среда, 09. март 2011.

XIV predavanje Alfa kursa - Zašto Crkva?


Zašto crkva?
 (XIV predavanje Alfa kursa)
            Ponekad ljudi pitaju: Da li je moguće biti hrišćanin, a ne ići u crkvu?” Pre nego što sam ja postao hrišćanin, ni jedna moja asocijacija u vezi sa rečju “crkva”, nije bila baš pozitivna. Prvo što sam povezivao sa crkvom bila je crkvena služba – liturgija. Neprijatno mi je što ovo moram reći, ali te službe su mi izgledale nekako glupe i dosadne. Imao sam mnogo pametnijih stvari da učinim nego da nedeljno pre podne provedem u crkvi. Abraham Linkoln je jednom rekao: “Kada bi svi ljudi, koji su na nedeljnim crkvenim službama spavali, polegali jedan do drugoga, bilo bi im mnogo udobnije.“ Dakle, to je bila moja prva asocijacija za reč crkva: liturgija. Druga stvar koja mi je padala na pamet, bilo je sveštenstvo. I dakako, ponovo negativna asocijacija. Nedavno sam u nekim crkvenim novinama pročitao sledeće: “Imate li 45 godina i ništa niste postigli? Zašto ne razmislite o hrišćanskoj službi?” Izgledalo mi je da je to posao koji rade oni što su nesposobni za bilo šta drugo. 
Moja treća asocijacija je bila povezana sa određenom denominacijom – neka vrsta pogrešne fasciniranosti crkvom. Četvrta asocijacija je bila u vezi sa crkvenim zgradama. Verujem da ljudi veoma često, razmišljajući o crkvi, zapravo razmišljaju o zgradi. Ukoliko idete u crkvu – a ordinirani ste u anglikanskoj crkvi – zato što ići u crkvu znači ići u zgradu, ljudi neretko misle da ste veoma zainteresovani za crkvene građevine. Valjda mi zato, kada odu na odmor, mnogi ljudi šalju razglednice na kojima su crkvene zgrade. Ja bih mogao da budem oduševljen crkvenom arhitekturom, ali, eto nisam. Ipak, ovo je jedna od čestih asocijacija na reč “crkva”. Sve ovo, i sluzba, i sveštenici, i zgrade, nisu suština stvari. One samo ukazuju na nešto daleko veće i veličanstvenije. U poslednjih 26 godina, ja vidim reč “crkva” u potpuno drugačijem svetlu. Zapravo, počeo sam da volim Crkvu i danas ću vam govoriti o tome zašto sam počeo da je volim.
Prvi razlog: svaki od njih, svaki od tih razloga se zasniva na jednoj novozavetnoj slici ili metafori. U Novom zavetu nalazimo mnoge metafore za crkvu – oko stotinu – a ja ću se pozabaviti sa njih pet. Dakle, prvi razlog zbog kojeg ja volim Crkvu je sledeći: Crkva, to su ljudi – Božji ljudi. U Prvoj Petrovoj poslanici 2: 9 i 10, piše sledeće: (jako sporo) “A vi ste izabrani rod, carsko sveštenstvo, sveti narod, stečeni narod, da objavite slavna dela onoga koji vas je iz tame prizvao u svoju čudesnu svetlost; vi koji nekad niste bili narod Božiji – sad ste Božiji narod, vi koji nekad niste bili pomilovani – sad ste pomilovani.”
Kada stupimo u zajednicu sa Bogom, ne događa se samo vertikalan odnos, nego i onaj na horizontalnom nivou. Ne bivamo tek pojedinci, nego zajednica. Božji narod vuče svoje korene od samih početaka, od trenutka kada je Bog počeo da poziva ljude sebi. Mi smo odista rod Avramov. Starozavetni Izrailj je praslika i priprema puta za novozavetnu Crkvu. Ono što najviše zadivljuje je to što smo i mi deo te sveobuhvatne, univerzalne Crkve koja nadilazi i vremenske barijere i geografske barijere. Ona u sebi sadrži sve one koji ispovedaju Isusovo ime. Delom Crkve ne postajemo svojim rođenjem, nego svojim novim rođenjem – rođenjem od vode i Duha. Sam Isus je bio kršten i zapovedio je učenicima da idu, da čine učenike i da krštavaju. Krštenje je vidljivo obeležje pripadnosti Crkvi. Vidljivi znak toga šta znači biti hrišćanin. Krštenje vodom ukazuje na činjenicu da smo očišćeni od prošlosti – da je sva naša krivica i prljavština uklonjena. Voda krštenja označava da je naša žeđ zadovoljena, i slikovito prikazuje izlivanje blagoslova koje Duh Sveti donosi u naše živote. Takođe, govori i o smrti i vaskrsenju sa Hristom.
