Kako biti ispunjen Duhom Svetim (silom)? - Četrnaesto predavanje Alfa kursa

Kako mogu da budem ispunjen Duhom Svetim? je četrnaesto predavanje Alfa kursa - vikend Svetog Duha. Alfa kurs je jedan od najrasprostranjenijih kurseva koji obrađuju istine Hrišćanske vere.

Prethodno predavanje - Šta čini Duh Sveti? - možete pročitati OVDE.

Dobro došli na četvrti i poslednji deo ALFA vikenda. Ovoga puta ćemo se pozabaviti činjenicom da Sveti Duh prebiva u svakom hrišćaninu.

Apostol Pavle je rekao da ukoliko neko nema Duha Hristovog u sebi, ne pripada Hristu. Ipak, pišući Efescima naglašava: ispunjavajte se Duhom. Grčka reč iz izvornika stoji u trajnom sadašnjem vremenu koje ukazuje na stalno ispunjavanje – ponovo i ponovo i ponovo. Kakva je razlika između onih koji su hrišćani i hrišćana ispunjenih Svetim Duhom?  Ponekad koristim sledeću analogiju: U našoj kući smo imali bojler na gas, a ti bojleri na sebi imaju takozvani pilot gorionik koji stalno gori. E sad, svaki hrišćanin ima taj pilot gorionik koji stalno gori – u svim hrišćanima prebiva Duh Sveti. Neki su baš takvi – pilot gorionik hrišćani. Kada treba da se poveća grejanje, kada voda počne da protiče, bojler učini BHHHH – dobro, ne baš tako, ali neštoc– BHHHH. Plamen i toplota navale. Neki hrišćani su pilot plamen hrišćani, a neki su BHHHH hrišćani.  Hrišćani koji plamte iz svih gorionika; nemojte mi zameriti što koristim ovakvu metaforu. Kako se ovo događa? U knjizi Dela apostolskih, koja je uistinu istorija crkve – prvi deo – uočavamo nekoliko slučajeva u kojima su ljudi bili ispunjeni Duhom. Ono sa čime želim da započnemo ovo predavanje zapisano je u drugom poglavlju knjige Dela apostolskih – dan Pedesetnice. Danas ćemo pogledati ukupno pet različitih slučajeva u kojima su ljudi bivali ispunjeni Duhom Svetim. Ne znam da li vi “spadate” u jednu od ovih kategorija, ali verujem da većini vas koji ste ovde, i vas koji ovo gledate preko videa, odgovara jedna od njih. Prva kategorija je sledeća: oni koji čeznu da budu ispunjeni – nešto slično Najdželu Skelsiju o kojem sam ranije govorio. 

Čitamo o grupi ljudi na dan Pedesetnice, koji su čeznuli da budu ispunjeni, a dogodilo im se sledeće: “I odjednom nasta huka sa neba kao kad duva silan vetar, te ispuni svu kuću u kojoj su sedeli. I pokazaše im se jezici koji se razdeliše, kao da su od vatre, pa se na svakog od njih postavi po jedan. Tada se svi ispuniše Duhom Svetim, pa počeše govoriti drugim jezicima – kako im je Duh davao da govore.” Znači, ovde imamo grupu ljudi koji su čeznuli da budu ispunjeni Duhom. Oni su čekali, oni su molili, i dok su to radili, Duh je došao na njih. Zato, ukoliko ste vi osoba iz ove kategorije, ukoliko čeznete da budete ispunjeni... bićete ispunjeni.

Druga grupa su ljudi koji su spremni da prime. Ne čeznu za ispunjenjem, ali su voljni da budu ispunjeni. O ljudima iz te kategorije čitamo od četrnaestog do osamnaestog stiha osmog poglavlja. Radi se o grupi ljudi iz Samarije: “Apostoli koji su bili u Jerusalimu, čuvši da je Samarija primila reč Božiju, poslaše im Petra i Jovana, koji siđoše i pomoliše se Bogu za njih – da prime Duha Svetoga; još, naime, ni na jednog od njih ne beše sišao, nego su bili samo kršteni u ime Gospoda Isusa. Tada staviše ruke na njih, te primahu Duha Svetoga.”

Mora da im se dogodilo nešto zadivljujuće veličanstveno jer: “Kada pak Simon vide da se polaganjem apostolskih ruku dodeljuje Duh, donese im novaca govoreći”, mora da je u sebi pomislio: Vou pa ovo je sjajno. Voleo bih da i ja to mogu. Koliko košta, spreman sam da platim. Dakle reče im: “dajte i meni tu vlast, da primi Duha Svetoga svako na koga položim ruke. Na to mu Petar reče: tvoj novac neka ide s tobom zajedno u propast, zato što si smislio da novcem stekneš dar Božiji. Nema za tebe dela i udela u ovoj stvari, jer tvoje srce nije pravo pred Bogom. Obrati se dakle od ove svoje zloće i pomoli se Gospodu, ne bi li ti bila oproštena pomisao tvoga srca; vidim da si u gorkom otrovu i u okovima nepravde.”

Kao što vidite, kupovina ovog dara nije dobra ideja. Ali mora da se nešto izuzetno događalo kada je Simon bio spreman da plati. Dakle, to je bila druga grupa: oni koji su voljni da prime, i primili su Duha Svetog. Treće, možda samo jedna osoba od vas odgovara baš ovoj kategoriji: neprijateljski raspoloženi. Čovek koji je kasnije postao apostol Pavle je jedan iz te kategorije.

