Priča o sramoti - zašto je sramota tako snažan pokretač ili blokada u našim životima

Priča o sramoti - zašto je sramota tako snažan pokretač ili blokada u našim životima 


Ovih dana puno razmišljam o sramoti kao velikom teretu našeg naroda i crkve. Predavao sam u Romskoj Biblijskoj školi. Sa mnom, predavač je bio pastor Tefik Musoski iz Bitolja. Govorio je o identitetu romskog naroda i spomenuo sramotu kao deo njihove kulture. Međutim sramota nije deo samo romskog naroda. 

Photo by Sholto Ramsay on Unsplash
Kažu nekada da živimo u „sramotom-vođenoj“ kulturi. Od najranijeg detinjstva, najsnažnija opomena je – „nemoj, smejaće ti se deca“. Najteže nam je kada nam se smeju u parku, školi, u društvu. Smeh nas parališe sramotom. 

z
Ispraćamo goste sa rečima „nemojte nam šta zameriti“, jer je sramota, ako gosti zamere. A uvek neko, nešto zameri, zar ne?

Šta znači da je naša kultura vođena sramotom?

Sećam se razgovara sa prijateljem pastorom iz Niša, baš o ovom problemu. Kaže mi on, pošto mu je supruga iz Engleske – „Kada stanemo na pešačkom semaforu, na crveno svetlo, moja žena stane jer je to ispravno, bez obzira da li neko vidi ili ne. Ja stajem samo, ako neko vidi.“ 

Sigurno je da Englezi imaju mnoge mane u njihovoj kulturi,  ali ovo oslikava naš problem – činimo stvari da se ne osramotimo. Sramota je jedan od naših najvećih pokretača. 

Kada je sramota dobra?

Sramota, u smislu toga da nam bude neprijatno zbog loših stvari koje činimo, nije loša. Sam Apostol Pavle često u poslanicama izlaže ljude osećaju sramote zbog loših dela koje čine. Cela poslanica Korinćanima je u tom tonu. 

Sramota može biti dobar alat da se ispravimo. Problem je kada postane naš pokretač, da činimo dela samo iz tog motiva,  ne sme prerasti u strah od ljudi. 

Kada je sramota problem?

Problem je da sramota može da nas spreči da uradimo dobre stvari. Ljudi teško postaju deo evanđeoske crkve jer „šta će reći komšije?“. Bojimo se da govorimo pred publikom, jer šta ako pogrešimo pred drugima? Neprijatno nam je da se javimo za neki zadatak, jer će ljudi reći da se mi guramo. Ne znamo naše duhovne darove, jer ako kažemo da imamo dar proroštva ili evangelizacije, ili... šta će ljudi misliti o nama? Šta ako nas optuže da smo ponosni? 

Ne podižemo ruke u slavljenju, ne igramo pred Bogom, ne tapšemo, ne molimo se glasno, ne... Ako je sramota naš pokretač, ostajemo vezani sramotom.


Podržite blog KaHristu:
1. Postanite naš čitalac - čitajte tekstove i prijavite se
2. Podelite naše tekstove na socijalnim mrežama i preporučite nas.


Isus i sramota

Isus je odrastao u kulturi veoma sličnoj našoj, takođe kulturi vođenoj sramotom. 

Josif ostavlja Mariju, Majku Isusovu, zbog onoga šta će ljudi reći (Matej 1:19) -zbog sramote. 

Fariseji zbog sramote razapinju Isusa, jer ih je osramotio pred ljudima... 

Isus odrasta u kulturi ispunjenom sramotom, verujem baš sa namerom, kao plan da slomi uticaj sramote na nas. On Bog, najmoćnije biće svemira, postao je čovek. 

Pavle u Filipljanima kaže „nego  je  sebe  svlačio, uzevši obličje sluge“ ili bi bolji prevod mogao biti „nego je sebe osramotio, uzevši obličje sluge“ tj. nas? On nastavlja, u Filipljanima 2:8 – „ponizio je sam sebe“, sve do krsta. 

Smrt je bila poniženje, sramota. Krst je bio sramotna smrt, smrt zločinca. Sramota je i da je rođen u štali, umesto u krevetu nekog dvorca. Biografija– „Rođen u zabiti provincije carstva, u štali“ ne priliči vladaru sveta. Štala je bila sramota. To što nije bilo mesta za njega, je takođe bilo sramota.

Ali to nije sve: ceo život Isusa je takođe pratila „sramotna“ priča o njegovom začeću – da je kopile. 

Talmud, farisejska knjiga, posle Hristove smrti, tako piše o Njemu ("Ne, Isusova majka je bila Mirjam, koja je puštala kosu da joj raste duga". Pumbedita kaza o njoj: "Ona je bila neverna svome mužu."“ – citat iz Talmuda). 

Cilj je bilo osramotiti učenike Hristove, zaustaviti širenje Carstva ističući Hristovu sramotu.

Sramota, za sramotom. Isaija je davno prorekao „Bio je prezren i odbačen od ljudi, čovek bola... Bio je prezren kao onaj od koga ljudi kriju lice (sramota)... On je uzeo naše slabosti... i njegovim ranama smo isceljeni.“ (Isaija 53:3-5). 

Bivši zavisnik uživa sa svojom ćerkom u slavljenju. Slomljena sila sramote.

I šta sada sa sramotom?

Na njega je pala sramota kako bi mi bili isceljeni od naše sramote. Šta pod time mislim? Da je pogrešno osetiti sramotu? 

Sramota je dobro osećanje kada nas sprečava da činimo zlo. Međutim, kada je sramota vezana za naš doživljaj nas samih, kada se sebe sramimo. Ta sramota je duboko demonska, destruktivna. Kako sam već napisao, ona nas sprečava da činimo dobre stvari i uživamo u plodovima radosti Hristove. 

Takva sramota je naš neprijatelj, sluga đavolska. Takva sramota je greh za koji možemo da se pokajemo, i odbacimo sa svim drugim gresima.

Bliži se Božić, moj omiljeni praznik. Jedan od razloga je što je priča o sramoti povezana sa pričom o Rođenju. Isus je, između ostalog, došao da nas oslobodi sramote kao pokretača. 

Slomio je svojim rođenjem i pobedom na krstu silu sramote, davši nam novi identitet – mi smo sada deca Kralja nad kraljevima. Prinčevi i princeze se ne sramote. Naš pokretač postaje razumevanje ko smo mi u Hristu Isusu. Njegova ljubav nas motiviše. Možemo odbaciti sramotu kao stari plašt - silom Duha Svetog.

Beređi Dušan Bera


Da li pratite naš Yotube kanal? Propoved povodom Božića je na njemu, kao i mnogi drugi sadržaji. Pogledajte i zapratite nas.


3 коментара: