Kada je neko punoletan prema Svetom pismu? 13? 18? 20? 21?

Moj sin je ove nedelje napunio 21 godinu. Po svim savremenim standardima, sada je nesumnjivo punoletan – po srpskim zakonima, ali i po svakom drugom relevantnom merilu. U Srbiji se punoletstvo stiče sa 18 godina, ali trag drugačijeg razmišljanja ipak ostaje prisutan. Na primer, određene dozvole i odgovornosti, poput nekih kategorija vozačke dozvole, vezuju se upravo za dvadeset prvu godinu života.

To me je navelo na pitanje: šta zapravo znači biti punoletan?

Zakon Srbije mi tu nije bio naročito razgovetan. U Porodičnom zakonu Republike Srbije stoji kratka, ali važna odredba. U članu 64, stav 1, piše: „Punoletno lice je poslovno sposobno.“ Zakon zatim pojašnjava da „poslovno sposobno lice može svojim izjavama volje stvarati pravna dejstva“. Drugim rečima, punoletna osoba može samostalno odlučivati, ulaziti u obaveze – ali i snositi posledice svojih odluka.

U tom svetlu, punoletstvo nije samo administrativna granica. Ono označava punu odgovornost. Od tog trenutka osoba stoji sama pred ljudima, ali i pred Bogom, odgovorna za ono što govori, bira i čini. Do punoletstva, odgovornost u velikoj meri nose drugi – roditelji, staratelji, zajednica. Od punoletstva nadalje, važi jednostavno, ali ozbiljno pravilo: šta čovek poseje, to će i požnjeti.

Pitanje kada se postaje punoletan zato nije samo pravno, već i duboko životno i duhovno pitanje. Upravo to me je ove nedelje najviše zaokupilo, i to je trag kojim želim dalje da hodam.

Generacija pustinje i granica odgovornosti

Jedan od najdramatičnijih događaja u istoriji Starog zaveta jeste kazna izrečena nad oslobođenim robovima: odluka da neće ući u Obećanu zemlju. Bog izvodi Izraelce iz egipatskog ropstva, vodi ih ka zemlji obećanja, u atmosferi nade i iščekivanja, sve do jednog presudnog trenutka. U Knjizi Brojeva Mojsije šalje uhode da izvide zemlju koju narod treba da osvoji. Kada se uhode vrate, umesto vere nastupa panika.

U tom trenutku Bog izgovara teške, ali izuzetno precizne reči: „U ovoj pustinji pašće vaša tela, svi koji ste izbrojani, od dvadeset godina i naviše… A vašu decu… njih ću uvesti“(Br 14:29–31) 

Dok čitamo ovu priču, neizbežno se nameće pitanje koje me ne ostavlja ravnodušnim: zašto je jedna generacija umrla u pustinji, a druga ušla u Obećanu zemlju? I još konkretnije, zašto Bog povlači granicu upravo na dvadesetoj godini života?

U starom Izraelu dvadeseta godina bila je prag pune odgovornosti. To je bila starost u kojoj je muškarac ulazio u vojni popis, preuzimao javnu ulogu i bio pozvan da brani zajednicu (Br 1:3). Drugim rečima, to je bila generacija sa pravom glasa, uticajem i sposobnošću da donosi odluke u ime naroda.

Pobuna u pustinji nije predstavljala privatni greh pojedinca, već zajednički čin nevere. Sud pogađa one koji su bili sposobni da kažu „da“ ili „ne“ Božjem pozivu. Deca i mladi ispod dvadeset godina nisu bili nosioci te odluke. Bog ih ne izjednačava sa odraslima i ne briše razliku između nezrelosti i svesnog odbacivanja vere.

U jednom od najlepših stihova ovog odlomka Bog kaže da će upravo onu decu, za koju su se roditelji bojali da će stradati, On lično uvesti u zemlju. Generacija koja je smatrana slabom i ranjivom postaje nosilac obećanja.

Ova priča nam otkriva nešto važno o Božjem karakteru. Ovde se ne radi o tome da su svi koji su umrli u pustinji bili „lošiji vernici“ od onih koji su ušli u Hanan. Reč je o istorijskoj generaciji koja je u ključnom trenutku izabrala strah umesto vere. Bog dopušta da ta generacija završi svoj put u pustinji, dok novu priprema za budućnost.

Ali zašto dvadeset godina - šta kaže patristika i teologija? 

