Ove nedelje počela su mi predavanja na master programu koji pohađam. Jedan od predmeta zove se Christian Faith and Culture – Hrišćanska vera i kultura, kod profesora Terryja Crossa. Trenutno se bavimo knjigom Carla R. Truemana To Change All Worlds: Critical Theory from Marx to Marcuse.
Materijal mi prilično rasteže mozak. Davno se nisam ozbiljnije bavio filozofijom i moram priznati da nije lako. Marks, Hegel, Frojd, Frankfurtska škola, Horkhajmer, Adorno... Ponekad moram nekoliko puta da pročitam isti pasus da bih bio siguran da sam razumeo šta pisac želi da kaže.
Ali uživam.
Nalazim se u području o kojem ne znam mnogo i, koliko god to možda zvučalo čudno, takva iskustva su za mene uvek predstavljala zadovoljstvo. Verovatno to ima neke veze sa mojim učiteljskim darom. Volim trenutak kada shvatim da nešto ne razumem, a onda polako počnem da slažem delove i otkrivam kako su ideje povezane.
Posebno kada je knjiga dobro napisana. A Truemanova jeste. Dok sam čitao deo u kojem govori o Horkhajmeru i Adornu i njihovoj Dijalektici prosvetiteljstva, zaustavila me je jedna rečenica:
„Animizam je stvarima podario duše; industrijalizam duše pretvara u stvari.“
Pročitao sam je ponovo.
Industrijalizam duše pretvara u stvari.
U toj kratkoj rečenici nalazi se jedan od velikih paradoksa moderne civilizacije o kojem Horkhajmer i Adorno pišu. Obojica su pripadala Frankfurtskoj školi i razvijala svoju kritičku teoriju polazeći, između ostalog, od Marksa, iako su bili veoma kritični i prema onome u šta se marksizam pretvorio u Sovjetskom Savezu.
Njihova teza, pojednostavljeno rečeno, jeste da je čovek pokušao da se oslobodi sveta kojim su vladali mit, strah, priroda i sile koje nije mogao da kontroliše. Razum, nauka i tehnologija trebalo je da mu donesu slobodu. U tom procesu moderna misao sve više odbacuje i Boga, veru i hrišćanstvo kao ostatke starog sveta koji čoveka sputavaju da bude potpuno slobodan i autonoman.
I čovek je zaista postao slobodniji od mnogih sila koje su vekovima određivale njegov život.
Put slobode koji je čoveka odveo u ropstvo
Ali dogodilo se nešto čudno - Ono što je trebalo da oslobodi čoveka počelo je njime da gospodari.
Autori razmišljaju o tome da je čovek prirodu pretvorio u objekat koji može da meri, analizira, koristi i kontroliše. Nauka je postala novi Bog. Problem je što se ista logika na kraju okrenula prema njemu samom. Ako se sve može meriti, izračunati, organizovati i upotrebiti, onda i čovek može postati samo još jedan objekat koji treba organizovati i upotrebiti.
„Industrijalizam duše pretvara u stvari.“
Horkhajmer i Adorno pisali su Dijalektiku prosvetiteljstva u svetu koji je upravo pokazao koliko daleko to može da ode. Pred njihovim očima bili su fašizam i nacizam, industrijalizovano ubijanje i totalitarni sistemi, ali i staljinizam kao zastrašujući primer u šta se mogla pretvoriti revolucija koja je obećavala oslobođenje čoveka.
Čovek je želeo slobodu. A dobio je nove gospodare. Jer danas naši gospodari često nemaju uniformu. Ponekad čak ni sami ne znamo šta nas porobljava.
Posao? Novac? Potrošnja? Društvene mreže? Algoritmi? Veštačka inteligencija? Potreba da stalno budemo produktivni? Svet u kojem čak govorimo o „ljudskim resursima“, kao da je čovek samo još jedna sirovina potrebna za proizvodnju?
I onda iznenađenje za mene. Teme o kojima često razmišljam, kao vernik, izgovorene rečima ljudi koji to nisu, zastupaju stavove koje i ja imam. Prvo je pitanje nauke kao neutralnog posmatrača. Drugo je pitanje objetivnosti morala.