Pogledaćemo u Dela apostolska poglavlje 8, stih 1: “A Savle je odobravao njegovo ubijstvo.” Kada je ubijen Stefan prvomučenik, Savle je bio prisutan – apostol Pavle se u početku zvao Savle. Treći stih: “Savle je pak pustošio Crkvu, ulazeći u kuće odvlačio je ljude i žene i predavao ih u tamnicu.” Zatim, deveto poglavlje, stihovi 1 i 2: “A Savle još uvek ispunjen pretnjom i ubijstvom protiv Gospodnjih učenika pristupi prvosvešteniku, pa izmoli od njega pisma za sinagoge u Damasku, – ako nađe neke pripadnike puta”, na taj način su opisivani hrišćani, ljudi koji pripadaju putu; Isus je rekao ja sam put­, dakle, “ako nađe pripadnike puta, ljude i žene – da ih svezane dovede u Jerusalim.”

Teško da možete pronaći nekoga ko je bio neprijateljskije nastrojen od Savla, u tom životnom periodu. Dalju priču, verujem ,već znate – priču kako je na putu za Damask susreo Isusa. Dakle, imamo čoveka koji apsolutno nije bio voljan da sretne Isusa, a ispunjen Duhom Svetim, počinje obilaziti gradove i sela govoreći: “Isus je živ! Isus je Sin Božji.” Od trenutka ispunjenja Duhom, Savle je postao drugi čovek.

Sećam se Čoveka po imenu Robert Tejlor. Imao je 41 godinu, uspešan biznismen, ali neuspešan u svom braku, zbog čega je napustio ženu i dvoje dece. Bio je potpuni ateista. U crkvi je bio četiri puta u svom životu: na svom venčanju, na venčanju svoga brata i na dve sahrane. Četiri puta za 41 godinu. 

Jednom, dok je bio na poslovnom sastanku, sagovornik mu je rekao: “Roberte, da li si razmišljao da odeš na Alfa kurs u crkvu Svete Trojice u Bromptonu?” Odgovorio je: “Ni u snu ne bih tako nešto uradio. Ja sam ateista.” Nekoliko nedelja kasnije, dok je vodio poslovni razgovor, i ovaj sagovornik mu postavi isto pitanje: “Roberte, da li si razmišljao da odeš na Alfa kurs u crkvu Svete Trojice u Bromptonu?” 

Pomislio je: Čudno da me i ovaj isto pita.  Možda ću i otići. Došao je, ali i odlučio da već prve večeri, u svojoj maloj grupi, svima jasno stavi do znanja kako ga kurs uopšte ne zanima. Ovo su prve reči koje je rekao u svojoj grupi prve večeri kursa: “Slušajte, zamalo da umrem od raka kada sam imao trideset godina. Smatram da je život prilično težak, da nije mnogo zabavan i što se mene tiče, večni život je poslednja stvar koju želim... pa zaista ne vidim šta hrišćanstvo može da mi ponudi.“ Rekao je da je to pokvarilo raspoloženje cele te male grupe. Brjus, koji je vodio tu grupu, rekao je: Hmmm, to je vrlo interesantno gledište. Kurs se nastavljao, održavao se ovde i dobro ga se sećam. Subotnje večeri, na ALFA vikendu, predao je svoj život Hristu i bio ispunjen Duhom. Rekao je da je bio sav obuzet uzbuđenjem, a ljudi iz malih grupa su govorili da je do kraja vikenda prosto zračio

Posle tog vikenda, otišao je da poseti ženu – suprugu koju je napustio – kako bi joj rekao šta mu se dogodilo. A ona je rekla: “O, ne opet Roberte. Još jedna od tvojih ludosti. Prvo smo imali golf, pa tenis, zatim ronjenje, a sada još i ovo. I to će te proći uskoro.“

Robert je rekao da je odlučan da joj pokaže kako je ovoga puta drugačije. Ona mu je odgovorila: “Dobro, ako te je hrišćanstvo zaista promenilo, zašto se ne bi vratio i živeo sa nama.” I vratio se. Došao je nazad u njihovu kuću. (brzo) A deca – evo reči njihovog starijeg sina Samuela – mislim da su one odista fantastične. Mali Samuel je  bio toliko uzbuđen, uzeo je Bibliju i počeo da je čita. Stigao je i do 1. i 2. knjige Samuilove. Rekao je: “Tata, ovo je sjajna knjiga. I ja sam u njoj, i to ne samo jednom, nego dva puta.“

I Robertova supruga je bila radikalno promenjena. Na kraju tog kursa sam ga upitao: “Roberte, da li mogao da dođeš na sledeći kurs i vodiš jednu malu grupu?” On se začudio: “Ja da vodim malu grupu na ALFI? Pa ja sam 41 godinu bio ateista, a hrišćanin sam tek tri nedelje. Kako bih ja mogao da vodim grupu?” Odgovorio sam mu: “Ali ja bih voleo da ti vodiš grupu.” “Dobro, ukoliko vi tako želite, vodiću grupu.” Nikada neću zaboraviti drugu nedelju tog kursa. 

Otišao sam u knjižaru i tamo zatekao Roberta sa velikim, ovolikim naramkom knjiga.  Pitao sam ga: “Roberte, šta radiš sa tim silnim knjigama?” Odgovorio je: “Pa znaš, stvar je u tome što su mi u maloj grupi postavili gomilu pitanja, a ja nisam znao čak ni o čemu oni to govore – nisam umeo da im odgovorim ni na jedno pitanje. Zato sam došao u knjižaru, kupio gomilu knjiga, otišao kući i čitao ih do tri sata izjutra. Radio sam tako svake noći tokom cele nedelje. Nevolja je u tome što su pitanja koja su mi postavili ove nedelje potpuno drugačija, tako da sam morao kupiti još jedan naramak knjiga.” Evo dokle je stigao od tačke da je bio neprijateljski nastojen do toga da kaže ljudima: „Isus je Sin Božji.” Upravo takve promene se događaju kada ljudi bivaju ispunjeni Duhom Svetim.

