Ko je Duh Sveti? - Dvanaesto predavanje Alfa kursa

Ko je Duh Sveti? je dvanaesto predavanje Alfa kursa. Ovo predavanje se održava na vikendu Duha Svetog, koji je sastavni deo Alfa kursa. Alfa kurs je narasporstranjeniji kurs koji se bavi istinama hrišćanske vere. 

Prethodno predavanje pod imenom Zašto nam je crkva potrebna, možete pričitati OVDE.

Imam prijatelja po imenu Rodžer Stivenson. On vodi crkvu u Vandsvortu. Crkva broji oko 150-200 ljudi. Jednog nedeljnog prepodneva kada je stao za propovedaonicu da povede službu, bila je to služba sa krštenjem, podigao je pogled... 

Zgrada je izgrađena tako što je prizemlje predviđeno za sastanke crkve, a na spratu su kancelarije. Kada je Rodžer podigao pogled prema tim kancelarijama, ugledao je mnoštvo teško naoružanih policajaca, obučenih u plave uniforme sa zaštitnim prslucima i pištoljima u rukama.

Pomislio je: Šta se ovo događa? Otišao je do svog kolege Pola i rekao mu: “Idi molim te i saznaj šta se to događa.” Pol se vratio govoreći: “Čuj, u ozbiljnom smo problemu. Neki čovek je ubijen. Policija je blokirala celo područje zato što je osumnjičeni u crkvi.” Još je dodao: “Ne mogu dopustiti da se služba nastavi, ali ne mogu je ni prekinuti, zato što bi u tom slučaju osumnjičeni mogao uzeti nekog taoca. Ono što policija želi da uradi je da prođu gore-dole kroz prolaze, neupadljivo, pa kada uoče svog čoveka da mu viknu: ‘Ruke u vis’, da ga uhapse i odvedu.”

Kako Rodžer nije mislio da je to dobar plan, smislio je bolji. “Evo šta ćemo”, rekao je i obratio se crkvi. “Ukoliko ste član crkve, zato što danas imamo službu krštenja, želim da dođete i okružite krštenike. Ukoliko ste došli kao gost nekog redovnog člana, i vas pozivam da dođete napred i okružite krštenike.” Cela zajednica je ustala i prišla krstionici, a samo jedan čovek je ostao da sedi u sredini sale. 

Policajci su bili veoma efikasni. Uleteli su u prostoriju, uhapsili su ga, stavili mu lisice, ugurali ga u “maricu” i sa uključenim sirenama odjurili u policijsku stanicu. Ustanovili su gde živi, provalili su vrata njegovog stana i kada su ušli unutra, otkrili su da su zgrabili pogrešnu osobu. Bio je to čovek koji je po prvi put ušao u crkvu... zato što su mu rekli da je crkva mesto na kome će naći ljubav... oproštenje i iscelenje, a on je tragao za obnovljenjem prijateljstva. 

Nadam se da je vaš prvi dolazak na ALFU prošao uspešnije nego kod ovog čoveka i verujem da će vam ALFA vikend biti još prijatnije iskustvo, zasigurno bi trebalo da bude i to uglavnom stoga što  ćemo se posvetiti jednoj izuzetno uzbudljivoj temi.

Pogledaćemo jedan stih iz Jovanovanovog Evanđelja. Jovan, petnaesto poglavlje, stih 26: “A kada dođe pomagač – utešitelj, koga ću vam poslati od Oca, Duh istine, koji od Oca ishodi, on će svedočiti za mene.” Na početku želim da se ukratko osvrnemo na tri pitanja u vezi sa Duhom Svetim. 

Prvo pitanje glasi: “Ko je On? Ko je Duh Sveti?” 
Isus kaže: “ON će svedočiti za mene.” Duh Sveti je Osoba – ON, a ne TO. Duh nije NEŠTO, već NEKO. On ima sve karakteristike ličnosti. Poseduje intelekt: On razmišlja, govori, u stanju je da vodi. Može da se ražalosti – da bude tužan. On zna, poseduje želje, ima sopstvenu volju i odlučuje. 

Kao najvažnije od svega, Duh Sveti voli. Voli baš svakoga od vas koji prisustvujete ovom vikendu, ili možda gledate ovaj program. U pročitanom stihu Isus kaže da je Duh Osoba koju će On POSLATI. Dakle, Duha od Oca šalje Isus – što znači da su uključena sva tri Lica Svete Trojice. 

Takođe, imamo i opis Duha – nazvan je Duhom Istine. Isus je ranije već rekao: “Ja sam istina”, što nedvosmisleno znači da je Duh Sveti zapravo Duh Isusov. Na nekim mestima Novog zaveta Sveti duh je upravo tako nazvan – Duh Hristov. Drugačije rečeno On je Hristovo drugo JA. 

Teološki govoreći, Hristos je s desna Ocu, a Duh Sveti je ovde. On je sa nama. U stihu koji smo ranije već spominjali, zapazili smo Isusa kako stoji na vratima i kuca, govoreći: “...ako ko čuje moj glas i otvori vrata, ućiću k njemu i ješću s njim – i on sa mnom.” Ukoliko ga pozovete da uđe, On, svojim Duhom dolazi da prebiva u vama. Zato se u hrišćanstvu i ne radi toliko o pravilima, koliko o predivnom odnosu. Ne radi se toliko o filozofiji, koliko o Osobi – o poznanju Osobe, o prijateljsvu sa najdivnijom Osobom. 

Majka Tereza je govorila: “Najveći problem ovog sveta nije gladovanje, nego usamljenost.” Čitao sam neki članak u “Velikim pitanjima”, časopisu za beskućnike, u kome je pisalo: “Većina ljudi u Londonu reč usamljenost povezuje sa bespomoćnom starom ženom koja živi na 24-tom spratu oblakodera. Ali, u stvarnosti, to može biti i otmeno obučen mladić koji u restoranu pokušava da razgovara sa nekom devojkom kraj sebe. Veliki broj ljudi koji ga okružuje, samo pojačava osećaj izolovanosti.” 

Drugim rečima, biti sam i biti usamljen, nije isto. Biti u Božjem svetu bez stvarnog, živog zajedništva sa njegovim Tvorcem, stvara usamljenost koju možemo nazvati kosmičkom usamljenošću. Neko je jednom usamljenost nazvao “nostalgijom za Bogom”. Predivna stvar je da, kada smo u zajednici sa Duhom Svetim, sa Isusom, nikada nismo usamljeni. On je uvek sa nama.

Dakle, odgovor na pitanje: “Ko je Duh Sveti?”, glasi: “Duh Sveti je Osoba.” Drugo pitanje glasi: “Kakav je, tj. koje su njegove karakteristike?” U pročitanom stihu Isus kaže: “A kada dođe pomagač...” Grčka reč upotrebljena u izvorniku jeste parakletos. To je jedna neobična reč koju nije lako prevesti. Doslovno, ona znači: “neko ko stoji uporedo, ili uz nekoga”. 

Ponekad se prevodi rečju “advokat” – neko ko uz vas stoji na sudu. Nekada se prevodi rečju “pomagač” – neko stoji uz vas i ohrabruje vas. Ponekad je odabrana reč “tešitelj”. Međutim, njeno doslovno značenje je: neko ko stoji uporedo, ili uz nekoga. Ukoliko bi na Mediteranu neki mali brodić zapao u oluju, veliki brod bi bio poslat da pristane uz njega i bezbedno ga doprati u luku. Taj veliki brod je bio  zvan parakletos – onaj koji stoji uporedo.

Čitao sam članak u “Independent” novinama, o 24-ro godišnjem čoveku po imenu Alan Anderson. Alan je leteo jednim lakim avionom dvosedom. U avionu je bilo samo dvoje ljudi. Alan Anderson i pilot. Alan nije imao apsolutno nikakvog letačkog iskustva. Dok su leteli, u jednom trenutku pilot je dobio srčani udar i srušio se mrtav. Sada smo imali potpuno samog čoveka, bez ikakve pilotske veštine, u malenom avionu. 

Nekako je uspeo da pošalje SOS, takozvani May Day. Uhvativši njegov poziv za pomoć, negde na 600 metara iznad Penerta, blizu Kardifa, Robert Ledži, instruktor letenja, prišao mu je u svom avionu. Takođe, i jedan radio-amater entuzijasta po imenu Hauard Dej, je bio na istoj frekvenciji i čuo konverzaciju koja se vodila između dva čoveka u letelicama.

Prvo što je Anderson rekao kada je video instruktora da se nalazi uporedo sa njim, bilo je: “Vidim te.” Na to instruktor Ledži reče: Dobro, sada sledi moja uputstva. Dohvati ručicu gasa i polako spusti broj obrtaja motora na 2300.

- Anderson: Koje je ručica za gas?    

- Ledži: Na sredine kontrolne table treba da je crna poluga. Tako, a sada pusti da avion leti sam.

- Anderson: Voleo bih da leti sam. 
- Ledži: Pogledaj koja ti je brzina letenja.

- Anderson: Brzina letenja 170 km. 
- Ledži: Pogledaj, ja  sam ti sa desne strane. Samo se opusti.

-  Slećemo li? 
- Uskoro  ćemo.  Blago  skreni  desno. Ciljamo onaj široki vazdušni prolaz desno od onih crvenih i belih svetala. Vidiš li ih?

- Anderson: Vidim. 
- Ledži: Smanji polagano gas. Kojom brzinom letiš?

- Anderson: 160 km. 
- Ledži: Povuci upravljačku palicu polagano u nazad. Potpuno otpusti polugu gasa. Nežno povlači u nazad upravljačku palicu. Drži je tako... drži... drži. Drži tako palicu i opusti se. Dobro, prelazimo na pedale kormila, stisni vrh pedale kormila i pronaći ćeš kočnice. Pritisni obe pedale zajedno i pronaći ćeš kočnice.

- Anderson: Ne mogu da pronađem kočnice. 
- Ledži: Ne brini. Spasilačka vozila već stižu za tobom. Ostani da sediš u avionu. Motor neka radi. Okreni sada kontakt ključ i izvuci ga iz brave. Motor bi trebalo da se ugasi. Da li se ugasio?  
- Anderson: Izvukao sam ključ. Evo upravo se gasi. Hvala Bogu. 
- Ledži: Dobrodošao... To bi bilo sve za danas.

Instruktor je vodio Andersona u skoro savršeno sletanje. U novinama je još pisalo: “Gospodin Anderson se cele noći oporavljao od dubokog šoka. Njegova majka je rekla da on nikada više neće leteti". Ja ne znam kako se vi osećate danas na ovom ALFA vikendu. Nadam se da niste u tako golemoj krizi u kakvoj je bio gospodin Anderson. 

Ali, možda ima nečega što se događa u vašim životima: nemiri, strahovi, situacije u kojima biste voleli da vam neko pomogne. Duh Sveti je taj koji nam prilazi da nas ohrabri, da nas uteši, da nas savetuje. Nije li to zadivljujuće? Sećam se jednom, toliko toga mi se događalo u životu, da su me uhvatili nemir i strah. Otišao sam do mudrog savetnika po pomoć. Nisam bio sa njim duže od pola sata, a osećao sam se potpuno promenjeno. Problemi nisu nestali, ali ja sam na njih gledao iz drugačije perspektive. Kada Duh Sveti priđe i stane uz nas, problemi, otvorena pitanja i nemiri mogu i dalje biti prisutni, ali naš pogled na njih je potpuno drugačiji.

To je, dakle, odgovor na drugo pitanje. Pitanje: kakav je? Duh je parakletos, onaj koji stoji uz nas. Treće pitanje koje naziremo iz odabranog stiha glasi: “Šta će On činiti?” 

Isus kaže: “...on će svedočiti za mene.” Zadivljujuća stvar u vezi sa Duhom Svetim je ta što On nikada ne ukazuje na sebe. On uvek podvlači, naglašava i ukazuje na Isusa.

