понедељак, 16. фебруар 2015.

Iglo, kako to prežive Eskimi?

Izviđači na zimskom hajku, kamp Snowventure 2015, Kočevski Rog, Slovenija
Tri sata ujutru, mrkli mrak, ne mogu da spavam, a kroz glavu mi prolazi - "Čoveče, šta ti je ovo trebalo. Pastor si crkve, imaš dobru službu, što sebe dovodiš u ovakve situacije?" Priča počinje pre godinu dana. Sastanak balkanski vođa Kraljevskih izviđača, nas dvadesetak. Neko je predložio - "A da organizujemo zimsku avanturu za Rendžere Balkana?", i naravno odmah sam se prijavio. Nisam ni razmislio šta me čeka, ali nova avantura je pre godinu dana izgledala jako primamljivo.

Ali, priča ide redom, pa da krenemo po početka... Prošlo je godinu dana, i moje oduševljenje se izduvalo. Na vestima su stalno vrtele priče o snežnoj oluji u Sloveniji, tačno na mestu gde smo trebali da idemo - planine kod Novog Mesta. Izgledalo je da nećemo ni ići, jer su se roditelji uplašili i polako je tinejdžer po tinejdžer otkazao. Na kraju ostalo samo dvoje tinejdžera - Aleksa i Jovan (koji je morao da ozdravi baš na vreme za putovanje). Obećao sam da idemo, nema izlaza i dan pred putovanje brzo pakovanje opreme - dve vreće za spavanje, deblje podloške, izviđačka oprema, priprema i polazak. 

Mic po mic iza grtalice
I prva greška. Noć pred polazak gledam mapu (na laptopu) gde treba da idemo, razmišljam da li da je štampam? Ne neću, donosim odluku, poneću kompjuter pa ako zatreba pogledaćemo. Razmišljam da li i da upišem broj organizatora u telefon? Ne neću, poneću kompjuter pa ću videti ako zatreba. Ne treba mi ni GPS. Ujutru se budim, kuvam kafu, zaboravljam sinoćni plan i razmišljam: "U planini nema interneta, ko zna kakvi su uslovi, ostaviću kompjuter kući."

Posle par sati vožnje, kada smo stigli u Novo Mesto, Slovenija,shvatam šta sam uradio, da nemam mapu, nemam broj telefona, i najgore - zaboravio sam ime mesta gde treba da dođemo. Jedino čega sam se sećao jeste da put vodi delom pored reke. Srećom pronalazimo reku. Slika je sledeća - nas trojica se vozimo, svako sa različitom idejom kako se zove mesto koje treba da pronađemo, ali koje god da upotrebimo pitajući prolaznike dobijemo odgovor: "Nema to mesto u Sloveniji" (Podsetnice, Podsteničke toplice...).

Međutim muški smo odlučni, vozimo i vozimo nadajući se da će nam lampica proraditi. Na kraju su nas spasili organizatori, nazvali su nas pitajući gde smo (promašili smo cilj nekih sedamdeset kilometara), i objasnili kako da dođemo - Kočevjski Rog, planirski dom na mestu Žaga Rog. 

Druga greška. Vozimo uz planinu, i nivo snega raste, a put je sve uži i uži... Mi Lale ne vozimo takve puteve. Na kraju više ne ide, ni guranjem, moraju da se stave lanci. To nikada nismo uradili, a nismo se ni raspitali kako se to radi. U bespuću čitamo uputstvo, nameštamo pola sata lanac, pa drugi lanac, pa nam spadne kada krenemo, pa ga opret namestimo, i konačno sednemo u kola i shvatimo da smo stavili lance na pogrešne točkove (lanci se stavljaju na pogonske točkove koji pokreću vozilo, kod mene napred, a mi smo stavili lance na zadnje točkove). Ponovo nameštanje (sada kraće), i krećemo dalje. Oko nas priroda fantastična. Prolazimo pored jelena koji stoji dva metra od puta i gleda u nas. 

Jedino mi zadovoljstvo kvari  Aleksa. Kaže mi: "Vidiš da Rendžer uči samo iz iskustva, nikada iz mudrosti (često im govorim da postoje dva načina učenja - mudrost (savet drugih) i iskustvo (kada ideš glavom kroz zid)". Pao sam na testu - nisam držao ono što sam ih učio, a pad se desio u momentu kada nisam ni pomislio na to. Pao sam na lekciji koju sam mislio da sam naučio - da moje reči i dela budu u skladu. 

Vučija jama, čas kako se pravi, i dubina snega
Međutim nema odmora, pri dolasku na kamp dočekuju nas vođe kampa (Nemci). Upoznajemo se sa timom koji vodi (zakasnili smo tri sata), i odmah nam kažu, presvucite se brzo, ostali su već na snegu, prave igloe. Odmah kreću i instrukcije kako namestiti krplje (za hodanje po dubokom snegu, oko metar i nešto snega), kako se kretati sa njima... prolazimo pored ostalih timova iz Slovenije, Hrvatske, Mađarske, Bugarske, mnoštvo poznatih lica, prijatelja sa ranijih avantura... ali nema vremena za razgovor, kasnimo, moramo podići naš iglo. 