Jednom, dok sam se šetao ulicom, ugledao sam nekog čoveka na balkonu i javio mu se. Na moje iznenađenje on reče: “Zdravo. Zdravo Niki.” Odgovorio sam. “Zdravo.” On reče: “Ti si Niki Gambel – ALFA, zar ne?” Odgovorio sam: “Da, ja sam.” “Sačekaj trenutak”, viknuo je i sišavši sa balkona došao do mene. “Zdravo”, rekao je. “Ja sam bio na ALFA kursu u zatvoru. Odležao sam petnaest godina zbog oružane pljačke. Da li bi se popeo kod mene u stan.” “Hajde da porazgovaramo ovde”, rekao sam, “možemo li?” Počeli smo da čavrljamo i on mi je ispričao jednu zadivljujuću priču. Dve nedelje kasnije, ponovo sam naleteo na njega: “Zdravo, kako je”, upitao sam ga. “Evo upravo idem na krštenje”, odgovorio je. Rekao sam mu: “Dok budeš ulazio u vodu, predstavi sebi sliku kako tvoj stari život dolazi do svog kraja, pa kada ustaneš iz nje, pred tobom je novi početak.” Upravo tako piše apostol Pavle u poslanici Rimljanima. On kaže da kada je neko u Hristu, to je kao ovaj list papira u Bibliji. On kaže, ako ste hrišćanin, onda ste u Hristu. Ono što krštenje predstavlja je sledeće: Ako ste u Hristu sve što se dogodilo Hristu, dogodilo se i vama. Tako da, kada je Isus umro na krstu, i vi ste bili tamo, i vi ste umrli. Zato stari život i jeste istorija. Kada je Isus sahranjen, i vi ste sahranjeni s njim. Kada je Isus vaskrsnuo i vi ste s njim vaskrsnuli u novi život – krštenje baš to predstavlja.
Mi pripadamo univerzalnoj, tj vaseljenskoj crkvi. Svaka osoba koja svoju veru položi na Hrista, uključena je u nju. Danas, širom sveta, ima oko milijardu i osam stotina miliona ljudi, a skoro trećina čovečanstva ispoveda veru u Hrista. Na desetine hiljada ljudi svakog dana postaju hrišćani. Mi, dakako, živimo u Zapadnoj Evropi, a u Zapadnoj Evropi Crkva je u opadanju već pedesetak godina. Nekada sam mislio, tako sam zamišljao, da će Crkva, zato što se toliko rapidno smanjuje, jednog dana naprosto odumreti. Ali moj vidik je bio potpuno zaklonjen. Ništa nisam video zato što sam gledao isključivo u svoj, maleni deo sveta. Međutim, osvrnete li se po celom svetu, nalazite Crkvu koja raste brže nego ikada. U Africi, u Južnoj Americi, na pacifičkim ostrvima – u mnogim delovima sveta Crkva brzo raste. Ekspanzija Crkve se prosto pomerila iz Evrope u druge delove sveta. Ovu činjenicu sam prvi put primetio na univerzitetu. Dok sam bio student na Kembridžu, iz Ugande su došla tri misionara da propovedaju Evanđelje. Pomislio sam: ne verujem da bi pre 150 godina ovako nešto moglo da se dogodi. Zapravo, znao sam da ne bi moglo da se dogodi. Mi smo slali misionare u Afriku, a sada oni šalju misionare nama – paganskoj Engleskoj. Eto koliko se svet promenio, a ta univerzalna, vaseljenska Crkva uključuje sve hrišćane po celom svetu. Uključuje i proganjanu Crkvu. Čitao sam o zemljama u kojima hrišćani nemaju slobodu; o zemljama u kojima hrišćane ubijaju; o zemljama u kojima hrišćane zatvaraju i tuku do smrti. U više od 20 zemalja hrišćane uznemiravaju, zlostavljaju, hapse, muče i ubijaju zbog njihove vere. 200 miliona hrišćana, širom sveta, žive u stalnom strahu od tajne policije, državne represije i diskriminacije. Uprkos tome, Crkva u tim zemljama je jaka. To je dakle ta globalna-univerzalna crkva, ali postoji i lokalna-univerzalna crkva. Na primer, apostol Pavle piše galatskim crkvama, crkvama u Maloj Aziji, crkvama koje se nalaze u lokalnoj pokrajini Galatiji. Iz praktičnih razloga, možemo govoriti, kvantitativno, o tri različite dimenzije Crkve.
