Biblijski kontekst seksa je brak, i to brak za ceo život. Isus je citirao događaj iz stvaranja: “Zato će čovek ostaviti oca svoga i mater svoju i prionuće uz ženu svoju i biće njih dvoje jedno telo.” Drugim rečima ovde se radi, kako o javnom činu ljubavi, tako i celo-životnom predanju. Tu postoji slepljivanje, stapanje u jedno telo, i to ne samo u fizičko-biološkom smislu, nego je brak i emocionalna i psihološka i duhovna zajednica. Izraz “jedno telo”, svoje mesto nalazi upravo u takvom kontekstu. Božji savršen plan je da deca budu podizana u atmosferi ljubavi, požrtvovanosti i sigurnosti. Zbog toga nas Stvoritelj, IZUMITELJ, i upozorava na opasnosti od prelaska izvan granica – od ignorisanja instrukcija. Ne postoji nešto kao neobavezan, usputni seks, zato što on utiče na jedno-telo odnos. Katkada ovo prikazujem tako što uzmem dve fotografije – fotografiju muškarca i fotografiju ženu – i zalepim ih. Jevrejski izraz u izvorniku baš to znači: Biti slepljen. Ukoliko kasnije pokušate da razdvojite te dve fotografije, čuće se zvuk cepanja i mali delovi jedne fotografije će ostati na onoj drugoj. Upravo to i vidimo svuda oko nas. Ali vidimo i ono suprotno – blagoslove kada se ispunjavaju Božji standardi u hrišćanskim brakovima. Nikada nisam sreo osobu koja mi je rekla: “Stvarno mi je žao što se nisam uzdržavao do svog venčanja. Ali zato sam sreo mnoge koji su mi rekli: “Zaista bih voleo da sam bio strpljiv, jer, načinio sam haos od svog života.
            Predivna vest glasi: “Nikada nije prekasno.” Upravo o tome govori Božja ljubav prema nama, i otkupljenje koje imamo u Hristu. Baš zato je Hristos umro za nas – zato da bi nama bilo oprošteno i da ono što smo u prošlosti učinili može biti oprano, tako da ožiljci, ukoliko postoje, mogu biti (da li je prava reč zalečeni ili izlečeni). Isus želi da isceli celovitost naših bića i da nam podari novi početak. Apostol Pavle ne piše reči koje smo citirali da bi osudio Rimljane. On ne kaže: “Vi užasni ljudi!” Pomenute reči je verovatno pisao grupi ljudi čija prošlost je bila svakakva. Znate, antički svet je bio veoma nemoralan svet, tako da je prošlost tih ljudi bila najverovatnije daleko od idealne. Ipak, Pavle ne piše da bi ih osudio, nego im govori: Ne prilagođavajte se više ovom svetu. Mi smo pozvani da preoblikujemo svet, a ne da budemo oblikovani njegovim aršinima. Svakako, svestan sam da to znači određenu kontra-kulturu, jer svet oko nas živi po standardima koji se veoma razlikuju od hrišćanskih, pa da bismo u njemu živeli po Božjim standardima, potrebna je dobra doza hrabrosti. Priznajmo da je pritisak usklađivanja, posebno na mlade ljude, izuzetno velik. Jedan tim lekara je izveo eksperiment da bi ustanovio kako pritisak grupe utiče na mlade ljude. Učini li su sledeće: Uzeli su tri kartice na kojima su povukli po jednu liniju različitih dužina. Jedna je očigledno bila najduža, druga srednja, a treća vidljivo najkraća. Odabrali su desetoro mladih osoba i okupili ih zajedno. Devetoro od njih je prethodno dobilo instrukcije da kažu kako je druga po dužini, dakle srednja linija, da je ona najduža. Deseti ispitanik nije ništa znao o toj maloj zaveri. Upravo on je i bio subjekt eksperimenta. Ljudi koji su organizovali ovaj