Desilo mi se, i nije mi baš drago, niti sam ponosan zbog toga, da sam pogledao nekoliko AI drama. Za one koji ne koriste mnogo društvene mreže, da pojasnim: to su kratke drame, često napravljene potpuno ili delimično pomoću veštačke inteligencije, prilagođene gledanju na telefonu.
Smatram sebe prilično disciplinovanom osobom. Dobro planiram vreme i obično mnogo toga uradim tokom dana. Ali izgleda da i disciplina ima svoju cenu. Kada se nakupi previše obaveza, meni ponekad jednostavno „pregori osigurač“. Tada ne radim ništa korisno.
Mogu da pogledam celu sezonu neke serije, gubeći više sati, ili stotine kratkih snimaka o šahu, pecanju ili nečemu trećem. Ne zato što me tema toliko zanima, nego zato što mi je mozak očigledno odlučio da više neće da radi.
Poslednji takav „pregoreli osigurač“ bile su AI mikro-drame.
Putovao sam u Osijek na predstavljanje svoje knjige, propovedao, paralelno imao gomilu poslovnih obaveza, počinjala su mi predavanja na fakultetu... Pritisak se nakupio. I osigurač je pregoreo.Gledao sam glupave AI novele... nekoliko.
Ali, kao što mi se često događa, i iz tog gubljenja vremena pojavio se trag koji sam poželeo da sledim. Nešto mi je u tim pričama počelo smetati.
Šta je uopšte AI mikro-drama?
AI mikro-drama je kratka serijalizovana igrana priča napravljena delimično ili potpuno pomoću generativne veštačke inteligencije. Pravljena je prvenstveno za mobilni telefon, najčešće u vertikalnom formatu. Epizode često traju svega minut ili dva, ali sezona može imati desetine epizoda.
To je neka vrsta ukrštanja stare sapunice i TikToka.
Od sapunice je uzela preteranu dramu: bogataše, tajne brakove, izdaje, osvete, ljubavne trouglove, izgubljene naslednike, porodične sukobe.
Od TikToka je uzela brzinu. Nema mnogo vremena za razvoj karaktera. Nešto mora da se dogodi odmah. A kada se epizoda približi kraju, potreban je novi preokret koji će me naterati da odmah pogledam sledeću.
Cliffhanger (kraj bez rešenja, u napetom momentu).
Pa još jedan.
I još jedan.
U klasičnoj produkciji potrebni su glumci, scenografija, kostimi, kamere i dani snimanja. Ovde se likovi, glasovi, prostori, muzika, pa čak i pokreti kamere mogu generisati pomoću AI alata. Zbog toga se sadržaj može proizvoditi mnogo brže i jeftinije.
I onda sam počeo da primećujem nešto drugo.
Zašto stalno neko šamara žene?
Nasilja ima mnogo. Ali jedna scena mi je posebno počela upadati u oči - Muškarac šamara ženu.
Gazda šamara zaposlenicu. Muž šamara suprugu. Otac ćerku. Bogati i moćni muškarac ponižava ženu koja se nalazi ispod njega u društvenoj hijerarhiji. Šamar je gotovo postao interpunkcijski znak.
Drugi motiv koji se ponavlja jeste seksualna pretnja. Žena je drogirana. Muškarac pokušava da je iskoristi. Drugi muškarac je spasava. Dominantan muškarac nameće svoju volju ženi koja to ne želi. Povremeno i silovanje.
Naravno, nisam radio naučnu analizu sadržaja. Pogledao sam samo nekoliko serija. Moje iskustvo ne može biti dokaz da su sve AI mikro-drame takve.
Ali pitanje se rodilo: Zašto veštačka inteligencija tako često priča baš ovakve priče?
Počeo sam da tražim istraživanja. Da pratim trag.
AI nije izmislio nasilje nad ženama
Prvo važno otkriće bilo je da trenutno nisam pronašao studiju koja je uzela veliki broj AI mikro-drama i izbrojala koliko se puta pojavljuju šamaranje žene, seksualna prinuda ili drogiranje radi seksualnog iskorišćavanja. Zato ne mogu pošteno da napišem: „Nauka je dokazala da AI mikro-drame prikazuju više nasilja nad ženama.“
Ali postoje istraživanja koja proučavaju nešto veoma blisko tome: šta veštačka inteligencija radi sa rodnim obrascima koje je nasledila iz ljudske kulture. Jedno od najupečatljivijih uradile su Sarah Wyer i Sue Black. Njihova studija Algorithmic bias: sexualized violence against women in GPT-3 models, objavljena u časopisu AI and Ethics, analizirala je ogroman korpus teksta koji su generisali GPT-3 modeli.