Naredna grupa, ili kategorija, su oni neobavešteni. Možda i među vama ima nekoga ko kaže: “Pa, znate, ja sam vernik. Ja sam na neki način hrišćanin već dugo vremena. Bio sam kršten, primio sam i pričest, a s vremena na vreme idem i u crkvu – ili idem redovno u crkvu. Ali ne verujem da sam čuo mnogo o Duhu Svetom.” I u Bibliji imamo takvu grupu. Dela Apostolska 19, stihovi od 1-6: “A kad je Apolos bio u Korintu, Pavle prošavši gornje oblasti dođe u Efes i tu nađe neke učenike. Njima reče: jeste li primili Duha Svetoga kad ste poverovali? Odgovoriše mu: Ne. Nismo ni čuli da postoji Duh Sveti. Reče im još: u ime čega ste kršteni? A oni rekoše: u ime Jovanovog krštenja. Na to Pavle reče: Jovan je krstio pokajničkim krštenjem govoreći narodu da poveruje u onoga koji za njim dolazi, to jest u Isusa. Kad to čuše, krstiše se u ime Gospoda Isusa. I kad je Pavle položio ruke na njih, siđe Duh Sveti na njih, pa govorahu jezicima i prorokovahu.”

Za kraj sam ostavio grupu, ili kategoriju, onih koji ovako nešto smatraju malo verovatnim. Vratićemo se nekoliko stranica nazad u knjizi Dela, u 10. poglavlje. Posvetiću malo više vremena ovoj kategoriji. Možda među vama ima onih koji kažu: “Znaš, ne verujem da se tako nešto može dogoditi meni. Ja nisam religiozna osoba.” U starom svetu je bilo religioznih ljudi – Jevreja, i ne-religioznih ljudi – pagana. U ranim danima hrišćanstva, jedini religiozni ljudi su bili oni koji su postali hrišćani. Prvi hrišćani, svi od reda, bili su Jevreji. U suštini, morali su da dožive progon kako bi najzad shvatili da i ne-Jevreji mogu postati hrišćani. 

Evo kako se to dogodilo. Neki čovek imenom Kornelije – koji nije bio Jevrejin, što će reći bio je paganin – u viziji je primio vrlo jasnu poruku od Boga. U isto vreme i apostol Petar je primio jasnu poruku od Boga. Posledica ovoga je bila da je Petar u Kornelijevoj kući propovedao Evanđelje Isusa Hrista. A dok je propovedao, dogodilo se sledeće. Dela 10, stihovi 44 do 47: “Dok je Petar još govorio ove reči, siđe Duh Sveti na sve koji su slušali govor. I zadiviše se verni iz obrezanja”, to su vernici Jevreji, “koji su došli s Petrom, što se i na mnogobošce izlio dar Svetoga Duha”, dakle i na pagane, na ne-Jevreje; “jer su ih slušali kako govore jezike i veličaju Boga. Tada odgovori Petar: može li ko da uskrati vodu, da se ne krste ovi koji su primili Duha Svetoga kao i mi?”

Šta se dogodilo ovom prilikom? Prvo: iskusili su silu Duha Svetog. Ne znamo tačno šta se dogodilo, ali Petar za njih reče da: “...su primili Duha Svetoga kao i mi”,  tako da možemo pretpostaviti da je ono što im se dogodilo bilo veoma slično događaju na dan Pedesetnice, kada je na Petra i ostale bio izliven Duh. Događaj je zasigurno bio veličanstven, jer Petar je propovedao... i morao je da zastane usred propovedi. Mora da se dogodilo nešto odista dramatično, jer kao što znate, uopšte nije lako navesti propovednika da prekine svoju propoved. Znači, nešto se dogodilo. Na dan Pedesetnice, događaj je upoređen sa teškom tropskom olujom: ruah, vetar od Boga je došao duvajući kroz prostoriju u kojoj su bili. Učenici su čuli njegov huk.

Nije redak slučaj da se dogode i fizičke manifestacije prilikom dolaska Božjeg Duha. Ponekad, bukvalno, kao da se čuje huk vetra kroz prostoriju. Ponekad ljudi ne mogu da ostanu na svojim nogama, već jednostavno leže na podu. Ponekad vidite ljude kako duboko dišu, kao da udišu Božjeg Duha. Na dan Pedesetnice, videlo se nešto kao plameni jezici koji se razdeliše i stadoše nad svakim učenikom. 

Vatra u Bibliji simbolizuje... Naravno, vatra je veoma moćna. Ona je takođe i nešto što počišćava, ali se i prenosi na materijal koji pročišćava. Na primer, ukoliko uzmete mokro drvo i bacite ga u vatru, čuće se zvuk šištanja sve dok vlaga ne ispari. Drvo će, dakle, biti pročišćeno – oslobođeno od vode – ali na kraju će i samo biti zahvaćeno vatrom. Kada se na neku osobu spusti Božji plamen – Isus je rekao da će krstiti Duhom Svetim i ognjem – ta osoba biva zahvaćena tim plamenom. 

Opet, ponekad postoje i fizičke manifestacije ovoga. Često sam slušao da ljudi govore kako su osetili toplotu. Neki su govorili da su osetili toplinu u svojim rukama. Jedna osoba je rekla: “Sav sam goreo.” Druga osoba je rekla: “Osetio sam razlivajući plamen na svojim dlanovima, iako mi nije bilo vrućina.”

