уторак, 08. март 2011.

Da li Bog i danas isceljuje? - Deseto predavanje Alfa kursa



Da li Bog i danas isceljuje? je deseto predavanje Alfa kursa, najrasprostranjenijeg kursa koji se bavi osnovama hrišćanske vere. Do sada je preko 30 miliona ljudi završilo Alfa kurs. Prethodno predavanje pod naslovom: "Kako i zašto reći drugima?" možete pročitati OVDE

Pre nekoliko godina, na kraju večernje službe, jedna mlada Japanka je došla do moje supruge Pipe i mene, zamolivši nas da se molimo za nju. Pitali smo za šta bi želela da se molimo, a ona je rekla da već dugo trpi bol u kičmi i da želi molitvu za isceljenje. Molili smo za nju i poželeli joj laku noć. 

S vremena na vreme sam je viđao na službama. Kako nisam imao volje da joj objašnjavam zbog čega nije isceljena, izbegavao sam susret sa njom. Ali, jednom dok sam se išao niz ovaj prolaz u crkvi, ona mi je dolazila u susret. Nije bilo načina da je izbegnem. Bukvalno sam naleteo na nju, tako da sam morao da je pitam: “Kako Vaša leđa?” Ona je rekla: “Oh, bila sam potpuno isceljena onog trenutka kada ste se molili za mene.” Rekao sam: “Šta?!” Bio sam tako iznenađen. A potom sam samoga sebe upitao: Nik, zašto si toliko iznenađen?

Par godine kasnije, čovek po imenu Džon Vimber je došao da govori u našoj crkvi. On je bio pastor Hrišćanske zajednice Vinjard. Ja sam tada bio laički propovednik, profesionalno sam radio kao advokat i bio sam veoma sumnjičav prema njemu – iz nekoliko razloga. Pre svega, zato što je bio Amerikanac, mada sam se posle pokajao zbog toga, kao što znate ja volim Amerikance.

Ali u to vreme sam... pa, gunđao sam, pitajući se što nam sad još i on treba. Na kraju propovedi je bilo služenje, nešto slično onome što imamo na ALFA vikendu, ali tada sam ja tako nešto video prvi put. Pomislio sam: “Čekaj malo, šta je sad ovo?” Iako nije bilo “isterivanja đavola”, ipak se radilo o natprirodnom, pa sam ja bio krajnje rezervisan.

Naredne večeri smo mi, starešine crkve, imali sastanak na kome je on bio govornik. Bilo je oko sedamdesetak nas, vođa kućnih grupa. Okupili smo se se dole u onoj prostoriji koju zovemo Spring, i Vimber je govorio o božanskom isceljenju. 

Mi smo već čuli mnoge govore o isceljenju i u teoriji smo se slagali: Isceljenje? – dobra ideja. Isceljenje? – divno! Zatim je rekao: “Sada ćemo napraviti pauzu za kafu, a onda ćemo praktikovati isceljivanje.” Mislili smo: “Ah, ovo su sumnjive rabote.” Imali smo vrlo dugu pauzu za kafu. Svako je želeo i drugu šoljicu, pa posle druge i treću... Na kraju smo ipak morali da završimo sa pauzom. Oni što su sedeli u prvim redovima odlučiše da ne budu sebični po pitanju najboljih mesta pa sedoše pozadi.

Džon Vimber je istupio i rekao da je imao reč znanja. Reč znanja je ovako definisao: Reč znanja je natprirodno otkrivenje činjenice o osobi ili situaciji do koje se nije došlo trudom umnog napora, već otkrivenjem Božjeg Duha. To može da bude u obliku slike ili reči koja se vidi ili čuje u umu, ili neko fizičko osećanje. Potom nam je izneo ceo tovar tih reči znanja – oko dvanaest – i sve su se odnosile na ljude u prostoriji. 

Ove stvari, dobro nisu to bile stvari, ali on nikoga od nas nije poznavao tako dobro, da bi te stvari mogao znati. Sjajno je bilo to što, a ja sam to znao, niko od nas neće ni prstom mrdnuti na njegovu prozivku. Jednostavno ćemo mu pokazati ono što treba da zna, tj. da ta priča o isceljenju ne funkcioniše. 

Prvi, ako se dobro sećam, bio je čovek koji je povredio leđa dok je kao 14-togodišnjak cepao drva. Džon Vimber ga je zamolio da ustane i dođe do njega. Čovek  je ustao i došao napred. Ja sam pomislio: “Imao je sreće sa jednim.” 

Prešao je na sledećeg. Imao sam osećaj da će taj sledeći biti Džeremi Dženings, koji je bio, zapravo koji je još uvek, glavni pastor u ovoj crkvi. I njegova leđa su bila isceljena te večeri. Nastavio se sa svojom listom i svaki put bi neko ustao, došao napred, a Džon bi molio sa njim. Bilo je tako sa svima, osim sa jednim. Rekao je: “Ovde je neko ko je neplodan (ne može da ima dece).” Niko se nije javio. Uostalom, mi smo Englezi i mi o tako čemu čak i ne razgovaramo, a ne da to iznesemo javno.