test rekli su svoj desetorici: “Želimo da glasate za najdužu liniju?” Kada su podigli karticu sa linijom srednje dužine, onih devetoro je podiglo svoje ruke, tvrdeći na taj način da je ta linija najduža. Deseti ispitanik je u krajnjoj neverici gledao oko sebe. Zatim je pomislio: “Verovatno nisam pažljivo slušao šta se od mene traži. Mora da mi je promakla suština pitanja. Biće bolje da i ja podignem ruku ili će mi se ostali smejati.” Potom je pored onih devet podignutih, pridodao i svoju ruku. Lekari su ponovo objasnili šta žele od ispitanika. Rekli su: “Želimo da glasate za NAJDUŽU liniju. Kada su pokazali onu srednju, devet ruku je ponovo poletelo u vis. Onaj deseti je ovoga puta gledao oko sebe potpuno zbunjen, ne verujući onome što vidi, ali ipak je i on podigao ruku. Eksperiment je ponavljan više puta sa raznim učesnicima i oko 75% ispitanika, mladih ljudi, jednostavno je podleglo uticaju grupe govoreći da je linija srednje dužine, duža od one najduže. Samo njih 25% su imali dovoljno hrabrosti da se suprotstave većini. Potrebna je hrabrost da se ne bismo suobličavali sa svetom koji nas okružuje, pa čak i onda kada duboko u svom srcu znamo da je ispravno to što radimo.
            Dakle, to je prva stvar – prekid sa prošlošću. Drugo, načinimo novi početak: preobražavajte se kaže apostol Pavle. Ukoliko ličite na mene, tada se malo plašite, jer, zato što imam određene navike, ja se bojim promena. Navikao sam se na svoje rutine i volim ih, pa čak i kada ugledam nekoga ko zrači Hristovom ljubavlju, i poželim da budem kao on, pomislim: “Pitam se, šta bih sve morao da menjam da bih bio takav.” Sede dve gusenice na listu i razgovaraju. Leptir, prelepi leptir, proleti pored njih. Jedna gusenica se okrene drugoj i kaže: Nikada me nećeš videti da postajem jedan od tih leptira.” Istinita priča.
Nedugo pošto sam bio rukopoložen, Sendi Miler, moj šef, vikar crkve Svete Trojice me je zamolio da obavim sahranu. Trebalo je sahraniti ženu koja je živela na ulici. Bila je beskućnik. Neki od tih ljudi, neki beskućnici, oni su vrlo prijatni i imaju mnogo prijatelja. Ali ova žena, zato što je bila agresivna i gruba prema ljudima, tražeći uvek od njih novac, nije imala mnogo prijatelja. Bila je od onih što sa kolicima iz samoposluge obilazi ulice noseći plastične vreće i svakojako đubre. U takvim okolnostima nisam očekivao mnogo ljudi na sahrani. Međutim, Sendi Miler mi reče da je ta žena zapravo bila veoma bogata. Pre nekoliko godina je nasledila ogromno bogatstvo – nekoliko miliona funti. Posedovala je stan u najelitnijem kvartu i nekoliko basnoslovno vrednih slika. Sendi je naglasio: “Tamo gde postoji testament, biće i rođaka.”... Pokazalo se da je bio u pravu. Na sahrani se pojaviše, neki dalji rođak iz Australije, i raznorazni drugi ljudi. Pitao sam se: “Zašto?” Jednostavno nisam mogao razumeti, zašto bi neko ko je imao sve to bogatstvo, odabrao da živi na ulici, u đubretu? A onda neko reče: “Mislim da je njen problem bio u tome što nije želela da napusti život kakav je poznavala. Odgovorio sam: Pa to je apsurdno, mada, priznajem da postoji mnogo ljudi koji rade nešto još mnogo apsurdnije – ostaju u đubrištu svojih života propuštajući svo ono bogatstvo koje je Bog za njih