среда, 18. фебруар 2015.

Kočevski rog i isceljenje srca

Pisao sam već o ovoj avanturi - zimski kamp za Kraljevske izviđače, Snowventure, Slovenija, 12-15.2.2015. Interesantno kako puno toga doživiš za četiri dana. Različite stvari sam naučio, doživeo avanture koje nisam nikada pre (spavanje u iglou, hodanje u krpljama, susret sa tragovima medveda...), kroz mnogo toga mi je Bog govorio ali najviše kroz istoriju mesta na kojem smo bili.

Pre polaska nisam znao gde tačno idemo, uputstva su bila veoma nejasna (greškom organizatora). Obično pročitam neki članak o lokaciji na kojoj idem, ali ovaj put sam došao potpuno nepripremljen. Otkrio sam da smo smešteni u izviđačkom domu, na lokaciji koja se zove Žaga Rog.  Nekada se tu nalazila velika pilana, pa je po tome i dobila mesto. Pilana je uništena u II Svetskom ratu, bombardovana od Nemaca, u ofanzivi protiv partizana. Još uvek se vide ruševine, a lokalni ljudi su nam rekli da rupe za koje smo mislili da su vrtače, zapravo predstavljaju kratere od bombi koje su Nemci bacili.

Dalje čitajući razne pamflete koje sam pronašao u domu, otkrio sam i da je Kočevski Rog bio velika partizanska baza. Da se u okolini nalaze razne barake i obeležja, na mestima gde su bile bolnice, štamparije... a onda i da je to mesto jednog od velikih zločina sa kraja II Svetskog rata. U planini je ubijeno nekoliko desetina hiljada ljudi (brojke idu od 12 hiljada pa na gore), streljano, i pobacano u jame, koje su posle bile minirane da ni traga ne ostane. Zločin koji su učinili partizani, uništavajući vojsku i civile koji su bežali pred njima, pokušavajući da se predaju Englezima, ali na kraju bili uhapšeni, dovedeni na ovo mesto i pobijeni - hiljade Slovenaca, Hrvata, Srba, Crnogoraca... ubijenih od ruke Srba, Hrvata i Slovenaca. Tužna Balkanska priča.

Još mi je tužniji bio pokušaj da saznam više o tim događajima (po povratku kući). Toliko krojenja istorije, spominjanja samo jedne strane koja je stradala, brisanje žrtava drugih naroda sa svih strana. Mržnja iz perioda pre sedamdeset godina još uvek živa. Nekada se pitam da li se istorija u opšte može nazvati naukom, ili je ona ostrašćeno tumačenje događaja iz prošlosti. Toliko jednostavna manipulacija - sve što trebaš da uradiš je da spomeneš samo deo priče, da je malo naduvaš, a umanjiš žrtve drugih...a posledica je da su svi u neznanju, i produbljene mržnje prema drugima. Magično kolo balkanske priče - neopraštanje tuđih grešaka, veličanje svoje pravednosti, i tako do sledeće žrtve, pokolja i nove mržnje... Ne želim da debatujem sa nacionalistima na ovu temu, unapred kažem da ću brisati svaki komentar koji ide u tom smeru. Ovo nije blog o žrtvama, nego o pomirenju.

Poslednje večeri kampa, skupili smo se na brdu iznad igloa, da se molimo jedni za druge. Sve misli o tužnoj istoriji o kojoj sam do sada pričao nisu bile deo mojih misli. Ali dok je tekla molitva, slavljenje Boga, u srce mi je došla duboka žalost, i želja da se molim sa ostalima. Da blagoslovimo jedni druge, suprotno od mržnje koji su na tom mestu iskazali pripadnici naroda koje smo predstavljali. Ista želja je bila i srcima vođa kampa. Jedna po jedna nacionalna grupa je stala u sredinu, a ostali su se molili za njih. Mnogi od nas su imali pretke koji su se borili na raznim stranama, i imaju rodbinu koja je i dalje puna mržnje, ali mi smo se žarko molili jedni za druge. Blagosiljali naše narode. Verujem duboko da je zlo tog mesta našim molitvama bilo slomljeno. Jer sve će proći, jedino ljubav ostaje (I Korinćanima 13), mržna prolazi, ali ljubav ostaje za večnost.