Džon je rekao: “Ima li takvih? Nema? Ja ipak mislim da ima takva osoba ovde.” Pogledao sam po prostoriji. Bilo je samo pet bračnih parova, a ja sam ih sve dobro poznavao. Pomislio sam: “E sada smo ga uhvatili.” A onda je moja veoma dobra prijateljica Sara ustala i došla napred. Džon je upitao: “Kako se zoveš?” Ona je odgovorila: “Sara”, a mi smo se svi setili da i Biblija govori o jednoj Sari koja je imala sličan problem. 

Nisam imao pojma da su ona i njen muž nastojali da imaju dece i da su već pokušali sa svim što je medicina pružala. Džon je molio za nju. Devet meseci kasnije, rodila je divnog dečaka, iako se začeće nije dogodilo te večeri u crkvi. Sara je kasnije rodila još četvoro dece, a njen suprug Edis je rukopoložen u Anglikanskoj crkvi. Predivne stvari su se dogodile te večeri, a ja sam i dalje bio skeptičan. Video sam čuda svojim očima, a ipak sam mislio: “Nisam baš siguran.”

Sledeće večeri smo se okupili u crkvenoj zgradi, nas 250, koji smo u to vreme bili u kućnim grupama. Ceo dan sam proveo u sudu i malo sam kasnio. U Anglikanskoj crkvi, kao što znate, mi sedišta popunjavamo od nazad. Prvi koji stignu zauzimaju zadnja sedišta. Kao poslednji koji su stigli, Pipa i ja smo morali da sednemo na poslednja dva slobodna sedišta u prvom redu. 

Seli smo i Džon je počeo da propoveda. Opet je govorio o isceljenju, a kada je završio, reče da ima reč znanja. Ponovo su neki ljudi ustajali priznavajući da se reči odnose na njih. Odjednom reče: “Ovde ima desetorica sa gljivičnim oboljenjem stopala.” Ja sam imao gljivično oboljenje stopala.  Sedeo sam tamo u svom trodelnom odelu, noseći uštirkanu kragnu, i izgledajući vrlo pompezno. Ni na kraj pameti mi nije bilo da ustanem. 

Devetoro ljudi je ustalo. Moja supruga je sedela pored mene i radila je ovako: To si ti. Ja sam govorio: Ne, ne, ne, ne. Sasvim mi je dobro, hvala. Konačno, pritisak u mojim rebrima je postao tako jak da sam pomislio da će manje boleti ako ustanem. Ustao sam i vrlo fin Amerikanac mi je prišao i rekao: “Da li biste želeli da se molim za taj ekcem?” Rekao sam: “Ne, hvala vam... Savršeno sam srećan sa svojim gljivicama. Veliko mi je zadovoljstvo da se češem kada zasvrbi.”

 Bio je vrlo ljubazan, pa je rekao: “Da li postoji još nešto za šta bih mogao da se molim za Vas?”  Rekao sam: “Voleo bih da se molite za silu Duha u mom životu.”  Rekao je: “Dobro, hajde da se molimo za silu Duha.” Počeo je da moli. Sve što mogu reći je: posle otprilike 30-tak sekundi, osetio sam Božju silu kao nikada pre u svom životu. Bilo je kao, fizički, kao da je 10 000 volti prolazilo kroz mene. Znam da ne osete tako nešto svi ljudi – različiti ljudi imaju i različita iskustva, ali oni što se meni dogodilo, bilo je istinsko fizičko iskustvo fizičke snage. 

Bila je to demonstracija Božje sile. U stvari, bilo je toliko snažno da više nisam mogao podneti. A taj Amerikanac, mislio sam da se nedavno pridružio timu, budući da je molio samo jedno te isto: “Više sile, Gospode!” Svaki put kad bi rekao tu molitvu, sila se uvećavala. Nakon nekog vremena više nisam znao šta da radim, pa sam počeo da molim protiv njega. Govorio sam: “Ne više sile, Gospode!” Ali kako je on umeo da moli samo tu molitvu, nastavljao je sa njom. Na kraju je između njega i mene, tamo pred svim tim ljudima, počelo pravo takmičenje u nadvikivanju. Svi su prestali sa molitvom i posmatrali šta se to odigrava u prvom redu. 

Džon Vimber je očigledno i ranije imao teške ljude na sastancima, pa je rekao: “Iznesite ga!” Izneli su me kroz vrata terase. Dok su me iznosili, Džon Vimber je rekao: “Bog je dao ovom čoveku sposobnost da govori o Isusu Hristu.” Bio je to posao koji sam istinski želeo da radim, ali nisam bio baš naročito dobar u njemu.

Ovaj događaj smatram izuzetno važnim trenutkom u svom životu. Nakon toga sam počeo da proučavam šta Biblija kaže o isceljenju i bio sam zapanjen onim što sam pročitao. U Starom zavetu Bog obećava isceljenje. Ipak, pre nego što nastavim dalje, želim da naglasim sledeće: Ni na trenutak ne želim reći kako su čuda glavni način na koji ćemo doći do zdravlja. Zapravo, verujem da je u današnjem vremenu medicina taj glavni način. Najčešći način na koji dolazimo do isceljenja je kroz lekare i drugo medicinsko osoblje. Zapravo, u današnje vreme, Bog skoro uvek isceljuje rukom medicine. 