Prvo, to su male grupe. Neke od malih grupa na ALFA kursevima, na primer, mogu formirati male grupe u crkvama. Karakteristika male grupe je dobro međusobno poznavanje članova, ona je mesto gde se rađaju prijateljstva. U njima postoji osećaj poverenja i ljudi su slobodni da govore o stvarima o kojima ne bi govorili u širem krugu. Mala grupa je mesto na kome se usudimo reći: “Da li bi molio za mene? Potrebna mi je pomoć.” U maloj grupi, koja je takođe crkva, primamo i pružamo ohrabrenje.
Zatim, tu su i nešto veće grupe. U našim crkvama imamo takozvane pastorske grupe, koje broje oko 35 ljudi. To su sjajne grupe, zato što možete upoznati više ljudi i oni mogu upoznati vas. Te grupe su mesto gde možete početi razvijati darove Duha Svetog. U takvim grupama ljudi mogu prvi put propovedati, ili voditi slavljenje, ili moliti za nečije isceljenje. To su znači grupe srednje veličine. Treću grupu predstavljaju velika zajedništva. Ne znam da li ste već bili – pretpostavljam da mnogi jesu, ali možda neko ipak nije – da li ste već bili na stvarno velikom skupu ljudi? Nešto kao kada bi ova prostorija bila dupke puna ljudi koji slave Boga. Takve grupe, takođe, imaju svoje velike prednosti, jer se neretko osećamo nekako izolovanim. Možda ste jedini hrišćanin u svom preduzeću, a onda dođete na mesto koje je krcato hrišćanima. U Starom zavetu vidimo da su se održavala velika slavlja na kojima se okupljao Božji narod. Na takvim skupovima se proslavljalo, osećalo se Božje prisustvo, obožavanje se dizalo ka Svevišnjem, vladao je osećaj poverenja i crkva je na vidljivi način bila prisutna u društvu. Kadgod se Božja deca okupe zajedno – to je Crkva – zato bi i trebalo da sebe vidimo delom te velike istorijske realnosti. Jednom prilikom, biskup Lesli Njubing, je rekao sledeće: “Jedino pitanje koje mediji postavljaju u vezi sa aktivnostima Crkve je, hoće li te aktivnosti Crkvu učiniti popularnijom ili ne, kao da je Crkva nekakav prolazni fenomen koji će nestati, ukoliko ne bude dovoljno popularan. Kakva apsurdna pretpostavka.”
Prisetite se da je Crkva nadživela velike imperije, velike totalitarne sisteme, velike filozofske sisteme. Vrednosti koje danas prekrivaju ceo horizont javnog mišljenja, nisu drugo do fantomi koji će kroz dvadesetak godina, u najvećoj meri, već biti zaboravljeni. Za razliku od njih, Crkva će i dalje čvrsto stajati. Crkva je istorijska realnost koja je počela kada je Bog pozvao Avrama, nastavljala se kroz službu proroka i apostola, kroz sve vekove do današnjih dana i nimalo ne zavisi od toga da li je popularna ili nepopularna, velika ili mala. Činjenica je da ova velika stena, nakovanj na kojem su se umorili mnogi čekići, ta Bogom data stvarnost treba da bude centar razmišljanja hrišćana.
