Šta radi Sveti Duh? je predavanje Alfa kursa, u toku Vikenda Svetog duha. Po redu to je trinaesto predavanje Alfa kursa.
Dobrodošli na treći deo ALFA vikenda. Pogledaćemo u Jovanovo Evanđelje 3, stihove 3-8 u kojima Isus govori Nikodimu: “Odgovori Isus i reče mu: zaista, zaista, kažem ti, ako se ko ne rodi odozgo, ne može videti carstva Božija.
Reče mu Nikodim: kako može čovek da se rodi kad je star? Zar može po drugi put da uđe u utrobu svoje majke i da se rodi? Odgovori Isus: zaista, zaista, kažem ti, ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo Božije. Što je rođeno od tela – telo je, a što je rođeno od Duha – duh je.
Nemoj da se čudiš što ti rekoh: treba da se rodite odozgo. Vetar duva gde hoće i fijuk njegov čuješ, ali ne znaš odakle dolazi i kuda ide. Tako je sa svakim koji je rođen od Duha.” Izraz “novo rođenje” je danas u dobroj meri postao kliše i koristi se čak i pri reklamiranju automobila – nanovo rođen, svašta. Izraz je popularan u Sjedinjenim državama – ljudi govore o nanovo rođenim hrišćanima, a to zvuči kao izraz za zastrašivanje.
Isus je, uistinu, bio prvi koji je upotrebio ovu konstrukciju. A ono što je želeo da kaže je sledeće: baš kao što seksualni čin sjedinjavanja između muškarca i žene za rezultat ima bebu – fizičku bebu – tako i kada se Duh Božji i duh čoveka ili žene sjedine u činu ljubavi, događa se novo, tj. duhovno rođenje. Osoba biva nanovo rođena. Počinje novi duhovni život.
Jednom sam otišao u crkvu u Brajtonu u kojoj je učiteljica nedeljne škola pričala zajednici šta se dogodilo na dečjem času prošle nedelje, kada je pokušala deci da objasni razliku između fizičkog i duhovnog rođenja. Govorila je na osnovu teksta iz Jovana 3. poglavlje. Pokušavajući da naglasi ovu razliku, upitala je decu: “Da li sam ja rođena kao hrišćanka?”, a jedan mali dečak je odgovorio: “Ne gospođo, rođeni ste kao normalna osoba.”
Isus kaže da kao što smo rođeni telesno, treba da budemo rođeni i duhovno. U svakom hrišćaninu prebiva Duh Sveti. I pre nego što dođemo Hristu, tu je Duh. Ta, On nas je stvorio. On je taj koji nas uverava u greh i potrebu za Hristom. Međutim, potpuno je drugačije kada taj Duh dođe i nastani se u nama. Radi se o kvalitetno drugačijem prisustvu.
Kada sam ja predao svoj život Hristu, kada sam postao hrišćanin, kada je moja vera postala živa, koji god izraz želeli da koristite, a postoje mnogi, i u samom Novom zavetu ima različitih izraza, ali kada se meni to dogodilo, pomislio sam: STIGOH. Mislio sam: To je to. Znate, ja sam razmišljao o tome, borio sam se sa tim, a sada sam postao hrišćanin. To je bilo to.
Neko mi je onda objasnio da to nije TO, nego tek početak TOGA. Slično je sa prirodnim rođenjem. Kada se dete rodi to nije kraj. Mislim, sjajno je kada se rodi beba, ali niko tada ne kaže: Fantastično, gotovo je! Nije gotovo. Dete treba da raste. Isto je i kada mi dođemo Hristu. Kada Duh Božji dođe da prebiva u nama, to nije kraj, nego tek početak.
Ono šte želim da učinimo u ovom segmentu ALFA kursa, jeste da se pozabavimo onim što se događa kada Duh Božji prebiva u muškarcima i ženama. Šta se tada događa? Koje su posledice? Evo prve: Postajemo sinovi i kćeri Boga. Pogledaćemo poslanicu Rimljanima 8-mo poglavlje. Ovo poglavlje je jedno od najveličanstvenijih poglavlja u celom Novom zavetu. Ono je nešto kao Himalaji Novog zaveta – najviša tačka.
Dakle, Pavlova poslanica Rimljanima 8:1i 2. “Stoga sad nema osude za one koji su u Hristu Isusu. Jer te je zakon Duha života u Hristu Isusu oslobodio od zakona greha i smrti.”