Pokušao sam da pronađem nešto više u patrističkoj literaturi, ili kod savremenih teologa o granici dvadeset godina. Nisam našao skoro ništa. Sva razmišljanja se svode na sledeće:

1. Sud je povezan sa saveznom odgovornošću - savez uključuje sve, i predstavlja preuzete obaveze obe strane. 

2. Granica označava zrelu generaciju sposobnu za odluku. 

3. Bog meri odgovornost pozivom i sposobnošću da se odgovori verom.

Nisam nešto sretan sa ovim odgovorima, nego, kako teologija to često radi, više se radi o opisu stanja nego o davanju odgovora. To sam primetio, teolozi kada nisu sigurni, radije pribegavaju uopštavanju, sve u strahu da ne ispadnu "nenaučni". 

Šta kaže nauka, da li je tu odgovor? 

Kada Stari zavet povezuje punu odgovornost sa dvadesetom godinom života, to se ne može svesti na simboliku ili kulturološki običaj. Prenosim nešto što sam pronašao, smatram da ima "mesa" na ovim zaključcima. 

• Savremena neurobiologija i razvojna psihologija nude okvir koji pomaže da se razume zašto se upravo taj period pokazuje kao prag zrelosti. Istraživanja razvoja mozga ukazuju da se prefrontalni korteks, struktura ključna za izvršne funkcije poput planiranja, inhibicije impulsa, procene posledica i moralnog rasuđivanja, funkcionalno stabilizuje tokom rane odraslosti, približno između dvadesete i dvadeset pete godine života. Ova stabilizacija omogućava integraciju emocionalnih i kognitivnih procesa, što je preduslov za dosledno odgovorno odlučivanje.
• Pored neurološkog razvoja, fiziološki aspekti sazrevanja dodatno potvrđuju ovaj prag. Iako se pubertetski razvoj uglavnom završava do kraja adolescencije, endokrini sistem i telesna izdržljivost dostižu punu ravnotežu tek nekoliko godina kasnije. Ova faza razvoja povećava sposobnost za dugotrajan fizički i psihološki stres, što je bilo od presudnog značaja u društvima u kojima su vojna spremnost, fizički rad i kolektivna odgovornost bili sastavni deo života. Upravo zato nije iznenađujuće da starozavetni tekstovi vojnu i javnu odgovornost vezuju za dvadesetu godinu života.
• Razvojna psihologija dodatno osvetljava ovu granicu. Teorije identiteta pokazuju da se u kasnoj adolescenciji fokus nalazi na formiranju ličnog identiteta, dok se u ranoj odraslosti pažnja premešta ka preuzimanju stabilnih uloga i odgovornosti. Odluke donete u ovom periodu više nisu eksperimentalne, već normativne, jer oblikuju dugoročni životni pravac. Time se povećava i moralna odgovornost pojedinca, budući da su postupci sve manje uslovljeni spoljašnjim autoritetima, a sve više ličnom voljom i unutrašnjim uverenjima.

U tom kontekstu, biblijska granica od dvadeset godina ne označava završetak razvoja, već prag funkcionalne zrelosti. Teološki posmatrano, Bog ne zahteva savršenstvo, ali zahteva veru i poslušnost od onih koji su sposobni da razumeju težinu odluke i posledice izbora. 

Da to mudro zaključim: "granica od dvadeset godina tako funkcioniše kao spoj bioloških, psiholoških i društvenih faktora, prepoznat i normiran unutar saveznog okvira." Šta to znači? Da je Biblija prepoznala ono što je nauka sada potvrdila - osoba (u biblijskom smislu radilo se o muškarcima, mi kasnije sazrevamo) postaje potpuno spremna da proceni situaciju tek posle dvadesete. Granica od dvadeset godine ne meri vrednost osobe, već nivo odgovornosti koji se s pravom može očekivati od zrelog člana zajednice.

A šta to znači u mom odnosu prema mojoj deci? Razmišljam ovih dana da više nemam odgovornost za njihove odluke, tj da sam nosi posledice svojih odluka. Pravni aspekt mi je jasan, sa emocionalnim se mučim ali duhovni ne razumem.

Pročitao sam ovu misao, koja mi donekle pomaže: "Iz hrišćanske perspektive, cilj duhovnog roditeljstva nije trajna zavisnost, već sposobnost da dete samo stoji pred Bogom, donosi odluke i snosi posledice. Punoletstvo je zato više od pravne činjenice – ono je duhovni prag. Roditeljski autoritet ne nestaje, ali se transformiše. On više nije zasnovan na poziciji, već na poverenju, iskustvu i ličnom primeru. Roditelji više ne upravljaju životom deteta, već ga prate, savetuju i podstiču. " 

Beređi Dušan Bera