Drugi razlog zbog kojeg volim Crkvu je to što je Crkva porodica. Pogledaćemo Prvu Jovanovu poslanicu 4. poglavlje, stihovi 19-21, i 5. poglavlje stih 1. Crkva je Božja porodica. Evo šta piše apostol Jovan: “Mi volimo zato što je on prvi zavoleo nas. Ako ko kaže: volim Boga, a mrzi svoga brata, laža je; jer ko ne voli svoga brata koga je video, ne može voleti Boga koga nije video. I ovu zapovest imamo od njega: ko voli Boga da voli i svoga brata. Svako, ko veruje da je Isus Mesija, rođen je od Boga, i svako, ko voli roditelja voli i onoga koji je od njega rođen.” Naša vera nas ujedinjuje. Mi smo braća i sestre. Ukoliko sledimo Isusa, Bog je naš Otac. On prebiva u nama svojim Duhom. Pripadamo istoj porodici. Prijatelje možete birati, ali braću i sestre ne možete. Pogledajte samo dobro oko sebe. Pogledajte: to su vaša braća i sestre. Ne znam da li vas to ohrabruje ili obeshrabruje. Ukoliko još niste hrišćanin, tada su to vaša potencijalna braća i potencijalne sestre – ne znam hoće li vam to pomoći ili odmoći da postanete hrišćanin? U svakom slučaju radi se o tome da kroz veru bivamo povezani. E sad, braća i sestre se mogu posvađati, mogu se neslagati, ali oni i dalje ostaju članovi iste porodice. Ništa ne može da promeni taj rodbinski odnos. Hajde da budemo pošteni, da se suočimo sa istinom: plašim se da se tokom svoje istorije Crkva nije baš uvek držala bratski, i bilo je perioda kada smo se svađali. Dolazilo je čak i  do tragičnih podela. Znate, pogledate li u crkvenu istoriju... sećam se kada je, upravo sa ovog mesta,  biskup Lesli Njubing govorio o tome šta se dogodilo u istoriji Crkve. Opisao je 4 velike podele. U IV i V veku odvojilo se jedno manje krilo Istočne crkve. U XI veku katolička crkva je izopštila pravoslavnu, a pravoslavna je izopštila katoličku. Za vreme reformacije, došlo je do podele između katolika i protestanata, a u XIX veku počinju da javljaju različite denominacije. Do kraja XIX veka bilo je već oko 2000 denominacija, a do kraja XX veka, čak 34 000. Tužno je to što se Crkva ponovo i ponovo delila oko svakog razumljivog, ali i oko svakog nerazumljivog pitanja. (veoma brzo) Mislim da priča koju sam dobio faksom o razgovoru što se vodio na mostu “Golden geit”, predstavlja izvrsnu ilustraciju. Evo priče:
Stajao sam  na sredini Golden geit mosta zadivljen pogledom, kad neki turista šetajući dođe do mene. Čuo sam ga kako, gledajući predivan vidik,  tiho reče: ‘Kakav veličanstveni Bog.’ Okrenuo sam se prema njemu i upitao: ‘Jeste li vi hrišćanin?’ Rekao je: ‘Da. Ja sam hrišćanin.’ ‘I ja sam’, odgovorih, pa smo se rukovali. ‘Da li ste liberalan ili fundamentalan hrišćanin?’ – upitao sam. ‘Fundamentalan hrišćanin’, odgovorio je. ‘ I ja sam’, rekoh, pa smo se osmehnuli i klimnuli glavom jedan drugome. 'Jeste li tradicionalno, ili evanđeoski fundamentalan hrišćanin?’ – nastavio sam da se raspitujem. ’Ja sam evanđeoski fundamentalan hrišćanin’, odgovorio je. ’I ja sam’, rekoh, pa smo jedan drugog potapšali po ramenu. ’Jeste li neaktivan, aktivan ili preterano aktivan evanđeoski fundamentalan hrišćanin?’ – glasilo je moje naredno pitanje. ’Ja sam aktivan, evanđeoski fundamentalan hrišćanin’,  kaza čovek. ’I ja sam’, rekoh, pa smo se dogovorili da jedan drugome šaljemo Božićne čestitike. Ponovo sam pitao: ’Jeste li vi aktivan, evanđeoski fundamentalan hrišćanin koji veruje u krštenje dece ili u krštenje odraslih?’ ’Ja sam aktivan, evanđeoski fundamentalan hrišćanin koji veruje u krštenje odraslih’, odgovori čovek. ’I ja sam’ odvratih, pa se tamo na mostu zagrlismo. ’Jeste li vi aktivan, evanđeoski fundamentalan hrišćanin koji veruje u krštenje odraslih i darove Duha?’ ’Ja sam aktivan, evanđeoski fundamentalan hrišćanin koji veruje u krštenje odraslih i u darove Duha’. ’I ja sam’, uskliknuh pa se dogovorismo da na leto odemo zajedno na godišnji odmor. Moje naredno pitanje je  glasilo: ’Jeste li vi aktivan, evanđeoski fundamentalan hrišćanin koji veruje u krštenje odraslih, u darove Duha i u postojanje pakla?’ ’Ja sam aktivan, evanđeoski fundamentalan hrišćanin koji veruje u krštenje odraslih, u darove Duha i u postojanje pakla.’ ’Ti si jeretik’, viknuh i gurnuh ga sa mosta.