Hristos je na krst poneo sve naše grehe: prošle, sadašnje i buduće. Poneo je naše grehe i zakopao ih u najveće morske dubine, kako to reče prorok Mihej. To je mesto gde treba i da ostanu. Lista dugovanja je potpuno izbrisana onog trenutka kada smo se predali Hristu. Ali, dogodilo se i nešto još fantastičnije: ušli smo u zajedništo sa Bogom – sve ljude je Bog stvorio, ali ne žive svi, kao sinovi i kćeri, u zajednici sa njim, svojim roditeljem. Do ovog odnosa se ne stiže fizičkim, već duhovnim rođenjem.
U istom poglavlju, Himalajima Novog zaveta, postoji i “vrh vrhova” – Mont Everest – to su stihovi 14-17: “Jer svi, koje vodi Duh Božiji, ti su sinovi Božiji. Niste, naime, primili ropskog duha – da opet strahujete, nego ste primili Duha usinovljenja, kojim vičemo: Ava, Oče! Sam Duh svedoči s našim duhom da smo deca Božija. Ako smo pak deca, onda smo i naslednici; naslednici Božiji, sunaslednici Hristovi, – ako s njim stradamo, da se s njim i proslavimo.” Znači prva posledica, ili rezultat je najveća moguća privilegija: postajemo deca Božja.
“...svi, koje vodi Duh Božiji, ti su sinovi Božiji. Niste, naime, primili ropskog duha – da opet strahujete, nego ste primili Duha usinovljenja...” Usvojeni smo u Božju porodicu. Po rimskom zakonu, koji je Pavle verovatno imao na umu, usvojenje je bilo najveća privilegija. Nije postojao veći status od toga da neko bude usvojen od strane rimske porodice. Nema mnogo razlike ni danas. Čuo sam za jednog dečaka koji je bio usvojen. Na igralištu su ga zadirkivali zbog toga, a on se okrenuo prema onima koji su pokušavali da ga vređaju i rekao: “Samo da znate, moji roditelji su mene izabrali... a vaši imaju to što su dobili.”
Pre nekoliko meseci smo imali jednu ALFA konferenciju u Mađarskoj. Tamo sam upoznao ženu po imenu Ildika Pap, koja mi je ispričala svoju priču. Pre samo 18 meseci je bila alkoholičar beskućnik. Živela je na ulicama jednog grada u blizini Budimpešte i neko je pozvao da dođe na ALFA kurs. Na tom kursu je predala svoj život Hristu i iskusila njegovu ljubav. Takođe, oslobođena je i zavisnosti od alkohola. Zatim se zaposlila i započela novi život.
Na konferenciji sam je intervjuisao, a jedno od pitanja koje sam joj postavio, glasilo je: “Kakvu promenu je Isus uneo u tvoj život?” Evo njenog odgovora. Rekla je: “Od prosjaka, postala sam princeza.” Isus upravo to čini svakome od nas. Preobražava nas u sinove i kćeri Kralja, tako da mi jesmo prinčevi i princeze. Ljudi čeznu za statusom, a nema višeg položaja od toga da budemo sinovi ili kćeri Boga.
Drugo, radi se o najvećoj mogućoj prisnosti. 15-ti stih kazuje da mu se obraćamo sa rečima Ava, Oče. 'Ava' je jedna veoma interesantna reč, aramejska reč, veoma teška za prevođenje, tako da se prevodilac nije čak ni potrudio da je prevede. Ostavio je takvom kakva jeste. To je jedna od najvažnijih reči u Novom zavetu. To je reč kojom bi se deca obraćala svojim očevima, ali i ne samo dok su deca, nego celog svog života. Radi se o tati ili tatici, ali ne u detinjoj konotaciji kakvu ove reči imaju u našim jezicima. Ipak, to je reč koja označava veoma blisko zajedništvo. Ova reč je jedinstveno pripadala Isusu.
Nigde u Starom zavetu se Bogu niko ne obraća sa Ava, ali Isus je koristi da bi opisao svoj odnos sa Bogom i kaže: I vi možete imati isti takav odnos. Bog može da bude vaš otac na isti način na koji je i meni. Možete da koristite istu reč kada ga oslovljavate – Ava, Oče.