Modelima su davani jednostavni, rodno određeni počeci poput „Women can...“ i „Men can...“. Rezultat je bio uznemirujući. U sadržaju generisanom oko žena, seksualizovano nasilje pojavilo se kao naročito istaknuta tema. Obrasci vezani za muškarce bili su drugačiji. Autorke zbog toga upozoravaju da modeli veštačke inteligencije mogu ne samo da reprodukuju postojeće obrasce seksualizovanog nasilja nad ženama nego i da ih pojačavaju i normalizuju.
To mi je bilo veoma blizu onome što sam gledao na ekranu, ali problem je, naravno, stariji od ChatGPT-a i veštačke inteligencije.
AI je ogledalo - ogledalo koje uvećava
Veštačka inteligencija nije jednog jutra odlučila: „Žene treba predstavljati kao slabe, a muškarce kao dominantne.“
Mi smo joj dali materijal - Naše knjige. Filmove. Fotografije. Reklame. Pornografiju. Ljubavne romane. Sapunice. Internet. Način na koji smo vekovima pričali priče o muškarcima i ženama. UNESCO je, analizirajući velike jezičke modele, pronašao upravo takve tradicionalne rodne obrasce: žene su češće povezivane sa domom, porodicom i decom, a muškarci sa karijerom, poslovanjem i položajima moći.
Još šire istraživanje sistema veštačke inteligencije, koje je obuhvatilo ChatGPT, Midjourney i Canvu, koristilo je 1.110 generisanih slika i pet eksperimenata sa ukupno 2.994 učesnika. Nalazi su pokazali da takvi sistemi mogu sistematski reprodukovati, a u nekim okolnostima i pojačavati postojeće rodne i rasne stereotipe. Zanimljiv je i drugi deo rezultata: kada sistem ponudi više stereotipnog sadržaja, ljudi mogu postati skloniji upravo takvom izboru.
I tu nastaje svojevrstan krug: mi stvaramo kulturu → AI uči iz naše kulture → AI proizvodi nove priče na osnovu naučenih obrazaca → mi gledamo te priče → algoritam beleži šta nas zadržava → proizvodi se još toga.
AI, dakle, nije izmislio stereotip, ali može postati mašina za njegovo umnožavanje.
Postoji još jedan deo slagalice.
Kada u priču ulazi novac
Mikro-drama mora da zadrži moju pažnju. Ima možda šezdeset sekundi da izazove emociju. Nema vremena za dvadeset minuta pažljivog razvoja karaktera. Potrebno je da odmah znam ko je moćan, ko je žrtva, ko je zao i za koga treba da navijam.
U priči od 60 sekundi šamar je neverovatno efikasan. Ne treba mi deset minuta dijaloga da razumem odnos između dvoje ljudi. Jedan šamar mi za dve sekunde kaže: moć → poniženje → nepravda → bes → očekivanje osvete.
Priča je primitivna. Ali je efikasna. I donosi novac.
Kinesko istraživanje industrije mikro drama opisuje kratke drame upravo kroz intenzivne zaplete i konflikte napravljene tako da veoma brzo angažuju gledaoca. Reč je već o ogromnom tržištu: prema podacima koje autori navode, sredinom 2025. u Kini ih je gledalo oko 626 miliona ljudi.
Drogirana žena kao funkcija priče
Posebno me zainteresovao motiv drogiranja žene drogama za silovanje. Ovde moram biti veoma pažljiv. Bilo bi neodgovorno napisati: „Ako ljudi gledaju ovakve drame, postaće nasilni prema ženama.“
Ali isto tako nije tačno da način na koji mediji stalno predstavljaju nasilje nema nikakve veze sa načinom na koji ljudi o nasilju razmišljaju.
