Petostruka služba: Od služenje ka opremanju - poziv da postanemo treneri

 Za vikend je u Protestantskoj Hrišćanskoj zajednici održana konferencija o petostrukoj službi. Prelepo vreme zajedništva, slavljenja... Gosti iz Slovenije, Hrvatske, Rumunije, Makedonije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore. Šokiran sam bio brojem ljudi koji je došao, jer svi su došli o svome trošku, prevozu i smeštaju. 

Ali kao i uvek, lepo krene sa zajedništvom, a onda se jave oni koji niti su učestvovali u konferenciji, niti slušali predavanja, ali znaju i šta je govoreno, i šta su motivi organizovanja. Dolazim do zaključka da je najraspostranjeniji dar i služba - proročka. Svi, sve znaju, a da nisu čuli. Mora da je proročka objava u pitanju. 

Pisao sam dosta ovih dana na ovu temu. Pa ovo je sistematično prikazano moje mišljenje, iako fale prethodna poglavlja... Tekst je poduži da znate, veličine jednog poglavlja u knjizi. Ne tvrdim da je ovo jedini pristup, ne verujem u takve "teologije ja sam jedini u pravu". Crkva je šarenolika lepota, pa tako i u ovoj oblasti je veoma šarena.

Od služenja ka opremanju: poziv da postanemo treneri

Svi hrišćani su pozvani da služe. Crkva je „carsko sveštenstvo“, narod u kojem svaki vernik ima pristup Bogu i odgovornost za izgradnju zajednice. Međutim, Novi zavet jasno pokazuje da, pored tog opšteg poziva, postoje i ljudi čija služba nije samo da služe drugima, nego da osposobe druge da služe. Nisu svi treneri, ali neki u Crkvi jesu. Njihov poziv je da prepoznaju, razvijaju i omoguće korišćenje darova drugima, kako bi celo telo moglo da funkcioniše zrelo i zdravo.

15.1. Treneri za rast: petostruka služba

Razvoj služitelja u Crkvi nikada nije zamišljen kao individualni, izolovani proces. Novi zavet jasno pokazuje da je sazrevanje vernika i izgradnja darova u njima odgovornost same Crkve, a posebno onih službi koje je Hristos dao radi opremanja. Princip koji i ovde vredi, da kada Bog nešto želi, on nas za to i opremi za to.

U Poslanici Efescima 4:11–13. Apostol Pavle piše: „On je dao jedne za apostole, a druge za proroke, jedne za evanđeliste, a druge za pastire i učitelje, da pripremi svete za delo služenja, za izgradnju Hristovog tela, dok svi ne dođemo do jedinstva u veri i spoznanju Sina Božijeg, do savršenog čoveka, do pune mere Hristovog rasta.“ O ovim stihovima sam već pisao u kontekstu dara koji možemo prepoznati da se odnose na navedene službe u ovom tekstu. Međutim prvenstveni cilj onog teksta nije da govori o darovima, nego o službama koje koriste određeni dar za izgradnju crkve.

Dugo sam ovaj tekst posmatrao jednostavno kao još jedan spisak među ostalim duhovnim darovima. Nisam im davao istaknuto mesto u praktičnom životu crkve koju vodim. Bili su tu, prisutni u teoriji i praksi, ali ne i svesno ugrađeni u proces učeništva i izgradnje ljudi. Velikim delom, taj stav je bio obojen strahom zbog mnogobrojnih zloupotreba titula apostola, proroka, koje sam video u svetskoj crkvi. Petostruka služba je u mojim očima često bila zloupotrebljena za uspostavljanje pozicije pojedinih vođa.

Sa druge strane, biblijski tekst mi nije davao mira, jer sam video da pet službi u tekstu nisu date kao pozicije u Crkvi, nego da deluju kao okvir učeništva. Njihova uloga je trenerska: da pripremaju, oblikuju, usmeravaju i osposobljavaju druge da služe prema darovima koje su primili. Kada se ove službe posmatraju samo kao pozicije ili titule, gubi se njihova suštinska svrha. Službe postoje da bi osobe u korišćenju darova u telu Hristovom sazrevali.

Ovo promišljanje sazrevalo je godinama, ali ključni momenat se desio pre više godina, tokom boravka u Teen Challenge centru u Portugalu, u Fanjojšu. Dok sam sedeo na konferenciji posvećenoj vođenju rehabilitacionih centara za heroinske zavisnike, posmatrao sam predavače i shvatio da ne slušam samo sadržaj, nego i dinamiku službi koja se pred mojim očima odvija.

Različiti predavači donosili su potpuno različite naglaske, a ipak su zajedno gradili jednu celinu. Bitno je bilo i to da njihova podela nije bila dogovorena, nego se desila organski, prirodno, vođena Duhom. Upravo to me je nateralo da se zapitam: kako primeniti petostruku službu ne kao hijerarhiju, već kao tim trenera za rast Crkve?