Pročitao sam neke od titula princa Čarla. Princ Čarls ima mnogo titula. On je: Njegovo kraljevsko visočanstvo, (ubrzano) princ od Velsa, vojvoda od Kornvala, knez od Gartera, glavnokomandujući pukovnik kraljevske konjice Velsa, vojvoda od Rotseja, knez od Tistla, kontraadmiral kraljevske mornarice, veliki gospodar Bat reda, erl od Čestera, erl od Karika, baron od Renfrija, lord ostrva, veliki upravitelj Škotske. Ukoliko biste da mu napišete pismo, u svakom slučaju ovo se odnosi na mene, morao bih da se potpišem na sledeći način: Najponizniji i najodaniji sluga vašeg kraljevskog veličanstva. Ali za Viljema i Harija on je prosto tata. Ono što zadivljuje jeste činjenica da Isus govori kako mi možemo imati takvu vrstu prisnosi u odnosu sa Bogom – Ava.
Potom, najdublje iskustvo. Ljudi, zar ne, tragaju za duhovnošću. Tragaju za duhovnim iskustvom i to čine na sve moguće načine. Evo najdubljeg duhovnog iskustva koje se može iskusiti – 16. stih: „Sam Duh”, to je Duh Sveti, “svedoči s našim duhom da smo deca Božija.” Sećam se kada sam ja prvi put ovo doživeo, kada sam odjednom shvatio da sam dete Božje – da Bog voli MENE. Ne samo ceo svet, On naravno voli ceo svet, ali on voli MENE. Kao što roditelji vole svoje dete, samo još mnogo, mnogo više, više nego što i jedan roditelj voli svoje dete.
S vremena na vreme roditelji uzmu svoju decu u zagrljaj i kažu im: “Volim te.” Pružaju im svedočanstvo o tome da su deca i da su voljena. Isto tako, s vremena na vreme, Duh Božji nas uzima u svoj zagrljaj i zajedno sa našim duhom nam svedoči da smo deca Božja. To je najdublje moguće iskustvo.
U sedamnaestom stihu uočavamo veliku sigurnost: “Ako smo pak deca, onda smo i naslednici; naslednici Božiji, sunaslednici Hristovi, – ako s njim stradamo, da se s njim i proslavimo.” Po rimskim zakonima nije bilo razlike između prirodnog i usvojenog sina. Posle smrti oca oboje bi nasledili imanje. Mi, hrišćani, ne primamo svoje nasledstvo posle smrti Oca, nego ga stičemo kroz sopstvenu smrt, tj. postajemo sunaslednici Hrista, ako – apostol Pavle ne postavlja uslov, već iznosi činjenicu – ako se identifikujemo sa Hristom. Pri tome ćemo možda naići na suprotstavljanje okoline, ali to nije ništa u poređenju sa nasledstvom koje ćemo primiti. Mi smo naslednici Božji i sunaslednici Hristovi. Ponavljam, ljudi tragaju za sigurnošću, a nema veće sigurnosti nego kada ste naslednik Božji, sunaslednik Hristov.
Dakle, prva posledica prebivanja Duha Božjeg u nekoj osobi jeste da ta osoba postaje sin ili kćer Božja. Druga posledica je ta da Duh razvija naše zajedništvo sa Bogom. Kako zajedništvo raste kroz komunikaciju, Duh Sveti nam pomaže da molimo, da govorimo sa Bogom.
Ranije je već bio spomenut osamnaesti stih iz drugog poglavlja poslanice Efescima u kome piše da smo: “...njegovim posredstvom” Hristovim posredstvom, “i jedni i drugi” bili Jevreji ili pagani, “imamo pristup k Ocu u jednom Duhu.” Duh Sveti nam, dok molimo, omogućuje pristup Bogu. U prilici smo da kroz Isusa, kroz ono što je On učinio za nas, pristupimo Bogu. “Pristup” je još jedna lepa novozavetna reč. Nema ničega između nas i Boga, mislim nema nikakave barijere, iako nam se često čini da postoji – i to mnogo veća prepreka nego što u stvari jeste.
Dok sam bio na fakultetu, moja četiri najbliža prijatelja su se zvali Niki. Znači, bilo je nas petorica Nikija, i sva petorica smo postali hrišćani u skoro isto vreme. Često smo imali prave žurke na pauzama za ručak, nas petorica Nikija i... sva petorica smo bili muškarci, ali uspeli smo da pridobijemo i neke devojke, Nikije, da nam se pridruže. Tako, pronašli smo neke počasne Nikije.
