Po etničkoj pripadnosti pripadam slovačkoj nacionalnoj manjini. Juče sam prvi put glasao na izborima za Nacionalni savet slovačke nacionalne manjine. Do sada me to nije interesovalo, a sada sam izašao iz osećaja moralne odgovornosti, ali i kao izraz jednog dubljeg pitanja: Kakav sam ja zapravo Slovak?
Moja porodica doselila se na prostor današnje Vojvodine najkasnije sredinom 18. veka. Verovatno su se prvo nastanili u Kulpinu, a zatim u Selenči. Prvi zapisi o Beređijima pojavljuju se u crkvenim knjigama iz Selenče 1754. godine. Otprilike u to vreme stigli su i drugi moji preci. Lep je to spisak prezimena koja sam do sada pronašao u svom porodičnom stablu: Andrašik, Beređi, Berta, Černak, Dvornicki, Gajdoš, Galicki, Horvat, Jurčinska, Kantar, Kolar, Lipták, Mega, Meleg, Novák, Pećkov/Pećkovski, Spevak, Szabó, Šinka, Škamla, Turčan, Valent, Valenćik, Varga, Zaturecki i Zsila/Czila/Žila... Pisao sam o tome u više tekstova, na primer OVDE.
Gotovo tri veka porodične istorije. A ipak, moj odnos prema slovačkom poreklu prilično je neobičan.
Odrastao sam u Futogu, mestu naseljenom pretežno Srbima poreklom iz Bosne. U celom mestu bilo je svega desetak slovačkih porodica. Nikada nisam razvio naročito snažan etnički identitet. Nemam neku posebnu emociju prema državi Slovačkoj, čak naprotiv. Imam utisak da nas Slovake iz Donje zemlje, kako se tradicionalno nazivaju krajevi u koje su se naši preci doseljavali, u Slovačkoj često ne doživljavaju kao sasvim svoje. Jedan moj prijatelj to je lepo opisao: „U Srbiji sam uvek bio stranac jer sam Slovak. Sada, kada živim u Slovačkoj, posmatraju me kao Srbina.“
Sećam se prvog časa slovačkog, mislim da sam bio četvrti razred. Bilo nas je dvadesetak dece, ali grupa se vrlo brzo osula, sve dok nismo ostali samo moja sestra i ja. A nastavnik je neprestano ponavljao: „Beređi, musíš doviesť Habora!“ (Beređi, moraš dovesti Habora!). Habor je bio dečak slovačkog porekla iz mog razreda, a nastavnik je očigledno smatrao da je moja dužnost da ga privolim da dolazi na časove.
Prvi čas u životu sa kojeg sam pobegao bio je upravo slovački. Čim sam mogao, prestao sam da idem. Toliko o mom ranom negovanju nacionalnog identiteta.
Kako je bilo biti Slovak u Futogu? Iskreno, iz najranijeg detinjstva nemam mnogo sećanja na svoj slovački identitet izvan porodičnog doma. Sećam se da mi učiteljica, kada smo se izjašnjavali o nacionalnoj pripadnosti, nije verovala da sam Slovak. Zbog prezimena Beređi bila je uverena da smo Mađari. Morao sam pozvati roditelje da joj potvrde našu pripadnost slovačkoj nacionalnoj manjini.
Takođe, jednom godišnje imali smo priliku da predstavimo svoju nacionalnu zajednicu. Tada smo ostalu decu učili da pevaju slovačku narodnu pesmu „Tancuj, tancuj, vykrúcaj“. I otprilike se na tome završavalo moje javno ispoljavanje slovačkog identiteta. Nije to bilo nešto o čemu sam mnogo razmišljao, niti nešto što je posebno određivalo moje detinjstvo. Srpski govorim tečno, bez akcenta, bolje nego slovački, imam srpsko ime... jedino što me otkriva kao Slovaka je da mi se prezime ne završava na "ić".
Mračne devedesete
Devedesete su donele nove izazove. Sećam se početka rata, kada su počela etnička proterivanja u bivšoj Jugoslaviji, da mi je prišao jedan dečak iz ulice i rekao: „Uskoro ćete i vi morati da idete.“ Nisam zaboravio tu rečenicu. Tada sam tek počeo da izlazim uveče, nekada sam krio moj identitet, pevajući sa drugima "četničke" pesme, strane mom srcu, pretvarajući se da sam nešto što nisam. Ko sam zapravo bio ja tada? Da li zapravo pripadam ovde?
Sećam se i ruganja u srednjoj školi. Nazivali su me lopatarom, jer se, navodno, mi Slovaci krstimo punom šakom, kao lopatom, a ne sa tri prsta. Problem je bio u tome što sam odrastao u ateističkoj porodici i nisam imao pojma ko se kako krsti. Pitao sam tada tatu šta smo mi zapravo po veri. Tako sam saznao da smo protestantskog, evangeličkog porekla i da se mi uopšte ne krstimo na taj način. Ali nisam baš znao kako to da objasnim drugima. Bio sam drugačiji zbog nečega o čemu ni sam nisam mnogo znao.