pripremio. (brzo) U čemu se sastoji to blago? Apostol Pavle nam u Rimmljanima 12:9-21, daje maleni uvid: “Ljubav neka vam bude ne licemerna. Gnušajte se zla, držite se dobra. Volite jedan drugog u bratskoj ljubavi, u uvažavanju svako neka stavlja drugog ispred sebe, ne budite nemarni u revnosti, budite vrli u duhu, služite Gospodu, radujte se u nadi, trpite u nevolji, istrajte u molitvi, učestvujte u potrebama svetih, gostoprimstvo upražnjavajte. Blagosiljajte one koji vas gone, blagosiljajte, a ne kunite. Radujte se s onima koji se raduju i plačite s onima koji plaču. Među sobom budite jednomišljenici; ne smerajte visoke stvari, nego dajte da vas povede ono što je ponizno. Sami sebe ne smatrajte mudrima. Nikome ne uzvraćajte zlo za zlo; neka vam misli budu usmerene na dobro pred svim ljudima. Ako je mogućno, koliko od vas zavisi, živite u miru sa svima ljudima. Ne svetite se sami, dragi moji, nego dajte mesta gnevu Božijem. Jer je napisano: »Moja je osveta, ja ću uzvratiti«, govori Gospod. Nego »ako je tvoj neprijatelj gladan, nahrani ga; ako je žedan, napoj ga; jer ako to činiš, glava će mu goreti od srama«. Ne daj da te zlo pobedi, nego ti pobedi zlo – dobrim.” Koja blaga ovde nalazimo? Pre svega to je ljubav – stih 9. Izvorna grčka reč je anhipokritos, što doslovno znači “bez licemerja”. Ova reč se koristila u grčkom pozorištu – glumac je nosio masku, tj. hipokritos. Odavde potiče i naša reč hipokrit ili licemer.
Kada ne želimo da ljudi vide ko smo i kakvi smo u stvari, mi se zaklonimo iza maske. Kažemo: “Ne verujem da će se ljudima svideti moje pravo lice, ali mogla bi im se svideti ova maska.” Kada tako radi naša vlada, onda to nazivamo “politikom”. Kada to radimo mi, onda to nazivamo imidž – stvaramo lažnu sliku. Rezultat koji postižemo ovim skrivanjem, a svi smo u iskušenju da to činimo – sastoji se u sledećem: Umesto da se sretnu dve osobe, sretnu se dve maske. Ono što je odista predivno, kada doživimo Božju ljubav, kada se ona izlije u naša srca, znamo da nas Bog prihvata, iako zna ono najgore o nama. Upravo zbog toga i možemo reći: “ Pa, kada me Bog prihvata, zašto bih se pretvarao da jesam ono što nisam. Zašto bih nosio masku. Rezultat je da sada stvarna osoba susreće stvarnu osobu, ostvaruje se blizina i rađa prijateljstvo onog reda veličine koju nigde izvan Crkve nemožete imati.
Katkada koristim ovu ilustraciju u vezi sa brakom: Ako je Bog ovde, muž ovde, a žena ovde, što su bliže Bogu, biće bliže i jedno drugom. Isto važi i za svaki drugi međuljudski odnos. Što smo bliže Bogu, bliže smo i jedno drugom. Iskrena ljubav. Zatim, ushićenje Bogom. Stih 11: “...ne budite nemarni u revnosti...” što će reći imajte poleta ili ushićenja. Početno oduševljenje Bogom, Duhom Svetim, Isusom, ne treba da izbledi. Pavle kaže: “...budite vrli u duhu, služite...” Ne znam šta vam se dogodilo završne večeri ALFA vikenda. Gledajući po prostoriji, primetio sam neke ljude koji su imali stvaran doživljaj Boga. Neki drugi bi možda rekli: “Da budem iskren, zapravo nisam osetio apsolutno ništa.” Takođe, možda među vama ima i onih koji će reći: “Ruku na srce, kada govorimo o toj večeri, moram priznati da mi nije bilo ni malo prijatno. Da, to veče je za mene bilo neprijatno.