Tom je delovao iz pozicije učiteljske službe. Njegov pristup bio je usmeren na razumevanje, objašnjavanje i povezivanje. Govorio je o teološkim konceptima, iznosio podatke, gradio biblijske principe i širio znanje. Čak i u molitvenom kontekstu naglašavao je razumevanje Carstva Božijeg. Njegov doprinos bio je u tome da ljudi shvate zašto nešto rade i kako se određeni principi uklapaju u širu sliku.

Fiona je delovala iz pozicije apostolske službe. Njena pažnja bila je usmerena na strukturu, organizaciju i celinu. Govorila je o vođenju sistema, jasnoći procesa, vrednostima i ciljevima koji omogućavaju da program dugoročno funkcioniše. Njeno delovanje nije bilo akademsko, niti emotivno, nego strateško. Apostolski element se ogledao u sposobnosti da vidi širu sliku i da poveže pojedinačne elemente u funkcionalnu celinu.

Dvejn je delovao iz pozicije proročke službe. Bez obzira na temu, stalno je ukazivao na delovanje Duha Svetoga. Govorio je o tome kako Duh utiče na ljude, kako ih presvedočava i menja u toku rehabilitacionog procesa. Nije se zadržavao samo na strukturi ili metodama, već je naglašavao duhovnu dinamiku i potrebu da se ostane osetljiv na Božje delovanje.

Žuao delovao je iz pozicije pastirske službe. Njegov naglasak bio je na odnosima, zajedništvu i brizi. Govorio je o važnosti zajedničkog obroka, o stolu kao centru domaćinstva, o prisutnosti i poverenju. Njegovo izlaganje bilo je duboko relationalno, usmereno na ljude, njihove rane i potrebu za sigurnošću i pripadanjem.

Svaki od ovih predavača nosio je autentičan doprinos, ali tek zajedno su činili uravnoteženu sliku. Kada bi jedan od ovih elemenata bio izostavljen, program bi postao jednostran. Proročka služba bez strukture bila bi nepostojana, učiteljska bez odnosa hladna, pastirska bez pravca zatvorena u sebe, a apostolska bez duhovne osetljivosti bi se pretvorila u čistu administraciju.

Upravo tako je Bog zamislio Crkvu. Ne kao zajednicu u kojoj jedan naglasak dominira, nego kao telo u kojem se različite službe međusobno dopunjuju. Kada se Crkva oslanja samo na jedan tip službe, ona postaje neuravnotežena: ili previše intelektualna, ili previše emotivna, ili previše aktivistička, ili previše institucionalna.

15.2. Starešinstvo vs Petostruka služba

U Novom zavetu vidimo dva komplementarna sistema kroz koja Bog gradi Crkvu. Prvi je sistem starešina i đakona, koji nalazimo u Poslanicama Timoteju i Titu, kao i u Delima apostolskim. Starešine i đakoni imaju odgovornost upravljanja: čuvanje nauke, discipline, brigu o ljudima, finansijama i pravcu zajednice. Oni nose institucionalnu stabilnost Crkve i odgovornost za njen poredak. Upravljanje Crkvom, prema biblijskom modelu, nikada nije povereno jednoj osobi, već timu, kako bi se izbegla koncentracija moći i zloupotreba autoriteta.

Drugi sistem je apostolska, proročka, evanđelistička, pastirska i učiteljska služba. Njihova uloga nije upravljanje Crkvom, već opremanje Crkve. Pavle izričito kaže da su oni dati „da pripreme svete za delo služenja, za izgradnju tela Hristovog“. To znači da je njihov autoritet funkcionalan, a ne hijerarhijski. Oni ne stoje iznad zajednice, nego služe zajednici tako što je osposobljavaju.

Ova dva sistema nisu u sukobu. Naprotiv, u prvoj Crkvi su postojala uporedo. Apostol Pavle je bio apostol po službi (a kao deo Dvanaestorice i po pozivu), ali je delovao i u okviru starešinstva. Filip je bio đakon, ali i evanđelista. Ljudi nisu bili svedeni na jednu „etiketu“, već su služili u više dimenzija, u skladu sa darovima koje su primili. Upravljanje i opremanje su dve različite, ali podjednako važne funkcije u životu Crkve.

15.3. Trenerstvo u crkvi

Upravo ovde dolazimo do ključne teme - trenerstva u Crkvi. Petostruka služba najbolje se razume ne kao skup titula, već kao skup trenerskih naglasaka. Apostolski aspekt trenira Crkvu u razmišljanju o celini, viziji, strukturi i misiji. Proročki aspekt trenira Crkvu da sluša Boga, razaznaje Njegovo delovanje i ostane osetljiva na Duha Svetoga. Evanđelistički aspekt trenira vernike da svedoče, izlaze van zidova crkve i žive evanđelje kao stil života. Pastirski aspekt trenira zajednicu u odnosima, brizi, zajedništvu i dugoročnom duhovnom rastu. Učiteljski aspekt trenira vernike u razumevanju istine, zdravoj doktrini i primeni Božje reči.