Ne kažem da će se ovakve stvari  neophodno dogoditi. Potreban nam je veoma osetljiv balans – nešto kao da hodamo po žici. Kada govorim o manifestacijama Duha, o fizičkim manifestacijama koje se mogu dogoditi, neki ljudi mi kažu: “To je autosugestija. To se  dešava zato što nagoveštavaš da će se dogoditi.” Zbog toga sledeći put kada sam govorio o ovoj temi nisam pominjao manifestacije. A one su se dogodile. Ljudi su mi prišli i rekli: “Zašto niste govorili o ovim stvarima? Bili smo zatečeni. Voleli bismo da si nas upozorio da će to se možda dogoditi, jer nismo znali šta se zbiva.” 

Ja ne predskazujem da će vam se nešto dogoditi. Ono što govorim je sledeće: Ako vam se dogode te fizičke manifestacije, one nisu neka nenormalna pojava, već obična propratna pojava nečeg izuzetno važnog. Nisu te fizičke manifestacije važne, već ono nešto čemu su te manifestacije pratilac. 

Uistinu, nije značajno da li je bilo fizičkih manifestacija, bitno je ono što se dogodilo u srcu. Nekim ljudima se dogodi, a nekima ne. Slično je kao kod zaljubljivanja. Kada se zaljube, ljudi bivaju drugačiji. Neki kada se zaljube, ako su Englezi, ne osećaju ništa... Neki drugi, kada se zaljube osećaju žmarce kako im mile kičmom, a srce im udara kao bubanj. Ali ne računaju se te propratne pojave – već ljubav. Bilo bi apsurdno reći: “Oh, kada sam upoznao tu osobu, žmarci su me poduhvatili i srce je počelo da mi bije. Pitam se gde bih mogao da nađem knjigu koja govori o lupanju srca i žmarcima po telu, voleo bih da idem na kurs o žmarcima po telu tako da postignem još više žmaraca.” Ne biste to uradili već bi rekli: “Želim da negujem ovo zajedništvo.” 

Manifestacije Duha su obično jednostavne manifestacije ljubavi i to stoga što je osnovni zadatak Duha da u naša srca izlije Božju ljubav – da nam pruži iskustvo ljubavi koju Bog ima za nas.

Rimljanima 5, stih pet: “...jer se Božija ljubav već izlila u naša srca Duhom Svetim koji nam je dat.” Svima nam je potrebno da iskusimo tu ljubav. Čuo sam za par koji je u braku bio 50 godina. Slavili su svoju zlatnu svadbu. Bio je to jedan neobičan par jer su se svađali tokom svih 50 godina. Od prvog dana svog bračnog života, svađali su se dan za danom, nedelju za nedeljom, mesec za mesecom, godinu za godinom. Tako su stigli i do proslave svoje pedesetogodišnjice. Cela porodica je bila na okupu i pitali su se: “Šta bismo mogli pokloniti ovom paru za njihovu zlatnu svadbu?” Zaključili su da najbolje što bi mogli učiniti, je da im plate posetu najboljem psihologu u bračnom savetovalištu. Baba i deda su se sada svađali oko toga da li da idu do savetnika ili ne. Celim putem su se svađali i ulazeći u ordinaciju savetnika još uvek su se svađali. Psiholog im je postavio jedno pitanje i oni su odmah počeli da se raspravljaju. Taj vrhunski stručnjak je rekao: “Prestanite. Pazite, sada ću da uradim nešto što još nikada u svojoj praksi nisam uradio.” Ustao je, prešao sa druge strane stola, zagrlio staricu i dao joj jedan dugi, dugi poljubac u usta. Onda se okrenuo mužu i rekao: To je potrebno ovoj ženi, tri puta nedeljno. Muž se počešao po glavi i rekao: U redu, doco, ako ti tako kažeš. Dovodiću je ponedeljkom, sredom i petkom...

Ono što je doktor želeo da kaže, je sledeće: ženi je potrebno da iskusi ljubav. Iskusiti ljubav, to je najdublja ljudska potreba, i upravo tu potrebu nam ispunjava Duh Sveti.

Pogledaćemo sada u poslanicu Efescima, poglavlje 3, stihove 14 do 19. Evo šta apostol Pavle moli za hrišćane u Efesu, a siguran sam da bi molio isto i za nas: “Radi toga preklanjam svoja kolena pred Ocem, od koga svaki rod na nebesima i na zemlji dobija ime, da vam dade po bogatstvu svoje slave da njegovim Duhom budete ojačani za unutrašnjeg čoveka, da se Hristos vašom verom useli u vaša srca, da budete u ljubavi ukorenjeni i utemeljeni, da biste vi sa svima svetima mogli razumeti šta je širina, i dužina, i visina, i dubina, i poznati Hristovu ljubav koja prevazilazi naše saznjanje, da budete ispunjeni do sve punoće Božije.”

Apostol moli da oni upoznaju Hristovu ljubav - koliko je široka! Možda ovde imamo ljude sa svakog kontinenta. Hristova ljubav se ispruža prema svakom plemenu, svakoj naciji, ka svakom mestu na svetu. Koliko je dugačka? Kroz ceo naš život. Koliko je duboka? Nema veze koliko smo pogrešili... Ponekad nam se čini da smo zabrljali. Imamo osećaj da smo potpuno zamrsili svoj život. Ali bez obzira koliko je velik naš promašaj, Hristova ljubav nas i tamo može dosegnuti. Koliko je visoka ta ljubav? Toliko da nas podigne do najvišeg mesta, do položaja prinčeva i princeza, sinova i kćeri Božjih. 