Ipak, ponekad ljude leči na čudesan, spontani, trenutan način – umesto prirodnog, isceljenje čini trenutnim procesom.

U Starom zavetu Bog obećava zdravlje svom narodu. U suštini, lečenje je deo njegovog karaktera. On kaže: Ja sam Bog koji vas leči – i mi vidimo mnoge primere da se to i dogodilo. 

Na primer, Naman. Ukoliko je Bog delovao na čudesan način u Starom zavetu, zar ne bismo trebali očekivati da ćemo videti još više takvih njegovih dela sada, danas, u vremenu Novog zaveta, kada živimo u doba Duha, kada se njegovo carstvo približilo? Upravo to i vidimo.  

Evanđelje po Marku, prvo poglavlje, stih 15. Ovo su prve zabeležene Isusove reči u Evanđelju po Marku: “...govoreći da se ispunilo vreme i približilo carstvo Božije; pokajte se i verujte u evanđelje.” Isus kaže: “...ispunilo se vreme i približilo se carstvo Božije.” 

Centralna tema Isusove teologije, ono u čemu se slažu sve denominacije i sve tradicije, jeste da je osnovna tema Isusovog poučavanja bilo Kraljevstvo Božje. Ovaj izraz se pojavljuje 80 ili 82 puta u sinoptičkim Evanđeljima: Kraljevstvo Božje, ili Kraljevstvo nebesko.

Kraljevstvo Božje – pri čemu reč “kraljevstvo” ne označava samo političku ili geografsku realnost, već u sebi sadrži ideju vladavine, ali ne vladavine kakvog zemaljskog kralja, nego Boga. Ono u sebi sadrži aspekt budućnosti. Isus kaže da će se to kraljevstvo ostvariti u budućnosti, u odlučujućem trenutku, onom koji nazivamo svršetkom vremena, a zbiće se pri drugom Hristovom dolasku. 

Prilikom svog prvog dolaska, Isus je došao u slabosti. Kada bude došao drugi put, biće to u sili i slavi. Istorija čovečanstva se kreće prema tom vrhuncu, prema veličanstvenom povratku Gospoda Isusa Hrista. U Novom zavetu se drugi Hristov dolazak pominje preko 3 stotine puta. 

Niko ne zna kada će se to zbiti, ali zasigurno će se zbiti. Tada će se dogoditi sveopšte vaskrsenje i dan suda; pojaviće se novo Nebo i nova Zemlja. Sam Isus će biti tamo, zajedno sa svima koji ga vole i slede. Biće to mesto velike radosti koja će neprekidno trajati. Dobićemo slavna vaskrsla tela koja neće znati za bol i umiranje. Više neće biti smrti, neće biti žalosti, neće biti kriminala, neće biti patnji. Toga dana, svi koji mu veruju, biće potpuno isceljeni. Do tada, do tog događaja, neće svi biti isceljeni. 

U poslanici Rimljanima 8:23, apostol Pavle piše:  “...i mi sami u sebi uzdišemo očekujući usinovljenje, iskupljenje svoga tela.” To konačno iskupljenje naših tela, jeste stvar budućnosti. Tako mnogo ljudi za koje smo molili, za koje sam ja molio, nisu bili isceljeni. 

Sećam se jednog bliskog prijatelja kome su otkazali bubrezi. Molili smo i molili za njega, ali nije bio isceljen. Džon Vimber je bio velika pomoć tom čoveku, ali i Džon Vimber je umro. Godinu ili dve pre nego što je umro, Džon mu je rekao – taj čovek sa problemom bubrega koji više nisu funkcionisali se zvao Patrik – Džon mu je rekao: “Patrik, ono što treba da upamtiš je da si kroz Isusa Hrista primio ono što Novi zavet naziva spasenje: sloboda, potpuna sloboda i večni život. A to je velika nagrada. Ukoliko budeš i isceljen, a mi ćemo moliti za to, isceljenje će biti samo mali dodatak velikoj nagradi.”

To je dakle aspekt Kraljevstva u budućnosti. Konačna vladavina Božja koja još nije stigla ali doći će. Ali Novi zavet govori i o sadašnjem aspektu. Isus kaže, ispunilo se vreme i približilo se carstvo Božje. Vidimo znake, vidimo svitanje, vidimo proboj dolazećeg Kraljevstva. Isus je rekao: Kraljevstvo je među vama. To kraljevstvo je nešto što možemo otkriti i iskusiti... sada. Isus je svoju službu video kao ispunjenje svih starozavetnih obećanja. On je i prikazivao to dolazeće kraljevstvo svojom službom: opraštanjem greha, lečenjem bolesnika, isterivanjem demona. 

Ovo se može posmatrati na dva dijagrama. Prvi dijagram, koji vidite da se pojavio na ekranu predstavlja kraljevstvo Božje... Ovo je sada, a ovo ono što će doći. Očekivanje Jevreja je bilo sledeće: Sadašnje doba će se završiti, i onda će početi novo doba. Mesija će odmah i potpuno ostvariti Kraljevstvo Božje. Isus je ovo modifikovao, što se vidi na drugom dijagramu. Isus je govorio da je njegovim dolaskom počelo to novo doba, ali da se pri tome staro doba još uvek nastavlja, tako da mi istovremeno živimo u starom i u novom dobu. Ono što se uistinu zbilo jeste da je sila novog doba prodrla u ljudsku istoriju. 