Kako se pravi iglo? Koristimo kutije u koje nabijamo sneg i pravimo kocke od snega. Problem je da je sneg brašnast, nemoguće je rezati kocke od njega, nego skupljamo samo sneg sa površine koji je malo vlažan i nabijamo ga. Dimenzije igloa se određuju prema broju osoba koji spavaju u njemu, najlakše da se legne dole i obcrta krug iznad glave sa svih strana (kao šestar) - kada legneš isptuženih ruku.

Treba ostaviti dovoljno prostora za ranac, cipele a da može da se legne dovoljno udobno. Kocke se slažu tako što se nadovezuju u spirali, kao kućica za puža, svaka kocka je malo višlje postavljena i malo više zakošena, tako da se postepeno dobija oblik polulopte. Svaku kocku ukrajamo što bliže prethodnoj, pribijajući je, a rupu popunjavajući snegom. Spolja i iznutra treba što više izravnati površinu (spolja - u slučaju kiše da se ne zadržava voda na iglou; iznutra - oštre ivice kondenzuju vlagu iz daha ljudi u iglou i dolazi do kapljanja vode).

Na kraju se kopa ulaz u iglo - ispod nivoa donjeg reda kocki - ulaz je u obliku sifona, ili latiničnog slova u, jer to omogućava ulazak vazduha ali se hladanoća zadržava u ulazu, a toplota ne izlazi (malo fizike - zagrejan vazduh ide gore...). Takav sistem omogućava da se iglo zagreje toplinom daha, i temperatura ne pada ispod nula stepeni (iako je napolju bilo i minus deset). Ulazi se puzeći kroz taj otvor, koji natkrijemo da bi sprečili sneg da zatrpa rupu. Važno je da je otvor okrenut suprotno od duvanja vetra. I krajnji posao je ravnanje poda igloa (jer dok se radi sneg pri oblikovanju kocki, stalno pada na pod i nabija se, i neravno je. Savet je da se napravi udubljenje na sredini, gde se nalaze kukovi, jer to omogućava udobnost (pošto kukovi i zadnjica su najistureniji delovi tela).

Ostali saveti - koristiti deblje podloške na naduvavanje (vazduh je izlator toplote), a ako ih nemamo onda dve podloške, od kojih je donja nepropusna. Vreće za spavanje - sa oznakom komfor -5 stepeni. Dobre vreće imaju na sebi tri oznake: Komfor (temperatra na kojoj je udobno spavati u vreći), Limit Komfor (temperature koje su podnošljive, posebno muškacima (tako je naznačeno na vreći), Ekstremno (temeperature koje možeš preživeti u vreći). Ako nemamo dobru vreću možemo koristiti dve vreće, gde jednu uvučemo u drugu - vazduh između vreća je dodatni izolator. Pošto je većina ljudi kraća od dužine vreće, dobro je višak odeće natrpati u dno vreće, jer time grejemo stopala, a ujedno nam je i odeća ujutru topla. I konačno, obuća mora biti unutra u iglou, jer se napolju u toku noći smrzne i nemoguće je obući obuću (još bolje je umotati obuću u nešto, da ostane savitljiva).

Ovo je teorija, a praksa? Treća greška... Tu je najvažnija lekcija, ali o tome u sledećem blogu, da ne odužim pisanje. 

Ovo je blog koji se zove Ka Hristu, i pokušavam da u svemu naučim nešto što gradi moj život, moj odnos sa Bogom. Lekcija je: i ponavljanje razreda je učenje. Promašio sam u pripremi, promašio sam u tome da se dopro spremim, i nisam bio u skladu sa onim što sam učio rendžere. Ali i ponovljanje razreda je učenje...

Greške nas takođe uče da u Hristu nije gotovo, dok se ne završi. Dokle god smo na ovoj zemlji, tu je i prilika da ispravimo stvari. Tek kada se završi, onda je i gotovo (mislim na konačno gotovo, kada pređeš u ono mnogo bolje, posle smrti).

Beređi Dušan Bera, pastor #PHZCrkva
Autor bloga KaHristu

Ako vam se dopalo šta ste pročitali, nudimo vam nekoliko opcija:
1. Prijavite se na ovaj blog. Polje za prijavu se nalazi sa desne strane blog, ispod spiska imena ljudi koji su se prijavili do sada.
2. Pišite mi na p.hriscanska.zajednica@gmail.com i tražite da vas upišem u mejling listu... Na taj način dobijaćete obeveštenja o novim tekstovima ili video preko mejla.
3. Prijavite se na naše ostale platforme - youtube kanal, facebook... Likovi vam se nalaze takođe sa desne strane teksta.

Нема коментара:

Постави коментар

Takođe preporučujem

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...