Obično bi se sastajali u sobama S1 i S2, u prostorijama suda koji se nalazi na glavnoj ulici upravo iznad Berkli banke. Na nekima od tih “žurki” bilo je zaista mnogo ljudi, i to bučnih ljudi. Jednom smo raspravljali o tome koliko je debeo plafon, odnosno pod koji nas deli od banke? Pitali smo se mogu li oni dole u banci da nas čuju i drugo – ovo pitanje nisam ja potegao, već jedan od mojih prijatelja – da li bismo mogli da opljačkamo banku? Da li bismo mogli nekako, znate, ako su tu samo neke daske, kroz koje bimo uspeli lako da prođemo, možda bi mogli u toku noći da siđemo dole u banku i da je malo izinventarišemo.
Odlučili smo da izvedemo mali eksperiment i otkrijemo koliko je debela spratna konstrukcija na kojoj stojimo. Ono što smo uradili bilo je da smo jednu od počasnih Nikija, zvala se Kej, poslali u banku. Ona je sišla dole, a mi smo postepeno podizali nivo buke. Počeli smo tako što je jedna osoba počela da skače, pa dve, pa tri, pa četiri i tako sve dok nismo stigli do desetorice koji su istovremeno skakali. Zatim je počelo skakanje sa stolice. Jedna osoba, pa dve, pa tri... sve dok nismo stigli do desetorice. Onda smo prešli na skakanje sa stola: jedna osoba, dve osobe, dok na kraju nisu skakala desetorica.
Pitali smo se na kom stepenu tog našeg postupka će Kej, koja je bila dole u banci, moći da nas čuje. Ispalo je da je ta spratna konstrukcija bila mnogo tanja nego što je iko pretpostavljao. Sve se događalo u vreme pauze za ručak, u jedan sat, kada su mnogi odlazili u banku, a Kej nas je čula odmah, još kada je prva osoba počela da skače.
Međutim, ostala je da stoji u redu, mislila je da kada je u banci treba da stoji u redu pred neki šalterom, jer nije želela da otkriju kako je i ona deo toga što se odigrava gore, a mislila je i da će buci trebati vremena dok stigne do dole. Buka je počela da se pojačava. Ona nije mislila da ćemo ličiti na stampedo, pa je ostala u svom redu. Posle nekog vremena, zvuk koji je dolazio od gore, počeo je da liči na olujnu grmljavinu. U banci su svi prestali sa radom. Službenici za šalterima su stali i zajedno sa svima, ovako zurili u plafon.
Niki je pomislila, pa sada ne mogu da idem, svi će misliti da sam i ja član bande koja to radi – i nastavila je da stoji u redu. Zatim su sa plafona počeli da otpadaju neki delovi. Ovo se stvarno dogodilo. Delovi plafona su počeli da lete. Mislio sam da je u pitanju bio neki višeslojni plafon – kasnije sam otkrio da nije – znači, delovi su počeli da otpadaju i Niki se najzad vratila gore da nam kaže kako se čujemo u banci.
Neko, ko je gledajući video, čuo ovu moju priču, pisao mi je jer se interesovao za događaje u sudskim prostorijama S1 i S2. Pisao je: “Zato što sam u to vreme bio službenik na pravnom fakultetu, izvestili su me o događaju povezanom sa S1, S2 i bankom, ali sve do sada nisam znao ko je izazvao tu buku. Za vašu informaciju, od gore nisu padali nikakvi betonski ili keramički delovi, nego parčad visećeg plafona. Ne strahujte, neće biti nikakvih pritužbi.”
Poenta ove priče – postoji poenta – jeste sledeća: barijera je bila mnogo slabija nego što smo mislili. Takođe, govorimo li o molitvi, barijera između Boga i nas je mnogo slabija nego što mnogi ljudi misle. Zapravo, nje ni nema. Mi imamo pristup po Duhu.
Apostol Pavle u poslanici Rimljanima piše: “Duh pomaže našoj slabosti; jer mi ne znamo za šta treba da se molimo – kako priliči, ali sam Duh posreduje za nas...” Duh nam pomaže u zajedništvu sa Bogom, pomaže nam da molimo, pomaže nam da razumemo Božju Reč: U poslanici Efescima Pavle moli da nam Bog da: “...duha mudrosti i otkrivenja – da ga poznate, prosvećene oči vašeg srca – da razumete...”, ovu knjigu na primer.
Znate, sećam se da, pre nego što sam postao hrišćanin, kada bih čuo nekoga da čita ovu knjigu prilikom venčavanja, ili sahranjivanja, ili kakvom drugom zgodom, ništa ne bih razumeo. Tek kada sam preuzeo korak vere, iznenada sam otkrio koliko su neke moje intelektualne primedbe bile pogrešne.