Znate li da to, na određeni način nema, baš i mnogo veze. Ono što jeste značajno, to je gde ćete u svom hodu sa Bogom biti kroz 10 godina? Katkada ljudi dožive neverovatno iskustvo, ali ga vremenom nekako izgube. Tako biva sa emocijama. Penjemo se na vrhunce i padamo u provalije. Ponedeljkom ujutro možete ustati osećajući se jadno. Ukoliko ste legli u 3-4 izjutro, verovatno ćete se u 6 osećati jadno. To ne znači da se ništa nije dogodilo. Ne, uopšte ne. Samo znači da ste umorni. Zatim, tu je i duhovni rat. Onog trenutka kada svoj život predate Hristu, kada u životu imate iskustvo Duha Svetog i pokrenete se u pravcu u kome vas On vodi, počećete da osećate kako vas ona suprotna strana vuče. Upravo zbog toga i imamo jednu temu na ALFA kursevima koja se bavi duhovnim ratom, a nazvali smo je: “Kako se odupreti zlu?” Ono što ima veze, i to mnogo, jeste vaše iskustvo na duge staze. Slično je kao sa brakom. Neki ljudi imaju sjajan medeni mesec, a neki ne. Međutim, ono što je značajno, jeste da imaju sjajan brak. Imam neke prijatelje koji su na svom medenom mesecu toliko izgoreli na suncu, da jedno drugo nisu mogli ni pipnuti. Već prvog dana su bili predugo na suncu i izgoreli, tako da se nisu dodirivali naredne dve nedelje. Jutros sam razgovarao sa osobom čiji su baba i deda na svom medenom mesecu bili na krstarenju brodom koji je već prve večeri potonuo, tako da su se morali spašavati i autobusom vratiti kući. Ali, 61 godinu kasnije, još uvek su u sretnom braku. To je ono što se računa.
Sledeće, skladni odnosi. Pogledajte neke od reči u stihovima od 9-21: ljubav, radost, strpljivost, vernost, darežljivost, gostoljubivost, blagoslov, radovanje, sklad, poniznost, mir, gde se dobro ne može nadvladati zlom, već se zlo nadvlada dobrim. To su samo neka bogatstva koja u svom magacinu Bog ima za nas. Ali, da bismo ih primili, moramo ostaviti đubre koje smo nosili. Prekid sa prošlošću i novi početak. Kako to učiniti? Apostol Pavle kaže: “Molim vas stoga, braćo, milosti Božije radi, da svoja telesa prinesete na živu, svetu, bogougodnu žrtvu...” Dakle, radi se o voljnom činu kojim predajemo sebe, svoj život, Bogu. To znači: dajemo mu svoje vreme. Vreme je naš najdragoceniji posed. Dajući Bogu sve naše vreme ne znači da ćemo dane provoditi isključivo u molitvi i čitanju njegove Reči. Naš posao i sve ono u šta smo uključeni u svojim dnevnim obavezama, takođe je deo našeg hrišćanskog poziva, i to veoma važan deo. Ali zato što nam je jako lako da pogrešno postavimo svoje prioritete, značajno je reči Bogu: “Gospode, sve je tvoje. Svo moje vreme pripada tebi. Ti ga rasporedi za mene” – naši prioriteti se menjaju. Tako je lako imati pogrešne prioritete. Pročitao sam jako neobičan oglas u novinama koje se zovu “Istočno-afrički standard – jedan moj prijatelj ga je video kada je prvi put objavljen u rubrici lični oglasi. Neki farmer je tražio potencijalnu suprugu. Čovek je bio iz Nanjukoja u Keniji i evo šta je pisao: “Farmer iz Nanjukija, traži damu sa traktorom... radi druženja i mogućeg braka. Poslati sliku traktora!” Jedna od stvari koje se dogode kada Bogu predamo sve, jeste ta da nam ljudi postaju važniji od stvari, čak i ukoliko smo ranije bili materijalisti. Odnosi dolaze na prvo mesto.
