Sin mi je napunio osamnaest godina. Nemam više maloletne dece. Još jedna faza mog života je okončana. Tako i treba biti - zatvarati fazu po fazu života, otvarati nove.
Proslavili smo mu rođendan u restoranu. To je bila je bila njegova želja. Štedeo je, uporno je radio za tu proslavu. Sati i dani teškog rada na njivi, samo da proslavi rođendan kako on hoće. Naravno, to nije bilo dovoljno, morali smo i mi da finansiramo, ali to je bila njegova želja.
Zašto to pišem? Zato što skoro ni jednu stvar od toga šta on voli ja ne volim. Ne volim narodnu muziku, ne volim da igram uz nju, ne volim proslave u restoranima (ne mogu da pričam sa ljudima od buke, bude mi užasno dosadno), ne volim odeću koja se tamo nosi. Nije mi se dopao njegov ukras torte, ni to što je sve ličilo na rođendan.
Ma ništa je tu ne volim, osim njega i da je sretan.
Da bude jasno, nije to zbog moje hrišćanske vere. Nikad to nisam voleo. Jedini momenti, kada sam njegovih godina odlazio na takve proslave je bilo posle ponoći, kada se svi napiju, a mi bi se uvukli na proslavu radi besplatnog pića i hrane. To smo zvali "padobranci".
Priča o buntu
Moj rođendan je bio drugačiji. Čamcima smo otišli na Ljubavno ostrvo (ada na Dunavu), noseći šatore, gajbe i gajbe pića, ispekli prase i jagnje (koje smo ukrali iz štale Poljoprivredne škole). Treštala je rok muzika, a kasnije uz logorsku vatru svirali Šuki, Profesor... Atomsko sklonište, Azra, Drugi način, Bijelo dugme. Sve pesme koje smo voleli da pevamo.
Hvalio sam se na sinovljevom rođendanu kako smo mi bili drugačiji...
I pričao svima priču o buntu. Da se opravdam. Moji roditelji su imali sina buntovnika pankera, čiju muziku, način oblačenja, šišanja, ponašanja nikako nisu mogli razumeti. Policija bi me zaustavljala na ulici sa komentarem "što sramotiš tvog tatu?".
Ja imam sina koji je potpuno suprotno od toga, "kremaš", "šminker" smo to zvali. Muzika, oblačenje, stil život je suprotan meni, i meni teško razumljiv.
Ali razmišljajući tako, shvatio sam da sam ponovo u zamci u kojoj sam bio puno puta. Zamka se zove "očekivanja".
Očekivanja ili "kada sam ja bio mlad..."
Šta mislim pod očekivanjima? Kada od naše dece očekujemo nešto a što mi sami nismo bili.
Prethodni put, takvu zamku sam prepoznao prilikom kada sam grdio Stefana ili Unu (ne sećam se više) zbog trojke iz nekog predmeta. Oboje su izuzetni đaci, odlični. Nisu savršeni, ali ja tražim savršenstvo.
I onda mi Bog pokaže: "Ti si bio sretan kada dobiješ dvojku, i izbegneš popravne ispite". Istina. Moja deca su mnogo bolji đaci nego ja u toku celog mog školovanja. A ja dramim oko trojke.
I u svojoj glami dramim ovde oko rođendana.
Drama oko rođendana
Prvo napravljena šteta: Neki klinci su razbili nekoliko čaša. Iznerviralo me je to.
Ali na mom 18 rođendanu su porazbijali sve flaše koje smo imali. I ne samo to, nego se Srđa Panker napio, i odlučio da je drvoseča, i odsekao dve topole stare 15tak godina (nismo mogli da ga sprečimo). Da je naišao šumar, to bi nas žestoko koštalo.
Drugo alkohol: Neki klinci su se napili, povraćali. Nerviralo me je to...
Ali ja se ne sećam većine mog rođendana. Naljutio sam se nešto pijan, i otišao u šumu da spavam.
Treće incidenti: Kod Stefana nije bilo incidenata. Na mom rođendanu je izbilo par koškanja... Takođe, pijani smo prelazili Dunav čamcem, kada se ugasila penta (motor), u momentu nailaska barže (brod). Mogli smo da se podavimo.
Zašto onda ja u mom umu romantiziram prošlost?
Zašto je "nekad" bilo bolje?
Neki moji zaključci:
1. Moje "bolje" iz prošlosti, nije nužno i bolje. Samo treba sagledati stvari. Čudan je taj uticaj vremena. Što više vremena protekne u našem umu stvari se menjaju. To je dobro, jer velika patnja izgubi svoj uticaj na naše emocije. To je i loše jer zaboravimo lekcije loših vremena. Moj "Mudri Učitelj" nadahnuo je Solomona da napiše - "Nema ništa novo pod suncem, šta je bilo to će i biti...". Današnje nije ni bolje ni gore od prošlog.
2. Radi ljubavi se puno trpi. Ne volim kako je proslavljen sinov rođendan, ali mog sina volim puno. Kada voliš, onda se i rastegneš, kako je to mudro rekla naša prijateljica. Moj "Otac" ne voli neke moje postupke, ali mene puno voli.
3. Moj "Spasitelj" nije odbacivao ljude, nego je bio sa ljudima. Bog je davno promenio moj život, decenije su iza mene kako nisam popio kap alkohola. Ne planiram da tu odluku menjam do kraja života, niti to želim. Međutim ne smeta mi, niti osuđujem druge.
4. Svako donosi odluku za sebe. Suština evanđeoske vere je da svako donosi odluku za sebe. Vera nije odluka roditelja (jeste dok su deca mala), ali kako osoba postaje zrela, sama donosi odluku za sebe. Odluke nam se nekada dopadaju, a nekada ne. Ali moje "dopadanje" ne isključuje pravo odluke moje dece. Moj "Vodič" je Onaj koji daje slobodu volje, a to podrazumeva i pravo odluke. Učim se da dajem mojoj deci pravo da ona odluče.
Beređi Dušan Bera
Нема коментара:
Постави коментар