Teolozi to nazivaju: “Eshatološkim probojem Carstva Božjeg”. Dopustite mi da vam objasnim, da vam pružim ilustraciju onoga što bi pomenuti izraz mogao da znači. Pokušaću da vam naslikam, možda ne baš na najbolji način, ali zamislite ovo: mi živimo u zemlji u kojoj je leti sunčano. Ipak, ima dana i u martu kada je sunčano, kada možete reći: “Ovo je eshatološki proboj leta.” Dobro, možda to niste rekli. Ali ako jeste... Mogli biste sada. Srećom hoćete. Poenta je sledeća: to je predukus onoga što će doći. 

Isusova služba je bila predukus onoga što će doći, i to je nedvosmisleno vidljivo u njegovom životu. 25% Evanđelja sadrži njegovu službu isceljenja. Hristos nije iscelio sve, ali jeste iscelio mnoge. Pogledajte Matejevo Evanđelje 4:23. Matej je svoje Evanđelje sastavio na veoma sistematičan način. Stih 23: “I obilažaše Isus svu Galileju, učeći u sinagogama njihovim i propovedajući evanđelje o carstvu i lečeći svaku bolest i svaku nemoć u narodu.” U poglavljima 5 do 7, Matej piše o onome šta je Isus propovedao i poučavao. Poglavlja 8 i 9 beleže njegovu službu isceljivanja; devet čuda isceljenja, a onda se vraća na stih iz četvrtog poglavlja. Matej 9:35 je identičan sa stihom 4:23: “I obilažaše Isus sve gradove i sela, učeći u sinagogama njihovim i propovedajući Evanđelje o carstvu i lečeći svaku bolest i svaku nemoć.” 

Pošto u ono vreme nije bilo znakova interpunkcije ovo je predstavljalo gramatički mehanizam koji se zvao inklusio. Stavljanje iste rečenice na početak i na kraj, označavalo je završetak određenog dela teksta. Rečju, to je ono što je Isus radio: On je propovedao dobru vest o kraljevstvu Božjem i lečio.

Zatim poglavlje 10, stih 1: “Dozvavši svojih dvanaest učenika dade im vlast nad nečistim duhovima da ih izgone, i da leče svaku bolest i svaku slabost.” Stihovi 7 i 8: “A hodeći propovedajte i govorite da se približilo carstvo nebesko. Bolesne lečite, mrtve dižite, gubave čistite, demone izgonite...” Drugim rečima Isus kaže: “Evo šta sam ja činio. Sada vi idite i činite to isto. Govorite ljudima dobru vest i lečite bolesne.”

Ne samo dvanaestorica. Pogledate li u Evanđelje po Luki, poglavlje 9, stihovi 1 i 2, vidite da Hristos ovlašćuje dvanaestoricu: “A Dvanaestoricu sazva i dade im moć i vlast nad svima demonima i da leče bolesti. I posla ih da propovedaju carstvo Božije i da leče bolesnike.” Poglavlje 10, prvi stih: “Posle toga Gospod naimenova drugih sedamdeset i dva, pa ih posla po dvojicu pred sobom u svaki grad i svako mesto kuda je sam nameravao da dođe.” Zatim instrukcije iz 9-tog stiha: “Lečite bolesnike u njemu i govorite im: došlo je do vas carstvo Božije.” 

Isus je objavljivao Evanđelje i demonstrirao prisutnost Božjeg kraljevstva tako što je lečio bolesne i razračunavao se sa demonima. Zatim je rekao svojim učenicima: Sada vi idite i činite isto. Govorite ljudima dobru vest o kraljevstvu Božjem i prikažite dolazak, zapravo proboj tog Kraljevstva, tako što ćete lečiti bolesne. A onda, na kraju Evanđelja kaže im sledeće: “...idite i načinite sve narode mojim učenicima – to smo mi, ovde, danas – ...idite i načinite sve narode mojim učenicima... učeći ih da drže sve što sam vam naložio” Šta im je zapovedio da čine? Da idu i govore ljudima dobru vest. Da prikazuju stvarnost proboja kraljevstva nebeskog u ljudsku istoriju – činjenicu da živimo u periodu između prvog i drugog Hristovog dolaska.

Učenici su upravo to i radili. Išli su, ali nisu samo govorili, oni su i činili. Znate, nije to slučajno da se knjiga Dela zove baš tako - DELA. Oni su činili, nisu se bavili samo teorijom. Dakako, propovedali su Evanđelje, ali su i demonstrirali proboj Kraljevstva Božjeg u ljudsku istoriju. Čitamo li Novi zavet, vidimo da se isceljenja nisu događala samo u Hristovo vreme, nastavila su da se događaju i u Prvoj crkvi. Upravo stoga bi trebalo i danas da očekujemo isceljenje, kao deo aktivnosti njegovog carstva. Carstvo Božje se približilo.