Nadam se da ćete se ovog vikenda dobro provesti. Ovo je dobra prilika da učvrstite svoje prijateljstvo, ali više od svega se nadam, i molim, da Sveti Duh stane uz vas, uz svakoga od nas, i dovede nas za korak bliže Isusu. Jer, ovo su Hristove reči: “A kada dođe pomagač – utešitelj, koga ću vam poslati od Oca, Duh istine, koji od Oca ishodi... ON će svedočiti za mene.”

Molićemo se:                            

Oče, zahvalan sam ti na tvojoj zadivljujućoj ljubavi prema nama. Hvala ti što nas nisi ostavio same, nego si poslao svog divnog Svetog Duha da prebiva u nama, da bude sa nama, da bude naš prijatelj i nač vodič. Gospode, molim te da ovog vikenda pristupiš svima nama koji smo ovde i onima koji gledaju ovaj program preko videa ili DVD-a. U ime Isusa Hrista. Amin.

Ko je Duh Sveti? - nastavak

Još jednom vam želim dobrodošlicu na ALFA vikend. Najdžel Skelsi je krenuo u život sa željom da bude uključen u svet fotografije. Međutim, jedini posao koji je na početku mogao dobiti bio je jedan od onih najjednostavnijih. Kuvao je kafu u jednoj fotografskoj agenciji. Kompanija je zapala u neke probleme, pa su svi bili ili otpušteni, ili su sami dali otkaz – uključujući urednika i generalnog direktora, tako da je Najdžel postao generalni direktor. On je potpuno promenio situaciju u agenciji. Od jedne nezdrave kompanije, razvio je veoma uspešnu agenciju koja je osvajala nagrade širom sveta.

Ipak, nije bio zadovoljan. Razmišljao je: “Možda bi trebalo da pređem u neku drugu agenciju?” Otišao je u drugu agenciju koja je takođe bila u problemima i učinio je još uspešnijom od one iz koje je otišao. Ali, još uvek nije bio zadovoljan. Razmišljao je: “Možda bi trebalo da osnujem sopstvenu agenciju?” Osnovao je svoju agenciju i učinio je uspešnijom od prethodne dve. Međutim, ni tada nije bio zadovoljan. Razmišljao je: “Ono što bih zaista želeo je da postanem urednik fotografije u velikim nacionalnim novinama. I postao je urednik fotografije u “Nedeljnom telegrafu”, gde i danas radi.

Na određeni način, postigao je sve. Imao je predivnu ženu, dva sjajna sina, veliku lepu kuću, vozio je “Porše 911”, a ipak, duboko u sebi, bio je nesrećan. Zapravo, otkrio je da mrzi samoga sebe. Mrzeo je i komšije koliko je mrzeo sebe... A otkrio je i da su ga u “Nedeljnom telegrafu” okitili nadimkom “Zver”... Nalazio se na odmoru kada je čuo za ALFA kurs. Posebno za subotnje veče ALFA vikenda i mogućnost da iskusi Duha Svetog, tj. ljubav Božju koja se Duhom Svetim izliva u naša srca. Pomislio je: “E, to je ono što ja želim.”

Vratio se u Englesku i došao na kurs. Zapravo, na kursu je bio samo iz jednog razloga: želeo je da bude tu za vikend, odnosno subotnje veče ALFA vikenda. Došao je na vikend i tokom prepodnevnog predavanja, samo je čeznuo da već jednom dođe to veče. Kada je došlo i veče, jedva je čekao da stignemo do onog dela kada pozovemo Svetog Duha da dođe. I kao što sam reče, što je više slušao moje predavanje, bio je sve više deprimiran... Posle vikenda mi je napisao svoju celu životnu istoriju... opisujući i šta mu se dogodilo tokom ALFA vikenda. 

Pisao je: “Nikada neću zaboraviti poslednji deo. Osećao sam se kao da sam podeljen na dvoje. Na pola predavanja više nisam mogao da izdržim. Nagrada je bila tako blizu, a ti si ka njoj išao tako sporo... Bukvalno sam želeo da vrisnem: ‘Hajde, sada! Sada! Ne mogu više da čekam!’ Ne preterujem kada kažem da sam bio u agoniji. (Ovo se često dešava ljudima koji slušaju moja predavanja...) Onda je Duh Sveti došao i, oh, kakvo olakšanje! Znaš li da sam se po prvi put u životu osećao normalno. Zvuči čudno kada to kažem, ali me i dalje sustiže taj osećaj normalnosti u emocijama. Takođe sam se osećao i voljenim. Osećao sam se prihvaćenim onakav kakav sam i osećao sam se slobodnim. Zvuči kao kliše, zar ne? Ali sam se osećao, oh, tako slobodnim. Juče sam čitao neke Pavlove reči iz poslanice Filipljanima koje su tako duboko opisivale ono što ja mislim o svojim dostignućima u poslednjih petnaest godina: ‘Ali što mi je nekad bilo dobitak, to sam radi Hrista smatrao za štetu. Ja u stvari sada sve smatram za štetu prema prevažnom poznanju Hrista Isusa, Gospoda svoga, zbog koga sve izgubih i sve smatram za smeće, da bih Hrista dobio.’”

Tako biva kada se ima iskustvo Duha Svetog. Ali ko je Duh Sveti? Mislim da je u dugom vremenskom periodu Crkva zanemarivala Duha Svetog – stavljajući veliki naglasak samo na Boga Oca i na Boga Sina. Neretko, prisutno je i pogrešno razumevanje celog tog koncepta Duha. Kada se spomene reč “duh” kod mnogih ljudi se javlja asocijacija na sablasti,  aveti,  utvare – rečju, na nekakvo natprirodno zlo. Bog je, dakako, natprirodan. Duh Sveti je natprirodan Bog i potrebno je da bude natprirodan. Ali zbog načina na koji definišu pojam “duh”, ljudi bivaju pomalo... pa pomalo zabrinuti.