Da li je nauka zaista neutralni posmatrač stvarnosti?
Prvo se tiče jedne od velikih priča modernog sveta: ideje da je nauka objektivni procenitelj stvarnosti. Zvuči gotovo bogohulno danas sumnjati u tu tvrdnju.
Nauka se predstavlja kao suprotnost mitu, veri, ideologiji i subjektivnim uverenjima. Mi možda imamo svoje predrasude, religijska uverenja, političke stavove i lične interese, ali nauka je tu da nam jednostavno kaže kako stvari zaista stoje.
Ali upravo tu Horkhajmer i Adorno postavljaju neprijatno pitanje - Ko je nauci dao tu poziciju?
Jednim, i to velikim delom, dala ju je sama sebi. Prosvetiteljstvo je izgradilo narativ u kojem je razum arbitar stvarnosti, a ono što se može izmeriti, proveriti, izračunati i empirijski posmatrati postaje privilegovani oblik znanja.
Nemam nikakvu nameru da omalovažavam nauku. Upravo suprotno. Nauka nam je omogućila da razumemo svet na način o kojem prethodne generacije nisu mogle ni da sanjaju. Zahvaljujući njoj lečimo bolesti od kojih su nekada umirali milioni, letimo, komuniciramo sa ljudima na drugom kraju sveta i razumemo procese u prirodi koji su našim precima bili misterija.
Problem nije u tome što nauka otkriva stvarnost. Problem nastaje kada jedan način saznavanja počne da tvrdi da je jedini legitimni način saznavanja stvarnosti. Tada više ne govorimo samo o nauci nego o filozofiji o nauci. Nazvao bi to i teologijom nauke, jer skoro da nauka zauzima božansko mesto u savremenom društvu.
Jer nauka može veoma dobro da odgovori na pitanje kako nešto funkcioniše. Može da izmeri, uporedi, predvidi i objasni procese. Ali iz samog merenja ne proizlazi odgovor na pitanje zašto nešto treba da radimo.
Mikroskop mi može pokazati ćeliju. Ne može mi reći koliko čovek vredi. Neurologija može da prati šta se događa u mozgu čoveka koji voli. Ali iz moždane aktivnosti ne mogu izračunati šta je ljubav i zašto treba da budem veran svojoj ženi. Statistika može da mi kaže koliko određena odluka košta društvo. Ali sama statistika ne može odlučiti da li je život čoveka koji predstavlja veliki trošak manje vredan od života čoveka koji mnogo proizvodi.
To su druga pitanja - pitanja smisla, vrednosti i morala. A ipak smo nauci – ili, možda preciznije, određenoj predstavi naučnog razuma – počeli davati pravo da presuđuje i o takvim pitanjima. Tu se pojavljuje paradoks: Razum koji je trebalo da nas oslobodi od mita može početi da stvara sopstveni mit o svojoj potpunoj neutralnosti.
Tu Trueman pravi još jedan korak koji mi je posebno privukao pažnju.
A ko je odredio eksperte?
Kritička teorija nas uči da budemo sumnjičavi prema ljudima koji tvrde da jednostavno i objektivno opisuju stvarnost. Naučnik, stručnjak ili institucija nisu izdvojeni iz društva. I oni imaju svoje pretpostavke, interese, vrednosti i pogled na svet. Ono što se predstavlja kao neutralno znanje može istovremeno biti povezano sa strukturama moći društva u kojem je nastalo.
Moram priznati da mi je ova kritika privlačna. Posebno danas, kada rečenica: „Stručnjaci kažu...“ ponekad funkcioniše gotovo kao završetak razgovora.
Naravno da nam trebaju stručnjaci. Ne želim da mi zube popravlja automehaničar, niti da most projektuje neko ko je pogledao nekoliko YouTube snimaka.
Problem nije ekspertiza. Problem nastaje kada ekspertiza dobije autoritet koji prevazilazi oblast njenog znanja. Nauka može da nam kaže mnogo toga o čoveku. Može da meri njegovo telo, proučava njegov mozak, analizira njegovo ponašanje i statistički predviđa određene ishode. Ali može li nam nauka, samo kao nauka, reći šta čovek jeste?