Jedna meta-analiza obuhvatila je 32 studije i 12.016 ispitanika i pronašla malu, ali statistički značajnu povezanost između konzumiranja određenih medijskih sadržaja i prihvatanja takozvanih rape myths - pogrešnih uverenja kojima se umanjuje odgovornost počinioca ili deo odgovornosti prebacuje na žrtvu. Još jedna velika meta-analiza, objavljena 2025, obuhvatila je 40 studija, 12.283 učesnika i deset zemalja. Pokazala je povezanost seksizma i prihvatanja mitova o silovanju sa načinom na koji ljudi procenjuju seksualno nasilje: većim okrivljavanjem žrtve, manjim poverenjem u nju, umanjivanjem ozbiljnosti događaja i manjim okrivljavanjem počinioca.
Sarah Moore je proučavala kako mediji od ovakvih događaja prave svojevrsne priče upozorenja namenjene ženama. Problem je što se pitanje tada lako pomera sa: „Zašto počinilac čini nasilje?“ na: „Šta žena mora da uradi da joj se nasilje ne bi dogodilo?“ Napadno se obukla? Sama je izazvala nevolju? Nemorana je?Analiza 226 australijskih novinskih tekstova o drink spikingu pronašla je sličan problem: način izveštavanja može reprodukovati mitove o silovanju i obrasce okrivljavanja žrtve.
Dakle, nije svejedno kakve priče pričamo. A možda još manje postaje svejedno kada mašine počnu da ih proizvode u ogromnim količinama.
Osoba ili sredstvo?
Često slušam o opasnostima veštačke inteligencije. Hoće li nam uzeti poslove? Može li postati inteligentnija od čoveka? Kako je kontrolisati? Kako je zakonski regulisati? Sve su to važna pitanja.
Ali gledajući ove, iskreno prilično glupe, AI drame, razmišljam o jednoj mnogo običnijoj opasnosti. Problem nije samo u tome šta će AI jednog dana postati. Problem i u tome šta je naučio od nas.
Jer ovde se spajaju tri stvari. Prva je kultura. Mi smo vekovima stvarali priče o muškoj dominaciji, ženskoj ranjivosti, seksualnoj pretnji, spasavanju i osveti. Druga je veštačka inteligencija. Ona iz ogromne količine našeg sadržaja prepoznaje obrasce i može ih reprodukovati, pa čak i pojačati. Treća je ekonomija pažnje. Algoritam ne pita da li je priča dobra za mene. Pita samo: Da li sam pogledao sledeću epizodu?
Ako šamar zadržava pažnju — biće još šamara.
Ako poniženje zadržava pažnju — biće još poniženja.
Ako seksualna pretnja proizvodi klik — dobiću novu seksualnu pretnju.
I tako nastaje čudan ciklus: naše najjeftinije priče postaju podaci za mašinu, mašina ih proizvodi još brže, a algoritam bira upravo one koje najjače pritiskaju naše emocionalne dugmiće.
Kada nas AI svede na naše najmračnije
I tu se priča vratila jednom starijem pitanju. Juče sam u Osijeku govorio na temu nesvodivosti ljudskog bića. Karol Vojtila, kasnije papa Jovan Pavle II, u svojoj filozofiji insistirao je na nečemu što mi je veoma važno: čovek nije predmet koji smemo svesti na njegovu korisnost za nekog drugog.
Osoba je subjekt, jedinstveni pojedinac. I upravo je to ono što se u ovim pričama lako izgubi. Žena više nije Marija, Ana ili Jelena. Nije osoba sa svojim dostojanstvom, slobodom, strahovima, željama i istorijom. Ona je „žrtva“. „Ljubavnica.“ „Žena milijardera.“ „Ona koju će drogirati.“ „Ona koju će spasiti.“
A muškarac takođe prestaje da bude osoba. On postaje „alfa muškarac“, „milijarder“, „osvetnik“, „spasilac“ ili „nasilnik“.
Ljudi postaju funkcije. Zato pitanje mini drama postaje pitanje: Šta je čovek? Ako veštačku inteligenciju hranimo milijardama naših priča, ona će iz njih naučiti nešto o tome šta mi mislimo da čovek jeste. A ako su naše najuspešnije priče one u kojima je jedan čovek sredstvo za zadovoljstvo, moć, seksualnu želju ili zabavu drugoga, možda nam AI samo vraća ogledalo. Ali ogledalo koje je mnogo brže. I u milion primeraka.
Pitanje je - Kakve smo joj ljude pokazali da jesmo? I šta to govori o nama?
Beređi Dušan Bera
Нема коментара:
Постави коментар