Neka žena je rekla svom svešteniku: “Oče, ne želimo da se išta natprirodno događa u našoj crkvi.” Ponekad se ljudi odupiru Svetom Duhu. Čuo sam da je jedna crkva u centralnom Londonu bila veoma formalna i nije pružala mnogo prostora Duhu Svetom. Tamo se nalazila neka žena koja je upravo postala hrišćanka i bila je ushićena iskustvom koje je doživela sa Duhom Svetim. Usred službe je povikala: “Aliluja!” Starešina crkve koji je stajao na kraju sale prišao joj je, potapšao je po ramenu i rekao: “Gospođo, ne smete to da govorite ovde.” A ona je rekla: “Ali, tako sam uzbuđena, postala sam vernik!” Čovek joj je odbrusio: “Pa, sigurno to niste ovde postali.”

Duh Sveti nije nekakav fenomen XX veka. Bio je prisutan, doslovno, u stvaranju sveta. Upravo odavde, od stvaranja, želim da počnem sa današnjim predavanjem. Ono što ćemo učiniti u ovom i u narednom predavanju, je da se kroz celu Bibliju, istorijski, osvrnemo na Duha Svetog. 

Počećemo sa 1. Mojsijevom knjigom 1:1 i proći ćemo kroz celu Bibliju, do poslednjeg stiha u knjizi Otkrivenja 22. Obratićemo pažnju i na nekoliko stihova između ove dve krajnje tačke. U 1. Mojsijevoj knjizi 1:1 i 2, Duh Sveti je uključen u stvaranje, o čemu piše: “U početku stvori Bog nebo i zemlju. Zemlja beše pusta i prazna; nad bezdanom beše tama, i Duh Božji lebdeo je nad vodama.” Kao ptica koja kruži nad gnezdom, Duh Božji je bio spreman da u početak unese nešto novo. Sva tri Lica Svete Trojice su bila uključena u stvaranje. Bog Otac, Stvoritelj, stvorio je svet kroz Isusa, svojim Duhom. U pročitanom stihu vidimo Duha kako lebdi nad početkom, čekajući da u njega unese nešto novo. Iz haosa, Duh je izveo svemir; iz nereda, izveo je red; iz konfuzije izveo je harmoniju; iz deformiteta, izveo je lepotu; iz starog, izveo je novo. Duh Sveti kruži, čekajući da donese nove stvari, baš kao što to čini i danas – čeka da donese nešto novo u naše živote. Kada Duh Sveti dođe, On uvek unosi novine – nove stavove, nove želje, nove načine obožavanja.

Verujem da smo konzervativni malograđani sa  velikim slovom “M”. Ponekad smo tako nepoverljivi prema promenama – a naročito prema promenama u crkvi. Čuo sam za nekog starešinu crkve koji je u jednog župi bio starešina tokom 46 godina. Neko mu je rekao: “Blagi Bože, za tih 46 god. mora da ste videli tako mnogo promena.” Odgovorio je: “Da, jesam. I odupro sam se svakoj pojedinoj od njih.” 

Čuo sam i za sveštenika koji je želeo da pomeri klavir sa jedne strane crkve na drugu. Znao je da će se javiti ogroman otpor prema tako dramatičnoj promeni... pa je svake nedelje pomerao klavir po 30 cm... i do kraja godine ga je premestio na drugu stranu. Ali Duh Sveti uvek donosi nešto novo, jer On je Duh Stvoriteljev. Sledeće, On je taj koji je dao život čoveku.

U 1. Moj. 2:7 piše: “Gospod Bog stvori čoveka od praha zemaljskog, i dunu mu u nos dah života; i čovek posta živo biće.” Jevrejska reč za Duha Svetog u 1. Moj. 1:1, je reč ruach.  Ista reč koja je upotrebljena ovde u značenju “dah”. U suštini, generalno govoreći, reč “dah” u Starom zavetu je prevod jevrejske reči ruach – ista reč se koristi za dah i za Duh. Znači, kao što je Bog ljudskim bićima dao fizički život, tako je na njih dahnuo i svoj ruach. Da bi ljudima dao duhovni život, udahnuo je u njih svog Svetog Duha. U Novom zavetu, Isus je dahnuo na svoje učenike govoreći: “Primite Duha Svetog.”

Jedna od stvari koja se dogodi kada Duh Božji dođe da prebiva u nama... Svakako, Duh Božji je onaj koji nas je stvorio, ali On ima poseban odnos sa hrišćanima, sa onima koji su svoj život predali Hristu. U takve Duh Sveti dolazi da prebiva u njima, On dahne na njih životni dah. Ponekad to gotovo možete videti na licima ljudi. Možete videti, naravno ne uvek, neko mrtvilo, nešto kao smrt u očima ljudi, a onda dođe Duh Božji da prebiva u njima i vi uočavate kako se život vraća na njihova lica, tako da prisustvo Duha dobija skoro vidljiva obeležja. Isto je i kada se radi o crkvama. Neke crkve izgledaju vrlo suve i prašnjave, a onda u njih dođe Duh i one živnu novom svežinom.

U Starom zavetu Duh Božji je dolazio na određene ljude, u određeno vreme, za određene zadatke. Na primer, na Veseleila. 2. Moj 31:1-5. “Gospod govori Mojsiju i reče: Znaj da sam izabrao Veseleila, sina Urije, sina Orova iz plemena Judina. Napunio sam ga Duha Božjega, mudrosti i razuma i znanja svake veštine, učinio sam ga sposobnim za pronalaske, da izrađuje zlato, srebro i bakar, da ume rezati kamenje, i ukivati, da ume izraditi drvo i svaki rad izvršiti.” 

U ovom slučaju vidimo kako Duh dolazi na čoveka da bi mu dao umetničke talente. Isto se može videti i danas. Kada Duh Božji siđe na muškarca ili ženu, daruje im nešto različito u odnosu na ono kako su bili stvoreni. Kod Veseleila se radilo u umetničkom talentu, ali primenljivo je na svaku oblast. Duh Božji može doneti nove dimenzije u ono što radimo. Nisu svi pozvani u punovremenu hrišćansku službu, ali svi smo pozvani da na svojim poslovima budemo ispunjeni Duhom. Znači, Duh Božji dolazi na specifično odabrane ljude: Na Veseleila... potom na Gedeona, osposobljavajući ga za službu vođe. 

