Duhovno seciranje poraza i poraženosti

Poraz. Reč koju mentalno obrađujem ovih dana. 

Biti poražen, poraženost. Izgubiti bitku. Nadvladan. Prevladan. Porobljen. Onesposobljen. Razoren. Razoružan. Povlačenje. Bespomoćnost... 

Zašto te misli? Muškarac sam srednjih godina (ili malo i jače od sredine). Muškarci srednjih godina ne podnose poraz. Posebno ne podnosimo poraz kada nas poraze naši strahovi. A još je gore kada te poraze strahovi koje si mislio da si ti porazio.

Zašto? Etnički sam Slovak. Jedna od vrednosti moje etničke grupe jeste rad. Puno rada. Kažu za Slovake: "Jede dok ne pukne, radi dok ne crkne". Pisao sam da je za mene najveća uvreda kada mi kažu da sam lenj. Druga najveća uvreda je - "ti to ne znaš da radiš".

Zašto? U mojoj kući, u toku celog detinjstva majstori su jako retko dolazili. Sve se može naučiti i uraditi, samo treba biti uporan - filozofija u kojoj sam odrastao.  Kada radiš svojim rukama, onda je to i vredno. Imam istu etiku, majstor dolazi u našu kuću samo kada nema drugog izlaza. Samo visokotehnički poslovi su za majstora.

Zašto? Ispred kuće rastu tri oraha. Zasadio ih je moj tata. Narasli su visoko, i grane su otišle nad krov. Bila je oluja, i lupale su po krovu celu noć. Te noći sam doneo odluku: grane će srušiti crepove, doneću zato skelu da se popnem do grana i odseći ću ih! 

Zašto? Doneo sam skelu, motornu testeru. Stefan i ja smo sastavili skelu. Padala je kiša u petak, ali to ne sprečava da se uradi posao. Odsekao sam jednu granu, drugu, treću, i onda je došla na red najviša. Ona koja je najviše lupala.

Zašto? Skelu je trebalo podići još malo više, na ravan krova. Do tog momenta skela je bila na nekih sedam metara visine. Trebalo ju je podići još metar ipo. I nisam to mogao. Noge su drhtale. Džabe sebi govorim: "To je samo metar ipo više. I da padneš sa sedam metara stradaćeš kao i sa devet." Džaba govorim sebi: "Skela je sigurna, nema šanse da padneš." Ne mogu. Strah. Na pauzi za kafu, gledam skelu kroz prozor i mislim "Zar će me poraziti tih metar visine"?  

Zašto? Pošto nisam mogao da podignem skelu više, odlučio sam da pokušam da podsečem grane preko krova. Digao sam crepove, otvorio krov, izvukao motorku, odsekao granu, i blokirao. Iako sam stojao na betonskoj ploči tavana strah od "nečega" me je blokirao. Ne mogu, ruke drhte, srce lupa, noge odustaju. Jedva sam sklonio granu sa krova. 

Zašto? Pokušao sam da vratim crepove na mesto. Ni to nisam mogao. Sedeo sam na tavanu, u prašini, bez snage da namestim zadnji crep. Da stvar bude još gora, na drugom mestu tavana sam popravljao slomljen crep, paralelno u isto vreme. Odem na to mesto, radim, nemam strah. Vratim se nazad, ne mogu ništa da uradim. Jedva sam završio posao.

Zašto? Silazeći sa tavan uganuo sam nogu na stepeniku. Nije jako uganuta. Ali ne uganem nogu na planinama, uganuo sam je na stepeniku u mojoj kući. Strah mi je oduzeo snagu u nogama.

Poraz, biti poražen, poraženost. Izgubiti bitku. Nadvladan. Prevladan. Porobljen. Onesposobljen. Razoren. Razoružan. Povlačenje. Bespomoćnost. 

Ajde što me boli članak, to bi i podneo. Muči me što me boli ponos. Krvari. 

Ležao sam u krevetu to popodne. Neka serija se odmotavala pred mojim očima na laptopu, ne znam koja. A u mislima: "Šta mi se dogodilo?" Odlučim - nećeš biti poražen strahom, idem još jednom da pokušam. Popeo se na skelu i ponovo: nisam mogao. Na kraju sam sklonio skelu. 

Dva dana kasnije, brat iz crkve, Steva Minić, došao je i odsekao grane koje ja nisam mogao. Nije mu trebala skela, popeo se na drvo. Posmatrajući njega shvatio sam da bi ja zapravo napravio štetu, jer je moj način bio pogrešan. 

Razmišljam. Možda je Bog sprečio da se povredim radeći posao koji ne znam da radim? Da me je sačuvao puštajući da me preplavi strah? Ili sebe tešim? 

Možda je razlog da se naučim poniznosti i međuzavisnosti? Da ne mogu sve sam, nego su mi potrebni drugi ljudi da nadopune moje slabosti? Slika crkve Hristove mi je bila jasna pred očima dok sam gledao kako moj brat radi slaveći Boga i moleći se dok seče granu.

I konačno, da li učim lekciju o sopstvenoj slomljenosti? Ja sam i dalje "divna RUŠEVINA", kako je Frensis Šejfer opisao ljudski rod, spoj lepote Božije kreacije, i slomljenosti greha. Ponos me vodi u ideju da ja sve mogu. Poraženost mi pokazuje da nije tako, Bog i dalje ima puno da radi na meni i mom srcu. I tako će biti do kraja mog života. Izgleda da ću u grob otići sa tom ranom "ruševine". 

Beređi Dušan Bera