Baš tako izgleda istorija Crkve u poslednjih 150 god. Podele su tužne, čak skandalozne i nikako se ne bismo trebali slagati sa njima, jer Isus je molio za jedinstvo Crkve: da budemo jedinstveni kako bi svet verovao. Divno je što su događaji krenuli upravo tim tokom. U naše vreme su počeli padati neki zidovi podela između crkava. Počelo se ispunjavati ono što je apostol Pavle pisao Efescima: “...starajući se da svezom mira održite duhovno jedinstvo.” Nejedinstvo je, kaže Pavle, čisti apsurd. Jer: “Jedno je telo i jedan je Duh, kao što ste i vi pozvani na jednu nadu svoga zvanja. Jedan Gospod, jedna vera, jedno krštenje. Jedan je Bog i Otac svih, koji je nad svima, i kroza sve, i u svima.” Nema sumnje da je istina takođe važna, i ne možemo imati jedinstvo na račun istine. Jedan srednjevekovni teolog, mislim da se zvao Rupertus Meldenius, rekao je sledeće: “Jedinstvo u vezi sa suštinskim pitanjima, sloboda da se drugačije veruje u vezi sa manje važnim pitanjima, a u svemu ljubav.” Vidite, ono što nas kao hrišćane ujedinjuje, beskonačno je veće od onoga što nas razdvaja. Mi smo potrebni jedni drugima. Pozvani smo u svet zajedništva. Izvorna novozavetna Grčka reč je koinonia Ovu reč nije jednostavno prevesti, zato što upućuje na prisno prijateljstvo. Ta reč se zapravo koristi u bračnom odnosu. U koinoniji postoji prisnost, ljubav koja nadilazi rasu, boju, obrazovanje, pozadinu i bilo koju kulturološku barijeru. Takođe, ona označava i prijateljstvo, ono prijateljstvo koje sam našao u Crkvi, nisam mogao naći nigde drugde. Imao sam ja i druge dobre prijatelje, ali koinonija prisnost, doživeo sam tek u crkvi. Zatim, koinonija nije opcija. Džon Vesli je rekao: “Ne postoji solo hrišćanstvo.” Pisac poslanice Jevrejima naglašava: “...ne ostavljajmo svoje skupštine... nego... bodrimo jedan drugoga...” Potrebni su nam ljubav i entuzijazam drugih. Potrebni su nam kako bismo sami bili puni entuzijazma.
            Ponekad mi ljudi kažu: “Posle nedeljne službe se osećam pun poleta, ali do narednog petka to nekako presuši.” Čuo sam o jednom mladom čoveku koji je otkrio da je izgubio svoj entuzijazam za Boga. Otišao je na razgovor sa jednim mudrijim starijim čovekom i objasnio mu da je izgubio ljubav prema Bogu. Kako su sedeli ispred kamina, domaćin je prišao ognjištu, uzeo jedan komad užarenog uglja, i stavio ga sa strane. Za samo nekoliko minuta, žeravica je potamnela. Zatim, a da nije izgovorio ni jednu reč, vratio je taj komad uglja u vatru. Posle samo par minuta, ugalj je ponovo bio žarko crven. Mudri čovek nije rekao ni jednu jedinu reč, ali odlazeći od njega mladić je tačno znao zbog čega je izgubio svoj polet.
Treći razlog zbog kojeg ja volim Crkvu je taj što je ona Telo Hristovo. U svojoj prvoj poslanici Korinćanima 12:27, apostol Pavle piše: “Vi ste Hristovo telo, a pojedinačno udovi.” Sećate li se da je Savle, odnosno Pavle – kako je kasnije nazvan – proganjao Crkvu? Na putu za Damask susreo sa sa Isusom koji ga je upitao: Savle, Savle, zašto me progoniš? Pavle nikada pre nije sreo Isusa. On je progonio Crkvu. U tom trenutku, u svom umu, on mora da je povezao ovo: proganjajući Crkvu, proganjao je Hrista. Stoga je nekako shvatio da Crkva jeste Hristos. Kalvin je rekao: “On je Crkvu nazvao Hristos.” Upravo u ovom, 12-tom poglavlju, Pavle razvija svoju teologiju tvrdeći da je Crkva Telo Hristovo, vi ste Telo Hristovo, a to znači da među vama postoji jedinstvo. Međutim, postoji i raznolikost. U telu, u ljudskom telu, postoje i ruka i oko, a oni se razlikuju, veoma razlikuju. Pogledate li po crkvi, videćete neverovatnu raznolikost. Bog je Bog raznolikosti. Pogledajte samo prirodu: osmotrite tu neograničenu raznolikost. Kao u prirodi, Bog i u Crkvi stvara beskonačnu raznolikost hrišćana – raznolikost u njihovim talentima. Ali i pored te raznovrsnosti, mi smo višestruko međusobno ovisni. Baš kao što telesni organi, oko ili uho, ne mogu preživeti sami za sebe ili iz sebe, tako ni hrišćani ne mogu živeti sami iz sebe. Crkva nisu samo sveštenici, nego svaki pojedini član. Vi ste Crkva. Vi ste Telo Hristovo. Džon Vimber je pričao kako mu je na kraju službe prišao jedan član crkve i srdito rekao: “U petak mi se obratila jedna osoba koja je bila u očajničkoj potrebi – trebao joj je krevet, hrana, pomoć i neko ko bi molio za nju. Zvao sam crkvenu kancelariju, ali nisam dobio nikakav odgovor. Tokom celog vikenda sam pokušavao i ništa. Na kraju sam morao lično da se postaram za tu osobu. Ne mislite li, gospodine pastore, da bi crkva trebala da pomogne takvim ljudima?” Džon mu je odgovorio: “Pa, rekao bih da se upravo to dogodilo.” Svaki put kada vi učinite nešto u Hristovo ime, to je učinila crkva, jer vi ste crkva. Ljudi će vas posmatrati i odluke u vezi sa Hristom će donositi na temelju onoga što vi činite. Upravo zbog toga i imamo tako golemu odgovornost u predstavljanju Hrista ovom svetu.