Knjiga Sudija 6:14 i 15. “Gospod se obrne k njemu” – ka Gedeonu – “i reče mu: ‘Idi ti s tom snagom svojom i izbavi Izrailja iz ruku Madijanskih. Ne šaljem li te ja?’ Gedeon mu reče: ‘Čime li ću, Gospode, izbaviti Izrailja? Gle, porodica je moja najsiromašnija u plemenu Manasijinu, i ja sam najmanji u domu oca moga.’”

Madijanci su okupirali Izrailj i narod se nalazio u očajničkoj potrebi. Bog šalje Gedeona da ih oslobodi, a ovaj se vajka: “Oh Bože, odabrao si pogrešnog čoveka. Ja to nikako neću moći ...porodica je moja najsiromašnija u plemenu Manasijinu, i ja sam najmanji u domu oca moga.” Osećao se nedoraslim zadatku, nedovoljno opremljenim. A Bog mu kaže: “Ja želim baš tebe. Hoću baš ti da ideš i da oslobodiš narod.” 

Ali kako to Gedeon može postići? Knjiga Sudija 6:34. “Duh Gospodnji naoruža Gedeona...”, upravo to ga je pretvorilo u sjajnog narodnog vođu. I u ovom slučaju zapažamo predivnu stvar: kada Duh Božji siđe na muškarce i žene, On ih transformiše. 

Na Samsona je došao da bi mu dao snagu i moć – Sudije 15:14. Ovo su još uvek određeni ljudi, u određeno vreme, za određeni zadatak. U drugoj polovini tog četrnaestog stiha čitamo o silasku Duha na Samsona: “Njega obuze tada Duh Gospodnji, i užad na rukama njegovim postadoše kao konci izgoreli od vatre, i spadoše sveze s ruku njegovih.” Tako često nalazimo da, ono što je u Starom zavetu opisano na materijalni način, u Novom zavetu ima duhovnu paralelu. U ovom stihu vidimo Samsona fizički vezanog, ali kada je Duh Božji sišao na njega, bio je u stanju da se oslobodi. 

I mi sebe zatičemo svezanim navikama, oblicima razmišljanja, zavisnostima... Ali kada nas Duh Sveti pohodi, postajemo sposobni da se oslobodimo. Katkada se radi o očiglednim primerima – narkomanija ili alkoholizam; ali to mogu biti i druge stvari – loša narav, zloba, ljubomora, bes, bilo koja vrsta nemorala ili nečistoće. Duh Sveti želi da nas oslobodi.

Kod nekih ljudi, ili u nekim oblastima, promene su trenutne. S druge strane, osvajanje slobode može biti i proces koji traje celog života. Dobra vest glasi: Duh Božji dolazi da nam daruje snagu za život kakav, duboko u svojim srcima, čeznemo da živimo.

Na Isaiju Duh dolazi da ga učini prorokom. Isaija 61, stihovi od 1 do 3: “Duh je Gospoda Boga na meni jer me pomaza da nevoljnima dobre glase javljam; posla me da zavijem u srcu ranjene, da oglasim sužnjima slobodu a zarobljenima izbavljenje; da oglasim godinu milosti Gospodnje i dan osvete Boga našega; da utešim sve žalosne; da podarim žalosne u Sionu, da im dadnem venac umesto pepela, ulje od radosti umesto žalosti, haljinu svečanu umesto klonula duha...” Biblijsko prorokovanje nije pretpostavljanje budućeg, već govor o budućem. “Duh je Gospoda Boga na meni jer me pomaza da nevoljnima dobre glase javljam...” tj. da donese poruku nade onima koji su bez nade. “...da zavijem u srcu ranjene, da oglasim sužnjima slobodu...” tj. da unese promenu u društvenu zajednicu.

Jedna stvar kojoj se posebno radujem je poseta zatvorima. Radost je ovde, naravno, pogrešna reč, ali toliko je ispunjavajuće i ohrabrujuće iskustvo. Neverovatno je posmatrati ljude koji su fizički u zatvoru, ali u svojim srcima slobodni; u Isusu Hristu, Duhom Svetim jesu slobodni. Iz ličnog iskustva znam da su, veoma često, ljudi koji su u zatvorima ali poznaju Hrista, slobodniji od onih koji su na slobodi, ali zarobljeni u samima sebi.

Ne radi se o tome da... Mislim, doživeti Duha Svetog, nije samo imati kakvo prijatno, toplo osećanje – osećati se dobro – Duh nas, pre svega, ispunjava da bismo izašli u ovaj svet i u njemu činili promene. Da bismo menjali svoje društvene zajednice. Ono što je meni posebno interesantno, s obzirom na to da je u Starozavetno vreme Duh dolazio na određenu osobu u određeno vreme za određenu službu, svaki put je taj dolazak uzrokovao i neko događanje. Takođe, kako napredujemo u čitanju kroz Stari zavet, uočavamo sve veće očekivanje da će Bog učiniti nešto još veličanstvenije. 

To očekivanje je obuhvaćeno izrazom “Očevo obećanje”. Na određeni način, ceo Stari zavet možete staviti pod jednu reč “obećanje”. Kako glasi to obećanje? Pogledaćemo knjigu proroka Jeremije 31:33 i 34. “...nego evo saveza koji ću sa domom Izrailjevim urediti posle ovih dana, govori Gospod: Zakon svoj ću ja u njih metnuti, napisaću ga u srcu njihovom i biću njihov Bog i oni će moj narod biti. Neće više prijatelj prijatelja učiti ni brat brata govoreći: Poznajte Gospoda! Jer će me svi poznati, od najmanjeg do najvećeg, govori Gospod. Jer ću im oprostiti nedela njihova i greha njihovog neću više pominjati.” 

