Kako (ne) razumemo duhovne darove

 Kako (ne) razumemo duhovne darove

beleške sa jednog fakultetskog rada i iz svakodnevne crkvene prakse

Ovaj tekst nastao je iz mog seminarskog rada za fakultet, u okviru predmeta Praktična teologija. Pokušavam da svake nedelje napišem nešto, a ove nedelje sva kreativna energija je otišla u istraživanje/pisanje rada.

Tema rada bila je razumevanje duhovnih darova u crkvenoj praksi, posebno u harizmatskom i pentekostalnom kontekstu. Međutim, iako sam pisao akademski rad, nisam se bavio samo teorijskim pitanjem, već nečim što svakodnevno susrećem u službi, razgovorima, seminarima i propovedima po drugim crkvama.

Jednostavno rečeno: mnogi iskreni vernici ne znaju koji je njihov dar, ili ne znaju šta da rade sa njim. A često ni crkva ne zna kako da im pomogne.

Problem nije u ljudima

U radu sam krenuo od jednostavne pretpostavke koju sam hteo da proverim: da li je problem u ličnoj duhovnosti vernika, ili u načinu na koji govorimo o duhovnim darovima?

Empirijski deo rada zasnivao se na anketi sprovedenoj na regionalnoj konferenciji za vođe, među pastorima i članovima timova iz različitih crkava u regionu. Anketu sam napravio usputno, misleći da može da mi pomogne, ali rezultati su bili više nego interesantni.

Oni koji su duhovne darove posmatrali kroz širu novozavetnu sliku, koristeći više spiskova darova i razumevajući ih kao dinamičnu stvarnost, imali su veću jasnoću u prepoznavanju sopstvenog dara i njegovoj primeni u službi. Suprotno tome, tamo gde su darovi svedeni na jedan spisak, naročito na 1. Korinćanima 12, češće su se javljale konfuzija, terminološke greške i nesigurnost.

To me je dodatno uverilo u ono što već dugo primećujem u praksi: problem uglavnom nije u ljudima, nego u okviru u kojem učimo o darovima. Problem nije ni u spisku, nego u tome kako ih poučavamo. 

Da li su spiskovi darova problem?

Jedno od ključnih pitanja rada bilo je: da li Novi zavet nudi jedan jedinstveni spisak duhovnih darova, ili više različitih listi koje imaju drugačiju funkciju?

U Novom zavetu nalazimo više spiskova darova: u Rimljanima 12:6-8, 1. Korinćanima 12:8-10, Efescima 4:11. i 1. Petrovoj 4:9-11. Bez želje da osporim mišljenje braće i sestara koji ograničavaju spisak samo na I Korinćanima 12, razmišljam o razlozima tako širokog spektra? Da li se radi o istom, duhovnom daru, ili o različitim ekspersijama jednog te istog Duha?  

Moje zaključak jeste da biblijski autori nisu pokušavali da sastave zatvoren katalog. Spiskovi su nastajali u konkretnim situacijama, kao odgovor na konkretne potrebe crkava. Kroz istoriju crkve vidimo isto. Rana crkva nije se bavila definisanjem broja darova, već uređenjem njihove upotrebe. Reformatori su darove povezivali sa službom Reči i poretkom u crkvi. Savremeni pentekostalni i harizmatski pokreti ponovo su otvorili pitanje darova, ali su istovremeno doneli i raznolikost tumačenja. (Fantastičan prikaz istorije misli u darovima su dali Jacob Dodson i Amos Yong, „Charismatic Gifts” in St Andrews Enciclopaedia of Theology, (St Andrews, Scotland, UK: Universty of St Andrews, 2022)).

Drugim rečima, crkva je vekovima živela sa različitim spiskovima darova, bez većih problema. Problem nastaje tek kada pokušamo da jedan spisak pretvorimo u normu za sve, bez dovoljno objašnjenja i konteksta.

Zašto je 1. Korinćanima 12 posebno izazovna?

U radu sam posebno obratio pažnju na 1. Korinćanima 12, jer je taj spisak najčešće korišćen, ali i najteži za poučavanje. Darovi u tom poglavlju su široko opisani, termini su nejasni i fluidni i snažno povezani sa iskustvom Duha. Ako se taj spisak izdvoji iz šireg novozavetnog okvira i ne objasni pastoralno, lako može da proizvede više pitanja nego odgovora.

Zaključak je bio da nije problem u tom tekstu. Problem je kada se on koristi izolovano, bez pedagogije, bez prakse i bez zajedničkog razmatranja.

Šta iz ovoga sledi?

Normativni zaključak mog rada je jednostavan: spiskovi darova nisu tu da bi zatvorili temu, nego da bi pokazali princip. Bog daje darove prema potrebama tela Hristovog. To znači da su darovi živa, dinamična stvarnost, a ne šema koju treba popuniti.

Praktični zaključak je još konkretniji: ako želimo da ljudi prepoznaju i koriste svoje darove, moramo bolje da ih poučavamo. Ne samo teorijski, već kroz zajednicu, mentorstvo i praksu.

Teologija nije luksuz za učionicu, nego alat za život crkve. Kada pogrešno tumačimo, pogrešno poučavamo. A kada pogrešno poučavamo, ljudi ostaju zbunjeni, umesto osnaženi. A ja ne verujem da moja braća i sestre u drugim crkvama pogrešno poučavaju. Ako razumemo, a ne poučavamo, problem ostaje ne rešen. Pitanje je kako da pomognemo ljudima da pronađu svoje mesto u telu Hristovom?

Upravo iz tog razloga nastao je seminar i knjiga Moje mesto u crkvi, koja, nadam se uskoro izlazi iz štampe. Ne kao akademski dodatak, nego kao odgovor na vrlo stvaran problem u crkvi.

Beređi Dušan Bera