Isto vidimo i kroz istoriju Crkve. Pogledate li unazad, kroz vekove, recimo II vek. Osoba imenom Irinej govori o isceljenju polaganjem ruku na bolesnike. III vek, Origen, poznati teolog i biblijski učitelj piše: “Ime Isus, u stanju je da ukloni bolesti.” 

IV vek, Augustin. Zasigurno najveći teolog IV veka, u svojoj knjizi “Božji grad”, opisuje mnoga isceljenja. Evo jednog citata: “Znam za toliko mnogo čuda, da ih ne mogu sva zapisati,” a pri tome je nabrojao čitavo brdo čuda – priča za pričom o isceljenju. Jedna od mojih omiljenih priča je ona o isceljenju biskupa po imenu Inoćentije Nevin, što je odista lepo ime za biskupa. Nevinog su lekari lečili od fistula. Upitao sam medicinare šta su to fistule i dobio sledeći odgovor: “Fistule nisu plikovi, iako liče na plikove. Ustvari, mnogo su gori od plikova, one su vrsta čireva, tačnije inficirane žljezde koje se nalivaju gnojem i užasno su bolne dok se ne izdreniraju. Današnji tretman podrazumeva totalnu anesteziju, deset dana bolničkog lečenja i oko 6 nedelja bolovanja. Ali u ono vreme nije postojala anestezija.

Evo kako je Augustin opisao događaj: “Doktori su ga lečili od fistula, a veliki broj njih je bio komplikovano smešten u rektumu, pa je bio podvrgnut veoma bolnoj operaciji. Niko nije verovao da će preživeti drugu operaciju. Dok su molili za njega, prućio se po zemlji kao da ga je neko divlje udario, celo telo mu se treslo, stenjao je i jecao tako da nije mogao ni govoriti. Došao je i onaj užasni dan za drugu operaciju. Hirurzi su stigli. Zastrašujući instrumenti su poređani. Kecelja je pripasana. Hirurg sa nožem u ruci revnosno traži deo koji treba da odseče. Traži pogledom, opipava prstom, primenjuje sva moguća ispitivanja, ali nalazi samo savršeno zarasle rane. Nema reči koje bi mogle da opišu radost, slavljenje i zahvaljivanje blagodatnom svemogućem Bogu, koje se prevaljivalo preko usana svih prisutnih, dok su im oči bile pune suza.” Još je dodao: “Bolje da sami zamislite ovu scenu nego da je opisujem.”

Isceljenja su se nastavljala kroz sve vekove istorije Crkve. Pre samo tri nedelje Anglikanska crkva je izradila izveštaj pod nazivom “Vreme za isceljenje”. Znam da je kenterberijski nadbiskup napisao predgovor – to je jedan sjajan izveštaj – a kenterberijski nadbiskup u predgovoru piše: “Služba isceljenja je jedan od načina na koji Crkva ispunjava svoju misiju u svetu, praktično živeći Evanđelje, iz samih korena Evanđelja, ali na način koji je više nego prikladan u savremenom svetu.” 

Dakle, isceljenja uočavamo u Bibliji, u istoriji crkve, ali i danas. Bog i danas isceljuje ljude. Jednom, bilo je to za vreme osmog predavanja, sreo sam ženu koja mi je rekla nešto zbog čega sam je zamolio da dođe napred i kaže svima u sali. Koliko se sećam, tako nešto sam učinio samo jednom. Nikada ranije to nisam učinio i od tada više nikada to nisam učinio. 

Ta žena je bila u svojim šezdesetim godinama, zvala se Džejn Smit i došla je iz Kumbrena u Velsu. Popela se na podijum i rekla: “Pre više od šesnaest godina sam oslepela.” Imala je neku infekciju koja je uništila mrežnjaču i sočivo u oku. Neprekidno  je osećala i bol. Zapravo, bol koji je trpela, bio je gori od slepila u koje je upala. Bila je na jednom od ALFA kurseva koji smo imali u Velsu i za vreme ALFA dana, nismo imali ceo ALFA vikend, za vreme tog dana delovanja Svetog Duha, osetila je silu Duha kako se spušta na nju. Kada je Duh sišao na nju, dogodilo se nešto natprirodno. Bol koji je mučio 16 godina je nestao. Rekla je da je bila tako zahvalna Gospodu. Otišla je u crkvu – mislim da je u pitanju bila večernja služba – da bi dala Bogu hvalu. Sveštenik joj je prišao i pomazao je uljem u znak čudesnog isceljenja koje je primila tokom vikenda. Vrativši se potom na svoje sedište, obrisala je svoje čelo, ovako... podigla je svoje oči i pred sobom ugledala krst, u čijem podnožju je bio postavljen sto sa večerom Gospodnjom. Vratila se kući i posle više od šesnaest godina ponovo ugledala svog muža. Bila je šokirana: on je imao belu bradu. Prvi put je ugledala i svoju snaju, prvi put je videla svoje unuke. Njen unuk, koji je tada imao šest i po godina, upitao je: “Bako, šta ti se dogodilo?” Odgovorila je: “Isus me je iscelio!” “Jesi li mu se zahvalila?” – nastavio je mališan da se raspituje. “Da”, rekla je, “nikada neću prestati da mu se zahvaljujem.” 