Četvrta ilustracija i četvrti razlog zbog kojeg ja volim Crkvu je to što je ona sveti hram. Pogledaćemo poslanicu Efescima, drugo poglavlje, stihovi 19-22: “Tako, dakle, niste više tuđinci i došljaci, nego ste sugrađani svetih i domaći Božiji, nazidani na temelju apostola i proroka, a ugaoni temelj je sam Hristos, na kome je sva zgrada sastavljena te izrasta u sveti hram u Gospodu, na kome se i vi u Duhu zajedno uziđujete u stan Božiji.”
Čuo sam za jednog veoma nevaljalog dečka koji se zvao Džoni. Taj Džoni je bio toliko nevaljao, da su njegovi roditelji bili očajni. Pokušali su apsolutno sve, ne bi li ga doveli u red. Na kraju, kao poslednji pokušaj, majka je odlučila da ga odvede kod lokalnog paroha koji je bio vrlo strog čovek. Odvela ga je parohu, a ovaj je imao velik, kožom presvučen sto. Paroh mu je rekao da sedne sa druge strane stola. Odlučivši da sazna šta Džoni zna o Bogu, upitao ga je: “Džoni, gde je Bog?“ Dečak je izgledao vrlo nervozan i nije rekao ništa. Majka je pomislila: 'Oh, ovo je sjajno. Izgleda da će ga nešto ipak dovesti u red.' Paroh se po drugi put nagnuo preko stola i pitao malo glasnije: “DŽONI, GDE JE BOG?” Ovog puta dečak poče da se trese. Paroh se i treći put nagnu vičući “DŽONI, GDE JE BOG?” Dečak ponovo ništa ne reče, ali se toliko uplašio da je izjurio iz sobe, izjurio iz parohijskog doma i otrčao kući, a majka, koja sada beše veoma zadovoljna, ga je u stopu pratila. Kada je dečak uleteo u kuću, video je oca i rekao: “Tata, tata, oni u crkvi su izgubili Boga... pa pokušavaju mene da okrive za to!” Tužno je to što je Crkva kroz istoriju često puta “gubila” Boga, a upravo je ona mesto gde Bog želi da bude – gde želi da prebiva. Apostol Pavle piše: Vi ste hram Božji. U vama Bog prebiva. Jedina Crkva o kojoj govori Novi zavet je ona izgrađena od živog kamenja – od ljudi. Evo šta Pavle piše: “vi se, u Duhu, zajedno uziđujete u stan Božiji.” Hristos je ugaoni kamen. On je taj na kome je crkva zasnovana, a mi se uziđujemo na njemu. Prvi red cigala su proroci i apostoli, zbog toga Crkva i jeste apostolska. Verovatno znate hrišćanski kredo koji glasi: “Verujemo u jednu, svetu, sabornu, apostolsku Crkvu.” Ona je jedna, zato što smo ujedinjeni. Sveta je stoga što je čine ljudi koji su odvojeni za Boga. Saborna je zato što uključuje sve hrišćane, svih vekova, šrom sveta. I apostolska je u smislu da se izgrađuje na apostolima, na njihovoj teologiji i na tome da ide u svet i propoveda.