U starozavetno vreme, Božji narod je dobio zakon. Taj zakon je bio zapisan na kamenim pločama. Izrailjci bi pogledali taj zakon i rekli: Vou, kakav silan zakon – ne ubi, ne ukradi, ne čini preljube, ne žudi za onim što pripada nekome drugom. Govorili su: Ovo je sjajan zakon. Ukoliko budemo živeli po njemu, naša država će biti veličanstvena.

Pokušavali su da žive u skladu sa tim zakonom i otkrili su da ne uspevaju, tako da se zakon od blagoslova pretvorio u veliki teret. Očajnički su pokušavali da ga ispune, ali im to nikako nije polazilo za rukom. I Bog kaže: “Ja ću učiniti nešto u vezi s tim. To je moje obećanje. Umesto da zakon bude spoljašnja obaveza – nešto što pokušavate da ispunite i ne uspevate – ja ću zakon staviti u vas tako da njegovo ispunjenje više ne bude vaša obaveza, nego vaša želja. 

Dobra ilustracija rečenog su različiti stavovi prema poslovima. Neki ljude rade posao koji mrze.  I ja sam u svom životu imao poslove koje sam mrzeo i poslove koje sam voleo. Vi takođe imate različite stavove po pitanju poslova koje obavljate. Jedan od prvih poslova koje sam imao bilo je kopanje puteva. 

Radio sam za “Severno- morski gas” na Sloan skveru. Radio sam za tu kompaniju i zapravo uživao u kopanju. Prilično je zabavno kopati iako sam bio u dosta šarenom društvu. Radnici su bili čudna mešavina, većina njih su bili prilično stari, ali neverovatno vitalni i sjajni u svom poslu. Ono što smo radili bilo je da smo kopali rupe. Gore na putu su bila kolica u koja je trebalo ubaciti iskopanu zemlju. Ovi radnici oko mene su bili sjajni. Kopali su u pravoj liniji i ubacivali zemlju u kolica. 

Naravno, što je rupa bivala dublja, teže je bilo izbacivati zemlju pogađajući njome u kolica. Ja ne samo da nisam uspevao da kopam u pravoj liniji, nego kada sam izbacivao zemlju, 10-tak procenata je upadalo u kolica, a ostalo mi se vraćalo na glavu...

Pored svega ja sam uživao u kopanju. Ono što mi se nikako nije sviđalo, bilo je sledeće: Tih dana je bilo mnogo više sindikalisanja i loših navika. Brigada je obično dobijala dve nedelje da obavi posao, a nama je trebalo samo dva dana da iskopamo rupu. Znači, morali smo pet dana da odugovlačimo. U tih pet dana, nazivali smo ih “dani sedenja na lopatama”, prosto bi ceo dan presedeli na svojoj lopati. Čekali smo i odugovlačili kako bi za vikend nabijali prekovremene sate. Isto se ponavljalo i kod zatrpavanja rupa. Kada su jednom cevi za gas bile postavljene, za pola dana je sve moglo biti gotovo, ali mi smo četiri dana sedeli na svojim lopatama i čekali vikend da bi radili prekovremeno.

To celodnevno sedenje na lopati je najdosadnija stvar koju sam ikada radio. Na posao sam dolazio u poslednjem trenutku. Na pauzi za ručak, odlazio bih negde da jedem i vraćao se u poslednjoj sekundi. Ponekad bih i kasnio jer je na poslu bilo tako dosadno. Bilo mi je jako teško da ispunjavam pravila zato što sam mrzeo taj posao. 

Sada sam blagoslovljen – imam posao koji volim. Čak ni ne znam ima li u njemu nekih pravila. Ukoliko ih ima, mislim, ako postoji kakav ugovor o ovom poslu, ja treba da ispunjavam njegove odredbe, samo što ja to ovoga puta ne činim zbog ugovornih obaveza, već zato što to volim da radim.

Bog kaže, baš tako će biti. Nećete ispunjavati pravila, pravila radi – iz obaveze – nego zato što će njihovo ispunjavanje postati vaša želja. Svoj zakon ću upisati u vaša srca. Kako Bog to čini? Prorok Jezekilj u 26-tom stihu 36-tog poglavlja piše: “Daću vam novo srce i nov duh metnuću u vas; izvadiću kameno srce iz tela vašega, i daću vam srce od mesa. U vas ću duh svoj metnutni i učiniću da hodite po zakonima mojim...” Evo kako Bog čini – tako što Duh Sveti dolazi da prebiva u nama.

Sećam se Džeki Pulindžer, koja je jednom došla da govori u našoj lokalnoj crkvi. Džeki je neverovatna osoba. Otišla je u Hong Kong, kada je imala dvadeset i jednu godinu, i to u takozvani “Ograđeni grad”. U tom području, u kome nije bilo vladavine zakona, nego su carovale bande, javne kuće i prostitucija, a droga se otvoreno kupovala i prodavala, živelo je oko 60 000 stanovnika. 

Kao mlada žena, imala je samo 21 godinu, otišla je sama na to opasno mesto i počela svoju službu. Bila je svedok, i još uvek je, obraćenja ljudi Hristu i njihovog oslobođenja od narkomanije. Kada je došla da nam govori, počela je sledećem rečima. Rekla je: “Bog nam želi dati meka srca i tvrda stopala, a problem većine ljudi je u tome što imaju tvrda srca i meka stopala.” Pod izrazom “meko srce” mislila je na saosećajno srce, ono koje voli; a pod “tvrdim stopalima”, podrazumevala je noge koje su spremne da idu bilo gde. 

Ona je svojim životom demonstrirala reči koje je izgovorila. Ništa nije toliko dirljivo kao kada je vidite na delu, a ja sam je video nekoliko puta. Džeki u službi nekom ovisniku o narkoticima; ili nekome ko je odista upropastio svoj život. U njenim očima možete videti ljubav, možete videti njeno ogromno saosećanje. Ona zaista ima meko srce, ali i žilavo – spremna je da ide bilo gde i radi ono što treba da bude urađeno.