Bog je isceljujući Bog. Jednog dana ćemo imati savršena tela. U ovom životu nećemo dostići savršenstvo. Kada Bog nekoga čudesno isceli, tek na tren zavirimo u budućnost, u vreme kada će se dogoditi konačno otkupljenje naših tela. Ni jedan čovek neće izbeći smrt. Naša tela su propadljiva, tako da je u određenom trenutku osobu bolje pripremiti za smrt, nego moliti za njeno isceljenje. Hvala Bogu za ljude koji se bave ovim oblikom službe. U svakom slučaju, neophodno je da budemo osetljivi na vođsvo Duha Svetog.

Ono što nikako ne smemo je da se obeshrabrimo. Mislim da je to bio sam Džon Vimber koji reče: “Dok ni za koga nisam molio, niko nije ni bio isceljen.” Potom je molio za mnoge. Nisu svi bili isceljeni, ali neki jesu. Čak i kada nisu doživeli isceljenje, oni za koje se molio, potvrđuju da su kroz molitvu iskusili blagoslov. Svidelo im se to iskustvo.

Nekim ljudima Bog daje poseban dar isceljenja. Međutim, to ne znači da službu isceljenja treba prepustiti isključivo njima. Bog neke osobe čini evanđelistima, ali to ne znači da samo oni treba da propovedaju Evanđelje. Kao što svi imamo odgovornost za prenošenje Dobre vesti, tako svi imamo odgovornost da molimo za ljude. Kako to praktično činiti? Bog je taj koji isceljuje. Niko sebe ne može podići ili postaviti u službu isceljenja. Tu nema nikakve tehnike, radi se prosto o ljubavi i saosećanju. Isus je imao saosećanje za ljude i sa te platforme je molio za njih. 

Sećam se jedne male grupe, mislim da je to bilo pre dve godine. U toj grupi je bilo tri mlađe žene i sve tri su bile sa Malte. Zvali smo ih Maltežanke. Jedna od te tri Maltežanke, sve tri su bile dobre prijateljice već dugi niz godina. Tokom predavanja o isceljenju, jedna od njih tri je rekla da je udata već 14 godina i da 12 godina, bezuspešno, pokušava da zatrudni. Druga Maltežanka, njena prijateljica je rekla da oseća kako joj dlanovi gore. Vidite, često, kada se tako šta dogodi, to može biti znak da je osobi čiji dlanovi gore, Bog dao dar isceljenja. Stoga sam joj rekao: “Moguće da ti je Bog dao dar isceljenja.” Molili smo za nju, da joj Bog da taj dar, a potom sam joj predložio da moli za svoju prijateljicu. Prišla joj je i položila ruke na nju. Možete samo zamisliti koliko je tu bilo ljubavi – bila je to njena bliska prijateljica i ona je čeznula da je vidi trudnom. Sećam se i ogromne radosti kada je ta dugogodišnja nerotkinja prvi put sa ćerkom došla u crkvu. Ljubav, jednostavnost. 

Ne isceljuje naša molitva, nego sila Božja. Upravo zbog toga reči znanja i jesu toliko važne, kao one reči o kojima sam prethodno govorio. Ponekad to može biti slika koja dođe u čovekov um. Molićemo da danas vi dobijete te slike, da dobijete te reči znanja. Rekoh, ponekad se radi o slici koju imate u svom umu. 

Upravo razmišljam o Frensis Lairger, ženi sa kojom sam danas razgovarao. Na jednom ovakvom predavanju o isceljenju, ona je iznenada videla sliku neke mlade žene, plavuše. Zapravo videla je lakat njene desne ruke. Takođe je imala i viziju zlatnog lanca narukvice i da je na sebi nosila neku odeću  specifične zelene boje – veoma tamno zelene. Žena po imenu Šineid je podigla ruku. Frensis je rekla: “Mislim da to nisi ti”, jer iako je Šineid bila mlada i plava, sa lančićem narukvicom, nosila je crni kostim, a Frensis je jasno videla tamno zelenu boju. Rekla je: “Nema veze, ipak ću moliti za tebe.” Uzevši Šineid za ruku da bi molila za nju, ugledala je manžetnu na njenoj košulji. Manžetna je bila tamno zelene boje. Pre dve i po godine ta žena je pala na stanici podzemne željeznice, smrskala je lakat i imala operaciju. Mesecima je odlazila na fizikalnu terapiju i nije mogla da podigne ništa teško. Izjutra je trpela bolove, posebno u zimskom periodu i rekli su joj da će tako biti dokle god živi. Međutim, dok je Frensis molila, osetila je toplotu u celoj ruci.  Bol je nestao i bila je potpuno isceljena. Sada je u stanju da iz prodavnice donese mnogo robe – čak joj se vratila i pokretljivost lakta koja je bila izgubljena. Ruka je dobila potpunu funkciju.

To je znači bila vizija koju je Fransis primila. Ponekad se radi o saosećajućem bolu. Naš klavijaturista, Sajmon Dikson, je imao nešto što je lekarima bilo veoma teško da dijagnostikuju. Jedno vreme su mislili da bi mogao biti i tumor na mozgu. Imao je problem sa vilicom, pa je dijagnoza glasila neuralgija aurikula. 