Razumeo sam stvari koje nikada ranije nisam razumeo. Gotovo da mogu reći: Dok me Duh Božji nije prosvetlio, ja nisam razumeo. Jedan od najvećih teologa i filozofa XI veka, Anselmo Kenterberijski, rekao je: Credo ut inteligarm, što znači “Verujem da bih mogao razumeti”. Drugim rečima: ne želim da razumem kako bih mogao verovati, nego verujem da bih mogao razumeti.
Ne znam da li je neko od vas gledao film “Indijana Džons“. Ja sam ga nedavno gledao. Harison Ford igra Indijana Džonsa i nalazi se u potrazi za svetim gralom kako bi, između ostalog, spasao život svog oca, koga igra Šon Koneri. Jedna od stvari koju je trebalo da uradi kako bi dokazao svoju dostojnost u nalaženju svetog grala, bila je ta da preduzme skok vere sa lavlje glave. Lavlja glava je bila kameno lice ispod koje se nalazila velika duboka provalija. Indijana se pojavljuje iz tog kamenog lica i gleda dole u ponor. Ono što mu je rečeno da učini, jeste da preduzme skok u veri. U narednoj sceni, dok gleda u nepoznato, govori: “Ovo je skok vere.” Zatim ispruža svoju nogu, ovako, a ispod noge nema ničega osim ponora. Ipak, on spušta nogu i odjednom je na mostu koji se nije mogao videti dok nije stao na njega. Most kojim stiže do svoje odrednice. Neki ljude misle da skok vere izgleda upravo tako. Zapravo to nije skok vere, nego korak u veri. Ono što činimo jeste da preduzmemo korak za koji znamo da je istinit, što će reči da ne skačemo u nepoznato, nego da stojimo na čvrstom tlu. Duh Sveti je taj koji nam donosi razumevanje i pomaže da razvijemo svoj odnos sa Bogom.
Treće, Duh Sveti nam daruje “porodičnu sličnost”. Zar nije očigledno da deca liče na svoje roditelje? Najčudesnije je to što toliko liče na oba roditelja, bez obzira što roditelji uopšte ne liče jedno na drugo. Uzok sličnosti je genetika, ali ne samo genetika, nego i to što zajedno provode vreme. Jeste li primetili koliko, vremenom, supružnici počinju da liče jedni na druge? Gledao sam i neki program u vezi sa psima i njihovim vlasnicima. Bilo je jezivo videti kako ljudi počinju da liče na svoje pse. Razlog? Provodili su previše vremena sa njima.
U 2. poslanici Korinćanima 3:18, apostol Pavle piše: “A mi svi otkrivena lica odražavamo slavu Gospodnju i preobražavamo se u istu sliku iz slave u slavu – kako to čini Duh Gospodnji.” Drugim rečima, kada Duh Sveti prebiva u nekoj osobi, On će u tu osobu uneti porodičnu sličnost i osoba će početi da liči na Boga, da liči na Isusa. Kako to može biti?
Poslanica Galatima, peto poglavlje; pogledaćemo Galatima 5, stihove 22 i 23, gde piše: “A plod Duha je ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, čestitost, dobrota, vera, krotost, uzdržljivost...” To je Duh Isusov koji dolazi da bi nas učinio sličnijima Hristu. Koje to karakteristike Duh želi da unese u nas? Pre svega, i najvažnije, ljubav. Kada iskusimo Božju ljubav, Božju ljubav koja je Duhom Svetim izlivena u naša srca, ta ljubav treba da teče iz nas ka Bogu i ka drugim ljudima.
Nedavno sam upoznao izuzetnu ženu, Kiaru Lubić, a i čitao sam malo o njoj. Sa svojih 19 godina živela je u Severnoj Italiji. Bilo je to 1939. kada su tamo padale bombe. Ona i njeni prijatelji su se pitali, postoji li kakav ideal koji bombe ne mogu da unište i zaključili su da postoji – ljubav. Oni su doživeli izlivanje Božje ljubavi u svoja srca i želeli su da tu ljubav podele sa drugima. Počeli su da obilaze, ovi tinejdžeri su počeli da obilaze ljude i pomažu onima u nevolji. Delili su sa njima ono malo hrane što su imali, pronalazili su im odeću, tešili su ožalošćene.