Pet službi možemo posmatrati kao sistem usmeravanja. Ako bismo upotrebili sliku automobila, četiri točka predstavljaju proročku, evanđeosku, pastirsku i učiteljsku službu. Svaki ima svoju funkciju i pravac delovanja. Apostolska služba, u tom smislu, ima ulogu volana - ne da potire ostale, nego da unosi balans i pravac, pomiruje različite uticaje u crkvi. Bez svih elemenata zajedno, kretanje Crkve postaje ili nemoguće ili opasno.

U slici automobila, zamišljam točkove kao autonomne, u smislu da svaki od njih ukazuje na različite potrebe, da su „glas” za određeni aspekt života. Svaka od službi je alarm koji nam govori da ne zanemarimo brigu, evangelizaciju, iskustvo, vođenje, poučavanje.

Često su službe naizgled i u suprotnosti. Uzmimo, na primer učiteljska i proročka službu, iako pišem jako uprošteno i šablonizirano. Učiteljska služba teži doktrini, ispravnosti tumačenja i tehnikama tumačenja Biblijskog teksta, stabilnosti. Proročka služba naglašava iskustvo, slušanje i doživjaju Boga na ličnom nivou. Upravo u toj suprotnosti one daju balans jedna drugoj, vodeći crkvu da ne zanemari stabilnost Božije objave, i dinamičnost susreta sa Bogom.

15.4. Pet službi kao tim trenera

Razumevanje pet službi kao trenera, menja način na koji gledamo učeništvo i razvoj darova. Darovi ne sazrevaju sami od sebe. Bog daje darove, ali darovi rastu u okruženju u kojem postoje službe koje znaju kako da pouče, kako da usmere, kako da ohrabre, kako da pozovu i kako da povežu. Kada petostruka služba preuzme svoju odgovornost, Crkva postaje prostor u kojem se darovi ne samo prepoznaju, nego i razvijaju do pune mere Hristovog rasta.

Važno je napraviti razliku između duhovnog dara i službe opremanja. Osoba može imati učiteljski dar i koristiti ga u radu sa decom, mladima ili u maloj grupi, a da nikada ne bude deo učiteljske službe koja sistematski oprema Crkvu. Dar omogućava služenje; služba opremanja nosi odgovornost razvoja drugih. Kada neko pozvan u jednu od pet službi, njegov fokus se pomera sa „šta ja mogu da uradim“ na „kako da pomognem drugima da rade ono na šta ih je Bog pozvao“.

Starešine i đakoni nisu izuzeti iz ovog procesa. I oni, kao deo upravljačke strukture, imaju darove Duha i često su uključeni u službe opremanja. Tako, na primer, ja kao pastor i starešina učestvujem u vođenju Crkve, ali kroz učiteljsku službu opremam vernike propovedanjem, poučavanjem i treninzima. Upravljanje i opremanje se ne isključuju, ali se ne smeju pomešati. Kada se pomešaju, dolazi do konfuzije autoriteta; kada se jasno razlikuju, Crkva dobija stabilnost i rast.

15.5. Treneri stvaraju služitelje učenike

Zrela Crkva je ona u kojoj se ne proizvode zavisni sledbenici, nego osposobljeni služitelji. Treneri u Crkvi ne stvaraju publiku, već učenike. Njihov uspeh se ne meri brojem ljudi koji ih slušaju, nego brojem ljudi koji su osnaženi da služe. Upravo to je srž Efescima 4 – da svi dođemo do zrelosti, do jedinstva vere i do pune mere Hristove.

Interesantnu misao je sa mnom podelio moj prijatelj Jonatan Vlaisavljević: „Dobar učitelj, pastor, prorok, evanđelist i apostol štiti učenike od vlastitog uticaja!... Kad je učenik spreman, učitelj se pojavi. Kad je učenik zaista spreman, učitelj nestane! Osnovna uloga liderstva nije samo uticaj na učenike, nego učenik da preraste svoga učitelja.”

Zato postati trener u Crkvi nije pitanje ambicije, niti pozicije, nego odgovornosti. To je poziv da se vlastiti darovi koriste ne samo za lično služenje, nego za izgradnju drugih. Kada Crkva razume ovu dinamiku, prestaje da se oslanja na nekolicinu „jakih službi“ i postaje telo u kojem svaki ud zna svoje mesto, raste i doprinosi.