Bio je veoma bolan oko 18 meseci i osećao je rezak bol kada bi pokrenuo ili dotakao vilicu i vrat. Rekli su mu da je stvar neizlečiva i dobio je gomilu lekova. Sećam se slučaja kada smo mi, starešine crkve, bili na zajedničkom vikendu, i neko je rekao: “Imam bol u vilici, saosećajući bol.” Drugim rečima, to je bol za koji znamo da nije naš. Žena koja je ovo rekla je znala da je sa njenom vilicom sve u najboljem redu i ništa nije znala o Sajmonovoj muci. Rekla je da oseća kako Bog želi da isceli nekoga. Molili smo za Sajmona tada i još jednom prilikom i Bog ga je potpuno iscelio.

Zatim, tu je i određeni utisak. Ponekad ljudi prosto imaju neku impresiju. Veoma često taj utisak podiže veru i vodi u molitvu. Kada molimo, imamo veoma jednostavan obrazac molitve. Prvo pitanje glasi: “Gde boli? Za čega biste želeli da molimo?” Drugo: “Zašto se nalazite u takvom stanju?” Može to biti nešto očigledno kao što je slomljena noga, saobraćajna nesreća... Sa druge strane, može biti i nešto skriveno. 

Sećam se žene po imenu Silvija, i opet se sve dogodilo na ovakvom predavanju ALFA kursa. Žena po imenu Merien je molila za nju. Imala je artritis – u svakom slučaju pretpostavljala je da se radi o artritisu. Imala je ozbiljan problem sa kičmom, a doktori su  mislili da je artritis uzročnik. Dok je trajala molitva, Merien je rekla: “Dolazi mi ova reč oproštenje. Znači li ti ovo nešto?” Silvija reče: “Zapravo, da. Postoji neko kome ne mogu da oprostim.” Te večeri Silvija je oprostila koliko god je mogla i odmah je doživela veliki deo isceljenja. Ne potpuno, ali u velikoj meri. Odlučila je da će pisati toj određenoj osobi, pružajući joj svoje oproštenje, i istovremeno tražeći oproštenje od nje. Istog časa kada je pismo ubacila u poštansko sanduče, njeno isceljenje je bilo potpuno. Dakle: “Gde boli? Zbog čega se osoba nalazi u stanju u kome se nalazi?”

Kako da molimo? Postoje različiti modeli u Novom zavetu ali uvek su jednostavni: molimo se u Isusovo ime. Ponekad položimo ruke na osobu, ponekad pomažemo osobu uljem, potom pitamo: “Kako se osećate?” Neki budu isceljeni, neki ne. Neki se osećaju bolje, ali ne budu potpuno isceljeni. Čak je Isus, pošto je molio za nekoga... recimo, pitao je slepog čoveka. Molio je za njega, položio je ruke na njega i upitao ga je: “Vidiš li?” Ovaj je odgovorio: “Vidim ljude ali mi izgledaju kao drveće koje hoda.” Isus je molio ponovo i čovek je potpuno progledao.

Šta je sledeće? Posle molitve je važno uveriti osobe da ih Bog voli, neovisno o tome da li su isceljene ili ne, i dati im slobodu da dođu ponovo. Ne treba stavljati teret na njih, a ponajmanje sugerisati kako nisu isceljeni zato što nisu imali vere. Isus nikada nikome nije rekao: “Nisi isceljen zato što nisi imao dovoljno vere.” Za ljude treba nastaviti moliti i uveravati ih da se priključe zajedništvu. Ovo zbog toga što je zajedništvo hrišćana mesto gde ljudi doživljavaju isceljenje koje traje. 

Sećam se čoveka koji mi je pisao zove se Čarls, i opisao je šta mu se dogodilo u periodu od tri godine koliko je dolazio da bismo se molili za njega. Čarls ima oko 50 godina i kada je počeo dolaziti, nalazio se u depresiji. Evo šta piše: “Imao sam nervni slom i bio sam veoma bolestan. Bilo sam obeležen kao ‘znatno mentalno neuravnotežen’, postao sam aljkav i izgledao sam grozno. Pustio sam dugačku kosu i retko sam nosio pristojnu odeću. Veći deo vremena sam izgledao užasno.” Dobro se sećam da je upravo tako izgledao kada je prvi put došao. “Pošto nisam bio sposoban za posao, lekar mi je dao bolovanje. Napisao je da patim od depresije.” Dijagnoza je bila tačna. “Bio sam nemotivisan, nisam se propisno hranio i uopšte, nisam vodio računa o sebi. Zatim sam bio pozvan na završnu zajedničku večeru na kraju ALFA kursa i odlučio sam da dođem na sledeći kurs. Posle otprilike tri predavanja, jedan član grupe u kojoj sam se nalazio je molio za mene. Osećao sam se mnogo bolje i od tada su mnogo puta molili za mene. Osećao sam predivan mir. To me je i dovodilo nazad za još molitve, tako da su za mene molili ponovo i ponovo. Kao što verovatno uviđate, volim kada mole za mene, pa sam iz nedelje u nedelju dolazio po još molitve. 