Iz njih je izbijala takva toplina da su im dali nadimak focalari, što znači “ognjište”, “kamin”. Ovaj pokret danas broji oko 2 miliona ljudi u 182 zemlje, a zasniva se na jednostavnoj Hristovoj zapovesti: Volite jedan drugoga kao što sam ja voleo vas. Njihova karakteristika je međusobna ljubav, spremnost da daju život jedni za druge i život po načelima “Zlatnog pravila”. Zlatno pravilo glasi: Činite drugima ono što želite da drugi čine vama. Kiara kaže: “Volite druge kao sebe same, ali ne rečima nego delima“. Zamislite kako bi izgledao svet kada bi se ovo zlatno pravilo primenjivalo, ne samo između pojedinaca, nego i između etničkih grupa i celih država. Kada bi svako voleo drugu zemlju, kao što voli svoju sopstvenu.
Ljubav, radost. Malkolm Mageridž, koji je najveći deo svog života bio ateista kaže: “Radost je najkarakterističnija i najvidljivija manifestacija obraćenja. Ona je oduševljenje, neizreciva radost koja oblije celo naše biće, čineći da naši strahovi ispare i nestanu, a da narastu naša očekivanja blaženstva”. Radost se veoma razlikuje od sreće. Kao hrišćanima, nigde nam se ne garantuje sreća. Neki ljudi imaju zaista teške živote, mnoge nedaće sa kojima se bore.
Ono što nam Novi zavet obećava je radost, a ona je mnogo dublja od sreće. Ričard Vurmbrand, koji je mnogo godina proveo u zatvoru jedne bivše komunističke zemlje i zbog svoje vere bio gotovo svakodnevno mučen, napisao je sledeće: “Sam u svojoj ćeliji, smrznut, gladan, i u ritama, svake noći sam igrao od radosti. Ponekad sam bio ispunjen tolikom radošću da sam osećao da ću eksplodirati ukoliko toj radosti ne dam oduška.”
Mir. Ne govorim o nekom površnom miru, već o miru usred problema nemira i teškoća. To je mir koji nadilazi razumevanje. To je mir kao kakva duboka morska struja. Na površini mogu biti vetrovi i talasi, ali duboko dole postoji unutrašnji mir koji proističe iz mira koji imamo sa Bogom. Potom taj mir teče napolje u želji da donese mir i drugim ljudima. Franja Asiški, poznati Franja Asiški je molio: “Učini me kanalom, učini me instrumentom tvog mira. Učini me mirotvorcem, pomozi mi da donesem mir ovom nemirnom svetu.”
Zatim, tu su i druge predivne karakteristike: dugotrpljenje, čestitost, dobrota, vera, krotost, uzdržljivost. To je porodična sličnost.
Sledeće, jedinstvo. Duh Sveti želi da jedni sa drugima živimo u jedinstvu. Zamišljeno je da mi budemo primer ovom nemirnom i podeljenom svetu. Isus je molio za jedinstvo Crkve. Čudesno je to da mi imamo jedinstvo – ta, mi smo sinovi i kćeri Božje, a to nas čini braćom i sestrama. Svi imamo zajedništvo sa Isusom Hristom i zato što smo hrišćani, u nama prebiva Duh Sveti.
U poslanici Efescima 4:3-6, apostol Pavle piše: “...starajući se da svezom mira održite duhovno jedinstvo. Jedno je telo i jedan je Duh, kao što ste i vi pozvani na jednu nadu svoga zvanja. Jedan Gospod, jedna vera, jedno krštenje. Jedan je Bog i Otac svih, koji je nad svima, i kroza sve, i u svima.” Duh Božji prebiva u svakom hrišćaninu, bez obzira na njegovo poreklo, boju, nacionalnost, kulturu ili konfesiju. Duh Božji prebiva i u pravoslavcima i u protestantima; i u katolicima i u pentekostalcima. Upravo zbog toga podele u Crkvi i jesu tako velika tragedija. Dobro je da su ljudi počeli uviđati kako je ono što nas spaja neuporedivo veće od onoga što nas razdvaja. U toj, novoj svesti, i leži razlog zbog kojeg denominacioni zidovi počinju da padaju.
Većina ljudi počinje da razumeva kako oni nisu jedini hrišćani, nego da ima mnogo hrišćana i u crkvama koje se ne zovu kao njihova. Zapravo, sve se ređe sreće fanatično arogantan stav tipa: “Mi smo jedini pravi hrišćani.” Čuo sam za jednog takvog. Igrom slučaja, bio je baptist – ukoliko ste baptist, molim vas, nemojte se uvrediti... ukoliko ste baptist i gledate ovo preko videa, znajte da ja volim baptiste.