Postojala je još jedna zanimljiva razlika između nas i ostale dece iz ulice. Sećam se kako je moja sestra jednom bila tužna jer su sva deca tokom leta odlazila u Bosnu, a mi smo išli na more. Za njih je Bosna bila mesto kojem se vraćaju, gde žive bake, deke i rođaci. Za nas je Bosna bila neka gotovo mistična zemlja. Svi su tamo odlazili, samo mi nismo. Bili smo Slovaci.
Dok ovo pišem, pomalo se plašim da će neko moje reči doživeti kao kritiku ljudi sa kojima sam odrastao. To nikako nije moja namera. Velika većina ljudi bila je dobra prema meni, a ja sam izdvojio nekoliko iskustava koja su me povredila i koja su mi ostala u sećanju i definisala moje razumevanje mene. Volim i cenim ljude među kojima sam odrastao u Futogu. Upravo zato želim da budem pošten i prema njima i prema sopstvenim uspomenama.
Kasnije se situacija promenila, nisam se nikada osetio odbačenim zbog moje etničke pripadnosti. Povremeno me iznenade neki sugrađani, ta koje otkrijem da ne znaju da Slovaci stotinama godina žive ovde, i misle da smo se doselili skoro. Više puta sam pitan - pa što ste se doselili iz Slovačke (Evropske unije)?
Ja i slovački identitet
Svoju decu nikada nisam uspeo da naučim čak ni ovaj moj pokvareni slovački. Sin gotovo da nema slovački identitet. Krajina od glave do pete, što bi rekli.
Ćerka ga, međutim, u poslednje vreme polako otkriva. Živi u Italiji sa cimerkom iz Slovačke i kroz to prijateljstvo počela je da se interesuje za svoje korene. Zanimljivo je da ono što ja nisam uspeo da joj prenesem dok je odrastala u Srbiji sada počinje da otkriva u Italiji, zahvaljujući devojci iz Slovačke.
Nemam slovačko državljanstvo, nemam ni "Krajanský preukaz" (potvrdu Slovaka koji živi u inostranstvu). Iritira me Fico, premijer Slovačke, i celokupna njihova politika prema Srbiji. Zapravo malo me je i sramota zbog toga.
Da li moram da osećam pripadnost današnjoj Slovačkoj da bih bio Slovak? Ili je moj slovački identitet nešto drugo - nešto što je nastajalo gotovo tri veka ovde, u Vojvodini? U Futogu?
Pitanje identiteta
Ne znam da li je sve ovo posledica starenja, nostalgije ili jednostavne potrebe da razumem sopstvenu prošlost. Znam samo da sam veći deo života proveo ne razmišljajući mnogo o tome što sam Slovak, a sada sve češće otvaram stare crkvene knjige, tražim sela svojih predaka i razmišljam kako da naučim jezik sa čijih sam časova nekada bežao. Ja, koji sam prvi put u životu pobegao upravo sa časa slovačkog!
A možda je i ovo celokupno razmišljanje jedan od načina da budem Slovak iz Donje zemlje? Niti tu, niti tamo. Negde na sredini između dva identiteta?
Pripadnost Nebeskom kraljevstvu
Ipak, postoji još jedan deo mog identiteta koji je vremenom postao važniji od svih ovih pitanja. Zanimljivo je da sam ga prvi put naslutio upravo kroz onu priču o „lopataru“. Tada nisam znao ni ko su protestanti, ni šta je zapravo hrišćanstvo. Iskreno, nije me to ni interesovalo. Kasnije je vera postala jedan od najvažnijih delova mog života i dodala novu, možda i najvažniju dimenziju mom identitetu: pripadnost Nebeskom kraljevstvu, koja mi danas znači više od bilo koje etničke ili nacionalne pripadnosti.
Sećam se svog prvog dolaska u crkvu. Bio je Božić, 25. decembra, po gregorijanskom kalendaru, onaj koji smo mi u porodici oduvek slavili. Ne „katolički Božić“, kako se kod nas često pogrešno naziva, nego jednostavno naš Božić. Tada sam čuo da će u crkvi obeležiti i Božić 7. januara, prema julijanskom kalendaru. To me je duboko dotaklo. U vremenu kada nisam uspevao da pronađem odgovor na pitanje ko sam i gde pripadam, pronašao sam zajednicu u kojoj te razlike nisu bile presudne. Nije bilo važno da li sam Slovak ili Srbin, niti po kom kalendaru je moja porodica slavila Božić. Pronašao sam porodicu kojoj sam mogao da pripadam zbog nečega mnogo važnijeg.
Apostol Pavle piše: „Nema više ni Judejina ni Grka, nema više ni roba ni slobodnog, nema više ni muškog ni ženskog, jer ste svi vi jedno u Hristu Isusu“ (Galatima 3:28).
Hristovi smo. I to je dovoljno.
Beređi Dušan Bera
Нема коментара:
Постави коментар