Razlika koju je to učinilo u mom životu je odista zadivljujuća. Neverovatna. Moj život se promenio. Ja sam sada potpuno drugačija osoba od one kakva sam bio pre skoro tri godine. Osećam se srećnijim i mnogo zadovoljnijim, a i moje samopouzdanje se znatno povećalo. Mnogo sam razboritiji i obzirniji nego što sam pre bio. Moja koncentracija, koja je godinama bila loša, sada se popravila toliko da mogu pisati ovo pismo. Potpuno mi je jasno da je Bog taj koji me je iscelio. Sada znam da je to istina. Znam da mi je Bog darovao isceljenje kao odgovor na sve one molitve. Hvala Bogu što me je spasao mraka u kojem sam bio. Slava Bogu.”
Kao što ranije već rekoh, ne bivaju svi isceljeni. Ja sam molio za mnoge ljude koji ipak nisu bili isceljeni. Međutim, razlog zbog kojeg sam nastavio da molim, nalazi se u tome što verujem da smo svi pozvani da to činimo, tačnije, Hristos nam je zapovedio da to činimo. Upravo stoga, pa i ako niko ne bude isceljen, ja ću nastaviti da molim. Treba da budemo istrajni – da molimo i da molimo.

Ja sam pomoćnik kapelana u bromptonskoj bolnici i sećam se slučaja kada su me pozvali da molim za jednu bebu. Ušavši u bolesničku sobu, zatekao sam tužan prizor. Osamnaestomesečna beba, Kreig sa teškim srčanim obolenjem. Detetova majka, Vivijen, potpuno iskreno mi je rekla deo svoje životne priče. Rekla je kako ima troje dece, Kreig je bio treće dete, a bila je ponovo trudna. Svako dete je imalo drugog oca. Čovek sa kojim je sada nevenčano živela, ostavio je. Kazala je: “Ovo dete, Kreig, ima rupu u srcu”, govorila je, “operisali su ga, ali operacija nije uspela. Lekari žele da isključe aparate koji ga održavaju u životu. Tri puta su me već pitali za dozvolu, kažu je njegovo srce već odavno prestalo da kuca, pa kada bi se nekim čudom i oporavilo, imao bi teško oštećenje mozga.” 

Detinje telo onako otečeno i svo u modricama, bilo je tužno pogledati. Nastavila je: “Vidite, ja nisam hrišćanka. Ja nisam vernik, a ipak želim da se vi pomolite.” Nisam mogao da priđem blizu deteta. Jednostavno sam pružio svoju ruku ka tom inkubatoru u kome je dete ležalo i kratko se pomolio: “U ime Isusa ja te molim da isceliš ovo dete.” Zatim sam otišao sa njom u prostoriju pored i upitao je: “Vivijen, da li bi želela da postaneš hrišćanka?” Odgovorila je: “Da, želela bih.” Tamo u toj maloj sobi okrenula se od stvari u svom životu za koje je znala da su pogrešne, zahvalila se Isusu što je umro za nju i predala svoj život u njegove ruke. Dva dana kasnije sam se vratio da je posetim. Ona je dotrčala hodnikom govoreći: “Dogodilo se čudo. Tokom noći Kreig se okrenuo i mnogo mu je bolje.” Posle nekoliko dana ponovo sam otišao da je posetim, ali ona i beba su već otišli. 

Šest meseci kasnije sam otišao da posetim jednu osobu u drugoj bolnici. U liftu, jedna se žena okrenula ka meni i rekla: “Jeste li vi Niki?” Uistinu nisam znao šta da odgovorim pa sam jednostavno rekao: “Da. Jesam.” Rekla je: “Ovo je dete za koje ste molili.” Pokazala je na kolica i rekla: “Ovo je Kreig. Potpuno se oporavio. Zapravo, bolje mu je nego ikada. Njegov sluh, koji je bio oštećen, značajno se popravio. Mada još uvek ima onaj srčani sindrom, bolje mu je nego što su lekari mislili da će ikada biti.”

Vivijen se nalazila u poseti majci koja je imala 82 godine i kada je umrla ja sam je sahranio. Na sahrani ljudi su mi dolazili pitajući: “Jeste li vi čovek koji je izlečio Kreiga?” Odgovarao sam im: “Ne govorite gluposti. Ja nikoga ne mogu da iscelim. Bog je iscelio Kreiga.” Odgovarali su: “Da znamo. Bog je iscelio Kreiga. A takođe vidimo promene i na Vivijen.” Videvši promene na njoj, gospodin nevenčani muž se vratio, a potom i oženio sa Vivijen. Rekla mi je: “Nisam verovala, ali sada verujem.”

Gospod je Bog koji je isceljivao u prošlosti, ali isceljuje i danas. Hajde da se molimo.

Oče, zahvaljujem ti zbog činjenice da ti isceljuješ, da si toliko moćan, da nas toliko voliš. Molim te da tvoje isceljenje dođe i danas na nas – sada Gospode. Molim te da dođeš svojim Svetim Duhom i da lečiš.  U Isusovo ime. Amin.
Autor predavanja Niki Gembel

Sledeće predavanje u seriji Alfa kursa se zove "Zašto crkva?". Možete ga pročitati OVDE.

Takođe preporučujem

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...