Baptisti su divni ljudi – taj čovek je mogao biti i anglikanac ili pravoslavac. Igrom sličaja je bio baptist. Taj čovek je bio veoma arogantan i fanatičan. Verovao je da su samo baptisti pravi hrišćani. Jednom je propovedao u crkvi, u vreme takozvane nedelje jedinstva Crkve. Pomalo čudan izbor govornika za nedelju jedinsta Crkve, ali baš on je došao da govori. Želeo je da naglasi svoj stav, pa kada je došao njegov red ga govori, upitao je: “Koliko vas ovde ste baptisti?” Znajući da će baš on propovedati, hrišćani ne-baptisti uglavnom nisu ni došli, tako da su na njegovo pitanje gotovo sve ruke poletele u vazduh. “Ima li ovde ikoga ko nije baptist?” – glasilo je njegovo naredno pitanje. Jedna sitna stara gospođa hrabro podiže ruku. “Šta ste vi?” – upitao je. “Ja sam metodista” – odgovorila je starica. “Šta?” – ponovio je. “Metodista” – reče bakica. “A zašto ste metodista?” Rekla je: “Pa, otac mi je bio metodista, deda mi je bio metodista, pretpostavljam da sam zato metodista“. Pomislio je: Oh, zabavićemo se sada! Rekao je: “Dobro, recimo da je vaš otac bio debil i da je vaš deda bio debil, šta biste onda vi bili?“ Na trenutak se zamislila, pa rekla: “Pretpostavljam da bih bila baptist”... Molim vas nemojte se uvrediti ukoliko ste baptista, jer taj čovek i nije bio baptista već anglikanac.
Poenta priče glasi: apsurdno je, glupo je verovati da smo jedini ispravni, kada Duh Božji prebiva i u onima iz druge crkve. A ono što nas ujedinjuje, beskonačno je veće od onoga što nas razdvaja, tako da onu drugu crkvu ne bismo trebali smatrati pretnjom, nego načinom na koji možemo biti obogaćeni. Ovo me dovodi i do pete stvari koju Duh Sveti donosi, do njegovih darova svoj njegovoj deci.
Pogledaćemo 1. Kor. 12:5-11. Pavle piše: “Ima razlike i u službama, ali je Gospod isti. Ima razlike i u dejstvu sila, ali je isti Bog koji čini sve u svima. A svakome se daje da se na njemu pokaže Duh na korist. Jednome se, naime, Duhom daje reč mudrosti, a drugome – po istom Duhu – reč znanja, i drugome vera u istom Duhu, i drugome blagodatni dar isceljivanja u jednom Duhu, i drugome da čini čuda, i drugome proroštva, i drugome da razlikuje duhove, drugome različiti jezici, a drugome da tumači jezike. A sve ovo čini jedan i isti Duh, koji razdeljuje svakome kako hoće.”
Ovo nije nekakva iscrpna lista. U drugim listama vidimo da nam Duh daruje darove za službu, za ohrabrenje, za pomaganje onima u nevolji, za milosrđe, evangeliziranje, poučavanje – za mnoge vrste službi. Ali, nama i trebaju svi ti darovi. Naglašavajući ovo, Pavle koristi analogiju sa telom. Nos ne može reći: Ja sam važniji od oka. Potreban nam je baš svaki deo Tela Hristovog. Neki od tih darova su očigledniji i prikazuju neobična Božja dela u svetu – govor u jezicima, ili čudesa. Međutim, ništa manje nisu značajni prirodni talenti koje Duh Božji dodeljuje.
Nemački teolog, Jirgen Moltman, je govorio: “U principu, sve ljudske sposobnosti i kapaciteti mogu postati dar Duha, u specifičnom pozivu neke osobe, ukoliko ih ona koristi u Hristu.” Crkva nije zamišljena da bude takozvani “one-man show”, iako su crkve često upravo takve – pastor mora da uradi sve, ili sveštenik mora da uradi sve, ili starešina mora da uradi sve, a ljudi u zajednici ne rade ništa.
Neko je jednom govorio o tome da crkve liče na fudbalske utakmice na kojima je prisutno 22 000 ljudi u očajničkoj potrebi za fizičkom aktivnošću, a sede i posmatraju 22 jadnika koji su u očajničkoj potrebi za odmorom. Crkve postaju baš takve. Očekuju da pastor uradi sve.