Mi, svaki pojedini od nas, jesmo živo kamenje koje se, kako apostol Pavle kaže, uziđuje u stan Božji – mesto u kome doživljavamo Božje prisustvo. Profesor Gordon Fi je napisao u jednoj od svojih knjiga: “... prisustvo (Božje) svet čini bajnim. Kada volimo nekoga, najviše čeznemo za prisustvom te osobe. Telefonski pozivi su fini, pisma su sjajna, fotografije su dobre; ali ono za čime istinski čeznemo, to je prisutnost osobe koju volimo.  Pitate li nekoga čiji bračni drug je umro, šta mu najviše nedostaje, odgovor obično glasi: prisustvo, njeno ili njegovo prisustvo.
Ono što je u edenskom vrtu bilo izgubljeno, jeste Božje prisustvo. Greh je to što nas odvodi iz Božjeg prisustva. Ono što su Izraelci imali u hramu, ono što ih je činilo drugačijima od ostalih naroda, bila je Božja prisutnost. Zbog toga je njima hram i danas toliko važan. Iako je od hrama ostao samo jedan zid, važan im je, ne stoga što ih povezuje sa sistemom žrtvovanja, nego sa Božjim prisustvom. Evo šta psalmista piše:  Kako su divni dvori tvoji, Gospode nad vojskama. Moja duša čezne za tvojim domom, moje srce i moje telo vape živome Bogu. U izgnanstu koje su doživeli, Izraelci su izgubili taj osećaj Božje prisutnosti  i čeznuli su da ga ponovo dožive. Ono što se dogodilo na dan Pedesetnice, bilo je nešto kao izliće Božje prisutnosti. Upravo to nam donosi Božji Duh – osećaj Božje prisutnosti.
Apostol Pavle za svakog pojedinca kaže: Ti si hram Duha Svetog. Kada zamolimo Hrista da dođe u naš život, njegov Duh dolazi i prebiva u nama, njegovo prisustvo dolazi i biva sa nama. Mnogo češće to govori o Crkvi, kazujući: Vi ste crkva, vi ste hram Duha Svetog. Kada se hrišćani okupe, to je mesto na kome se doživljava Božje prisustvo. Ponekad ljudi dolaze na sastanak i kažu: “Hej, ovde je fantastična atmosfera.” Neretko ne mogu da dokuče razlog, ali osećaju da to ima veze sa Božjim prisustvom. Hristos je rekao: Kada se dvoje ili troje sakupe u moje ime, i ja sam među njima.
Peti razlog zbog kojeg volim Crkvu je taj što je Crkva Hristova nevesta. Pogledaćemo poslanicu Efescima, peto poglavlje, stihove 25-27: “Muževi, volite svoje žene”, stih 25, „Muževi volite svoje žene – kao što je i Hristos zavoleo Crkvu i samoga sebe predao za nju, da je posveti, očistivši je vodenim kupanjem i rečju, da sam sebi postavi slavnu Crkvu, koja nema mrlje, ni bore, ili tako što, nego da bude sveta i neporočna.” Zatim nastavlja da govori o braku, zaključujući misao u 32-om stihu, ovim rečima: Ova tajna je velika, a ja govorim misleći na Hrista i na Crkvu.“ Drugim rečima, Pavle kaže da je Hristos mladoženja, a da smo mi, Crkva, nevesta. To je ilustracija njegove velike ljubavi. Pogledamo li u knjigu Otkrivenja, poglavlje 21, stih 2, ponovo nalazimo metaforu o mladoj i mladoženji.
Jedna od privilegija koje imam je da venčavam. Volim venčanja. Ona su uvek tako lepi događaji. Ali postoji jedan deo ceremonije koji volim više od ostalih. To je trenutak na samom početku. Većina venčanja su zakazana za 2:30. Mlada provodi celo pre podne u doterivanju i spremanju da bi bila lepa. I mladoženje se ponekad spremaju celo pre podne, ali se to obično ne primećuje. Mlada se pojavljuje, dolazi odande prolazeći kroz ulazna vrata crkve. Vrata se otvaraju i ona ulazi. Obično  je u pratnji deveruša i paževa. Malo kasni, dolazi u 2:32, kasni da bi pokazala kako joj se ne žuri, ali ne kasni suviše – da ne izazove nemir.