Uzmete li ove četiri dimenzije: širinu, dužinu, visinu i dubinu, dobićete oblik krsta. Konačno, tako znamo da nas Bog voli: zato što je došao u Osobi Sina da umre za vas i za mene. Apostol Pavle moli da shvatimo ovu istinu; da možemo razumeti krst i Hristovu ljubav. Potom čini i korak dalje, moleći da upoznamo: “...ljubav koja prevazilazi naše saznanje...” Ovo znači: ne možete svojim intelektom razumeti tu ljubav; morate je iskusiti svojim srcem. To je ono što Duh Sveti čini – pruža nam iskustvo te ljubavi. Zato Apostol i nastavlja svoju molitvu rečima: “da budete ispunjeni do sve punoće Božije.” 

Znati da Isus voli tebe. To je prva stvar. Oni su iskusili silu Duha Svetog. Drugo, sloboda u veličanju Boga. Dela apostolska 10, stih 46: “...jer su ih slušali kako govore jezike i veličaju Boga.” Spontano veličanje je način ponašanja onih koji su oduševljeni svojim zajedništvom sa Bogom. 

Augustin, verovatno najveći teolog Hristove Crkve, o Bogu je rekao: “Misao o tebi”, odnosi se na Boga, “pogađa čoveka toliko duboko, da je ne može zadržati u sebi, već je mora izraziti u slavljenju. Za sebe si nas stvorio i nemirno je srce naše, dok se ne smiri u tebi.” Jedna od stvari u vezi sa slavljenjem, kao što je ovo slavljenje koje smo imali zajedno – pevanje u slavu Božju – jeste stapanje određenog broja različitih glasova u jedinstveni čin slavljenja i obožavanja. Ovako nešto uključuje naša cela bića – ne samo naše umove, nego i srca, volju i emocije.

Ljudi su ponekad nepoverljivi po pitanju emocija, pa kažu: “Zar je ispravno u crkvi izražavati emocije? Zar u tome ne postoji opasnost od emocionalizma?” Mislim da vredi pozabaviti se ovom materijom. Iskreno govoreći, mislim da se i ja pomalo pribojavam emocionalizma. 

Ja sam Englez i vaspitan sam tako... dobro, još od najranijeg detinjstva sam vaspitavan da potiskujem emocije. To znači da, ukoliko vam slučajno donja usna zadrhti u navali emocija, morate da je ukrutite – da je stisnete uz gornju. Mislim da mi je zbog toga još uvek teško da izrazim svoje emocije u bilo kojoj situaciji, pa i u slavljenju. Neki ljudi veoma spontano odgovaraju na dodir Duha – ja ne. Mislim da nisam baš laka osoba da se ljudi za mene mole. Verujem da je to uglavnom tipično Engleski. A Isus, znate, nije bio Englez. Možda će ovo šokirati neke, ali On nije bio Englez. Bio je pripadnik jevrejske kulture, kulture u kojoj se emocije izražavaju mnogo slobodnije. 

Pre nekoliko dana moja kći se vratila sa svog odsustva između srednje škole i fakulteta. Provela je pet meseci putujući po svetu. Putovala je zajedno sa svoja dva prijatelja iz detinjstva. Jedan je moje kumče, a drugi brat devojke kojoj sam takođe kum. Svo troje su zajedno odrastali, pa su išli zajedno i na to putovanje. Kada su se vratili otišli smo na Hitrou da ih dočekamo. 

Sve tri porodice su se okupile sa barjacima koje su pripremile, nosili su bongo bubnjeve i sve je bilo spremno za doček. Stajali smo tamo kod izlaza. Bio je to vrlo emocionalan trenutak, zato što je avion sleteo i videli smo ljude kako izlaze iz aviona za koji smo znali da je doleteo sa istog odredišta, ali njih nema. Stalno mi se činilo da vidim kćer. Govorio sam: Oh, eno je, eno tamo, to je ona, ali ispostavilo se da je uvek bio neko drugi. Uzbuđenje je raslo. 

Najzad smo videli očekivanu trojku kako dolazi. Jedan od njiih, moje kumče, bio je obučen da liči na – je li to Džoni Dep u “Piratima s Kariba”? Izgledao je upravo tako. Drugi momak je bio obučen tako da liči na Dejvida Bekama pre nego što se ošišao. Nosio je na sebi trodelno svileno odelo. Mislim da su se presvukli, da se njihov dolazak ustvari odužio zato što su se presvlačili na aerodrumu. Dolazili su, moja kći u sredini, a po jedan momak sa svake strane. Kada su prošli kroz vrata, zbila se prava provala emocija. Počeli smo da podvriskujemo – policija nas je skoro uhapsila, zato što smo barjacima zaklonili kamere za video nadzor ili tako nešto.

Ono što želim da kažem je, nismo se samo rukovali i rekli: “Drago nam je što ste se vratili”, nego smo ih grlili i plakali – plašim se da sam plakao kada su odlazili, a sada sam plakao i kada su se vratili. Kćer mi je možda pomislila da sam plakao tokom svih 5 meseci. U stvari jesam, ali ne tako jako kao tada. Poenta onoga što govorim je: emocije su provalile. 