Može li nam reći šta je dostojanstvo?
Može li nam reći šta je dobro?
Može li nam reći zbog čega jedan ljudski život ima vrednost?
A onda Trueman okreće kritiku i prema samim kritičkim teoretičarima. Ako su svi ljudi proizvod istorijskih, ekonomskih i društvenih okolnosti, kako su kritički teoretičari uspeli da se izdignu iznad sopstvenih okolnosti i vide sistem onakvim kakav zaista jeste?
Ako su naše ideje oblikovane klasom, ekonomijom, kulturom i odnosima moći, zar to ne važi i za ideje čoveka koji upravo tvrdi da je razotkrio te odnose moći?
Zašto bih trebalo da budem sumnjičav prema naučniku, svešteniku, kapitalisti ili političaru zbog njegovog položaja unutar sistema, a da istu sumnju ne primenim i na intelektualca koji mi objašnjava kako sistem funkcioniše?
Drugim rečima: Ko eksperta čini ekspertom za samu stvarnost?
To pitanje mi se dopada. Ne zato što mislim da stručnjake ne treba slušati. Nego upravo zato što mislim da ih treba slušati kao stručnjake – a ne kao sveštenike nekog novog sekularnog sveštenstva koje ima konačne odgovore na sva pitanja čovekovog postojanja.
Ko određuje šta je ispravno?
Sledeći podnaslov me je doveo do teme koja mi je još značajnija - pitanje morala. Možda još težeg pitanja. Šta se događa sa moralom?
Ako smo odbacili Boga, transcendentni poredak i ideju da dobro i zlo postoje nezavisno od naših želja, na osnovu čega onda odlučujemo šta treba činiti? Učestvovao sam u debatama sa ateistima na ovu temu nekoliko puta, i smatram ovo područje jako bitnim za razgovore, ali ujedno i veoma osetljivim i teškim.
Tu Horkhajmerova kritika instrumentalnog razuma postaje posebno zanimljiva. Pitanja koja postavlja pogađaju cilj:
Razum sve bolje odgovara na pitanje: Kako nešto možemo da uradimo?
Ali sve teže odgovara na pitanje: Da li to treba da uradimo?
Možemo nešto da uradimo efikasnije. Brže. Jeftinije. Možemo proizvesti više. Možemo bolje organizovati ljude. Možemo predvideti njihovo ponašanje. Možemo ih ubediti da nešto kupe. Možemo pratiti njihove navike. Možemo čak algoritmom predvideti šta će verovatno želeti pre nego što oni sami toga postanu svesni.
Ali nijedno od tih „možemo“ samo po sebi ne odgovara na pitanje: „Treba li?“
A šta kada se pitanje "treba li?" promeni sa pitanjem Da li funkcioniše? Da li povećava proizvodnju Da li donosi profit? Da li održava sistem? A kada se moral pretvori u sredstvo, onda se vrlo lako i čovek pretvara u sredstvo.
Radnik postaje ljudski resurs. Pacijent postaje broj. Kupac postaje podatak. Korisnik društvene mreže postaje pažnja koja se može prodati oglašivaču. Čovek postaje ono što od njega možemo dobiti.
I ponovo mi se vraća ona rečenica sa početka:
„Animizam je stvarima podario duše; industrijalizam duše pretvara u stvari.“
I možda je upravo tu najveća ironija. Čovek je želeo da oslobodi svet od mita kako bi njime mogao racionalno da upravlja. Želeo je da se oslobodi Boga da bi postao slobodan, ali je na kraju počeo da pretvara i samoga sebe u stvar? I tu je još veća opasnost: Ako čovek više nije Božije stvorenje čija vrednost prethodi svakoj njegovoj korisnosti – na čemu onda zasnivamo tvrdnju da čovek uopšte ima vrednost?
Tu za mene počinje hrišćanski odgovor. Ne sa odbacivanjem nauke. Ako industrijalizam zaista može duše da pretvori u stvari, onda je jedan od zadataka hrišćanske vere da u svetu stvari ponovo prepozna osobu.
Beređi Dušan Bera
Нема коментара:
Постави коментар