Verenik, mladoženja, stoji ovde napred i dobija savet. Postoje samo dve stvari koje sme da čini: ili će ukočeno stajati ovde gledajući napred i čekajući da ona dođe i stane pored njega – samo jedan mladoženja se odlučio za ovu opciju; ili će se okrenuti i gledati je kako prilazi. Ono što ne sme, jeste da pogleda preko ramena – da samo baci pogled, a onda ponovo gleda napred – jer bi u tom slučaju izgledao nezainteresovano. Dakle, stiže odlučujući trenutak. On se okrene i vidi svoju golubicu kako dolazi kroz prolaz, prelepo obučena za svog muža. Taj trenutak službe je predivan. Na venčanjima obično zaplačem u ovom delu. Pokušavam to bar da sakrijem, ali...
Pogodi me svaki put kada pročitam šta piše ovde u Otkrivenju 21, stih drugi: “I videh sveti grad, novi Jerusalim kako silazi sa neba od Boga, opremljen kao nevesta koja je ukrašena za svoga muža.” To je Crkva. To je ljubav. Zapravo, tek maleni uvid u ono što je Bog pripremio za nas. Naš odgovor je – ljubav. Biblijski stih koji smo na početku spomenuli glasi: “A vi ste izabrani rod, carsko sveštenstvo, sveti narod, stečeni narod, da objavite slavna dela onoga koji vas je iz tame prizvao u svoju čudesnu svetlost.” Objavljivati Božju slavu, pre svega znači obožavati. Najbolju definiciju obožavanja koju sam čuo, izneo je veliki kenterberijski nadbiskup Viljem Templ. Rekao je: “Obožavanje, to je podređivanje Bogu naše celokupne prirode. Ono je svesna oduševljenost njegovom svetošću, punjenje uma istinom, maštanje o njegovoj lepoti, otvaranje srca za njegovu ljubav i predavanje svoje volje njegovoj svrsi.” Obožavanje i svedočenje je prirodna reakcija koja se događa u nama. Zaljubljena osoba ne skriva svoju ljubav. Ponovo citiram Viljema Templa: “Crkva na zemlji postoji zbog onih koji su izvan nje. Upravo to nas i nagoni da se, u ljubavi prema svetu koji nas okružuje, upuštamo u socijalne aktivnosti.”
Onda, da li je moguće biti hrišćanin, a ne ići u Crkvu? Odgovor glasi: Mi ne idemo u Crkvu, mi smo Crkva. Mislim da sam ranije tokom kursa već spominjao Džeki Pulindžer, ženu koja je otišla u Hong Kong i tamo radila među narkomanima. Sećam se da nam je pričala o nekoj 72-godišnjoj ženi. Ta starica je veliki deo svog života, 60 godina, bila prostituka. Sa 72 godine je bila isuviše stara da bi radila kao prostitutka, pa je sedela uz bordel u Ograđenom gradu. Njen posao se sastojao u tome da održava protok kanalizacije. Bila je ovisnik o heroinu i bola se već u svaki deo tela, u ruke i noge. Jedino mesto gde je još mogla da ubada injekciju bila su njena leđa. Bila je jedna od onih osoba kojima je očajnički trebala pomoć. Džeki je dovela Hristu. Njen život je počeo da se menja. Došla je da živi u jedan od prijemnih objekata koja je Džeki držala, a potom je ušla i u zajednicu. Zato što je bila tako povređena, rad sa njom u početku nije bio jednostavan. Ali, kako je vreme prolazilo, a ona je živela okružena hrišćanima, njen život je počeo da se menja, i počela je da nalazi isceljenje. Zatim je došao i trenutak kada je srela čoveka po imenu Mali Va, koji je imao 75 god. Prvo su se verili, a potom i venčali. Džeki je to venčanje nazvala venčanjem veka, jer u brak je ušla osoba čiji život ni na koji način nije nagoveštavao takvu mogućnost. Ali i ona je prošla prolazom do oltara, obučena u belo, primivši očišćenje i oproštenje – Isus je učinio novom osobom.
To je crkva. To smo mi. Postoji samo jedan način da čovek postane deo Crkve – potrebno je da kaže: “Bože, budi milostiv meni grešniku.” Kažemo li ovo, Bog nam raširenih ruku iskazuje dobrodošlicu govoreći: “Ti si deo mog naroda, moja porodica – telo Hristovo. Ti si sveti hram. Ti si nevesta Hristova.”

Molićemo se: Oče, zahvalan sam ti što su ilustacije Crkve koje nalazimo u Novom zavetu tako lepe, tako uzbudljive, tako razumljive. Gospode, molim te da svakom pojedinom od nas pomogneš da nađemo svoje mesto u Crkvi. U Isusovo ime. Amin.
 autor predavanja: Niki Gembel

Нема коментара:

Постави коментар

Takođe preporučujem

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...