Neki sveštenik je primio pismo sledećeg sadržaja: „Dragi svešteniče, u crkvi imamo 566 ljudi. Od tog broja njih 100 su stari i slabi, što ostavlja 466 ljudi da urade sav posao. Ali 80 od njih su mladi ljudi koji idu u škole i na fakultete, što znači da ostaje 386 ljudi da obave posao. Ali 150 od njih su umorni biznismeni. To nam ostavlja 236 za sav posao. 150-toro je zauzeto decom, što ostavlja 86 osoba za sav posao. Međutim, njih 15 njih živi predaleko da bi dolazili redovno, što znači da nam ostaje 71 osoba. Od toga 69 su već uradili svoj deo u crkvi, što ostavlja Vas i mene, a ja sam preumoran i zato: srećno!“
Svi treba da ispunimo svoju ulogu u crkvi, jer je Bog darom darovao svako svoje dete. Šesto, porodica u koju smo rođeni, porodica Božja, treba da raste. Jedan od stihova koji smo ranije već pogledali je iz Dela apostolskih, 1:8 u kome Isus kaže: Primićete silu... i bićete mi svedoci. Drugim rečima: “Kroz ono što vi govorite i činite, ljudi će pronaći put do mene.”
Znam da ovo plaši neke ljude – obaveza da govorimo o svojoj veri, da o Isusu govorimo drugim ljudima. Čuo sam o jednom takvom mladom čoveku. Prosto bi se skamenio na pomisao da svojoj porodici ili svojim prijateljima govori o Isusu. Zapravo, ovo ga je sprečavalo da postane hrišćanin. Otišao je da poseti jednog mudrog starijeg hrišćanina koji mu je rekao: “Slušaj, u tvom slučaju Bog će učiniti izuzetak. Ne moraš nikome reći da si postao hrišćanin. Neka to ostane privatna stvar između tebe i Boga.” Mladić je rekao: “Oh, to je sjajno.” Otišao je kući, popeo se u svoju spavaću sobu, kleknuo pored kreveta i predao svoj život Isusu. Istog trenutka kada je to učinio, Duh Sveti se spustio na njega i ispunio ga – preplavio je celo njegovo biće i mladić je bio ispunjen neizrecivom radošću. Strčao je niz stepenice i gotovo bez daha od uzbuđenja uzviknuo: Znate li, znate li... to je zadivljujuće. Možete postati hrišćanin i ne morate to nikome da kažete.
Kada Duh Božji dođe i ispuni nas, govoriti o Hristu više ne predstavlja napor – preplavljeni smo željom, čeznemo da kažemo, jer to je tako dobra vest. I Crkva počinje da raste. U svakom hrišćaninu prebiva Duh Sveti. Apostol Pavle je pisao: Svako ko nema u sebi Duha Hristovog, ne pripada Hristu. Ipak, nije svaki hrišćanin ispunjen Duhom. Zato Pavle i piše hrišćanima zapovedajući im: Ispunjavajte se Duhom... Napisano je u trajnom sadašnjem vremenu koje znači: ispunjavajte se Duhom ponovo i ponovo i ponovo. Kako? Kako se možemo ispunjavati? Počeli smo sa prvim stihom iz Biblije, Postanak 1:1, a sada prelazimo na njen sam kraj, Otkrivenje 22:17.
“Duh”, to je Duh Sveti, “i nevesta”, to je Hristova nevesta – Crkva, “Duh i nevesta rekoše: dođi. I ko sluša neka kaže: dođi. I ko žedni neka dođe, ko hoće neka uzme vodu života badava.” Možda će neki od vas reći: “Upravo za time čeznem. Odista žeđam za tim besplatnim darom.” Evo obećanja za vas: dođete li Hristu, primićete. Neki će možda reći: “Pa, iskreno govoreći, ne osećam se baš tako. Ne osećam žeđ”. Bog ne želi da se pretvaramo. Smemo ga moliti; smemo mu reći: “Gospode, ja u stvari i ne osećam tu žeđ, ali bih želeo da mi je daš.” A onda, zaištete li, On će vam dati. Njegovo obećanje glasi -ako je neko žedan i zaište, on će mu dati: “...vodu života badava.
autor predavanja: Niki Gembel
Sledeće predavanje - Kako biti ispunjen Duhom Svetim? možete pročitati OVDE.
Нема коментара:
Постави коментар