Neradnik, ta strašna uvreda

Neradnik. Strašna uvreda. 

Mislio sam da ne postoji nešto što može da me uvredi kao komentar na internetu. Govorili su mi do sada da sam sotonski sluga, lažni učitelj, ismevali moj izgled, govor, znanje, veru... Uglavnom odgovorim ironično ili prosto obrišem komentar. 

Nisam razvio tu rezistentnost prirodno. Vremenom sam naučio da me ne boli i ne vređa. U početku takve, negativne komentare bi pročitao stotinama puta, ponovo i ponovo. Kao muva koja iznova udara u prozorsko staklo vraćao sam se na reči uvrede u komentaru. Danima bi mislio o njima, proganjali su me. 

Teško je ostati ravnodušan na komentare... Slušao sam ispovesti autora na internetu koji su prolazili kroz periode ozbiljnih depresivnih epizoda, dolazili bukvalno na granicu samoubistva. A na internetu ljudi su surovi, nemilosrdni, bezobzirni. Na internetnu "miševi" postaju "lavovi", jer lako je rikati iza ekrana.

Lekcija koju sam naučio su "psi laju, karavani prolaze", i takođe i "za dobrim konjem prašina se diže". To dve rečenice su moje "mantre" kada me neko uvredi... Čak sam i snimao o tome kako se nositi sa napadima na internetu. Možete to pogledati OVDE. Uobraženo smatram sebe ekspertom u odupiranju prozivkama i uvredama. 

Ali u nedelju, neko je nedeljnu propoved prokomentarisao rečima "lutalica i neradnik". Ja lutalica i neradnik? Ovo lutalica stoji, ne bunim se, ali reč "neradnik" me ujede za srce. 

U porodici u kojoj sam odrastao, i kulturi slovačke nacionalne manjihe, neradnik je kao kletva. Deda Janko, ako je nekog prezirao, rekao bi samo "darebak". Darebak (lenjivac na slovačkom jeziku) je za njega bio najniži oblik čoveka. Kažu u Vojvodini za Slovake - "Jedi dok ne pukneš, radi dok ne crkneš". 

Majstori su retko dolazili kod nas u kuću (i još uvek je tako). Princip je bio - "sve može da se nauči i sve možeš da uradiš sam". Samo treba strpljivosti. Sve se rešava uporim radom.

Nije se puno promenilo ni u braku. Supruga mi je rođena u Bosanskoj Krupi, došli ovde da izgrade novi život. A novi život je podrazumevo naravno rad. I kod Mirjane je lenjost loša osobina. I moj osećaj definisanja vrednosti se samo učvrstio. 

Trudim se da radim, i volim da radim. Morao sam učiti da se odmaram, da je u redu da se odmorim. Morao sam naučiti i prihvatiti da je i pisanje, priprema emisije, propovedi, takođe rad, i da je mnogo mog rada intelektualno. I trudim se da radim, i puno radim.   

I onda mi neko kaže da sam ja "darebak". Uvreda koja peče kao rana.

Šta su to najveći gresi?

Smatram da različiti ljudi imaju njihove "najveće grehe". Ne govorim o gresima koje mi ponavljamo, nego gresi koje ne dopuštamo drugima, a ni sebi. Nekome je najveći greh laž, drugome manipulacija, trećem neisrenost. Takve postupke drugim ljudima jako teško opraštaju, skloni su da tolerišu druge loše postupke, ali ne i "najveći greh". 

Najveći greh je vezan za tvoje vrednosti, ono što si naučio u toku života da je značajno. Mislim da t nisu oblasti gde si bio povređen, nego šta si prihvatio da čoveka čini vrednim ili ne. I samom sebi teško opraštaš "najveći greh". Ali u realnosti, najveći greh je naučen sistem vrednosti jer svi gresi su isti, osim u našem umu.

Imam nekoliko najvećih grehova. Ne podnosim izdajice, ljude koji iznevere i manipulišu druge. Ne podnosim ni kada neko ne menja ponašanje, i ne pokušava da promeni svoju situaciju. Ali iznad svega, najveći greh za mene je "lenjost". I onda mi neko kaže da sam ja lenjivac??? 

Da li sam ja lenjivac?

Da li sam lenj? Mislim da nisam. 

Šta me to uči o meni? Da još uvek nisam izlečen od mišljenja drugih ljudi. I dalje padam. I dalje moram da podsetim sebe - "psi laju, karavani prolaze". Bitno je da ti znaš ko si, a ne šta ljudi misle o tebi. 

Šta ću da primenim? Odbacujem još jednu laž u mom životu. Lenjost nije najveći greh, ona je greh kao i svaki drugi. Moja vrednost nije u tome da li sam vredan ili lenj, moja vrednost je u mom Gospodu Isusu Hristu. 

I? I idem dalje.

Beređi Dušan Bera