Kada nekoga volite, to izražavate kroz emocije. Ipak ljudi umeju da kažu: “Da, ali ne u crkvi. Tamo je drugačije. Tamo nije prikladno. Crkva je javno mesto i u njoj se treba ponašati uzdržanije.” Ipak, trebalo bi da budemo dosledni. Čak i Englezi, ponekad, izražavaju emocije na javnim mestima. Primetio sam ovo kao neko ko je ljubitelj kriketa. Naime, kriket se promenio u odnosu na vreme kada sam ja odlazio na utakmice. Tada na utakmici niste mogli videti mnogo emocija. 

Sećam se kada je 1968., bilo je to pre mnogo godina, Engleska trebala da osvoji Ašer kup. Kapiten tima je bio Kolin Koudrej. Naš tim je u poslednjih pola sata trebalo da progura loptu kroz pet onih malih vratašca. Atmosfera je bila veoma napeta, zato što je tog popodneva pao iznenadni pljusak, što je značilo da je mnogo ljudi uklanjalo vodu sa terena kako bi engleski igrači imali priliku da postignu tih pet poena. Da sve bude još i gore, jedan od igrača je bio izbačen. Ipak, samo dva minuta pre kraja, nanizali su tu “peticu” i Engleska je osvojila Ašer kup. Kolin Koudrej, engleski kapiten, je stajao uz teren i vrlo učtivo zapljeskao: “Dobra utakmica”, rekao je i svi su se razišli.

Sa fudbalom stvari stoje drugačije. Gledao sam nedavno neke utaknice i video navijače, pretpostavljam da su Englezi zato što su nosili engleske boje, ali oni su pevali, klicali... Podizali su svoje ruke u vazduh. Odvratno! Na javnom mestu. Kakav emocionalizam. Strašno. Sramota. Ne – nije sramota, jer to je fudbal. Fudbal je veoma važan. 

Potpuno je u redu biti emocionalan u vezi sa fudbalom. Ali sa Bogom? E, pa to je drugačije. Biskup Katbert Barnsli, nekadašnji biskup Koventrija, rekao je sledeće: “Glavna opasnost u Anglikanskoj crkvi nije burni emocionalizam. Opasnost u kojoj se nalazimo je što smo previše hladni i što nismo dosledni. Ukoliko smo osoba koja se uzbuđuje – kao na ragbiju ili na fudbalu ili u odnosima sa drugim ljudima – tada bi trebalo da se na isti način ponašamo i u svom odnosu sa Bogom. Da u to uključimo celog sebe – naše osećaje, naše misli, naša srca i naše telo. 

Znate li kako je izgledao najraniji oblik slavljenja, tj. obožavanja? Svakako molitva, ali molitva sa podignutim rukama. U Novom zavetu, u poslanici Timoteju čitamo da ljudi treba da se: “...mole Bogu... podižući svete ruke...” Čak su se i Jevreji molili sa podignutim rukama. U prvim danima Crkve, ljudi su u molitvi držali podignute ruke. To je bio normalan način molitve. Zato, ukoliko uđete u neku crkvu i vidite da u njoj tokom molitve svi drže podignute ruke, slobodno recite: “Došao sam u veoma tradicionalnu crkvu, u kojoj je obožavanje kao u apostolsko doba.” Ukoliko uđete u crkvu u kojoj svi drže ruke spuštene uz svoja tela i to je u redu. Prosto recite: “Ušao sam u crkvu koja je moderna, u trendu, onu koja eksperimentiše sa novim oblicima obožavanja.” 

Naglasak stavljam na sledeće: Osećajte se slobodnim. Ne moramo otići toliko daleko koliko su otišli Amerikanci. Čitao sam... Radilo se o reklami u nekim američkim verskim novinama – o dezodoransu koji se zvao Aglou. Znači, ova reklama je objavljena u jednim američkim verskom novinama. Tu je fotografija tog dezodoransa, njegovo ime je “Aglou – sveti rol-on”. Takođe, tu je i slika čoveka sa bradom i rukama podignutim u vis. U tekstu je pisalo: “Rodžer Van Norton, Golgota, Ven Nais, Kalifornija”; samo Ven Nais, specifično je bilo naglašeno da nikada nije bio nigde izvan Ven Naisa. 

Evo teksta: “’Uvek sam se kolebao da li da u crkvi podignem ruke zbog straha da osoba do mene neće biti blagoslovljena kao što sam ja... Mogli biste reći da je duh bio spreman, ali da je telo bilo... pa - jako. Hej, ali sada ja koristim Aglou tako da na celoj službi mogu držati podignute ruke bez problema.’ 

Pažnja pastori – sveštenici širom zemlje izveštavaju o značajnom porastu onih koji dolaze u crkvu od kada njihovi članovi koriste Aglou – sveti rol-on. (Raspitajte se kod naših predstavnika o popustu kod većih porudžbina.)” I onda slogan: “Posebno jak dezodorans za posebno aktivne hrišćane u slavljenju.” Elem, ne moramo ići baš toliko daleko. U svakom slučaju, hvala Amerikancima. Toliko smo toga od njih naučili i vrlo smo... sve to. Molim vas, nemojte me pogrešno razumeti – mi ih volimo. Odista ih volimo. Mnogi moji odlični prijatelji su Amerikanci i to je istina, apsolutna istina. Toliko toga smo naučili od njih i volimo ih. Ja volim da idem u Ameriku, i nadam se da će me i posle ovoga pozvati.

Sledeće, primili su nove jezike. Vraćamo se 46-tom stihu 10. poglavlja knjige Dela apostolska: “...jer su ih slušali kako govore jezike...” O ovoj manifestaciji smo već čitali u drugom poglavlju – na dan Pedesetnice – ali je nalazimo i u 19. poglavlju. Dopustite mi da odmah progovorim o tom daru  jezika, odnosno govorenju u drugim jezicima.