Broj 1, naš odnos sa Bogom. Ako kažete: “Evo dokle ću stići u zajednici sa Bogom u toku narednih 10 godina”, ne verujem da postoji i najmanja šansa da se to dogodi, ukoliko ne budete u stalnoj komunikaciji sa Bogom. Svaka veza se propada ako nema komunikacije. Zato, provodite vreme sa Bogom u molitvi i čitanju Biblije. Lično, mislim da ne postoji nikakva zakonska odredba u vezi sa ovim, ali, iz svog ličnog iskustva, toplo vam preporučujem da čitate ovu knjigu i da molite. Verujem da način na koji započnemo svoj dan, ima uticaj na ceo njegov preostali deo.
Broj 2, odnos sa Crkvom – sa drugim hrišćanima – Telom Hristovim. Ne znam da li ste već doživeli da dolazeći na kurs pomislite: “Oh baš sam uzbuđen. Stvarno je užitak biti na kursu.” Zatim, kako vreme prolazi taj osećaj nestaje, pa kada treba da dođete na sledeće predavanje razmišljate: “Nisam siguran da ću ići ovog puta – ili, ili ipak da odem.” Dođete na kurs i konstatujete: “Ej bre, pa baš je interesantno.” Potom, u periodu između dva predavanja, to zadovoljstvo ponovo nekako iščili. Znate li zbog čega? Zato što smo potrebni jedni drugima. U međusobnom saobraćanju naša vera cveta i raste.
Broj 3, predati Bogu svoju ambicioznost. Katkada ljudi pitaju: “Treba li hrišćanin da bude ambiciozan?” Sam Isus na ovakvo pitanje odgovara: DA. Tačnije rečeno naređuje nam da budemo ambiciozni: Tražite najpre carstvo nebesko, a ostalo će vam se nadodati. Drugim rečima, pravilno poređajte svoje prioritete. Neka ono najvažnije bude na prvom mestu, pa će i sve ostalo doći na svoje mesto. Ali, nemojte te druge stvari staviti na prvo mesto, jer one ne zaslužuju da bude vaša ambicija broj 1. Postoje takvi ljudi koji će kada ih pitate: “Koji je vaš cilj u životu?”, odgovoriti sledeće: “Želim da steknem mnogo, novca. To je moj životni cilj – imati mnogo, mnogo novca.” Međutim, nije li to po malo tužna ambicija? Mislim, koja je poenta. Zaradite milion eura – mmmm uzbudljivo. “Ali šta onda?” “Kako šta, zaradim dva miliona, tri miliona, deset miliona!” Kada zaradite 10 miliona šta onda, bacićete se na jedanaesti milion? Mislim, u čemu je poenta? (ubrzano) Kada se vaš život završi i Bog vas upita: “Šta si učinio sa svojim životom?” – hoćete li mu odgovoriti: “O, zaradio sam 10,5 miliona evra. Evo pogledaj, svi milioni su tu.” Mislite li da će Bog reći: “Sjajno. Sada možemo da igramo monopol u nebu.” Koji je smisao te ambicije. Postoje i takvi ljudi kojima je glavna ambicija da postanu slavni, ili uspešni, ili moćni, ili da steknu poseban status. Kažu, na primer: “Želim da postanem predsednik neke od najvećih svetskih kompanija – SONIJA, BRITIŠ PETROLEUMA, DŽENERAL ELEKTRIKA. Ili, želim da budem guverner narodne banke. Kakve patetične ambicije. Zar nije to tužno. Jer, koji je smisao toga? Čovek umre i Bog ga pita: “Šta si učinio sa svojim životom?”, “Oh, ja sam guverner narodne banke”, mislite li da će Bog reći: “Divno, baš nam je potreban jedn direktor za nebesku banku.