Na koga se odnosi Božje obećanje? Na kome će se “Očevo obećanje” ispuniti? U knjizi proroka Joilja 2:28 i 29 piše: “Izliću zatim duh svoj na sve ljude, i proricaće sinovi i kćeri vaše”, dakle, odnosi se na oba pola, “starci vaši snove će sanjati i mladići vaši imaće viđenja”, drugim rečima nema starosnog ograničenja. “I na sluge i na sluškinje svoje”, što će reći bez obzira na poreklo, boju kože, nacionalnost ili status, “izliću ja svoj duh u to vreme.” Dakle, obećanje važi za svakoga.

Sećam se, jednom sam otišao u crkvu da propovedam, bila je to baptistička crkva – mislim da se zvala Stopsli Baptistička crkva a bila je baš nedelja pedesetnice. Na kraju službe, pozvali smo Duha Svetog da dođe i ispuni prisutne ljude. Sećam se neobične scene kada su ljudi bili ispunjeni Duhom. Ono što je ostavilo poseban utisak na mene bile su dve osobe na koje se Duh spustio sa posebnom snagom. 

Duh ih je zahvatio tako snažno da su ležali na podu. Nalazili su se upravo preda mnom. Jedno je bila sitna stara gospođa sede kose. Ne verujem da bi mi zamerila što je nazivam starom, jer sam na kraju službe sreo njenu kćer koja je imala 75 godina... Dakle, jedna seda stara gospođa, ležala je na podu upravo ispunjena Duhom Svetim. Do nje se nalazio osmogodišnji dečak koji se smejao i očigledno silno uživao u Božjoj prisutnosti. Bio je to veoma neobičan smeh. Nikada pre, ni posle tog događaja nisam čuo takav smeh. 

Mislim da ga je najbolje opisati sa “sladak”. Njegova majka mi je kasnije pisala o njemu sledeće: “Moj sin je bio prilično teško dete, loše naravi, a katkada i neposlušan. Od kada je imao susret sa Duhom Svetim, postao je druga osoba. Postao je mnogo vedriji, poslušniji, ljubazniji i željan da ugodi. Naravno, on još uvek ima svoje loše trenutke, ali zasigurno je drugačiji. Ta promena nije nešto što jedan osmogodišnjak može da učini svojom snagom. Bilo je to neverovatno veče. Bog je dotakao mnoge moje prijateljice, kao i mog supruga, kćer, dva sina i mene. Dotakao nas je silno na način koji jedino mogu opisati rečima: osveženje i okrepljenje.

Očevo obećanje se odnosi na sve ljude. Ipak, u starozavetno vreme, obećanje je ostalo neispunjeno. Ljudi su čekali i čekali. Čekali su stotinama godina. A onda, sa rođenjem Hrista, kao da se začuo zvuk trube i svi koji su bili povezani sa njegovim rođenjem, behu ispunjeni Svetim Duhom. Pogledaćemo u Lukino Evanđelje, prvo poglavlje, 15. stih. Za Jovana Krstitelja, koji je bio poslan kao preteča Isusa i najava njegovog rođenja, piše: “...a Duha Svetoga napuniće se još u utrobi svoje majke...” Mariji, Hristovoj majci, Luka 1:35, anđeo kaže: “Duh Sveti doći će na tebe i sila Svevišnjega oseniće te; zato će se to sveto dete zvati Sin Božiji.”

Jelisaveta: Onog trenutka kada je došla u Hristovu blizinu, mada je Isus još uvek bio u majčinom stomaku, u 41-om stihu čitamo: “Kada Jelisaveta ču Marijin pozdrav, zaigra dete u njenoj utrobi, i napuni se Duha Svetoga Jelisaveta...” Čak i Zaharija, otac Jovana Krstitelja, stih 67: “A Zaharija, njegov otac, napuni se Duha Svetoga i izgovori proročke reči...” Iako se još uvek radi o određenim ljudima u određenim vremenima, Jovan Preteča je prva osoba koja povezuje Očevo obećanje sa Isusom. 

U Lukinom Evanđelju 3:16 piše: “Jovan odgovori svima: ja vas krštavam vodom; ali ide jači od mene, kome ja nisam dostojan da odrešim remena na njegovoj obući; on”, taj On je Isus, “će vas krstiti Duhom Svetim i ognjem.” Krštenje vodom je važno, ali ne i dovoljno. Isus je onaj koji krštava Duhom. U sekularnom grčkom jeziku biti kršten značilo je biti preplavljen, potopljen, zagnjuren, nakvašen. Recimo, kada bi neki brod potonuo, reklo bi se da je kršten, bio je preplavljen, voda je bila svuda, i u brodu. Upravo to Duh želi da učini. On želi da nas nakvasi, da nas preplavi, da nas ispuni.

Ponekad se dogodi, ovo je istina koja zasigurno važi za mene, postajem kao suvi sunđer. Znate kako se ponaša prirodni sunđer kada je veoma suv. Čak i kada ga stavite u vodu, zato što je njegova površina tako tvrda i okorela, nije u stanju da je upija. I moje srce je ponekad takvo. Međutim, kada potopite taj sunđer u vodu, njegova površina počinje da omekšava, pa kada ona jednom postane meka, sunđer je u mogućnosti da upija vodu. Zatim, kada ga izvadite iz vode, voda će bukvalno da curi iz njega. (brzo) Takvi mi treba da budemo – puni Duha Svetog. Isus je bio potpuno ispunjen Duhom. 