Ponovo me je fanciniralo jedinstvo i isceljenje koje Hristos donosi. Ne mislim hrišćanstvo kao svetsku religiju, jer su u to ime činjeni zločini, pa i ovi koje pominjem su povezani sa tom nakazom od vere. Prethodnih dana je američki predsednik Obama izjednačio hrišćane (zbog inkvizicije) sa islamskim tereoristima. Sa jedne strane se potpuno slažem sa njime, i prepoznajem te zločine. Ali sa druge strane ja ne vidim da verujem istog Boga kojeg su verovali inkvizitori, ne vidim tog Boga u liku Isusa Hrista. Ja vidim Hrista Boga, pomiritelja, koji menja ljudski život, tako da ne želiš da mrziš druge, nego želiš dobro drugima, svestan koliko ti je puno oprošteno, i ostavljen jedino sa opcijom da i ti sam oprostiš i voliš.  Na kraju nas je ledeni vetar oterao u kuću, ali u srcu, čak i dok ovo piše, osećam toplinu. Toplinu zbog slobode da ne budem vezan mržnjom, i istorijskom nepravdom, nego odlučan da volim druge narode koliko volim i svoj. 

уторак, 17. фебруар 2015.

Iglo - kako sam ja to preživeo...


... Tri sata ujutru, mrkli mrak, ne mogu da spavam, a kroz glavu mi prolazi - "Čoveče, šta ti je ovo trebalo. Pastor si crkve, imaš dobru službu, što sebe dovodiš u ovakve situacije?" ... Nastavak bloga "Iglo - kako to prežive eskimi!". http://bera-kahristu.blogspot.com/2015/02/1622015-iglo-kako-to-prezive-eskimi.html

Konačno dolazim i do spavanja u iglou - praktični aspekt tj. kako sam ja spavao u iglou. U prošlom pisanju sam objasnio kako smo napravili iglo, oprema koja je potrebna, ali taj dan, kako se približavalo spavanje u njemu, sav moj entuzijazam je nestao. Pomisao o spavanju u snegu, u skučenom prostoru mi je izgledala sve strašnija.

Kapela na otvorenom
Veliki dan je prošao u avanturama na snegu. Pre podne smo gradili igloe, mesto za sastanak (kapelu), pripremali se za uveče. Popodne smo krenuli u kratak hajk (šetnja sa opremom) u okolini kampa. Sneg je bio dubok preko metar, a u pojedinim dolinama i dublji. Srećom imali smo krplje, prvi put u životu sam ih koristio (što je bilo jako zabavno). Interesantno koliko olakšavaju kretanje, čim bi ih skinuli, tonuli bi u sneg do pojasa. Srećom, rance nismo morali da nosimo na leđima, nego smo celokupnu opremu smestili u sanke napravljene za ovakve avanture. Oko nas stoletne jele, smreke, bukve. Na sve strane tragovi životinja - lisice, divlje svinje, jeleni... Prava prilika da proverim znanje o tragovima. Jedino su mi ptice nedostajale, ni glaska od njih, jedino graktanje gavranova

Vođa hajka je bio dvadesetogodišnji Nemac, pun entuzijazma i energije - po pravilu je birao strme puteve, skretao u šumu, strmine. Do kraja šetnje, bio sam mokar od znoja, a trebalo je spavati u iglou. To me je još više obeshrabrilo. U toku večeri sam maksimalno pokušavao da se osušim pored vatre. A onda je došao i taj momenat  - spavanje. 

Upuzao sam prvi u iglo, i otkrio da su moja dva kompanjona (tinejdžeri Aleksa i Jovan), u toku večernjeg sastanka ušli u iglo, pokvarili lampu, i pošto nisu videli izlaz razbacali su sneg na sve strane (sneg je bio na mojoj vreći). Namestio sam podlošku, a onda su i njih dvojica ušli. Mali prostor i njih dvojica pundravci  - gde mi je kapa, gde mi je rukavica, šta si mi ovo uradio, gde si mi ovo ostavio i tako u nedogled. Trebalo im je pola sata da se smeste. I odmah su zaspali. 

A ja? Da im napravim mesta legao sa sa strane igloa, tako da nisam mogao da ispružim noge. Pošto sam pre tri nedelje slomio rebro na desnoj strani, nikako nisam mogao ni da nađem udoban položaj i da zaspim (nije bilo mesta). U bunilu sam dremao do tri sata ujutru. A onda me je uhvatio napad panike - šta ako nema vazduha? Ako se iglo ispunio ugljen dioksidom? Ovlažio sam kažiprst, podigao ga u vazduh, i osetio strujanje vazduha (način da odrediš odakle vetar duva, jer se na strani prsta odakle dolazi strujanje vazduha oseti hladnoća, i vlaga brže nestaje). To me
Priprema za spavanje...
je smirilo. 