U čemu je poenta te ambicije. Naše svetske, zemaljske ambicije su dobre kada su sekundarne. Sjajne su ako možete reći: “Moja primarna ambicija je carstvo nebesko, pa razmišljam o načinu na koji bih mogao da imam uticaj na svoju okolinu. Želim da budem guverner narodne banke da bih ljudske živote menjao na bolje. To bi bila plemenita ambicija i od nje bi bilo mnogo koristi. Ili, steći mnogo novca da bi ga mogli dati onima koji su u potrebi. To bi bilo sjajno. (ubrzano) Ali imati novac, novca radi, to je besmisleno.
Naš novac – mi dajemo Gospodu naš novac. Nije zabranjeno imati novac ili lično vlasništvo, štedeti ili uživati u dobrim stvarima koje nam život nudi; ono što je pogrešno, jeste sebično zgrtanje, nezdrava opsesija novcem i polaganje svoje vere u novac. Sve što na taj način postižemo jeste neprestana nesigurnost koja nas vodi sve dalje od Boga. Način na koji se ovakvo šta može prekinuti jeste radosno davanje – velikodušno davanje koje predstavlja ispravan odgovor na Božju velikodušnost i slama vlast materijalizma nad našim životima.
Mi dajemo Bogu svoje uši – ono što slušamo. Da li slušamo ogovaranja, ili ono što nas izgrađuje? Naše oči – gledamo li ljubomorno i požudno, ili na ljude gledamo Božjim očima pitajući se: “Na koji način bih mogao da blagoslovim ovu osobu.” Naša usta. Jakovljeva poslanica, treće poglavlje, naglašava koliko je jezik moćno oružje. Apostol Jakov kaže: Jezikom možete uništiti nekoga. Koliko samo ljudi mogu reći, sećajući se negativnosti koje su im rekli roditelji, ili što im je kazano u školi, da je to imalo uticaja na sav njihov kasniji život. Ili, sa druge strane, reči koje su ih podigle i ohrabrile. Naše ruke – koristimo li ih da bi otimale ili da bi služile? Naša seksualnost – koristimo li je da bismo zadovoljili sebe, ili na dobrobit i zadovoljstvo svog supružnika? Vi ste ti koji birate. Apostol Pavle piše prinesite svoja tela. I znate šta? Ovde imamo jedan neobičan paradoks. Živimo li za sebe, otkrivamo da smo svezani, da smo u ropstvu; predamo li sve Bogu, nalazimo slobodu. Zato Pavle i piše: Prinesite svoja tela na živu žrtvu. Žrtva ukazuje na to da postoji cena. Vilijam Barklej je pisao: “Isus nije došao da ljudima olakša život, nego da ih učini velikim.” Ukoliko želite lagodan život, molim vas, nemojte postati hrišćanin, jer biti hrišćanin nije lako. Ali, ako želite slavan život, ispunjen život, život u svom najboljem izdanju, tada postanite sledbenik Isusa Hrista. Možda ćemo morati da se odreknemo nečega što nam je drago i što bismo želeli da zadržimo? Zapravo, kada pogledamo na duge staze, ono čega Bog želi da se odreknemo je obično đubre, mada, ponekad je teško odreći se đubreta. Neke stvari odmah odbacimo, ali sa ponekima se mučimo pre nego što se od njih odvojimo, ipak, neophodno je da to učinimo.
Drugo, treba da budemo spremni da nosimo njegovu zastavu bez obzira na neprijateljsko okruženje. Ne znam šta će vam se dogoditi kada u ponedeljak ujutro odete na posao, a neko vas upita: “Jesi li se dobro proveo za vikend?”
“O da, hvala na pitanju, sjajno sam se proveo.” - “Stvarno? Gde si bio?”
“Bio sam malo u unutrašnjosti.” - “U unutrašnjosti? Gde tačno?”
“U Saseksu.” - “Gde u Saseksu?”