15.6. Darovi pod aspektima pet službi

Pet službi, ne stoje iznad drugih darova, niti ih zamenjuju. Njihova osnovna uloga jeste da prepoznaju, razvijaju, treniraju i usmeravaju vernike koji nose darove srodnog naglaska. Proročka služba najčešće oblikuje i prepoznaje proroške darove. Pastirska služba neguje darove brige, odnosa i duhovnog staranja. Učiteljska služba razvija darove razumevanja i komunikacije istine. Evanđeoska služba podstiče darove svedočenja i sile. Apostolski aspekt povezuje, gradi i usmerava celinu života i misije Crkve.

U tom smislu, darovi proističu iz i nose elemente određenog naglaska. Sledeća podela ne pretenduje da bude doktrinarno konačna, već predstavlja promišljanje o prirodi darova i njihovom mestu u dinamici Crkve.

Proročki darovi – proročki aspekt:
dar proroštva, dar razlikovanja duhova, dar tumačenja jezika, dar mudrosti, dar reči znanja.

Apostolski darovi – apostolski aspekt:
dar apostolstva, dar pomaganja i administracije, dar davanja, dar služenja, dar vođstva (upravljanja), dar vere.

Pastirski darovi – pastirski aspekt:
dar pastirstva, dar milosrđa, dar gostoprimstva, dar ohrabrenja.

Učiteljski darovi – učiteljski aspekt:
dar poučavanja (naučavanja), dar kreativne komunikacije.

Darovi evangelizacije – aspekt evanđeliste:
dar evangelizacije, darovi isceljivanja, darovi činjenja čudesa.

Posebni darovi:
dar govora u drugim jezicima, dar zastupanja (posredovanja), dar veština.

Ovakvo sagledavanje darova pomaže da se Crkva ne kreće stihijski, već organizovano, organski i odgovorno. Pet službi tada ne postaju centar pažnje, već okviri učeništva u kojima se darovi prepoznaju, treniraju i dovode do zrelosti. Crkva tako raste ne zato što ima nekoliko snažnih službi, već zato što svaki dar ima svoje mesto, podršku i jasan smer.

15.7. Praktični aspekti treninga

U kontekstu Protestantske hrišćanske zajednice Novi Sad, ovakav pristup se konkretizuje kroz različite oblike obuke i razvoja. Proročka služba, na primer, organizuje grupe i seminare poput „Kako slušati Božiji glas“. Učiteljska služba vodi seminare kao što su „Kako propovedati“, „Škola apologetike“ ili „Uvod u Novi zavet“. Pastirski aspekt obuhvata obuke iz oblasti savetovanja i vođenja kućnih grupa. Evanđeoska služba razvija seminare o svedočenju, kao i apologetske sadržaje usmerene ka nevernicima. Apostolski aspekt služenja posebno se razvija kroz seminare i treninge o vođstvu.

Cilj ovih procesa jeste da se svakom verniku omogući rast u oblasti njegovog služenja. Svesni smo da u ovoj oblasti još uvek učimo i da postoji prostor za dalji razvoj.

Drugi važan oblik razvoja darova jesu mentorski odnosi sa prepoznatim služiteljima u određenim oblastima. Zajedničke aktivnosti, priprema konkretnih događaja, misijska putovanja i grupe međusobne podrške predstavljaju praktične načine kroz koje se darovi izgrađuju u realnom kontekstu života Crkve.

Cilj crkve jeste da svi dođemo do punine zrelosti. Telo se menja, prilagođava novim vernicima. Crkva kao kuća raste, stvarajući nova mesta u zidu, stubovima i temeljima. Domostrojitelj nas ugrađuje. Sve je savršeno osmišljeno, jer Crkva je Božiji savršeni plan za ovaj svet, plan povezan sa Njegovom radoslom vešću.

15.8. Pitanja za refleksiju i diskusiju

1. Kako trenutno doživljavam svoj poziv u Crkvi: pre svega kao onoga koji služi, ili kao nekoga ko je pozvan da osposobljava druge da služe? Šta to govori o mom razumevanju zrelosti i odgovornosti?
2. Da li u svom služenju više razmišljam o tome šta ja mogu da uradim, ili o tome kako mogu da pomognem drugima da otkriju i razviju svoje darove? Gde vidim potrebu za promenom fokusa?
3. Koji aspekt petostruke službe najviše oblikuje moj način razmišljanja i delovanja u Crkvi, a koji mi najviše nedostaje? Kako bi veća ravnoteža doprinela mom rastu i rastu zajednice?
4. Na koji način u našoj crkvi danas funkcionišu upravljanje i opremanje? Da li su jasno razlikovani, ili se ponekad mešaju na način koji stvara konfuziju ili zavisnost?

PS: Ovo je poglavlje moje knjige koja će uskoro izaći iz štampe: "Moje mesto u crkvi".