Prvo, ne govore svi hrišćani tim jezicima. Ovaj dar nije znak da je neko hrišćanin, pa ni da je ispunjen Duhom. Osoba može biti ispunjena Duhom, a da ipak ne govori u jezicima. Ne postoji nešto kao “hrišćani prvoligaši” – oni koji govore u jezicima, i “hrišćani drugoligaši” – oni koji ne govore u jezicima. Dar jezika nije najvažniji dar. Apostol Pavle ovaj dar smešta na dno liste darova. U listi koju navodi, a koja se nalazi u 1. poslanici Korinćanima 12, ovaj dar zauzima pretposlednje mesto. Ponekad ljudi kažu: “Dobro, zašto govoriš o tome na ALFA kursu?” Evo razloga: otkrili smo da je, i u Novom zavetu i u ličnom iskustu, ovaj dar često prva očigledna manifestacija natprirodnog.

Šta je u stvari ovaj dar? Pogledaćemo u 1. poslanicu Korinćanima, trinaesto poglavlje. Ovaj odeljak se često čita na službama venčanja, ali čini mi se da ljudi ne primećuju prvi stih: “Ako govorim ljudskim i anđeoskim jezicima, a ljubavi nemam, onda sam metal koji zvuči i činele koje odjekuju.” Pavle ovde govori o dva tipa jezika. Prva grupa su ljudski, znači govorni jezici ljudi celog sveta; druga grupa su anđeoski jezici. Retko ljudi dobijaju dar jezika koji neka druga etnička grupa prepoznaje kao svoj. Mada se nedavno dogodila upravo takva retkost. Jedna osoba se molila za drugu jezikom za koji se ispostavilo da je arapski. Mnogo češće u pitanju su anđeoski jezici, uglavnom nama nerazumljivi. 

Kakvi su to jezici? 1. Korinćanima 14, drugi stih: “Jer ko govori čudnim jezikom – ne govori ljudima, nego Bogu.” A mi smo pozvani da govorimo sa Bogom. Da molimo. Znači ovo je vrsta molitve, ali molitve u kojoj ne postoje jezičke barijere. Čak i u našoj svakodnevnoj komunikaciji ponekad bivamo izgubljeni, zar ne? U svakom slučaju ja bivam izgubljen. Pokušavam da prenesem nešto nekome i dođem do zaključka kako mi nedostaju reči da izrazim ono što želim da kažem. 

Svi smo ograničeni. Kolikogod reči znali, čak i Čerčil, koji je znao više engleskih reči nego bilo ko u skorašnjoj istoriji, je bio ograničen rečima. Svako je ograničen jezikom, jer ono što pokušavamo da uradimo je sledeće, mi osećamo nešto, razmišljamo o nečemu, želimo nešto da kažemo i onda to moramo da stavimo u jezik koje će naš sagovornik razumeti. A to radimo zato da bi nas razumeli. Ali sa Bogom nije tako. Prirodni jezik je samo jedan vid komunikacije sa Bogom, ali Bog nam može omogućiti i drugi vid, onaj koji je oslobođen ograničenja ljudskih jezika. Zbog toga u 14-tom stihu i piše: “Jer ako se molim Bogu čudnim jezikom, duh moj se moli, a moj um ostaje bez ploda.” Drugim rečima, ova komunikacija ne mora proći kroz proces formiranja i oblikovanja razumljivih reči. Međutim, onaj koji govori ima potpunu kontrolu. Možete početi kadgod želite i stati kadgod želite. Koja korist je od tog govora? U 4-tom stihu piše da osoba koja govori u jezicima izgrađuje sama sebe. Jezici su velika pomoć u području slavljenja i obožavanja.

Opet, kada slavimo i obožavamo Boga, ponekad nam ponestaju reči, kao kada hvalimo nekoga, ili se zahvaljujemo nekome. Na primer, pismo zahvalnosti: “Draga tetka Edna, hvala ti mnogo za prelepe čarape koje si mi poslala za Božić. Upravo smo se vratili sa prelepog odmora...” Oh, ne! Imam dva puta prelepo. Precrtam jedno prelepo... 'Fantastično, izuzetno, zapanjujuće, brilijantno, strava, veličanstveno...' Desetak sekundi i sve smo izređali.

Bog nam može dati jezik da ga njime obožavamo, jezik u kome nema nikakavih ograničenja. Kada se nalazimo pod pritiskom, kada se osećamo bespomoćnim, obično nije lako moliti. Sećam se kada su mi rekli da je moja majka imala srčani udar, zapravo ona je umrla od tog udara, ali ja to još nisam znao. Uzeo sam taksi da bih otišao u bolnicu. Na putu do bolnice nisam znao šta da molim. Nikada nisam bio zahvalniji za postojanje dara jezika nego u tim trenucima – tako sam mogao izliti svoje srce pred Bogom.

Pomaže i u zastupničkoj molitvi. Dakle, ne radi se ni o čemu sebičnom. Nije uvek lako moliti za druge, posebno za one koje nikada nismo videli, a Bog nam daruje taj dar molitve. Da li je ovo u skladu sa Novim zavetom? Kontekst 1. poslanice Korinćanima 14 upućuje na javnu upotrebu. U 13-tom poglavlju Pavle naglašava da je ljubav najvažnija i da svaki dar treba praktikovati u ljubavi. U 14-tom poglavlju podvlači sledeće: “Nemojte stalno i na svakoj službi koristiti ovaj dar.” Ovo može značiti da su Korinćani bili toliko uzbuđeni zbog dara jezika da su, unesto da govore jezikom koji drugi mogu razumeti, na službi ustajali i govorili u jezicima. Pavle ih opominje: “Čujte, to je beskorisno. Bolje je reći pet razumljivih reči, onih koje će drugi razumeti, nego hiljadu reči u jezicima.” Ali ih i opominje: „Ne odbacujte dar. Da biste ga koristili javno, potrebno je da imate tumačenje.“ Ovde se ne radi o prevodu, već neko treba da ustane i kaže: “Verujem da je ovo poruka koja je bila rečena u jezicima.”