“Negde u okolini Čičestera.” - “Stvarno? Ja odlično poznajem Čičester, moji roditelji su odande. U kom delu si bio?”
“Zaliv Brekenšom, verovatno nisi čuo za njega.” - “Kako da ne, ja odlično poznajem taj zaliv. U kom delu si bio?”
“Pa ovaj, kako u kom delu? Bio sam u zalivu?” - “Tamo postoji nešto što zovu “Novi Horizont”, nekakvo crkveno zemljište. Jesi li bio blizu tog mesta?”
“Mmmmmm, zapravo bio sam baš na tom mestu.” - “A šta si radio na toj crkvenoj zemlji?”
“Bio sam tamo sa nekoliko prijatelja?” - “Sa koliko prijatelja si bio?”
“Oko 300.” – “Pa šta si radio sa 300 prijatelja celog vikenda na crkvenoj zemlji?”
“Znaš ja... ja idem na ALFA kurs.” – “ALFA kurs! Šta je to ALFA kurs?”
“E to, ti je... hmmm to je... ovaj, neko hrišćansko” – “AAAAAAAAAA...”

            Ne znam kako će ljudi oko vas reagovati, ali zasigurno vas neće ubili. Neće vas stavili ni u zatvor. Mnogi ljudi širom sveta bivaju u opasnosti od bacanja u tamnicu kada kažu da su hrišćani – ponegde im zbog toga i sam život biva doveden u pitanje. Zbog svoje vere u Hrista u XX veku je umrlo više ljudi nego u svim ostalim vekovima zajedno! Vidite, nije uvek i svuda, lako biti hrišćanin. Zašto treba da se preobražavamo obnavljanjem svoga uma? Pre svega zbog onoga što je Bog planirao za nas: da bismo mogli da razaberemo šta je volja Božja, šta je dobro, i ugodno, i savršeno. Jedna od stvari koja je po mom mišljenju gotovo demonska, jeste pogrešno mišljenje o Bogu. Pre nego što sam postao hrišćanin, imao sam potpuno pogrešnu predstavu o Bogu. Mislio sam da je On neka vrsta goniča robova – daj mu svoj život i On će ga uništiti. Oduzeće ti sve zabavne i dobre stvari, sve ono što život čini vrednim življenja.
            Koliko je to samo bilo glupo. Bog nas voli, čak mnogo više nego što smo mi u stanju da volimo svoju decu. Bog za nas želi samo najbolje. Ono što zadovoljava – što zadovoljava na duge staze. To ne znači da će sve biti lako i da ćemo biti oslobođeni problema. Hrišćani prolaze kroz patnje i teškoće, baš kao i nehrišćani, s tim što imaju i dodatak – Hristove patnje, odbačenost koju im svet nameće. Podvlačim, hrišćanstvo nije “zemlja dembelija”. Međutim, posmatrano na duge staze, kada se primaknemo kraju života, zasigurno ćemo reći: Drago mi je što sam se podredio Bogu. Božja volja je savršeno dobra. Ne možemo sebi učiniti veće dobro nego da pristanemo na Božju volju, mada neretko mislimo da umemo bolje. Na određeni način, u toj nezavisnosti o Bogu po principu JA ću, a ne TI Bože upravo i leži sama suština greha. Kada su moja deca bila mlađa, jedan od sinova se vratio kući iz škole sa zadatkom da napravi poster rimske robovske pijace. Proveo je ceo vikend radeći na tom zadatku, istinski se trudio i izvrsno obavio posao. Slova je ispisao ljupkim kurzivom i načinio je odista prelep poster rimske robovske pijace. Na samom kraju vikenda, u nedelju poslepodne, vredni umetnik reče: “Učitelj je rekao da poster treba da izgleda kao da je stari pergament. Da bismo to postigli, treba da ga stavimo iznad slabog plamena plinskog štednjaka i progorimo nekoliko malih rupa na njemu. Moja supruga Pipa se oduševila