„Veliki greh“ je termin kojeg K.S. Luis (u knjizi „Hrišćanstvo“), koristi kako bi opisao gordost ili ponos. Pisac smatra gordost suštinskim grehom, krajnjim zlom, grehom naspram kojeg su svi drugi gresi sitnica: „gordost je rak duše – ona izjeda svaki trag ljubavi, zadovoljstva, pa čak i zdravog razuma“.
O gordosti je slično mislio i Papa Grgur Veliki (Grigorije Dvojeslov u istočnoj tradiciji). On je sastavio spisak od sedam smrtnih greha, kao osnovnih ili greha iz kojih svi ostali proizilaze. Navodim ih redom: gordost, ljubomora, gnev, lenjost, pohlepa, proždrljivost i požuda. Gordost je postavljena kao prvi, najgori, i kako je on smatrao, osnovni uzrok ili komponenta svih ostalih šest smrtnih greha.
Njihov pogled na gordost ima snažno biblijsko opravdanje. Lucifer, lučonoša, pada zbog gordosti: „ponese se srce tvoje sa lepote tvoje“ (Jezekijel 28:17) ili kako piše Luis - „Zbog gordosti je đavo postao đavo“. Iz sličnog razloga, poneseni gordošću, Adam i Eva žele da „postanu kao bogovi“ (Postanak 3:5) i čine početni ili iskonski (istočni) greh.
Primer Adama i Eve oslikava samu suštinu gordosti – želeti da budeš veći nego što jesi. Os Ginis (Os Guinness), vođen njihovim primerom, definiše gordost kao „nerazumnu uobraženost o superiornosti.“ Definicija zvuči nezgrapno prevedena na srpski jezik, ali se ponavljanjem sinonima oslikava nerealni karakter gordosti.
Karakteristike gorde ličnosti su: egoizam, arogancija, sebičnost, oholost, sujeta, nadmenost, drskost, razmetljivost, samo-centričnost, samo-dovoljnost... osobine koje nam jako smetaju kod drugih ljudi, a koje jako teško primetimo na sebi. Gordost je greh koji se najveštije maskira, pošto gord čovek svoju vrednost meri u odnosu na druge ljude i ostali uvek moraju biti gori od njega. U prirodi gordost je takmičenje: „Gordost nije zadovoljna ako ima nešto, već ako ima više od drugoga.“.
Osoba koja je gorda ne može prihvatiti Boga, jer je gordost suprotna prvoj Božijoj zapovesti – „voli Boga svom snagom svojom, svom dušom svojom, svim bićem svojim“. Gordost stavlja ljubav prema čoveku samom, sebi, iznad ljubavi prema Bogu i sprečava čoveka u predanju Višem Biću – našem Gospodu.
Istinitost navedene tvrdnje možemo videti u momentima kada svedočimo. Najzatvoreniji za evanđelje su upravo gordi tj. ponosni ljudi. Iznenađuje šta sve može biti izvor gordosti: lična dobrota, patnja, siromaštvo, bogatstvo, inteligencija... sve ono što sprečava ljude da se ponize i priznaju da im je Božija pomoć potrebna.
Pre nekoliko nedelja sam razgovarao sa osobom koja ima mnoge probleme (narkomanija, alkoholizam, depresija...) i čiji je život u haosu. Posle objašnjenja evanđelja sa moje strane, i poziva na pokajanje, ta osoba je odgovorila: „ali to je prelako, ja moram nešto da učinim da zaslužim spasenje“. Navedeni razgovor me je i pokrenuo na pisanje ovog članka i na razmišljanje o gordosti. Strašno je da osoba koja je svojim nastojanjima i delima skoro potpuno uništila svoj život, ne može da se ponizi i prihvati da ništa ne može da učini za svoje spasenje i da je sve što se od nje traži prihvatanje Božije milosti. Zaključak koji se nameće je - gordost je upravo suprotna od spasenja.
Gordost je velika prepreka i za oporavak osobe. U grupama podrške (naprimer Anonimni Alkoholičari) prva dva koraka oporavka su: 1. „Mi priznajemo da smo bespomoćni nad našom zavisnošću i nekontrolisanim ponašanjem, pa su stoga i naši životi bez kontrole.“; 2.„Dolazimo do verovanja da Sila veća nego naša može da nas oporavi da postanemo zdravije ličnosti“ (navedeni koraci se ponavljaju na početku svakog od sastanaka). Kao što vidimo, koraci oslobođenja su koraci odbacivanja gordosti i ponizno prihvatanje Božije pomoći.
Istinsku poniznost možemo objasniti kao „realizam u vezi sa sobom plus pouzdanje u Boga“. Takva definicija je jako bliska rečima našeg Gospoda: „blaženi su siromašni duhom jer njihovo je carstvo nebesko“ (Matej 5:3.). Blaženi su oni koji shvataju svoje nedostatke i nemogućnost da vode život sa smislom i koji prihvataju da je jedino rešenje u Hristu.
To ne znači da vernici ne mogu da upadnu u zamku gordosti. Naprotiv! Svi smo se susretali sa gordim vernicima. Luis piše da oni zapravo obožavaju zamišljenog Boga. Veruju u „boga“ koji ih smatra mnogo boljima od ostalih ljudi i “za nešto malo zamišljene poniznosti pred njim oni dobiju obilje gordosti u odnosima prema drugima“. Njihova pobožnost, držanje pravila i zakona i služenje im daju osećaj da su bolji od drugih ljudi i daje im „pravo“ da na ostale gledaju sa visine. Prvi test za ispitivanje gordosti zato jeste – da li u odnosu na sebe, gledamo na druge (zbog njihovih dela, ponašanja, stavova...) kao na manje vredne hrišćane? Ako je odgovor da, upali smo u zamku gordosti.
Drugi test za ispitivanje gordosti je vezan za to kako reagujemo na pohvale zbog nečeg što smo uradili. Bitno je da razumemo da zadovoljstvo zbog pohvale nije gordost, no može da se razvije u nju. Treba da odgovorimo na pitanje da li pri pohvali osećamo zadovoljstvo zbog doživljaja vlastite veličine ili zbog toga što smo nekog usrećili svojim postupkom. Meru je dobro definisao Luis: „Što više uživate u sebi, a manje u pohvali, to postajte lošiji. Kada isključivo uživate u sebi, a uopšte vam nije stalo do pohvale, onda ste stigli do dna“.
Ako smo pali na navedenim testovima, put pobede nad gordošću je jasan i jedino moguć – pokajanje. Pokajanje je promena uma, okretanje od naše gordosti i prihvatanje pravog mesta u Božijem planu spasenja za nas: „Pokazao ti je, čoveče, šta je dobro; i šta Gospod ište od tebe osim da činiš što je pravo i da ljubiš milost i da hodaš smerno s Bogom svojim?” Мihej 6:8.
Ako vam se dopada ovaj tekst, podelite ga na društvenim mrežama, i prokomentarišite. Time mi puno pomažete.
Takođe, razmotrite da postanete jedan od čitalaca ovog bloga. Prijava se nalazi uz tekst.