Ali u samoći, apostol preporučuje govor u jezicima. Kaže: Ja govorim jezicima više nego svi vi. Pevanje u jezicima – to ćemo zajedno učiniti kasnije – jeste nešto drugo. Pavle govori: Moliiću u Duhu i pevaću u Duhu. Pevanje u jezicima. Dok je molitva naglas u jezicima, generalno govoreći, uglavnom nešto što treba se radi u osami, pevanje u jezicima je zajednička aktivnost – uključuje sve nas. Treba da slušamo jedni druge dok pevamo zajedno, zato što se često razvija veoma, veoma lep zvuk kada ljudi zajedno, iz srca slave Boga.

Kako primamo taj dar? Kao i svaki drugi: tako što ga zaištemo. Ono što je neuporedivo najvažnije, već smo primili Darodavca – Duha Svetog. On poseduje sve darove. Treba istaći i to, da ne govore svi ljudi novim jezicima. Stoga apostol Pavle i ohrabruje svoje čitaoce da to čine. U 1. poslanici Korinćanima 14:5 on kaže: Prorokovanje je važnije, ali želim da vi svi govorite čudnim jezicima. Taj dar je, dakle, na raspolaganju, ali niti svi MORAJU, niti ĆE svi govoriti u jezicima. Ipak, ono što bi trebalo da učinimo je da zaištemo od Boga i da sarađujemo sa njim. Jedini način da se dar primi je da se počne govoriti. Kada sam ja zatražio taj dar, čvrsto sam zatvorio usta. Rekao sam: “Nisam primio dar.” A onda mi je neko objasnio da treba da počnem da govorim jezikom koji nije engleski i reči će početi da dolaze. Želite li da budete ispunjeni Duhom? Možete biti ispunjeni Duhom, a ipak ne govoriti u jezicima.

Vraćamo se u Lukino Evanđelje 11, stih 9. Po mom iskustvu postoje tri prepreke za primanje ovog dara. Prvi je, sumnja: Ako zatražim, hoću li dobiti? Isus je rekao: “I ja vam kažem: molite i daće vam se”, ovde možete zamisliti učenike kako kažu, pa nismo baš uvereni, pa im Isus kaže po drugi put, “tražite i naći ćete”, još uvek nisu uvereni, “kucajte i otvoriće vam se.” Možete li da vidite učenike kako kažu... hmmm nismo sigurni. Možda drugi ljudi ukoliko zatraže, ali ne verujem da važi za mene. Isus nastavlja: “Jer svako ko moli dobiva”, svi uključuje i vas, “svako ko moli dobiva, svako ko traži nalazi, svakome ko kuca otvoriće se.”

To bi bila prva prepreka – sumnja. Druga prepreka je strah. Učenici su sada uvereni. Kažu: Hmm. Zatražim li, dobiću. Ali, upomoć! Želim li da primim? Šta ako mi se dogodi nešto strašno. Isus kaže: Neki od vas su očevi. Pretpostavimo da neki vaš sin dođe i kada bude vreme ručka vi ga upitate: Šta bi želeo za ručak? A on vam odgovori: voleo bih ribu i pomfrit. I vi mu kažete: “Dobro, eno odlične prodavnice za pečenu ribu i pomfrit tamo se leve strane.” Ali umesto da uđete u tu prodavnicu, odete u prodavnicu kućnih ljubimaca i kupite zmiju. Vratite se i kažete sinu: Tražio si ribu i pomfrit, EVO TI. I date mu zmiju. Isus kaže sledeće: “Koji je to otac među vama, koji će svome sinu, ako zatraži ribu”, zaboravio je da spomene pomfrit, “hoće li mu umesto ribe dati zmiju? Ili ako zaište jaje, hoće li mu dati skorpiju? Kad, dakle, vi kao zli ljudi”, Isus kaže da smo u osnovi prilično zla družina, “umete da dajete dobre darove svojoj deci, koliko će više Otac nebeski dati Duha Svetoga onima koji ga mole.” Neće vam dati nešto grozno – daće vam Duha Svetog.

Treća prepreka u primanju dara je nepodobnost. Ukoliko ste kao ja, neretko ćete se osećati nekako bezvrednim. Drugi ljudi to ne znaju, ali ja znam da ne vredim pa mislim: “Ukoliko budem zamolio Boga, On mi neće dati jer zna kakav sam – zna da ne zaslužujem da primim. Shvatam da sveti ljudi – sveštenici i oni koji su hrišćani već dugo vremena – mogu primiti dar, ali ne verujem da će Bog svog Duha dati meni. Isus ne kaže: koliko će više Otac vaš koji je na nebesima dati Duha Svetog onima koji su sveti ljudi i hrišćani mnogo godina; nego: “...koliko će više Otac vaš koji je na nebesima dati Duha Svetog onima koji ga mole.” Pa, kada je tako, hoćemo li ga zamoliti?

autor predavanja: Niki Gembel

Sledeće, završno predavanje Alfa kursa pod imenom: "Kako najbolje iskoristiti ostatak života?" možete pročitati OVDE.