idejom: “Hajde da to zajedno uradimo,” kazala je. Dečak se usprotivio: “Ne, ne, ne, hoću to da uradim sam.” Ona je rekla: “To je prilično opasno, znaš vatra i papir... bilo bi mudro da taj deo uradimo zajedno.” Ali, naš sin je bio uporan: “Ne, ne, ne, hoću to da uradim sam.” I uradio je. Od postera je ostalo ovoliko, ali je zato bilo puno suza. Dobra vest je ostalo dovoljno vremena kako bi se posao uradio ponovo. Ovoga puta dečak je rekao: “Mama, da li bismo ovog puta mogli da radimo zajedno” Možda se i vi slično osećate u vezi sa svojim životom. Kažete: “Poprilično sam ga spalio. Ovoliko je ostalo od njega.” Evo dobre vesti: Bog je Bog druge šanse, i treće šanse i stote šanse. Možete početi sve iznova, rekavši Bogu: “Gospode, da li bi mi pomogao. Da li bismo u preostalom delu mog života mogli da radimo zajedno?” Znači, preobražavamo se obnovljenjem svog uma zbog onoga što je Bog planirao za nas u budućnosti, i drugo, zbog onoga što je On učinio za nas.
Zbog njegove zadivljujuće ljubavi, zbog njegovih darova – jedini adekvatan odgovor je: “Neka bude volja tvoja.” Apostol Pavle piše: Preklinjem vas braćo i sestre, Božje milosti radi... Ove reči predstavljaju pravo sumiranje onoga što piše u prvih 11 poglavlja poslanice Rimljanima – sve je to Bog uradio za nas.
To nešto malo žrtvovanja koje ćemo mi, možda, trebati da učinimo za njega, nije ništa u poređenju sa žrtvom koju je Hristos učinio za nas – sa onim što je Bog u Hristu, na krstu, učinio za nas. Pogledamo li na krst, videćemo koliko nas Bog voli. Pa kada je Bog bio voljan da nam da svog Sina, apsurdno je ne verovati da nam u svemu želi najbolje. Apostol Pavle piše: “Bog, koji nije poštedeo svog sopstvenog Sina, nego ga je predao za sve nas, kako nam neće s njim i sve drugo darovati?”
Čuo sam priču o jednom bogatom Englezu, baronu Ficdžeraldu. Taj čovek je imao sina jedinca, koji je napustio očev dom i umro u dalekom svetu. Bogati otac nikada nije preboleo smrt svog sina. Ne znajući šta će sa bogatstvom koje se još i uvećavalo, ulagao ga je u vredne slike starih majstora. Kada je umro, testamentom je naložio da sve slike budu prodate. Kako je to bila sjajna kolekcija, kolekcionari i agenti raznih svetskih muzeja dođoše na aukciju. Na dan aukcije, advokat je pročitao testament pokojnika. Evo šta je u njemu pisalo: “Prva slika koja se ima prodati na aukciji je slika mog voljenog sina.” Bila je to slika nekog nepoznatog autora i ni na koji način vredna. Jedina osoba koja beše dovoljno zainteresovana da ponudi bilo kakvu cenu za tu sliku, bio je čovek koji je radio za porodicu, poznavao je momka sa slike i voleo ga. Želeo je sliku iz sentimentalnih razloga i zbog uspomena. Pošto je slika bila prodata, advokat je pročitao drugi deo testamenta: “Kogod kupi sliku mog sina, dobija sve. Aukcija je završena.” Apostol Pavle je pisao: “Bog, koji nije poštedeo svog sopstvenog Sina, nego ga je predao za sve nas, kako nam neće s njim i sve drugo darovati?”

KOGOD KUPI MOG SINA, DOBIJA SVE!
autor predavanja: Niki Gembel

Нема коментара:

Постави коментар

Takođe preporučujem

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...