Ali misao - šta tebi ovo treba? me nije napustila. I konačno sam zaspao sa tom mišlju... do šest sati ujutru. Iznenadilo me je da nije bilo hladno, do ujutru se od našeg daha iglo lepo zagrejao. Ali je zato bilo neudobno (kasnije sam otrkio da je greška bila u veličini igloa, napravili smo ga za pola metra manjeg - greška pri određivanju dimenzija).

čiji je ovo trag???
Spakovao sam stvari, krenuo prema planinarskom domu u kome smo bili smešteni. Iz igloa su izvirivali rendžeri, i iznosili njihova iskustva. Neki su proveli besanu noć kao ja, a neki su odlično spavali (Mađarski tim je prespavao i doručak, zbog mraka u iglou produžili su sa spavanjem). Svi međutim ponosni na podvig. Malo nam se splasnuo ponos kada smo usput na snegu videli dvojicu instruktora koji su proveli noć na otvorenom, samo u vrećama, ali smo i dalje ostali oduševljeni našim podvigom...

Međutim, šta mi je Bog govorio kroz ovo iskustvo? To pitanje mi je postavio i instruktor, ali nisam znao da mu odgovorim. Ali onda su mi došle na um reči pesme koju volim da pevam (prepev dela psalma 30.5 "Gnev je Njegov treptaj oko, a do života milost Njegova, večerom dolazi plač, a jutrom radost.") - "Ja menjam svoju žalost, ja menjam svoju sramotu, dajem ih sada za radost Gospodnju... Iako noću me boli, Njegova radost dolazi s jutrom...i Njegova radost će biti moja snaga!". 

Kao i uvek problem dođe i prođe, ali radost Božija prevazilazi sve, ona ostaje na kraju. Moja muka nije bila velika da bi se moga uporediti sa bilo čijom mukom, ali sam postao dublje svestan te istine. Sa Bogom se svako iskustvo pretvara u radost. Danas, dok ovo pišem, iako me sramota zbog mog paničenja, zadovoljan sam da sam nadvladao moj strah, da sam doživeo novo iskustvo, da sam tinejdžerima omogućio avanturu koju će pamtiri, da sam naučio nešto novo, produbio svoj odnos sa Bogom... samo je trebalo sačekati da dođe jutro. 

Ako vam se dopalo šta ste pročitali, nudimo vam nekoliko opcija:
1. Prijavite se na ovaj blog. Polje za prijavu se nalazi sa desne strane blog, ispod spiska imena ljudi koji su se prijavili do sada. 
2. Pišite mi na p.hriscanska.zajednica@gmail.com i tražite da vas upišem u mejling listu... Na taj način dobijaćete obeveštenja o novim tekstovima ili video preko mejla. 
3. Prijavite se na naše ostale platforme - youtube kanal, facebook... Likovi vam se nalaze takođe sa desne strane teksta.

понедељак, 16. фебруар 2015.

Iglo, kako to prežive Eskimi?

Izviđači na zimskom hajku, kamp Snowventure 2015, Kočevski Rog, Slovenija
Tri sata ujutru, mrkli mrak, ne mogu da spavam, a kroz glavu mi prolazi - "Čoveče, šta ti je ovo trebalo. Pastor si crkve, imaš dobru službu, što sebe dovodiš u ovakve situacije?" Priča počinje pre godinu dana. Sastanak balkanski vođa Kraljevskih izviđača, nas dvadesetak. Neko je predložio - "A da organizujemo zimsku avanturu za Rendžere Balkana?", i naravno odmah sam se prijavio. Nisam ni razmislio šta me čeka, ali nova avantura je pre godinu dana izgledala jako primamljivo.

Ali, priča ide redom, pa da krenemo po početka... Prošlo je godinu dana, i moje oduševljenje se izduvalo. Na vestima su stalno vrtele priče o snežnoj oluji u Sloveniji, tačno na mestu gde smo trebali da idemo - planine kod Novog Mesta. Izgledalo je da nećemo ni ići, jer su se roditelji uplašili i polako je tinejdžer po tinejdžer otkazao. Na kraju ostalo samo dvoje tinejdžera - Aleksa i Jovan (koji je morao da ozdravi baš na vreme za putovanje). Obećao sam da idemo, nema izlaza i dan pred putovanje brzo pakovanje opreme - dve vreće za spavanje, deblje podloške, izviđačka oprema, priprema i polazak. 

Takođe preporučujem

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...