Poglavlje 3, stih 22: “...siđe Duh Sveti na njega...” taj njega je Isus. Četvrto poglavlje 1. stih: “A Isus se pun Duha Svetoga...” Stih 14: “I vrati se Isus u sili Duha u Galileju...” Stih 18: “Duh Gospodnji je na meni, zato me je pomazao i poslao da objavim radosnu vest siromašnima...” Ovde je citirana knjiga proroka Isaije. U sedmom poglavlju Jovanovog Evanđelja, stih 37, Isus predskazuje dolazak Duha: “A poslednjeg, velikog dana praznika”, bio je to praznik senica na koji je Isus otišao, “stajao je Isus i vikao govoreći: ako je ko žedan...” To je žeđ koja se nalazi ovde, u svakom ljudskom srcu – a ne obična fizička žeđ. Svakako, mi bivamo i fizički žedni, u tom slučaju voda ispunjava našu potrebu. Međutim, mi imamo i duhovnu žeđ, a ona ne može biti zadovoljena fizičkim pićem ili nekim materijalnim stvarima. O toj, duhovnoj žeđi, Isus govori sledeće: “... ako je ko žedan neka dođe k meni i neka pije. Ko veruje u mene – kao što reče Pismo – iz njegova tela će poteći reke žive vode.” 

Doslovno iz njihovog unutrašnjeg bića će teći reke žive vode. Isus kaže: ‘Ne samo da će vaša duhovna žeđ biti zadovoljena, nego ćete biti i izvori blagoslova, izvori života.’ Ovde se o vodi govori u kontekstu biblijske geografije. Izrael je narod koji živi na ivici pustinje. Njima je poznat značaj vode za biljni svet, za životinjski svet i za život uopšte. Voda je u ovim krajevima prosto sinonim za život. Isus  govori da Duh donosi život. Drugim rečima, kada smo ispunjeni Duhom, tada život Duha teče kroz nas ka drugim ljudima, i ti drugi su onda u mogućnosti da dođu i da piju. “Ovo je pak rekao za Duha, koga su imali da prime oni što veruju u njega; jer Duh još ne beše sišao pošto Isus još nije bio proslavljen.” 

Kada je apostol Jovan govorio o Hristovom proslavljanju, mislio je na krst i vaskrsenje. Jedna od poslednjih rečenica koje je Hristos uputio svojim učenicima, a zapisana je na kraju Lukinog Evanđelja, glasi: “...ja ću, eto, poslati na vas obećanje svoga Oca”, to je ono ‘Očevo obećanje’ o kojem govorimo, “vi sedite u gradu dok se ne obučete u silu s visine.”

Isus je već bio i vaznesen, a obećanje još uvek nije ispunjeno. Oni su čekali. U Delima apostolskim, prvo poglavlje, stihovi 4 i 5, čitamo: “I dok je još bio sa njima zajedno, zapovedi im da se ne udaljavaju iz Jerusalima, nego da čekaju Očevo obećanje, »koje ste« reče »čuli od mene: Jovan je krstio vodom, a vi ćete za koji dan biti kršteni Duhom Svetim.« Zatim stih 8: “...nego ćete primiti silu – kad Duh Sveti siđe na vas, i bićete moji svedoci kako u Jerusalimu tako i po svoj Judeji, i Samariji, i sve do kraja zemlje.”

Obećanje još uvek nije bilo ispunjeno. Učenici su čekali i molili. Čekali su deset dana. I sve vreme je bilo prisutno sve snažnije očekivanje. Nešto kao kada uzmete bocu šampanjca i promućkate je. Na kraju, u Delima 2:2-4, zapušač je odleteo: “I odjednom nasta huka sa neba kao kad duva silan vetar, te ispuni svu kuću u kojoj su sedeli. I pokazaše im se jezici koji se razdeliše, kao da su od vatre, pa se na svakog od njih postavi po jedan. Tada se svi”, (ne samo određeni za određeno vreme i određenu službu) “svi se ispuniše Duhom Svetim, pa počeše govoriti drugim jezicima – kako im je Duh davao da govore.”

Reakcije ljudi su bile različite. Neki su govorili: “Oh, pa ovo zadivljujuće. Ovo je čudesno.” – stih 7. Neki drugi, u stihu 12, su bili zadivljeni i u nedoumici. Mislili su: Ovo je zadivljujuće, ali i malo zbunjujuće... Treći su rekli: “Ha.” – ismevali su ih, 13. stih – “napili su se novoga vina.” Ovi ljudi su pijani. U suštini, dogodilo se nešto zadivljujuće i ljudi nisu znali kako da objasne tu pojavu, pa su prirodnim tumačenjem hteli da razjasne nešto što je u suštini natprirodno. 

Tada Petar stupa na scenu i kaže: Ja ću vam reći šta se to zbiva. U 15-tom stihu počinje: “Nisu ovi ljudi pijani – kako vi mislite – jer je tek treći čas dana, nego se tu radi o”, obećanju, o biblijskom obećanju, o onome što je zapisano u Starom zavetu, „U poslednje dane, govori Bog, izliću od svoga Duha na sve ljude...” Zatim, kaže nešto što još više zadivljuje. Kaže: Ovo je za vas. Stih 37: “A kad su ovo čuli, kosnu ih u srce, te rekoše Petru i ostalim apostolima: braćo, šta da činimo? A Petar im reče: pokajte se i neka se svaki od vas krsti u ime Isusa Hrista za oproštenje svojih grehova, pa ćete primiti dar Duha Svetoga. Jer je za vas to obećanje”, za svakog od vas, “i za vašu decu”, ne samo za vašu, nego i za narednu generaciju, “i za sve daljne koliko god ih pozove Gospod Bog naš.”

To je zadivljujuće Očevo obećanje – dar Duha Svetog više nije samo za određenje ljude u određeno vreme zbog određenog zadatka, nego za svakoga. Za vas, za vas, za vas, za vas i to stoga što mi sada živimo u vremenu Duha Svetog.

Molićemo se. Oče, hvala ti za ovu posebnu privilegiju koju imamo, privilegiju da živimo u doba Duha. Doba kada je Duh Sveti izliven na sve ljude. Gospode, molim te da nam pomogneš u boljem razumevanju ove istine i šta ona znači za živote svakog pojedinog od nas. U Isusovo ime. Amin.

Autor predavanja: Niki Gembel

Sledeće predavanje, pod naslovom "Šta čini Duh Sveti?" možete pročitati OVDE.